Атавалпа

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Атауалпа)
Атавалпа

13. владар Инка
13. владар Инка

Датум рођења 1500.
Место рођења Куско или Кито (Царевина Инка)
Датум смрти 26. јул 1533.
Место смрти Кахамарка (Царство Инка)
Титула Цар Инка
Период (1532—1533)
Претходник/ци Усаскар
Наследник/ци Крај царства Инка
Порекло и породица
Династија Тавантисујо
Отац Вајна Капак
Мајка Токто Окљо Кока

Атава́лпа, Тиксикапак Инка[1], Авки Тупак Атау Валпа (шп. Atahualpa; кеч. Ata-wallpa, што на кечуа језику значи „петао“[2][3]) је био триенаести владар Инка и мада су Шпанци након његове смрти именовали његове наследнике, сматра се последњим царем Инка. Родио се 1500.[4] године али место његовог рођења је непознато.

Када се његов брат, дванаести Инка, Уаскар, крунисао у Куску, био је забринут за свог млађег брата и његов афинитет према војсци, па га је позвао да дође у Куско. Атавалпини саветници, војсковође, саветовали су му да не иде, јер га је тамо, како су они тврдили, чекала сигурна смрт. Атавалпа је поверовао својим генералима и организовао војску северног дела царства и преогласио се царем Инка у Киту. Тако је почео грађански рат Инка.[5]

Успео је да победи Уаскара 1532. године на Кипајапану, поред Куска, и након тога, прогласио се „Инком“, или царем. Онда се упутио у Кахамарку како би упознао и заробио шпанске освајаче. Атавалпа је имао са собом неких 70.000 д 200.000 људи, док је Шпанаца било једва 150. Међутим, након муњевитог и неочекиваног напада конкистадора Франсиска Пизара, пао је у шпанско заробљеништво. У затвору је задржао неке привилегије: наиме могао је да управља царством, научио је да пише и чита, а такође се спријатељио са Пизаром. Након неколико месеци, осуђен је због издаје, скривања блага, завереништва против шпанске круне и убиства Уаскара. Као откуп, морао је да сакупи две собе пуне сребра и злата, као и да да своју рођаку Кучиримај Окљо која је доведена из Куска, Пизару као љубавницу. Иако је испунио све услове, ипак је на крају био погубљен.[6]

Одабрао је смрт вешањем, након што је био крштен као хришћанин. Друга могућност која му се нудила била је да га спале на ломачи ако не би пристао да се крсти.

Извори[уреди]

  1. ^ Кипукамайоки Кальапиньа, Супно и др.. „Сообщение о Происхождении и Правлении Инков, 1542 г.“. www.bloknot.info (А. Скромницкий) Приступљено 3. 1. 2010.. 
  2. ^ Adelaar (2004), стр. 5.
  3. ^ Nordenskiöld, 1922: Каже да је петао био непозната птица у јужној преколумбовској Америци. У Бразил је први пут донесена 1500. године и њено гајење се врло брзо проширило по целом западном делу Јужне Америке. Ипак не зна се тачно зато је последњи Инка добио ово име.
  4. ^ http://www.explored.com.ec/ecuador/tradicio/hombres.htm Ecuador: Hombres notables, приступљено 25. фебруар 2008.
  5. ^ María Rostworowski, Historia del Tawantinsuyu, pp. 174-175
  6. ^ El último inca., Приступљено 25. 2. 2008.

Литература[уреди]

  • Adelaar, Willem F. H. (2004). The Languages of the Andes. Cambridge University Press. стр. 5. ISBN 978-0-521-36275-7. 
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1986). Destrucción del Imperio de los incas. Cuarta edición, Lima: Amaru editores S.A..
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1997). Los Incas. Tercera edición, Lima: Amaru Editores.
  • Julio R. Villanueva Sotomayor (2002). El Perú en los tiempos modernos. Lima: Empresa periodística Nacional S.A.
  • Guamán Poma de Ayala (1998). Nueva crónica y buen gobierno (antología). Lima: Editorial Horizonte. ISBN 9972-699-08-0.
  • Rostworowski de Diez Canseco, María (2002). Historia del Tawantinsuyu. FIMART S.A.C. ISBN 9972-51-029-8.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Атавалпа