Атеизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Атеисти)
Cscr-candidate.png Чланак Атеизам је номинован за сјајни чланак.
Слободно коментаришите номинацију и гласајте.
Дио серије о
атеизму
The Greek word "atheoi" ("[those who are] without God") as it appears on the early 3rd-century Papyrus 46
Концепти
Антитеизам •Атеизам и религија
Имплицитни и експлицитни атеизам
Негативни и позитивни атеизам
Историја
Историја атеизма
Нови атеизам •Атеизам 3.0
Аргументи за атеизам
Аргументи против постојања Бога
Аргумент слободне воље
Аргумент противречних откровења
Аргумент неверовања
Аргумент лошег стварања
Атеистичка опклада
Судбина неуких
Бог празнина
Парадокс свемогућности
Проблем зла •Проблем пакла
Теолошки некогнитивизам
Ултимативни Боинг 747 потез
Раселов чајник
Невидљиви ружичасти једнорог
Летећи шпагети монструм
Остало
Критика атеизма •Демографија
Дискриминација/Прогон атеиста
Познати атеисти •Државни атеизам
Повезани концепти
Агностицизам
Натурализам
Секуларизам
п · р · у

Атеизам (грч. α - одрични префикс, грч. Θεος - Бог; без бога у дословном преводу) је, у ширем смислу, одбијање веровања у постојање божанстава.[1] У ужем смислу, атеизам је став да не постоје божанства.[2] Кроз историју се често појављује и као одречан став према званичној религији. Атеизам је опозиција теизму, који је у свом најопштијем облику веровање да постоји барем једно божанство.[3][4]

Термин „атеизам“ је у почетку имао негативно значење којим су означаване особе које су одбијале да верују у оно у шта су тада веровали шири слојеви друштва. Ширењем слободоумља, научног скептицизма и потоње критике религије, значење речи је примило уже значење. Прве особе које су се изјашњавале као атеисти појавиле су се у 18. веку.[5]

Атеисти су скептични према тврдњама о натприродним појавама, образлажући свој став недостатком емпиријских доказа. Такође, атеисти су понудили бројне разлоге за неверовање у било које божанство. Међу њима су проблем зла, аргумент противречних откровења и аргумент неверовања. Други разлози за атеизам спадају у спектар од филозофских до друштвених и историјских. Иако су неки атеисти прихватили секуларне филозофије[6][7], не постоји једна идеологија или скуп правила о понашању који сви атеисти поштују.[8]

У западном свету, атеисти се сматрају исључиво нерелигиозним и неспиритуалним особама.[9] Међутим, атеизам постоји у неким верским или духовним системима веровања, као што су ђаинизам, будизам и хиндуизам. Ђаинизам и неки видови будизма не проповедају веровање у богове.[10]

Садржај

[уреди] Дефиниције и разлике

Дијаграм који показује односе између дефиниција чврстог/слабог и имплицитног/експлицитног атеизма. Екплицитни чврсти/позитивни/јаки атеисти (пурпурно са десне стране) су становништа да је тврдња „да постоји барем једно божанство“ нетачна. Екплицитни слаби, негативни/меки атеисти (плаво са десне стране) одбацују или се уздржавају од веровања да нека божанства постоје без да заправо тврде да је „постојање макар једног божанства“ нетачна тврдња. Међу имплицитне слабе/негативне атеисте (у плавој боји са лева) би спадали људи (као што су мала деца или неки агностици) који не верују у неко божанство, али нису јасно одбацили такво веровање (величине скупова у дијаграму не показују стваран однос међу становништвом).

Теоретичари се не слажу како да најбоље дефинишу и класификују атеизам,[11] у смислу на које се натприродне ентитете односи, да ли је то нека тврдња или одсуство тврдње и да ли то захтева свесно, јасно одбијање. Предложене су различите врсте категорија како би се направила разлика између различитих облика атеизма.

[уреди] Спектар

Неке од нејасноћа и контроверзи у дефинисању атеизма потичу од потешкоће достизања консензуса о дефиницијама речи „божанство“ или „бог“. Бројност драстично различитих концепиција бога и божанстава доводи до различитих идеја које се односе на примену атеизма. На пример. Римљани су оптуживали хришћане да су атеисти јер нису веровали у паганска божанства. Овај проблем је постепено решен пошто је теизам усвојен као израз који обухвата веровања у било каква божанства.[12]

У зависности од скупа феномена које одбацује, атеизам се може супротстављати свему, почевши од веровања у божанства, па до постојања спиритуалних, натприродних или трансцедеталних концепата, попут оних у будизму, хиндуизму, ђаинизму и таоизму.[13]

[уреди] Имплицитни и експлицитниви атеизам

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Имплицитни и експлицитниви атеизам

Дефиниције атеизма такође зависе и од степена размишљања које нека особа треба да посвети идеји богова да би била сматрана атеистом. Атеизам је некада дефинисан да значи просто одсуство веровања да било које божанство постоји. Ова широка дефиниција би обухватила новорођене и друге особе које нису биле под утицајем теистичких идеја. Још 1772. године барон Холбах је рекао да су „сва деца рођена као атеистичка; она немају идеју о богу“.[14] Слично томе Џорџ Х. Смит (1979) је изјавио: „Човек који није упознат са теизмом је атеиста само зато што не верује у бога. Ова категорија би обухватала дете са концептуалним капацитетом да схвати ова питања, али које је још увек несвесно тих питања. Чињеница да то дете не верује у бога га квалификује као атеисту.“[15] Смит је сковао термин имплицитни атеизам да означи одсуство теистичких веровања без свесног одбацивања самих веровања и експлцитни атеизам да означи уобичајену дефиницију свесног неверовања. Ернест Нагел се успротивио Смитовој дефиницији атеизма као простог одсуства теизма, признајући само експлицитни атеизам као прави атеизам.[16]

[уреди] Позитивни и негативни атеизам

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Позитивни и негативни атеизам

Филозофи као што су Ентони Флу,[17] и Мајкл Мартин,[12] су поставили позитивни (јак/чврст) атеизам против негативног (слабог/меког) атеизма. Позитивни атеизам је екплицитно тврђење да богови не постоје. Негативни атеизам обухвата све друге облике нетеизма. Стога, према овој категоризацији, свако ко није теиста је или негативни или позитивни атеиста.[18] Термини слаб и јак су релативно новијег датума, док су термини негативни и позитивни атеизам старији, и користили су се (у мало другачијем смислу) у филозофској литератури[17] и међу католичким апологетима.[19] По оваквом разграничењу атеизма, већина агностика су негативни атеисти.

Већина агностика види своје погледе другачијим од атеистичких, сматрајући га не више оправданим од теизма или третирајући их једнако.[20] Тврдња о недоступности сазнања за или против постојања богова се понекад види као индикација да и атеизам захтева скок вере.[21] У уобичајене атеистичке одговоре на овај аргумент спада одговор да недоказане верске тврдње заслужују исту количину неверовања као и све остале недоказане тврдње,[22] и да непроверљивост постојања богова не подразумева једнаку вредност било које могућности.[23] Џ. Џ. К. Смарт даље тврди да „понекад нека особа која је заправо атеиста може представити себе, чак и страствено, као агностика због неразумно генерализованог филозофског скептицизма који би нас спречио да кажемо да знамо све друго, осим можда истина које пружају математика и формална логике.“[24] Због тога неки атеистички писци, као што је Ричард Докинс више воле да разликују теистичке, агностичке и атеистичке ставове по вероватноћи који сваки дају тврдњи „бог постоји“.[25]

[уреди] Дефиниција немогућег и непостојаног

Пре 18. века, постојање неког бога је било опште прихваћено у западном свету тако да је чак могућност истинског атеизма била под знаком питања. Ово се звало теистички инатизам - мишљење да сви људи верују у бога од рођења; по овом мишљењу атеисти су просто верници у самопорицању.[26]

Постоји и став да су атеисти склони да верују у бога у кризним тренуцима, да атеисти постају верници на самрти и да не постоје атеисти у рововима.[27] Неки заговорници овог става тврде да је предност религије у томе што вера омогућава људима да боље поднесу тешке тренутке, делујући као опијум за народ. Међутим, постоје и супротни примери разочарања у религију у тешким тренуцима, међу које буквално спадају и „атеисти у рововима“.[28]

[уреди] Друге употребе израза „позитивни атеизам“

Као што је описано горе, изрази позитиван и негативан су коришћени у филозофској литератури на сличан начин као и изрази слаб и јак. Међутим, у књизи „Позитивни атеизам“ Гопарајуа Раманчадре Раоа, уведено је алтернативно значење ових израза.[29] Одрастивши у кастинском хијерархијском систему са религиозном подлогом, Гора је тражио секуларну Индију и предложио смернице за позитивну атеистичку филозофију, која ће промовисати позитивне вредности.[30] Позитивни атеизам, дефинисан на овај начин, подразумева такве ствари које би биле морално исправне, показујући разумевање да побожни људи имају разлоге да верују, не покушавајући да преобрате или уче друге, и бранећи себе истинољубившћу уместо тражењем да победе у било каквом сукобу са отвореним критичарима.

[уреди] Концепти у атеизму

Пол Анти Тити, барон Холбах, је био заговорник атеизма из 18. века. „Узрок човекове несреће је његово непознавање природе. Истрајност којом је везан за слепа мишљења којима је задојен у свом детињству, која су испреплетана са његовим постојањем, последична предрасуда која изопачи његов ум, која спречава његово развијање, која га чини робом измишљотине, чини се да га осуђују на трајну погрешку.“ [31]

Најгрубља подела атеистичких аргумената је на практичне и теоретске.

[уреди] Практични атеизам

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Апатеизам

У практичном или прагматичном атеизму, такође познатом под називом апатеизам, особе живе као да нема богова и објашњавају природне феномене без њиховог приписивања нечему божанском. Постојање бога није обавезно одбачено, али се може сматрати беспотребним или бескорисним; према овом мишљењу, богови не објашњавају сврху живота, нити утичу на свакодневни живот.[32] Облик практичног атеизма са импликацијама за научну заједницу је методолошки натурализам — „тихо усвајање тврдње о филозофском натурализму у оквиру научног метода са или без потпуног прихватања или веровања у њега.“[33]

Практични атеизам може имати различите облике:

  • одсуство верских мотива — веровање у богове не мотивише моралне акције, религиозне акције или било који други облик акције;
  • активно искључивање проблема бога и религије из интелектуалних тежњи и практичних акција;
  • индиферентност — одсуство било каковог интереса за проблеме богова и религије;
  • непознавање концепта божанства.[34]

[уреди] Теоретски атеизам

[уреди] Онтолошки аргументи

Vista-xmag.png За више информација видети Агностички атеизам и Теолошки нонкогнитивизам

Теоретски атеизам екплицитно поставља аргументе против постојања богова, као одговор на честе теистичке аргументе као што су аргумент о дизајну или Паскалова опклада.

[уреди] Епистемолошки аргументи

Vista-xmag.png За више информација видети Агностички атеизам и Теолошки нонкогнитивизам

Епистемолошки атеизам тврди да људи не могу спознати бога или утврдити постојање бога. Основа за епистемолошки атеизам је агностицизам, који има различите облике. У филозофији иманентности, божанство је неодвојиво од света, укључујући људски ум, и свест сваке особе је закључана у субјекту. Према овом облику агностицизма, ово ограничење у погледу онемогућава сваки објективни закључак од веровања у бога до потврде његовог постојања. Рационалистички агностицизам Канта и доба просвећености прихвата само знање изведено из људске рационалности; овај облик атеизма је става да богови у начелу нису приметни и стога се не може знати да постоје. Скептицизам, заснован на идејама Дејвида Хјума, је става да је извесност нечега немогућа, па нико никад не може знати за постојање бога. Одређивање границе између агностицизма и атеизма није просто; агностицизам се може сматрати као независни, основни поглед на свет.[32]

Други аргументи за атеизам који се могу класификовати као епистемолошки или онтолошки, укључујући логички позитивизам и игностицизам, наводе бесмисленост или неразумљивост основних израза као што је „бог“ или тврдњи као што је „бог је свемогућ“. Теолошки нонкогнитивизам сматра да став „бог постоји“ не исказује неки јасан став, већ да је бесмислен. Доста се расправљало око тога да ли такве особе могу бити третиране као атеисти или агностици. Филозофи Алфред Ејер и Теодор M. Дрејнџ, одбацују обе категорије аргументујући свој став тиме да обе категорије прихватају да постоји могућност да Бог постоји; стога они смештају неконгнитивизам у посебну категорију.[35][36]

[уреди] Метафизички аргументи

Vista-xmag.png За више информација видети Монизам и Физикализам

Метафизички атеизам обухвата све доктрине које држе до метафизичког монизма. Метафизички атеизам може бити или апсолутни - изричито негирање постојања бога повезаног са материјалистичким монизмом (сви материјалистички трендови, и у антици и у модерним временима) или релативни - имплитицно негирање бога у свим филозофијама, које, иако прихватају постојање апсолутног, доживљај апсолутног не поседује ниједну од особина која се приписује богу: трасцеденстост, личност или јединство. Релативни атеизам је повезан са идеалистичким монизмом (пантеизам, панентеизам, деизам).[37]

Сматра се да је Епикур први изнео проблем зла, поставивши питање: „Ако бог жели, а не може да искорени зло, онда није свемогућ. Ако може, али не жели, онда је зао и малициозан. Ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету? Ако нити може нити жели, онда зашто га звати богом?“

[уреди] Логички аргументи

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Проблем зла

Логички атеизам држи да су различитим концепцијама бога приписане логички противречне особине. Ови атеисти наводе дедуктивне аргументе против постојања бога, посебно истичући некомпатибилност и противречност између одређених особина, као што су савршенство, статус творца, непроменљивост, свезнање, свеприсутност, свемогућност, свеблагонаклоност, трансцендентност, личност (као особа), нефизикалност, праведност и милост.[38]

Теодицејски атеисти су мишљења да је свет, како га они доживљавају, противречан особинама које теолози често приписују богу или боговима. Према њима, тврдње о свезнајућем, свемогућем и свеблагонаклоном богу нису усаглашене са светом где постоји зло и патња и где је божја љубав скривена од многих људи.[39] Сличан аргумент се приписује и Сидарти Гаутами, утемељивачу будизма.[40]

[уреди] Негирање постојања богова

Филозофи попут Лудвига Фојербаха[41] и Сигмунда Фројда заступали су мишљење да су бог и друга религиозна веровања људско дело, створено да се задовоље различите психолошке и емоционалне жеље и потребе. Ово је такође став многих будиста.[42] Карл Маркс и Фридрих Енгелс, испирисани Фојербаховим радом, су тврдили да су бог и религија друштвене функције, које користе они на власти да искоришћавају радничку класу. Према Михаилу Бакуњину, „идеја бога подразумева напуштање људског разума и правде; то је најодлучније негирање људске слободе, и неизоставно се окончава поробљавањем човечанства, у теорији и у пракси“. Бакуњин је обрнуо Волтеров чувени афоризам „ако бог не постоји, потребно га је измислити“, написавши уместо тога „ако је бог заиста постојао, требало би га укинути“.[43]

[уреди] Атеизам, религија и морал

[уреди] Повезаност са погледима на свет и друштвеним понашањем

Социолог Фил Закерман је анализирао претходна истраживања о секуларности и неверовању, и закључио да је благостање друштва у позитивној корелацији са нерелигиозношћу. Његови закључци који се посебно односе на атеизам су:[44][45]

[уреди] Атеизам и немање религије

Због непостојања бога творца, будизам се често описује као нетеистичка религија.

За особе који се самоидентификују као атеисти се често претпоставља да су нерелигиозни, али и неке секте у оквиру великих религија одбацују постојање личног бога творца.[46] У последњих неколико година, у неким верским деноминацијама се накупио одређен број отворено атеистичких следбеника, попут хуманистичких јевреја[47][48] и хришћанских атеиста.[49][50][51] који одбацују постојање божанства, али се придржавају порука о моралу.

У најужем смислу позитивни атеизам не повлачи нека специфична веровања, осим неверовања у било какво божанство. Због тога атеисти могу имати широк спектар духовних веровања. Из истог разлога, атеисти могу да поседују широк спектар етичких веровања, од моралног универзализма хуманизма, који заговара да се морални закон мора доследмо применити на све људе, па до моралног нихилизма, који је става да је моралност бесмислена.[52]

[уреди] Божанска заповест насупрот етици

Иако је тврдња да је „улога богова да одлучују шта је исправно а шта не или непотребна или произвољна“ филозофски труизам (обухваћен у Платоновој Еутифроновој дилеми), аргумент да моралност мора потицати од богова и да не може постојати без мудрог творца је трајни предмет политичке, али не толико и филозофске дебате.[53][54] Морални концепти као што је „убиство је погрешно“ се виде као божански закони, који захтевају божанског законодавца и судију. Међутим, многи атеисти тврде да третирање моралности у законском смислу укључује лажну аналогију и да моралност не зависи од законодавца у истој мери као и закони.[55] Други атеисти, као што је Фридрих Ниче, се нису сложили са овим погледом и тврдили су да је моралност „истинита само ако је бог истинит - она стоји или пада са вером у бога“.[56][57][58]

Постоје нормативни етички системи који не захтевају да принципи и правила потичу од божанстава. Ту спадају етика врлина, друштвени уговор, Кантова етика, утилитаризам и Објективизам. Сем Харис је предложио да морални рецепт (етичко доношење одлуке) није само питање које је потребно истражити у филозофији, већ да се може смишљено практиковати наука о моралности. Ипак, сваки такав научни систем мора одговарати на критике оличене у натуралистичкој заблуди.[59]

Филозофи Сузан Нејман[60] и Џулијен Багини[61] (између осталих) тврде да етичко понашање само због божанске заповести није право етичко понашање, већ само слепа послушност. Багини заступа став да је атеизам супериорнија основа за етику, тврдећи да је морална основа изван верских императива неопходна да се процени моралност императива - да буде у стању да распозна, на пример, да је „ти ћеш красти“ неморално, чак и ако нечија вера то налаже - и да стога атеисти имају предност да су склонији да дају такве оцене.[62] Данашњи британски филозоф Мартин Коен је понудио више историјских примера библијских заповести у корист мучења и ропства као доказ да верске заповести прате политичке и друштвене обичаје, а не обрнуто, али је такође приметио да иста тежња изгледа важи и за наводно непристрасне филозофе.[63] Коен разлаже овај аргумент у више детаља у Политичкој филозофији од Платона до Маоа, где тврди да је Куран одиграо своју улогу у одржавању друштвених правила из раног 7. века, упркос променама у секуларном друштву.[64]

[уреди] Опасности од религије

Неки истакнути атеисти, као што су Бертранд Расел, Кристофер Хиченс, Данијел Денет, Сем Харис и Ричард Докинс, критиковали су религију наводећи штетне аспекте религијских пракси и доктрина.[65] Атеисти се често укључују у дебате са заговорницима религије, а дебате се понекад односе на то да ли религије уопште доносе корист појединцу и друштву.

Један аргумент да религије могу бити штетне је да ослањање западњачких религија на божански ауторитет води ка ауторитарности и догматизму.[66] Атеисти такође наводе податке који показују везу између верског фундаментализма и опредељености ка некој вери (када се религија одржава јер служи скривеним интересима)[67] и ауторитарности, догматизма и предрасуда.[68] Ови аргументи, заједно са историјским догађајима који показују опасности од религије, као што су Крсташки ратови, џихад, инквизиција, лов на вештице и терористички напади, користе се као одговор на тврдње о корисним ефектима веровања у религију.[69] Верници као контрааргументе наводе да су неки режими који су се залагали за атеизам, као што је Совјетска Русија, такође криви за масовна убиства.[70][71]

[уреди] Етимологија

Грчка реч αθεοι (атеои), која се појављује Посланици Ефесцима на папирусу са почетка 3. века.

У раној античкој Грчкој, придев (ἄθεος (од одричног префикса ἀ- и θεός „бог“) је значио „безбожан“. Првим пут се користио као цензорски израз који је отприлике значио „сраман“ или „грешан“. У 5. веку п. н. е. реч је почела да се употребљава да означи одлучније и активније безбожништво у смислу „кварења односа са боговима“ или „негирања богова“. Реч ἀσεβής (asebēs) је касније почела да се употребљава против оних који су без стида негирали или нису поштовали локалне богове, чак и ако су веровали у њих. Модерни преводи класичних текстова понекад дају atheos као „атеистички“. Као апстрактна именица постојала је реч ἀθεότης (atheotēs). Цицерон је пресловио ову грчку реч у латинску atheos. Ова реч се често користила у расправама између раних хришћана и хелениста, у којој је свака страна тако описивала ону другу у пежоративном смислу.[72]

У енглеском језику реч atheist (од француске athée), у значењу „онај који пориче или не верује у постојање богова“,[73] претходи речи atheism, а први пут се користила најраније од 1566. године,[74] и поново од 1571.[75] Реч atheist (атеистички) као израз за практично неверништво се почела користити најраније од 1577.[76] Реч atheism (атеизам) је изведена од француске речи athéisme, и појављује се у енглеском око 1587.[77] Раније дело, настало око 1534, је користило реч atheonism.[78][79] Повезане реч су настале касније: deist 1621,[80]theist 1662. године,[81]deism 1675. године,[82] и theism 1678. године.[83]

Карен Армстронг пише да је „током 16. и 17. века, реч „атеиста“ још увек била резервисана искључиво за полемику... Реч „атеиста“ је била увреда. Нико није ни сањао да назове себе атеистом.“[5] Средином 17. века још увек се сматрало да је немогуће неверовати у бога;[84] реч „атеиста“ је значила неприхватање тренутног поимања божанског.[85]

Реч атеизам је први пут употребљена у Европи крајем 18. века, а означавала је самопризнато изричито неверовање у монотеистичког аврамског бога. Делимично захваљујући својој широкој употреби у монотеистичком западном друштву, реч атеизам обично значи „неверовање у бога“, више него уоштеније „неверовања у божанства“. У модерним радовима, не прави се јасна разлика између ове две дефиниције. У енглеском језику, архаично значење речи atheism је значило само неверовање у једног бога, а не и у политеистичка божанства. На основу овога је у 19. веку скована застарела реч adevism да означи неверовање у политеистичка божанства.[86] Почетком 20. века, глобализација је допринела ширењу значења речи атеизам на неверовање у све видове божанстава, иако је у западном свету честа појава да се атеизам означи просто као „неверовање у Бога“.[12]

Неки атеисти су се успротивили самој природи речи „атеизам“. У својој књизи Letter to a Christian Nation, Сем Харис је написао:[87]

Викицитати „Заправо, „атеизам“ је реч која не би требало ни да постоји. Ником није никад потребно да се изјасни као „неастролог“ или „неалхемичар“. Немамо речи за људе који сумњају да је Елвис још увек жив или да су ванземаљци прешли галаксију само да би узнемиравали фармере и њихову стоку. Атеизам је ништа друго до бука коју разумни људе праве у присуству неоснованих религиозних веровања.“
({{{2}}})

[уреди] Историја

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја атеизма

Иако израз атеизам потиче из Француске из 16. века,[77] идеје које би данас биле признате за атеистичке су забележене од ведског периода и антике.

[уреди] Рана индијска религија

Атеистичке идеје су забележене у раним индијским школама и постојале су у време ведизма.[88] Од шест правоверних школа индијске филозофије, самкхја, најстарији филозофски систем, не прихвата постојање богова, док рана миманса такође одбија појам Бога.[89] Рана миманса не само да не прихвата бога, већ тврди да су људске акције довољне да створе потребне околности да би се уживало у плодовима свога рада.[90] Потпуно материјалистичка и антитеистика школа чарвака (позната и под именом настика или локајта) која је настала у Индији око 6. века п. н. е. је вероватно најизраженија атеистичка школа филозофије у Индији, слична грчкој киренској школи. Ова грана индијске филозофије је класификована као хетеродоксна због свог негирања ауторитета веда и због тога се не сматра делом шест правоверних школа хиндуизма, али је важна помена као доказ материјалистичког покрета у хиндуизму.[91] Негирање бога као творца се такође види у ђаинизму и будизму.[92]

[уреди] Антика

У Платоновој Одбрани Сократовој, Мелет је оптужио Сократа (биста приказана на слици) да не верује у богове.

Западњачки атеизам има своје корене у пресократовској грчкој филозофији, али се није појавио као посебан поглед на свет све до краја доба просвећености.[93] Грчки филозоф из 5. века п. н. е. Дијагора је познат као „први атеиста“,[94] и цитирали су га мислиоци као што је Цицерон у својој књизи О природи богова.[95] Анаксагора је тврдио да је Сунце усијан камен, а не божанство отелотворено у богу Хелиосу.[96] Критија је описао религију као људски изум који се користи да застраши људе како би пратили морални ред.[97][98] Атомисти као што је Демокрит су покушали да објасне свет на чисто материјалистички начин, без позивања на духовно или мистично. Други пресократовци који су вероватно имали атеистичке погледе на свет су Продик и Протагора. У 3. веку п. н. е. грчки филозофи Теодор Безбожник[95][99] и Стратон[100] нису веровали у постојање богова. Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство.

Сократ је био оптужен за безбожност (види Еутипрова дилема) на основу тога што је инспирисао људе да сумњају у државне богове.[101] Иако је оспорио оптужбу да је „потпуни атеиста“,[102] казавши да не може да буде атеиста јер верује у духове,[103] Сократ је на крају осуђен на смрт. Сократ се такође молио у Платоновом дијалогу Федар[104] и говорио је „по Зевсу“ у дијалогу „Држава“.[105]

Еухемер је објавио свој став да су богови само деификовани владари, освајачи и оснивачи из прошлости, и да су њихови култови и религија били у основи наставак несталих краљевстава и раних политичких структура.[106] Иако није био строги атеиста, Еухемер је касније критикован да је „проширио атеизам на целој насељеној Земљи брисањем богова“.[107]

Атомистички материјалиста Епикур је оспорио многе религијске доктрине, међу којима су постојање загробног живота или личног бога; сматрао је да је душа чисто материјална и смртна. Иако епикурејство није негирало постојање богова, он је веровао да, ако они и постоје, нису заинтересовани за човечанство.[108]

Римски песник Лукреције се сложио с тим, да ако постоје богови, да су они незаитересовани за човечанство и неспособни да утичу на природу и свет. Због овога је веровао да се човечанство не мора плашити натприродног. Лукреције је изложио своје епикурејске погледе на космос, атоме, душу, смртност и религију у књизи „Ο суштини ствари“,[109] која је популаризовала Епикурову филозофију у античком Риму. Јулије Цезар, који је знатно нагињао ка епикурејству, је такође одбацио идеју о загробном животу, што је на пример довело до његовог приговора против смртне казне на суђењу Катилини, на ком је он говорио против стоицизма Катона Млађег.[110]

Римски филозоф Секст Емпирик је заступао једну форму скептицизма познату као пиронизам по којој би људско биће требало да престане да доноси суд о буквално свим веровањима јер ништа на овом свету није наследно зло, и да је атараксија (душевни мир) могућа уколико се суздржи од осуђивања. Велики део његових дела која су успела да се одрже до данас, извршила су јак утицај на касније филозофе.[111]

Значење речи „атеист“ се мењало током антике. Нехришћани су називали првобитне хришћане атеистима због неверовања у паганске богове.[112] За време Римског царства, хришћани су били погубљивани због негирања римских богова и посебно због необожавања царева. Када је хришћанство постало државна религија у Римском царству 381. године за време цара Теодосија I, јерес је постала кажњив преступ.[113]

[уреди] Од раног средњег века до ренесансе

Принцип Окамова бритва који је формулисао Вилијам Окамски се често користи у дебатама.

Изражавање атеистичких идеја је било ретко у Европи током средњег века; метафизика, религија и теологија су биле од доминантног интереса.[114] Међутим, у овом периоду постојали су покрети који су износили хетеродоксне концепције хришћанског бога, укључујући различите погледе на природу, трансцедентност или познавање бога. Индивидуалци и групе као што су Јован Скот Ериугена, Давид од Динана, Амалрик из Бена и Братство слободног духа су задржали хришћанске погледе уз пантеистичке тенденције. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости“ њиховог погледа на божанско. Никола Кузински је саставио фидеизам који је назвао „О ученом незнању“ (лат. De Docta Ignorantia), тврдећи да је бог изван људске категоризације и да је људско знање о богу ограничено претпоставкама. Вилијам Окамски је инспирисао антиметафизичке тенденције са својим номиналистичким ограничењем људског знања само на објекте, и тврдио је да је божанска суштина интуитивно или рационално несхватљива за људски разум. Следбедници Вилијама Окамског, као што су Јован Мирекурски и Никола Отркурски су продубили ово схватање. Резултујућа подела између вере и разума је утицала на касније теологе као што су Џон Виклиф, Јан Хус и Мартин Лутер.[114]

Ренесанса је много утицала на проширивање обима слободног мишљења и скептичног истраживања. Појединци, као што су Леонардо да Винчи и Галилео Галилеј, су заговарали експериментисање као начин објашњавања и супротставили су се аргументима од верских ауторитета. Други критичари религије и Цркве у овом периоду били су Николо Макијавели, Бонавантур де Перие и Франсоа Рабле.[111]

[уреди] Модерно доба

Ренесанса и доба рефомације су период у коме је дошло до оживљавања верске ревности, што се види из ширења нових верских редова, братстава и масовне побожности у католичком свету, као и појаве строгих протестантских група, као што су калвинисти. Овај период међуверског ривалства дозволио је чак и шири обим теолошког и филозофског разматрања, од којих ће се многи касније користити да унапреде скептични религијски поглед на свет.

Фојербахова Основа хришћанства (1841) ће касније много утицати на филозофе као што су Енгелс, Марк, Штраус, Ниче и Штирнер. Он је сматрао бога људским изумом, а верске активности начином тражења испуњења жеља. Због тога се сматра оснивачем модерне антропологије религије.

Критика хришћанства је све чешћа у 17. и 18. веку, нарочито у Француској и Енглеској. Неки протестантски мислиоци, као што је Томас Хобс, заступали су материјалистичку филозофију и скептицизам према натприродним појавама, док је јеврејско-холандски филозоф Барух Спиноза одбацио божанско провиђење у корист панентеистичког натурализма. До краја 17. века, за деизам се отворено залажу интелектуалци као што је Џон Толанд који је сковао термин „пантеиста“.

Први познати експлицитни атеиста био је немачки критичар религије Матијас Кнуцен у своја три дела из 1674.[115] Пола века после њега појавио се још један експлицитни атеистички писац, француски свештеник Жан Меслије, који је живео почетком 18. века.[116] Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја ће касније имплицитно бити присутна и у марксистичкој мисли. Кнуцена и Меслијеа су пратили други атеистички мислиоци, као што су барон Холбах, Жак Андре Нежон и други француски материјалисти.[117] Филозоф Дејвид Хјум је развио скептичну епистемологију утемељену на емпиризму, подривајући метафизичку базу природне теологије.

Француска револуција је извела атеизам и антиклерикални деизам из салона у јавну сферу. Један од главних циљева Француске револуције био је реорганизација и подређивање свештенства држави кроз Грађански устав свештенства. Овај покушај је довео до антиклерикалног насиља и протеривања многих свештеника из Француске. Хаотична политичка дешавања у револуционарном Паризу на крају су омогућила још радикалнијим јакобинцима да преузму власт 1793. године, након чега је наступила Владавина терора. Јакобинци су били деисти и увели су Култ врховног бића, као нову француску државну религију. Неки атеисти окупљени око Жака Хеберта су уместо тога настојали да успоставе култ разума, облик псеудо-атеистичке религије са богињом која персонификује разум. Оба покрета су делимично допринела покушајима да се насилно дехришћанизује Француска. Култ разума окончао се после три године када су јакобинци гиљотинирали његово вођство, укључујући и Жака Хеберта. Антиклерикални прогони окончани су Термидорском реакцијом.

Наполеоново доба институционализовало је секуларизацију француског друштва, и извело револуцију у северну Италију, у нади да ће допринети стварању савезничких република. У 19. веку атеисти су допринели политичким и социјалним револуцијама, убрзавајући немире из 1848. године, ризорђименто у Италији, као и раст међународног социјалистичког покрета.

У другој половини 19. века, атеизам се проширио под утицајем рационалистичких и слободоумних филозофа. Многи угледни немачки филозофи тог времена негирали су постојање божанстава и били су критичари религије, а међу њима су се налазили Лудвиг Фојербах, Артур Шопенхауер, Макс Штирнер, Карл Маркс и Фридрих Ниче. Карл Маркс је религију називао опијумом за народ.

[уреди] Од 1900.

Безбожник, совјетски часопис из 1920-их, приказује раднике како избацују Исуса.

Атеизам је у 20. веку, нарочито у виду практичног атеизма, напредовао у многим друштвима. Атеистичка мисао је призната у широком спектру других, ширих филозофија, као што су егзистенцијализам, објективизам, секуларни хуманизам, нихилизам, анархизам, логички позитивизам, марксизам, феминизам[118] и општи научни и рационалистички покрет.

Логички позитивизам и сцијентизам су утрли пут неопозитивизму, аналитичкој филозофији, структурализму и натурализму. Неопозитивизам и аналитичка филозофија одбацују класични рационализам и метафизику у корист строгог емпиризма и епистемолошког номинализма. Заговорници као што су Бертранд Расел су недвосмислено одбацили веру у бога. Лудвиг Витгенштајн је у својим раним радовима покушао да одвоји метафизички и натприродни језик из рационалног дискурса. Алфред Ејер је подвлачио непроверљивост и бесмисао верских тврдњи, наводећи своју приврженост емпиријским наукама. Џон Нимејер Финдли и Џ. Џ. К. Смарт тврдили су да постојање Бога није логички неопходно. Природњачки и материјалистички монисти попут Џона Дјуиа су сматрали да би природни свет требало да буде основа свега, негирајући постојање Бога или бесмртности.[24][119]

У 20. веку се догодио и пробој атеизма у политици, раширен тумачењем дела Маркса и Енгелса. Након Октобарске револуције, повећање степена верских слобода за мањинске религије је трајало неколико година, пре него што је политика стаљинизма покренула прогон религије. Неколико комунистичких држава се успротивило религији и увело државни атеизам,[120] међу њима су бивши Совјетски Савез, Албанија, а још увек и Кина, Северна Кореја и Куба.

Остали лидери као што је Перијар Рамасами, истакнути атеистички индијски лидер, су се борили против хиндуизма и брамана у циљу окончања дискриминације и поделе људи у име религије и касти.

Године 1966, часопис Тајм је поставио питање: „Је ли Бог мртав?“[121] као одговор на теолошки покрет Смрт бога, наводећи тадашње процене да скоро половина свих људи у свету живи у државама на чијем челу су антирелигиозни режими, док милиони људи у Африци, Азији и Јужној Америци немају знање о једном Богу.[122]

Године 1967. албанска влада Енвера Хоџе је најавила затварање свих верских институција у земљи, изјавивши да је Албанија прва званично атеистичка држава на свету.[123], мада је поштовање религије у Албанији обновљено 1991. Ови режими су ојачали негативне асоцијације на атеизам, посебно тамо где су антикомунистичка осећања била јака као у САД, упркос чињеници да су неки истакнути атеисти били и антикомунисти.[124]

Од пада Берлинског зида, број активних антирелигиозних режима је знатно смањен. Тимоти Шах је 2006. написао да је приметио „глобални тренд у свим већим верским групама, у којима покрети засновани на Богу и уопште на вери доживљавају пораст поверења и утицаја у односу на секуларне покрете и идеологије“.[125] Међутим, Грегори С. Пол и Фил Закерман сматрају ово митом и указују на то да је стварна ситуација много сложенија и нијансирана.[126]

Ричард Докинс у кампањи за промоцију атеизма

Верски мотивисани терористички напади 11. септембра 2001. и делимично успешан покушај института Дискавери за промену наставног плана у америчким школама и укључивање креационистичке идеје, заједно са подршком коју је Џорџ Буш 2005. дао тим идејама, подстакли су атеистичке писце Сема Хариса, Данијела С. Денета, Ричарда Докинса, Виктора Стенгера и Кристофера Хиченса да објаве књиге које су постале бестселери у Америци и широм света.[127] Истраживање из 2010. је показало да особе које себе идентификују као атеисти или агностици у просеку имају више знања о религији од следбеника великих вера. Особе које не верују су боље одговориле на питања о централним начелима протестантизма и католичанства. Само су мормони и јевреји постигли исти резултат као атеисти и агностици.[128]

Атеизам 3.0 је покрет у оквиру атеизма који не верује у постојање бога, али тврди да је од религије било користи за појединце или друштво, и да је њено елиминисање од мањег значаја од других ствари које би требало да се ураде.[129]

[уреди] Број атеиста

Проценат људи у европским државама који је рекао: „Не верујем да постоји било какав облик духа, бога или животне силе.“ (2005)[130]

Тешко је одредити број атеиста у свету. Особе које одговарају на анкете о вери могу другачије дефинисати атеизам или правити другачије разлике између атеизма, нерелигиозних веровања и нетеистичких религиозних и духовних веровања.[131] Хиндус атеиста би могао себе да представи као хиндуса, иако је у исто време атеиста.[132] Истраживање из 2010. које је објављно у Енциклопедији Британика показало је да нерелигиозне особе чине око 9,6% светског становништва, а атеисти 2,0%. Ове бројке не убрајају оне који следе атеистичке религије, као што су неки будисти.[133]

У анкети из 2006. објављеној у Фајненшл тајмсу дају се проценти за Сједињене Државе и пет европских држава. Најмањи проценат атеизма је био у САД, само 4%, док се проценат атеизма у европским државама показао знатно вишим: Италија (7%), Шпанија (11%), Уједињено Краљевство (17%), Немачка (20%) и Француска (32%).[134][135] Проценти у овој анкети за европске државе су слични онима у званичном истраживању Европске уније, које је показало да 18% становништва ЕУ не верује у неког бога.[136] Друга истраживања су проценила проценат атеиста, агностика и других неверника у неког бога на мање од 10% у Пољској, Румунији, Кипру и неким другим европским државама,[137] и до 85% у Шведској, 80% у Данској, 72% у Норвешкој и 60% у Финској.[138] Према Аустралијском статистичком бироу, 19% Аустралијанаца нема религију, а у ову категорију су укључени и атеисти.[135] Између 64% и 65% Јапанаца су атеисти, агностици или не верују у бога.[138]

Однос атеиста и агностика у свету.

Међународно истраживање је показало позитивну корелацију између нивоа образовања и неверовања у неко божанство,[44] а истраживање Европске уније је показало позитивну корелацију између раног напуштања школе и веровања у неког бога.[136] У чланку објављеном у часопису Нејчер 1998. године, споменуто је истраживање које је сугерисало да је веровање у личног бога или загробни живот на најнижем нивоу икада међу члановима америчке Националне академије наука, где је 7,0% веровало у бога у поређењу са 85% укупног становништва САД.[139] Насупрот томе, у чланку који је објавио Универзитет у Чикагу који је разматрао горе наведено истраживање, објављено је да је 76% лекара веровало у бога, што је више од 7% међу научницима, али мање од 85% међу укупним становништвом.[140] Исте године, Френк Селовеј са Масачусетског технолошког института и Мајкл Шермер са Калифорнијског државног универзитета су спровели анкету према којој је у одабраном узорку одраслих високообразованих особа (12% особа је имало докторат, а 62% су имали завршени факултет) 64% веровало у бога, те је постојала веза која је показивала да верска убеђења опадају са вишим нивоом образовања.[141] Инверзна корелација између религиозности и интелигенције/образованости је пронађена у 39 истраживања спроведених између 1927. и 2002.[142] Ови налази се углавном подударају са мета-анализом коју је 1958. спровео професор Мајкл Аргајл са универзитета Оксфорд. Он је анализирао седам истраживања која су истраживала корелацију између става према религији и измерене интелигенције међу ђацима и студентима из САД. Иако је утврђена јасна негативна корелација, ова анализа није открила узрок, али је напоменуто да су живот у ауторитативној породици и друштвени положај могли утицати.[143]

[уреди] Види још

[уреди] Извори

  1. ^ *Nielsen, Kai (2010). "Atheism". Encyclopædia Britannica. Приступљено 9. 4. 2011.. 
  2. ^ Rowe, William L. (1998). "Atheism". Routledge Encyclopedia of Philosophy. Ed. Edward Craig. Taylor & Francis. ISBN 9780415073103. Приступљено 9. 4. 2011.. 
  3. ^ (1989) Oxford English Dictionary, 2nd. “Belief in a deity, or deities, as opposed to atheism”
  4. ^ Merriam-Webster Online Dictionary. Приступљено на дан 9. 4. 2011. “belief in the existence of a god or gods”
  5. ^ а б Armstrong, Karen (1999). A History of God. London: Vintage. ISBN 0-09-927367-5.
  6. ^ Honderich, Ted (Ed.) (1995). "Humanism". The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. p 376. ISBN 0-19-866132-0.
  7. ^ Fales, Evan. "Naturalism and Physicalism", in Martin 2007, стране 122–131.
  8. ^ Baggini 2003, стране 3–4.
  9. ^ Cline, Austin (2005). Buddhism and Atheism. about.com. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  10. ^ Kedar, Nath Tiwari (1997). Comparative Religion. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0293-4.
  11. ^ Atheism. Encyclopedia Britannica (1911). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  12. ^ а б в Martin, Michael. The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge University Press. 2006. ISBN 0-521-84270-0.
  13. ^ Britannica (2011). "Atheism as rejection of religious beliefs". Encyclopædia Britannica (15th) 1. 0852294735. Приступљено 9. 4. 2011.. 
  14. ^ d'Holbach, P. H. T. (1772). Good Sense. Датум преузимања 7. 4. 2011..
  15. ^ Smith 1979, стр. 14.
  16. ^ Nagel, Ernest (1959). “Philosophical Concepts of Atheism”, Basic Beliefs: The Religious Philosophies of Mankind. Sheridan House.
  17. ^ а б Flew, Antony (1976). The Presumption of Atheism, and other Philosophical Essays on God, Freedom, and Immortality. New York: Barnes and Noble, 14ff.
  18. ^ Cline, Austin (2006). Strong Atheism vs. Weak Atheism: What's the Difference?. about.com. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  19. ^ Maritain, Jacques (July 1949). "On the Meaning of Contemporary Atheism". The Review of Politics 11 (3): 267–280. DOI:10.1017/S0034670500044168.
  20. ^ Kenny, Anthony (2006). “Why I Am Not an Atheist”, What I believe. Continuum. ISBN 0-8264-8971-0.
  21. ^ . „Many atheists I know would be certain of a high place in heaven“, Irish Times Приступљено дана 9. 4. 2011.
  22. ^ Baggini 2003, стране 30–34. "Who seriously claims we should say 'I neither believe nor disbelieve that the Pope is a robot', or 'As to whether or not eating this piece of chocolate will turn me into an elephant I am completely agnostic'. In the absence of any good reasons to believe these outlandish claims, we rightly disbelieve them, we don't just suspend judgement."
  23. ^ Baggini 2003, стр. 22. "A lack of proof is no grounds for the suspension of belief. This is because when we have a lack of absolute proof we can still have overwhelming evidence or one explanation which is far superior to the alternatives."
  24. ^ а б Smart, J.C.C. (9. 3. 2004.). Atheism and Agnosticism. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  25. ^ Dawkins, Richard (2006). The God Delusion. Houghton Mifflin Co. ISBN 0-618-68000-4.
  26. ^ Cudworth, Ralph (1678). The True Intellectual System of the Universe: the first part, wherein all the reason and philosophy of atheism is confuted and its impossibility demonstrated.
  27. ^ See, for instance, Atheists call for church head to retract slur (3. 9. 1996.). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  28. ^ Lowder, Jeffery Jay (1997). Atheism and Society. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  29. ^ Rao, Goparaju (1972). Positive Atheism. Vijayawada, India: Atheist Centre, Patamata, Vijayawada, India.
  30. ^ Walker, Cliff. The Philosophy of Positive Atheism. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  31. ^ Paul Henri Thiry, Baron d'Holbach, System of Nature; or, the Laws of the Moral and Physical World (London, 1797), Vol. 1, p. 25
  32. ^ а б Zdybicka 2005, стр. 20.
  33. ^ Schafersman, Steven D. (February 1997). Naturalism is an Essential Part of Science and Critical Inquiry. Conference on Naturalism, Theism and the Scientific Enterprise. Department of Philosophy, The University of Texas. Приступљено на дан 7. 4. 2011. Revised May 2007
  34. ^ Zdybicka 2005, стр. 21.
  35. ^ Drange, Theodore M. (1998). Atheism, Agnosticism, Noncognitivism.
  36. ^ Ayer, A. J. (1946). Language, Truth and Logic. Dover. pp. 115–116. In a footnote, Ayer attributes this view to "Professor H. H. Price".
  37. ^ Zdybicka 2005, стр. 19.
  38. ^ Various authors. "Logical Arguments for Atheism". Internet Infidels, The Secular Web Library. Retrieved on 2007-APR-09.
  39. ^ Drange, Theodore M. (1996). The Arguments From Evil and Nonbelief.
  40. ^ Gunasekara, Victor A.. Basic Buddhism.
  41. ^ Feuerbach, Ludwig (1841) The Essence of Christianity
  42. ^ Walpola Rahula, What the Buddha Taught. Grove Press, 1974. Pages 51–52.
  43. ^ Bakunin, Michael (1916). God and the State. New York: Mother Earth Publishing Association. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  44. ^ а б (2009) "Atheism, Secularity, and Well-Being: How the Findings of Social Science Counter Negative Stereotypes and Assumptions". Sociology Compass 3 (6): 949–971. DOI:10.1111/j.1751-9020.2009.00247.x.
  45. ^ Societies without God are more benevolent, The Guardian, September 2, 2010
  46. ^ Winston, Robert (Ed.) (2004). Human. New York: DK Publishing, Inc. ISBN 0-7566-1901-7. “.”
  47. ^ Humanistic Judaism. BBC (20. 7. 2006.). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  48. ^ Levin, S. (May 1995). "Jewish Atheism". New Humanist 110 (2): 13–15.
  49. ^ Christian Atheism. BBC (17. 5. 2006.). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  50. ^ Altizer, Thomas J. J. (1967). The Gospel of Christian Atheism. London: Collins, 102–103. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  51. ^ Lyas, Colin (January 1970). "On the Coherence of Christian Atheism". Philosophy: the Journal of the Royal Institute of Philosophy 45 (171): 1–19. DOI:10.1017/S0031819100009578.
  52. ^ Smith 1979, стране 21–22
  53. ^ Smith 1979, стр. 275. "Among the many myths associated with religion, none is more widespread -or more disastrous in its effects—than the myth that moral values cannot be divorced from the belief in a god."
  54. ^ За Имануела Канта је постојање бога, душе и слободе било практично питање Моралност, сама по себи, представља систем, али срећа не, осим ако је расподељена у тачном односу према моралности. Ово је могуће у интелигентном свету само под интелигентним творцем и владаром. Разум нас обавезује да признамо постојање таквог владара, заједно са животом у таквом свету, , the presupposition of God, soul, and freedom was a practical concern, for "Morality, by itself, constitutes a system, but happiness does not, unless it is distributed in exact proportion to morality. This, however, is possible in an intelligible world only under a wise author and ruler. Reason compels us to admit such a ruler, together with life in such a world, which we must consider as future life, or else all moral laws are to be considered as idle dreams..." (Critique of Pure Reason, A811).
  55. ^ Baggini 2003, стр. 38
  56. ^ (1996) Human Rights, Virtue, and the Common Good. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-8279-9. Датум преузимања 2011-04-09. “That problem was brought home to us with dazzling clarity by Nietzsche, who had reflected more deeply than any of his contemporaries on the implications of godlessness and come to the conclusion that a fatal contradiction lay at the heart of modern theological enterprise: it thought that Christian morality, which it wished to preserve, was independent of Christian dogma, which it rejected. This, in Nietzsche's mind, was an absurdity. It amounted to nothing less than dismissing the architect while trying to keep the building or getting rid of the lawgiver while claiming the protection of the law.”
  57. ^ (2009-05-11) The Blackwell Companion to Natural Theology. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-7657-6. Датум преузимања 2011-04-09. “Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche 1968, p. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."”
  58. ^ (1991) Victorian Subjects. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1110-2. Датум преузимања 2011-04-09. “Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.”
  59. ^ Moore, G. E. (1903). Principia Ethica. Датум преузимања 2011-04-09.
  60. ^ Susan Neiman. Beyond Belief Session 6 [Conference]. Salk Institute, La Jolla, CA: The Science Network.
  61. ^ Baggini 2003, стр. 40
  62. ^ Baggini 2003, стр. 43
  63. ^ 101 Ethical Dilemmas, 2nd edition, by Cohen, M., Routledge 2007, pp184-5. (Cohen notes particularly that Plato and Aristotle produced arguments in favour of slavery.)
  64. ^ Cohen, Martin (2008). Political Philosophy from Plato to Mao.
  65. ^
    • Harris, Sam, The end of faith: religion, terror, and the future of reason, W. W. Norton & Company, 2005
    • Harris, Sam, Letter to a Christian Nation, Random House, Inc., 2008
    • Dawkins, Richard, The God Delusion, Houghton Mifflin Harcourt, 2008
    • Hitchens, Christopher, God Is Not Great: How Religion Poisons Everything, Random House, Inc., 2007
    • Russell, Bertrand, Why I am not a Christian, and other essays on religion and related subjects, Simon and Schuster, 1957
  66. ^ Harris, Sam (2006a). The Myth of Secular Moral Chaos. Free Inquiry. Приступљено на дан 2011-04-09
  67. ^ Moreira-almeida, A.; Lotufo Neto, F.; Koenig, H.G. (2006). "Religiousness and mental health: a review". PMID 16924349. Revista Brasileira de Psiquiatria 28 (3): 242–250. DOI:10.1590/S1516-44462006005000006. Приступљено на дан 2007-07-12.
  68. ^ See for example: (June 1977) "Intrinsic Religion and Authoritarianism: A Differentiated Relationship". Journal for the Scientific Study of Religion 16 (2): 179–182. DOI:10.2307/1385749. Also see: (1992) "Authoritarianism, Religious Fundamentalism, Quest, and Prejudice". International Journal for the Psychology of Religion 2 (2): 113–133. DOI:10.1207/s15327582ijpr0202_5. Приступљено на дан 2011-04-09.
  69. ^ Harris, Sam (2005). An Atheist Manifesto. Truthdig. Приступљено на дан 2011-04-09 “In a world riven by ignorance, only the atheist refuses to deny the obvious: Religious faith promotes human violence to an astonishing degree.”
  70. ^ John S. Feinberg, Paul D. Feinberg (2010-11-04). Ethics for a Brave New World. Stand To Reason. ISBN 978-1-58134-712-8. Датум преузимања 2007–10–18. “Over a half century ago, while I was still a child, I recall hearing a number of old people offer the following explanation for the great disasters that had befallen Russia: 'Men have forgotten God; that's why all this has happened.' Since then I have spend well-nigh 50 years working on the history of our revolution; in the process I have read hundreds of books, collected hundreds of personal testimonies, and have already contributed eight volumes of my own toward the effort of clearing away the rubble left by that upheaval. But if I were asked today to formulate as concisely as possible the main cause of the ruinous revolution that swallowed up some 60 million of our people, I could not put it more accurately than to repeat: 'Men have forgotten God; that's why all this has happened.'”
  71. ^ Dinesh D'Souza. Answering Atheist’s Arguments. Catholic Education Resource Center. Приступљено на дан 2011-04-09
  72. ^ Drachmann, A. B. (1977 ("an unchanged reprint of the 1922 edition")). Atheism in Pagan Antiquity. Chicago: Ares Publishers. ISBN 0-89005-201-8. “Atheism and atheist are words formed from Greek roots and with Greek derivative endings. Nevertheless they are not Greek; their formation is not consonant with Greek usage. In Greek they said atheos and atheotēs; to these the English words ungodly and ungodliness correspond rather closely. In exactly the same way as ungodly, atheos was used as an expression of severe censure and moral condemnation; this use is an old one, and the oldest that can be traced. Not till later do we find it employed to denote a certain philosophical creed.”
  73. ^ OED, Atheist
  74. ^ Martiall, John (1566). A Replie to Mr Calfhills Blasphemous Answer Made Against the Treatise of the Cross. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  75. ^ Rendered as Atheistes: Golding, Arthur (1571). The Psalmes of David and others, with J. Calvin's commentaries, Ep. Ded. 3. “The Atheistes which say..there is no God.” Translated from Latin.
  76. ^ Hanmer, Meredith (1577). The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. “The opinion which they conceaue of you, to be Atheists, or godlesse men.”
  77. ^ а б Rendered as Athisme: de Mornay, Philippe (1587). A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels, Translated from French by Arthur Golding & Philip Sidney, London, xx. 310. “Athisme, that is to say, vtter godlesnes.”
  78. ^ Vergil, Polydore (c1534). English history. Датум преузимања 9. 4. 2011.. “Godd would not longe suffer this impietie, or rather atheonisme.”
  79. ^ The Oxford English Dictionary also records an earlier, irregular formation, atheonism, dated from about 1534. The later and now obsolete words athean and atheal are dated to 1611 and 1612 respectively. prep. by J. A. Simpson ... (1989). The Oxford English Dictionary, Second, Oxford University Press, USA. ISBN 0-19-861186-2.
  80. ^ Burton, Robert (1621), "deist", The Anatomy of Melancholy: Part III, section IV. II. i, добављено дана 9. 4. 2011., "Cousin-germans to these men are many of our great Philosophers and Deists" 
  81. ^ Martin, Edward (1662). “Five Letters”, His opinion concerning the difference between the Church of England and Geneva [etc.]. London. “To have said my office..twice a day..among Rebels, Theists, Atheists, Philologers, Wits, Masters of Reason, Puritanes [etc.].”
  82. ^ Bailey, Nathan (1675). An universal etymological English dictionary. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  83. ^ "Secondly, that nothing out of nothing, in the sense of the atheistic objectors, viz. that nothing, which once was not, could by any power whatsoever be brought into being, is absolutely false; and that, if it were true, it would make no more against theism than it does against atheism.." Cudworth, Ralph. The true intellectual system of the universe. 1678. Chapter V Section II p.73
  84. ^ 17th Century History – Investigating Atheism. Investigatingatheism.info. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  85. ^ Google.co.uk. Приступљено на дан 10. 6. 2011.
  86. ^ Britannica (1911). "Atheonism". Encyclopædia Britannica.
  87. ^ Harris, Sam (2008). Letter to a Christian Nation. Random House, Vintage Books. ISBN 978-0-307-27877-7. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  88. ^ Pandian (1996). India, that is, sidd. Allied Publishers. ISBN 978-81-7023-561-3. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  89. ^ Dasgupta, Surendranath (1992). A history of Indian philosophy, Volume 1. Motilal Banarsidass Publ.. ISBN 978-81-208-0412-8. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  90. ^ Tripathi (2001). Psycho-Religious Studies of Man, Mind and Nature. Global Vision Publishing House. ISBN 978-81-87746-04-1. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  91. ^ Sarvepalli Radhakrishnan and Charles A. Moore. A Sourcebook in Indian Philosophy. (Princeton University Press: 1957, Twelfth Princeton Paperback printing 1989) pp. 227–249. ISBN 0-691-01958-4.
  92. ^ Joshi, L.R. (1966). "A New Interpretation of Indian Atheism". Philosophy East and West 16 (3/4): 189–206. DOI:10.2307/1397540.
  93. ^ Baggini 2003, стране 73–74. "Atheism had its origins in Ancient Greece but did not emerge as an overt and avowed belief system until late in the Enlightenment."
  94. ^ Solmsen, Friedrich (1942). Plato's Theology. Cornell University Press. p 25.
  95. ^ а б ...nullos esse omnino Diagoras et Theodorus Cirenaicus... Cicero, Marcus Tullius: De natura deorum. Comments and English text by Richard D. McKirahan. Thomas Library, Bryn Mawr College, 1997, page 3. ISBN 0-929524-89-6
  96. ^ Patzia, Michael. Anaxagoras (c.500—428 BCE). Internet Encyclopedia of Philosophy.
  97. ^ Critias on cosmology, religion, and myth. Stenudd.com. Приступљено на дан 2012-05-29
  98. ^ The Critias Fragment. Wku.edu (2009-10-19). Приступљено на дан 2012-05-29
  99. ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, ii
  100. ^ Cicero, Lucullus, 121. in Reale, G., A History of Ancient Philosophy. SUNY Press. (1985).
  101. ^ Atheism. The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Columbia University Press (2005). Добављено из оригинала на дан 4. 11. 2006. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  102. ^ Brickhouse, Thomas C.; Nicholas D. Smith (2004). Routledge Philosophy Guidebook to Plato and the Trial of Socrates. Routledge. ISBN 0-415-15681-5. In particular, he argues that the claim he is a complete atheist contradicts the other part of the indictment, that he introduced "new divinities".
  103. ^ Apology. Classics.mit.edu. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  104. ^ The Dialogues of Plato, vol. 1. Oll.libertyfund.org. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  105. ^ The Republic. Classics.mit.edu. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  106. ^ Fragments of Euhemerus' work in Ennius' Latin translation have been preserved in Patristic writings (e.g. by Lactantius and Eusebius of Caesarea), which all rely on earlier fragments in Diodorus 5,41–46 & 6.1. Testimonies, especially in the context of polemical criticism, are found e.g. in Callimachus, Hymn to Zeus 8.
  107. ^ Plutarch, Moralia—Isis and Osiris 23
  108. ^ BBC. Ethics and Religion—Atheism. bbc.co.uk. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  109. ^ Бесплатна еКњига Атеизам на Пројекту Гутенберг Book I, "Substance is Eternal". Translated by W.E. Leonard. 1997. Retrieved on 2007-APR-12.
  110. ^ (cf. Sallust, The War With Catiline, Caesar's speech: 51.29 & Cato's reply: 52.13).
  111. ^ а б Stein, Gordon (Ed.) (1980). "The History of Freethought and Atheism". An Anthology of Atheism and Rationalism. New York: Prometheus. Retrieved on 2007-05-03.
  112. ^ Wikisource-logo.svg "Atheism" in the 1913 Catholic Encyclopedia.
  113. ^ Maycock, A. L. and Ronald Knox (2003). Inquisition from Its Establishment to the Great Schism: An Introductory Study. ISBN 0-7661-7290-2.
  114. ^ а б Zdybicka 2005, стр. 4
  115. ^ Winfried Schröder, in: Matthias Knutzen: Schriften und Materialien (2010), p. 8. See also Rececca Moore, The Heritage of Western Humanism, Scepticism and Freethought (2011), calling Knutzen "the first open advocate of a modern atheist perspective" online here
  116. ^ Michel Onfray on Jean Meslier. William Paterson University. Приступљено на дан 7. 4. 2011.
  117. ^ d'Holbach, P. H. T. (1770). The System of Nature. Датум преузимања 7. 4. 2011..
  118. ^ Overall, Christine (2007). Feminism and Atheism. ISBN 978-0-521-84270-9. Датум преузимања 9. 4. 2011.. in Martin 2007, стране 233–246
  119. ^ Zdybicka 2005, стр. 16
  120. ^ Baggini, Julian (Summer 2003). "The Perils of Atheism" 118 (2). Приступљено на дан 7. 4. 2011.. Extract from his book Atheism: A Very Short Introduction (2003), Oxford University Press
  121. ^ TIME Magazine cover online. Apr 8, 1966. Retrieved 2007-04-17.
  122. ^ "Toward a Hidden God". Time Magazine online. Apr 8, 1966. Retrieved 2007-04-17.
  123. ^ (1976) "Religion and Atheism in the U.S.S.R. and Eastern Europe, Review". The Slavic and East European Journal 20 (2): 204–206.
  124. ^ Rafford, R.L. (1987). "Atheophobia—an introduction". Religious Humanism 21 (1): 32–37.
  125. ^ "Timothy Samuel Shah Explains 'Why God is Winning'." 2006-07-18. The Pew Forum on Religion and Public Life. Retrieved 2011-04-07.
  126. ^ Paul, Gregory; Phil Zuckerman (2007). "Why the Gods Are Not Winning". Edge 209. Приступљено на дан 9. 4. 2011..
  127. ^ Amazon Best Sellers. amazon.com.
  128. ^ Landsberg, Mitchell. „Atheists, agnostics most knowledgeable about religion, survey says“, 28. 9. 2010. Приступљено дана 8. 4. 2011.
  129. ^ Atheism 3.0 (15. 10. 2009.). Приступљено на дан 8. 4. 2011. “The "new" new atheists – call it Atheism 3.0 – say there's still no God, but maybe belief isn't all that bad.”
  130. ^ ReportDGResearchSocialValuesEN2.PDF (PDF). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  131. ^ Major Religions of the World Ranked by Number of Adherents, Section on accuracy of non-Religious Demographic Data. Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  132. ^ Huxley, Andrew (2002). Religion, law and tradition: comparative studies in religious law. Routledge. ISBN 978-0-7007-1689-0. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  133. ^ Worldwide Adherents of All Religions by Six Continental Areas, Mid-2010. Encyclopædia Britannica (2011). Приступљено на дан 25. 5. 2012.
  134. ^ Religious Views and Beliefs Vary Greatly by Country, According to the Latest Financial Times/Harris Poll. Financial Times/Harris Interactive (20. 12. 2006.). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  135. ^ а б Characteristics of the Population. Australian Bureau of Statistics (2006). Приступљено на дан 9. 4. 2011.
  136. ^ а б (2005) Social values, Science and Technology (PDF), Directorate General Research, European Union, 7–11. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  137. ^ Zuckerman, Phil (2007). Ed.: Martin, Michael T The Cambridge companion to atheism. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 0-521-84270-0. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  138. ^ а б Zuckerman, Phil (2007). Ed.: Martin, Michael T The Cambridge companion to atheism. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 0-521-84270-0. Датум преузимања 9. 4. 2011..
  139. ^ Larson, Edward J.; Larry Witham (1998). "Correspondence: Leading scientists still reject God". PMID 9690462. Nature 394 (6691): 313–4. DOI:10.1038/28478. Available at StephenJayGould.org, Stephen Jay Gould archive. Retrieved on 2006-12-17
  140. ^ Survey on physicians’ religious beliefs shows majority faithful. The University of Chicago. Приступљено на дан 2011–04-08
  141. ^ Shermer, Michael (1999). How We Believe: Science, Skepticism, and the Search for God. New York: William H Freeman, pp76–79. ISBN 0-7167-3561-X.
  142. ^ According to Dawkins (2006), p. 103. Dawkins cites Bell, Paul. "Would you believe it?" Mensa Magazine, UK Edition, Feb. 2002, pp. 12–13. Analyzing 43 studies carried out since 1927, Bell found that all but four reported such a connection, and he concluded that "the higher one's intelligence or education level, the less one is likely to be religious or hold 'beliefs' of any kind."
  143. ^ Argyle, Michael (1958). Religious Behaviour. London: Routledge and Kegan Paul, 93–96. ISBN 0-415-17589-5.

[уреди] Литература

[уреди] Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :

п • р • у
Филозофија
Историја
Појмови
Области
Гране
Филозофи
Талес · Анаксимандар · Анаксимен · Питагора · Ксенофан · Конфучије · Лао Це · Хераклит · Парменид · Анаксагора · Зенон · Емпедокле · Протагора · Сократ · Леукип · Демокрит · Платон · Диоген · Аристотел · Чуанг Це · Пирон · Зенон из Китијума · Епикур · Филон · Епиктет · Нагарђуна · Плотин · Августин · Боетије · Ериугена · Ал-Фараби · Ибн Сина · Ал-Газали · Абелар · Авероес · Мајмонидес · Доген · Аквински · Скот · Окам · Бејкон · Декарт · Хобс · Паскал · Спиноза · Лајбниц · Беркли · Хјум · Волтер · Дидро · Русо · Кант · Фихте · Шелинг · Хегел · Шопенхауер · Кјеркегор · Маркс · Мил · Ниче · Хусерл · Сузуки · Расел · Хајдегер · Кришнамурти · Сартр · Јасперс · Витгенштајн · Адорно · Маркузе · Дерида · Фуко
Портал • Категорија


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атеизам&oldid=5588875“
Лични алати
Именски простори

Варијанте
Радње
навигација
техничке
штампање/извоз
алати
Други језици