Атентат на Зорана Ђинђића

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44°48′24″N, 20°27′36″E Дана 12. марта 2003. године у 12:25, у дворишту зграде Владе Републике Србије у Београду, у Србији, извршен је атентат на Зорана Ђинђића, петог председника Владе Републике Србије. Овај атентат је довео до ванредног стања у Србији и полицијске акције „Сабља“ током које је ухапшено 11 665 особа повезаних са организованим криминалом.

Позадина[уреди]

Нове владајуће структуре које су преузеле власт на таласу народног незадовољства које је срушило Милошевића 5. октобра 2000. године, нису биле довољно способне да тако чврсто држе власт као, некада, Милошевић. Нови владајући кругови су били слаби и нестабилни од самог почетка. Председнички избори који су одржани претходне године, на којима ни један кандидат није добио довољно гласова да би био изабран, били су показатељ кризе у владајућим структурама и слабих основа на којима су стајали.

Закон о борби против организованог криминала[уреди]

Имам доказе да су Душан Спасојевић, Легија и Слободан Пажин киднаповали Мирослава Мишковића и још пет-шест људи и учинили око 30 убистава. За све то сам спреман да сведочим. Одговорни су и за атентат у Будви(...) У атентату на Ибарској магистрали учествовали су Легија и Брацановић. (...)

Љубиша Буха, Б92, 24. јануар 2003.

Ствари су се после изјаве Љубише Бухе драстично промениле и цело одељење за сузбијање организованог криминала ради интензивно на томе. Ствар има апсолутни приоритет и брзо ћемо саопштити јавности шта се догађа. Појављују се већ неки обриси разрешења и то је огромна шанса да се коначно и последње тврдо језгро криминала разбије.

премијер Зоран Ђинђић, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, 26. фебруар 2003.

Крајем 2001. године, премијер Ђинђић је најавио да ће 2002. година бити година борбе против организованог криминала. Децембра 2002, пет месеци раније донети републички Закон о борби против организованог криминала[1], усвојен је и у Савезној скупштини СРЈ, чиме је ступио на снагу. Тим законом, у правосуђе су уведени Специјално тужилаштво за организовани криминал и Посебно одељење Окружног суда у Београду за организовани криминал (тзв. Специјални суд), који су основани месец дана касније. Такође, тим законом је уведена и институција сведока-сарадника.[2]

Први сведок-сарадник Специјалног тужилаштва требало је да буде Љубиша Буха звани Чуме. На њега је 3. августа 2002. извршен неуспели атентат, након чега он у тајности одлази у Грчку. Децембра исте године минирано је постројење његовог предузећа „Дифенс роуд“, у чему су учествовали припадници Јединице за специјалне операције и Земунског клана. Крајем следећег месеца, Буха је вође ЈСО и Земунског клана јавно оптужио да су криви за 30 убистава, отмицу Ивана Стамболића,[3] атентате на Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали и бројне друге злочине, те изјавио да за то има доказе и да би о томе сведочио у евентуалном судском поступку.[4] Недуго потом, он одлази у Словачку.[2]

Неуспели атентати[уреди]

Убиству премијера претходила су најмање три неуспела атентата:

Атентат код Бубањ потока[уреди]

Средином фебруара 2003, група атентатора у којој су били Звездан Јовановић, Жељко Тојага звани Жмиги, Миле Луковић звани Кум и још једна особа планирала је да убије Ђинђића на ауто-путу, са узвишења у близини наплатне рампе Бубањ поток, приликом Ђинђићевог повратка с Копаоника. Одустали су од тога због наводног страха од превеликог броја жртава, а присутни у близини били су и Душан Спасојевић и још неколико особа у најмање три аутомобила и два камиона.

Атентат код Београдске арене[уреди]

Анимирани приказ неуспелог атентата код Београдске арене

Дана 21. фебруара 2003, Ђинђић је требало да отпутује у званичну посету у Бања Луку. Колону возила која су се кретала ауто-путем Београд – Загреб ка аеродрому чинила су три аутомобила обележена ротационим светлима и сиреном, а Ђинђић је био у предњем возилу. Кретали су се брзином од око 130 km/h када је, око 9:15, код Београдске арене, један камион из зауставне траке нагло скренуо у леву, претицајну траку у којој се колона кретала. Возач Ђинђићевог аутомобила је, неколико стотина метара раније, најпре смањио брзину на око 100 km/h, а затим и нагло закочио и обишао камион с десне стране, те наставио према аеродрому.[5][6]

Возач камиона „мерцедес“ који није био регистрован био је Дејан Миленковић Багзи, припадник Земунског клана чија је намера била да заустави колону, док су се у близини налазили завереници с намером да минобацачем „зољом“ убију премијера.[7] Миленковић је тада приведен само због фалсификовања исправа, и одређен му је осмодневни притвор, али је пуштен након само четири дана, уз образложење да је он трговачки путник и да мора да издржава породицу.[6]

Атентат код Савезне скупштине[уреди]

Неуспели атентат код Савезне скупштине

Неколико дана касније, 7. марта, група у којој је поново био Јовановић, планирала је да снајпером убије Ђинђића испред зграде Савезне скупштине са горњег нивоа гараже „Три листа дувана“, на углу Улице краља Милоша и Булевара краља Александра, али је од тога одустала поново се, наводно, плашећи случајних жртава, конкретно – новинара који су се налазили испред зграде Скупштине.[7] Међутим, Зоран Вукојевић који је тада био у аутомобилу „фолксваген пасат“ са Александром Симовићем и Јовановићем, изјавио је пред судом да се том приликом одустало од пуцања јер су се завереници плашили да их не сниме сигурносне камере са зграде Поште у Таковској улици, као и зато што не би успели брзо да побегну јер су били паркирани на горњем спрату гараже.[8]

Узимање исказа од сведока-сарадника[уреди]

Дана 5. марта 2003, на место специјалног тужиоца за организовани криминал постављен је Јован Пријић и он је, пар дана касније, отишао у Републику Словачку како би узео исказ од Љубише Бухе. Давање исказа је завршено 11. марта касно увече, када га је Буха потписао и тако учинио валидним за суд. Пријић се потом вратио у Београд 12. марта у 2 часа ујутру, а у 8 часова поднео је оставку због ранијих бројних, нетачних, медијских написа да је он био члан Југословенске левице.[2]

Атентат[уреди]

Припреме[уреди]

Након три безуспешна покушаја, завереници су тражили ново место са којег би било погодно пуцати на премијера. Неколико пута су одлазили у стамбену зграду у Бирчаниновој улици, на супротној страни у односу на место са којег је Ђинђић касније убијен. Нинослав Константиновић, Душан Крсмановић и Звездан Јовановић су се представљали као радници који треба да уведу кабловску телевизију у зграду, док би Јовановић заправо, ласерским даљиномером „бушнел 1000“, мерио удаљеност од те зграде до дворишта зграде Владе и установио да је она око 230 метара. Међутим, завереници су одустали од пуцања из те зграде сазнавши да се станари учестало распитују око увођења кабловске телевизије.

У међувремену је Јовановић, од Милорада Улемека, добио пушку којом је требало да изврши атентат, као и још два паковања муниције. Ту пушку је Јовановић испробао на Иришком венцу на Фрушкој гори и оценио да је она одлична.

Константиновић „и још неко“ су, потом, сазнали да се у зграду у Улици адмирала Гепрата, из које се такође види двориште зграде Владе, може ући без потешкоћа. Десетог марта, око 10 часова, Константиновић, Александар Симовић и Јовановић су ушли у ту зграду прерушени у молере и прошли поред портира без проблема. Потом су се попели на други спрат и ушли у једну празну канцеларију у којој су остали до 14 или 15 часова. Међутим, Ђинђић није долазио у зграду Владе ни тог дана, а ни сутрадан, када су га завереници поново чекали у истој канцеларији.[7]

12. март[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пушка из које је убијен Зоран Ђинђић
Положај премијера и атентатора у тренутку убиства
Улаз број 5; у тренутку атентата, на паркингу су се налазила само возила пратње

Председник Владе Републике Србије и лидер Демократске странкеЗоран Ђинђић је погођен снајперским хицем 12. марта 2003. године у 12:25,[9] испред улаза број 5 зграде Владе Србије.

Атентат је извршио Звездан Јовановић, припадник Јединице за специјалне операције, са прозора канцеларије 55 на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата 14.

У згради Завода, у тренутку убиства, налазили су се и Александар Симовић и Нинослав Константиновић, док су се испред зграде, у аутомобилу, налазили Сретко Калинић и Миле Луковић. Возач атентаторâ био је Владимир Милисављевић звани Будала који их је чекао испред зграде у „фолксваген пасату“[10], док је Милан Јуришић чувао паркинг испред зграде. Истовремено, Милош Симовић је преносио информације о кретању премијера које му је достављао Бранислав Безаревић, припадник Службе државне безбедности, а Душан Крсмановић је био паркиран у близу раскрснице Немањине улице и Улице кнеза Милоша, одакле је извештавао о доласку колоне аутомобила у којој је био премијер Ђинђић. Поред тога, у засебном возилу су, око кварта у којем је зграда Владе, кружили Саша Пејаковић и Душан Спасојевић звани Шиптар.[11]

Путања премијерове колоне до Владе

У среду, 12. марта, премијер Ђинђић је требало да се дође на састанак Савета за борбу против корупције у 13 часова и да се састане са министарком спољних послова Шведске, Аном Линд, у 15:30.[12] Требало је да се претходно састане и са Синишом Николићем, бившим шефом свог кабинета, па је одлучио да у зграду Владе Србије дође нешто пре 13 часова.[13]

Ђинђић је првобитно био намеравао да дан проведе код куће, због болова у нози коју је повредио месец дана раније, али је на крају одлучио да оде до зграде Владе. Уобичајена колона од три возила дошла је по премијера, до његове резиденције у Ужичкој улици број 40 и, после неуобичајено дугог, вишеминутног чекања, Ђинђић је ушао у средњи аутомобил, након чега је колона кренула ка Влади. Након проласка кроз Ужичку улицу и Топчидерску звезду, колона се кретала Булеваром војводе Путника до Мостарске петље где су, закључивши да је саобраћај прегуст, возачи одлучили да скрену према Савској и, даље, према Сарајевској улици. Док су били у тој улици, шеф премијеровог обезбеђења, Милан Веруовић, два пута је безуспешно покушао је да контактира особу задужену да дочека премијера испред улаза у зграду Владе. На његов трећи позив одазвао се радник обезбеђења којем је радно место било испред врата премијеровог кабинета.[12]

У тренутку уласка колоне на паркинг зграде Владе, на њему се налазило само једно возило, паркирано испред једног од улаза у зграду. Колона се зауставила тако да је средњи аутомобил, у којем се налазио Ђинђић, био постављен тачно испред улаза број 5, на два-три корака од врата. Вожња од премијерове резиденције до зграде Владе трајала је око пет минута, а за то време, Ђинђић је читао новине, не проговоривши ни реч.[12]

Након овога, телохранитељи су помогли Ђинђићу, који се тада кретао помоћу штака, да изађе из аутомобила.

Премијерово обезбеђење, распоређено у три аутомобила, чинила су осморица[14]:

  • Срђан Бабић, заменик шефа обезбеђења премијера
  • Александар Бјелић, возач средњег возила, у којем је био Ђинђић
  • Милан Веруовић, шеф обезбеђења премијера
  • Слађан Дробњак
  • Јован Ђурић
  • Дражен Настић
  • Бобан Пурић
  • Зоран Трајковић

Када је премијер изашао из возила, Веруовић му је додао штаке, кренуо са њим до улаза у зграду и вратио се да затвори врата аутомобила. Док је премијер отварао врата зграде, Јовановић је испалио два метка „308 Винчестер[7] из пушке „Хеклер & Кох Г3“ са удаљености од око 130 метара и релативне висине од око 16 метара. Први метак погодио је Ђинђића у груди, док је други погодио Милана Веруовића у трбух и затим, распрснувши се о зграду, Ђинђићу нанео рану на десној бутини.[15]

Веруовић је одмах потом допузао у један од аутомобила колоне, након чега га је један од телохранитеља одмах одвезао у Ургентни центар. Ђинђића, који је лежао на леђима, телом унутар зграде, а ногама ван ње, Александар Бјелић и још један припадник обезбеђења зграде су однели до степенишног одморишта и покушавали да га оживе. Након неколико минута, не дочекавши возило Хитне помоћи, телохранитељи су сместили Ђинђића у аутомобил и одвезли га у Ургентни центар. Ђинђић је био положен на задње седиште, а у аутомобилу су били још и његови саветници – Зоран Јањушевић и Тодор Димитријевић, као и радници обезбеђења зграде Владе – Драган Лалић и Љубиша Јаношевић.[12]

Паркиран у близини Завода за фотограметрију био је Кујо Кријешторац, власник оближње пекаре. Он је посведочио да је видео Милисављевића у „пасату“. Кријешторац је, под неразјашњеним околностима, убијен 1. марта 2004, неколико дана након што је дао исказ полицији.[16] Кријешторац је вероватно убијен управо због давања исказа, а убиство је, по речима Сретка Калинића, организовао Лука Бојовић, близак сарадник Милорада Улемека.[17]

Након убиства, атентатори су отишли у унапред унајмљене станове, док су пушку из које је извршен атентат сутрадан сакрили на градилишту у блоку 26, а „фолксваген пасат“ спалили у Улици Зарије Вујошевића у Новом Београду.[18]

Путања бекства атентаторâ одмах након атентата

Ђинђић је, упркос хируршкој интервенцији у Ургентном центру, проглашен мртвим у 13:30 часова. Полиција је убрзо активирала акцију „Вихор“ којом се блокира саобраћај на излазима из Београда. Осим тога, саобраћај у граду је био блокиран полицијским возилима и барикадама а хиљаде људи су се пешке враћали кућама са посла. Људи и аутомобили били су насумице заустављани и претресани.

Јован Пријић који је, у току преподнева, отишао кући у Зрењанин, истог дана вратио се у Београд, повукао своју оставку и преузео предмет убиства премијера.[2]

Обдукција[уреди]

Зоран Ђинђић је проглашен мртвим у 13:30, у Ургентном центру у Београду, у који је стигао без пулса, крвног притиска и свести. Обдукцијом, урађеном исте вечери, утврђено да је улазна рана на Ђинђићевом срцу била величине 33 милиметара пута 22 милиметра, а излазна – 37 милиметара пута 25 милиметра. Такође, метак је био потпуно разнео и његову јетру и слезину, па је закључено да реанимација није ни могла бити од помоћи.[14] Обдукцију су извршила тројица лекара Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду: Савић, Александрић и Душан Дуњић. Она је урађена на захтев окружног истражног судије, Александра Чолића, а заведена је под бројем 210/2003 и садржи три поглавља на четири куцане стране.

Први закључак обдукције био је да је смрт наступила насилно, услед рана нанесених пројектилом испаљеним из ручног ватреног оружја који је проузроковао разорење срца, левог плућног крила, јетре, желуца и слезине. Потом, утврђено је да је пројектил ушао у грудни кош са десне стране, одозго, а да је изашао с леве, надоле и да се кретао од предње стране тела ка задњој. Констатована је и површинска рана на левој подлактици, узрокована истим метком, након његовог изласка из Ђинђићевог грудног коша.

У обдукционом налазу су, даље, наведене детаљније чињенице. Метак је ушао у тело Ђинђића шест центиметара удесно од средине грудног коша, у висини седмог ребра, на 132 центиметра од десне пете, а изашао је на левој бочној страни грудног коша, на 126 центиметара од леве пете.[14]

Сахрана[уреди]

Премијер Ђинђић је сахрањен, уз највише државне почасти, 15. марта, у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, а сахрани је присуствовало око 500.000 људи.[19]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Народна скупштина Србије - Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала
  2. ^ а б в г Б92 - „Инсајдер - Политичка позадина атентата“, 13.3.2008.
  3. ^ Да је Стамболић убијен истог дана када је и отет, сазнало се тек 28. марта 2003. [1]
  4. ^ Б92 - „Љубиша Буха за Б92 оптужује Луковића и Спасојевића“, 24.1.2003.
  5. ^ Б92 - емисија „Кажипрст“ - интервју са Миланом Веруовићем, 20.10.2003.
  6. ^ а б Данас“ - „Сачекуша за Ђинђића“, 1.3.2003.
  7. ^ а б в г Пешчаник“ - Признање Звездана Јовановића, 6.4.2003.
  8. ^ Б92 - Реконструкција: Како је убијен премијер
  9. ^ Ђинђићева секретарица – Биљана Станков, и возач његовог возила – Александар Бјелић, тврде да је атентат извршен око 12:40 (види „Последњи дан З. Ђинђића“)
  10. ^ „Данас“ - Полиција тврди да убијени сведок нема значаја, 10.3.2004.
  11. ^ Блиц - Како су убили Зорана Ђинђића, 24.5.2007.
  12. ^ а б в г РТСПоследњи дан Зорана Ђинђића, 12.3.2006.
  13. ^ „Данас“ – Пуцањ, тишина, галама, плач, 11.3.2009.
  14. ^ а б в Вечерње новости“ - „Атентату тесна оптужница“, 24.10.2003.
  15. ^ Глас јавности - Нигде нема трећег метка, 19.1.2006.
  16. ^ Б92 - Сећање на Зорана Ђинђића, март 2004.
  17. ^ „Блиц“ – „Бојовић организовао атентат на сведока убиства премијера“, 24.6.2010.
  18. ^ Мрежно место Владе Србије - Акција „Сабља“
  19. ^ „Франтлајн“ - „Ђинђићев крај“, 29.3.2003. ((en))

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :