Васељенски патријарх Атинагора

Атинагора
Васељенски патријарх Атинагора
Датум рођења:	25. март 1886.
Место рођења:	Василико (Отоманско царство)
Датум смрти:	7. јул 1972.
Место смрти:	Истанбул (Турска)

Васељенски патријарх Атинагора (25. март 1886 — 7. јул 1972) је био врховни поглавар Васељенске православне цркве од 1948. до 1972. године.

Каријера, до доласка на место васељенског патријарха

Прво образовање је стекао у локалним школама, а потом, 1903. ишао на Теолошки факултет у Халки, на којем је дипломирао 1910. и исте године рукоположен је за ђакона. Јула 1910. запослио се код митрополита Пелагоније и монастирија Стефана, где је остао осам година служећи и његовом наследнику Хрисостому. Марта 1919. постао је ђакон и секретар архиепископије код Мелетија, архиепископа Атине. Децембра 1922. изабран је за митрополита Крфа и Паксона, рукоположен за свештеника и потом епископа. Августа 1930. проглашен је за архиепископа Северне и Јужне Америке где је служио осамнаест година. За васељенског патријарха у Константинопољу прогласио га је 1. новембра 1948. Свети сабор Васељенске патријаршије.

Контакти са Римом

Црквена политика, по доласку Атинагоре на патријаршијски престо, се променила. До тог времена Васељенска патријаршија се ослањала више на грчки народ, а мање на остале православне цркве, али Атинагора, који је дуго живео у Америци, одлучио је да би Васељенска патријаршија требало другачије да дефинише своју улогу и да покуша да обухвати целокупно хришћанство. Тај покушај наметања православне цркве је сметао римокатолицима, до 1958. када је архиепископ Америке Јаков, посетио папу у Риму, да би касније нунције Теста узвратио посету васељенском патријарху. На тим сусретима се одлучило да васељенска патријаршија може помоћи у приближавању и помирењу свих хришћанских цркава. Онда је папа Јован XXIII позвао све православне Цркве да учествују на 1962. сазваном «васељенском сабору» (Другом ватиканском сабору) под његовим вођством.

Свеправославна конференција на Родосу

У међувремену, након посете свих православних патријаршија и аутокефалне православне цркве Константинопољу, Атинагора је кренуо на пропутовање по Блиском истоку да би припремио свеправославни конгрес који је успео да сазове на Родосу септембра 1960, који је свугде на свету окарактерисан као један од најважнијих аката хришћанства, јер након пуних десет векова су све православне Цркве селе за исти сто. Атинагора није учествовао на Другом ватиканском сабору јер су разлике са римо-католицима остале велике.

Резултати родоске конференције

Успех свеправославног конгреса лежи у томе што:

• су померене етничке разлике и што је ујединио православце под разним политичким системима да би верификовали своје уједињење и сарадњу након десет векова,
• по формулисању српског теолога Тројана Костића признато је, de jure, право васељенског патријарха да сазива васељенске или свеправославне саборе,
• на конгресу на Родосу православље је успело да буде епицентар свих покушаја приближавања протестаната и римокатолика превазилазећи стриктно грчки карактер патријаршије,
• преко тешње будуће сарадње свих православних Цркава смањује се значај државе, што отвара нове могућности организације православног стада,
• дошло је до теснијих контаката и сарадње православља и јеретичких монофизитских цркава Истока.

За ту своју политику патријарх Атинагора је примио негативне критике, а у исто време и похвале.

Процене његовог рада

Неке особе у грчким владама је, због личних амбиција, пребацивало неуспехе грчке политике са Турском на Атинагору, али мора да се узме у обзир да је после повеље у Лозани која не пружа заштиту интернационалног права за патријарха него га препушта унутрашњим законима Турске, његов положај био знатно отежан. У сваком случају недостаје научно и темељито аргументован рад по питању шта ће бити са православљем, са тим великим циљевима Атинагоре, тако да је мудрије сачекати да време покаже успех или неуспех. У ери брзе комуникације, минимализације даљина, велике политичке промене и велике глобалне контрадикције које највише утичу на мале земље, Атинагорина васељенска и свехришћанска политика има своје предности. Његова реорганизација архиепископије Константинопоља је исто веома важна као и његов рад у Америци, где је успео да изгради пуно храмова и да створи истобројно нове парохије. Успео је да проради васељенска штампарија основана за време васељенског патријарха Ћирила Лукареоса и реорганизовао Теолошки факултет у Халки који је био пред пропашћу. Али, на жалост, огромна проблематика око Кипра резултирала је тиме да се велики део његовог програма заустави.

Види још

• Васељенска патријаршија
• Васељенски патријарх
• Екуменизам

Цариградски патријарси

Византијски епископи (до 330):
Андреј • Стахије Онисим • Поликарп I • Плутарх • Седекион • Диоген • Елвтерије • Феликс • Поликарп II • Атенодор • Евазије • Лаврентије • Алипије • Пертиније  • Олимпијан • Марко I • Филаделфије • Киријак I • Кастин • Евгенијe I • Тит • Дометије • Руфин • Проб  • Митрофан • Александар

Константинопољски архиепископи (330–451):
Александар • Павле I • Еузебије • Македоније I  • Евдоксије • Евагрије • Демофил • Максим I • Григорије Богослов • Нектарије • Јован I • Арзакије • Атик • Сисиније I • Несторије • Максимијан • Прокл • Флавијан • Анатолије

Константинопољски патријарси
Византијски период (451–1453):
Анатолије • Генадије I • Акакије • Флавијан  • Ефимије • Македоније II • Тимотеј I  •Јован II • Епифаније • Антим • Мена • Евтихије  • Јован III • Јован IV • Киријак II • Тома • Сергеј I •Пир • Павле II • Петар • Тома II • Јован V • Константин I • Теодор I • Георгије I • Павле III • Калиник I • Кир • Јован VI • Герман I •Анастасије • Константин II •Никита I •Павле IV •Тарасије • Нићифор I • Теодот I • Анатоније I • Јован VII • Методије I • Игњатије I • Фотије I • Стефан I • Антоније II • Никола I • Ефтимије I • Стефан II • Трифун • Теофилакт • Полиевкт • Василијe I • Анатонијe III • Никола II • Сисинијe II • Сергеј II • Евстахиј • Алексеј • Михајло I • Константин III • Јован VIII • Козма I • Евстратиј • Никола III • Јован IX • Лав • Михајло II • Козма II • Никола IV • Теодот II • Неофит I • Константин IV • Лука • Михајло III • Каритон • Теодосијe I • Василијe II • Михајло II • Леонтије • Доситеј • Георгијe II • Јован X • Михајло IV • Теодор II • Максим II • Мануел I • Герман II • Методијe II  • Мануел II • Арсеније • Нићифор II • Герман III • Јосиф I • Јован XI • Георгијe II • Атанасијe I • Јован XII • Нефон I • Јован XIII • Герасим I • Исак • Јован XIV • Исидор I • Исидор I • Филотеј I • Макариј I • Нил • Антонијe IV • Калист II • Матеј I • Ефимије II • Јосиф II • Митрофан II • Георгијe III • Атанасијe II

Цариградски патријарси (1453 - 1923):
Генадијe II • Исидор II • Софронијe II • Јоасаф I • Маркус II • Симеон • Дионисијe I • Рафаел I • Максим III  • Нефон II • Максим IV • Јоаким I • Пахомијe I • Теолептус I • Jеремија I • Јоакиниј I • Дионисијe II • Јоасаф II • Митрофан III • Jеремија II • Пахомијe II • Теолепт II • Матеј II • Гаврило I • Теофан I • Малетијe I • Неофит II • Рафаел II • Кирил I • Тимотиј II • Георгијe IV • Антим II • Кирил II • Атанасијe III • Неофит III • Партенијe I • Партенијe II • Јоаникијe II • Кирил III  • Пајсијe I • Партенијe III • Гаврило II • Партенијe IV • Дионисијe III • Климент I • Методијe III • Дионисијe IV • Герасим II • Атанасијe IV • Јаков • Калиник II • Неофит IV • Гаврило III • Неофит V • Кипријан • Атанасијe V • Кирил IV • Козма II • Jеремија III • Калиник III • Пајсијe II • Серафим I • Неофит VI • Кирил V • Калиник IV • Серафим II • Јоаникијe III • Самуило • Мелетије II • Теодосијe II • Софронијe II • Гаврило IV • Прокопије • Неофит VII • Герасим III • Георгијe V • Калиник V (IV) • Jеремија IV  • Кирил VI • Евгенијe II • Антим III • Крисант • Агатангел • Константин I • Константин II • Георгијe VI • Антим IV • Антим V • Герман IV • Малетијe III • Антим VI • Кирил VII • Јоаким II • Софронијe III • Јоаким III • Јоаким IV • Дионисијe V • Неофит VIII • Антим VII • Константин V • Герман V • Малетијe IV

Патријарси Истанбула (1923–данас):
Георгијe VII • Константин VI • Василијe III • Фотије II • Венијамин • Максим V • Атенагора • Димитријe • Вартоломеј