Атомско склониште

Из Википедије, слободне енциклопедије

Атомско склониште је југословенски и хрватски хард рок састав из Пуле.

Историја састава[уреди]

Претече[уреди]

Садашњи фронтмен пулске групе Атомско склониште, Бруно Лангер рођен је у Ријеци, део детињства провео је у Загребу, а затим се трајно везао за Истру и Пулу. Као четрнаестогодишњак на поклон од пријатеља добија своју прву гитару и то са само две жице. Његова прва бас-гитара била је из кућне радиности Динка Бијажића, пулског музичара који му је открио свет електричних инструмената и био његов учитељ гитаре. Бијажић и његов састав Беат Стонес су представљали зачетнике пулског рока, а остали су упамћени и по наступима у Италији, што је тада представљало велики успех. Бијажић је 1964. године био у потрази за басистом, па му је Бранко Умковић (бубњар и пулски „краљ певања") довео Лангера. Из те ће се изродити сарадње службени Лангеров бенд Фантоми, мада је Лангер још пре свирао у бенду Апаши. Но Фантоми не трају дуго, па Бруно постаје басиста Логаритма. Након што Логаритми престају с радом, 1968. године настаје Хусх, претеча Атомског склоништа. Бруно Лангер је свирао бас, Драган Гужван гитару, Саша Дадић бубњеве, а Бранко Умковић је певао. Касније, 1972. Године у Хусх долази Сергио Блажић, који је прво свирао бубњеве, а касније паралелно певао са Бранком. Исте године Умковић се сели у Сплит и Блажић постаје вокални солиста. Међутим као и остали репродуктивни бендови, ни Хусх није забележио значајан успех мада су представљали велику атракцију у Пули. Лангер се 1974. године прикључује Копарској групи Бумеранг која делује од 1970. године и која је до тад објавила један ауторски сингл. На Лангеров наговор Ђосер се придружује Бумерангу.

Оснивање[уреди]

У јесен 1976. Бумеранг престаје са радом између осталог и због тога што су музичари били из различитих градова. Блажић и Лангер се враћају у Пулу и 1976. започињу сарадњу са пулским песником Бошком Обрадовићем, који се осим писања песама, бавио режијом и организовањем различитих уметничких манифестација. Године 1968. Режирао је представу „Атомско склониште“ која је премијерно изведена у Истарском народном казалишту, а темељила се на избору из светске антиратне поезије, за ту прилику појачане неким његовим песмама. Обрадовић пристаје на сарадњу и 26. фебруар 1976. даје им своје текстове те се тај датум узима као службено оснивање Атомског склоништа.

Мада ни по жестини музике није било много бендова у СФРЈ који би се с њима могли упоредити, потпуно нов приступ донели су својим мултимедијалним пројектом: текстовима, сценском појавом те уметничким фотографијама којима су се представљали јавности. На концертима су наступали окружени бодиљикавом жицом, у подераној одећи, праћени пиротехником, а понекад су знали сценографију обогатити са стотинама отворених кишобрана као симболима заштите. Сергио Блажић је због своје статичности на сцени, представљао отуђеног човека, ван времена и простора. Са кофером поред себе изгледао је као неки прогнаник са планете. Током концерта није било најава песама ни захваљивања публици. У почетној фази деловања групе биће укључено око 20 сталних сарадника из различитих сегмената деловања: сликарство, фотографија, дизајн, књижевност и филм. За назив групе чланови су имали неколико предлога, али их је Обрадовић ипак убедио да је Атомско склониште најприхватљивије име.

Музичка каријера[уреди]

Поред Обрадовића, који се може сматрати оснивачем и идејним вођом групе, прву поставу Склоништа чинили су: Сергио Блажић (вокал ни солист), Саша Дадић (бубњеви) , Драган Гужван (гитара) и Бруно Лангер (бас). Из чисто маркетиншких разлога проглашавају се панк групом иако нису ни знали што је то панк. Успели су да заинтересују јавност. Године 1977. често наступају у Пули, али Пуљани их не примају добро. Крајем сезоне на клавијатурама им се придружује Едуард Канцелар, а један од најзначајнијих наступа на којем су се представили широј рок публици, био је на Боом фестивал у Новом Саду, крајем 1977. Извјештај са Боом фестивала '77 објављен је у часопису Џубокс, у којем су примили позитивне критике.

Не цвикај генерацијо и Инфаркт[уреди]

Нешто касније са већим успехом наступају у омладинском дому Уљаник и одлучују да уместо значајније организације концерата, своје снаге усмере на снимање прве плоче. Након што су их одбили у двема највећим дискографским кућама, загребачком Југотону (чија ће их комисија одбацивати чак 6 пута) и београдском ПГП РТБ-у, Склониште доживљава још једно у низу разочарања. Као спас појављује се РТВ Љубљана са којом потписују ексклузивни уговор. Албум првенац (на коме су се представили појачани Рудолфом Грумом који је певао пратеће вокале) снимају крајем 1977. године, а у продаји се појављује у марту 1978.

Били су једна од ретких група која није у своје стваралаштво уплитала народни мелос. Доминирали су хард рок рифови, са упечатљивим клавијатурама, задивљујућим вокалом и чврстом продукцијом. Албум је запрепастио критичаре својим необичним концептом и другачијим погледом на свет. Текстови су били нешто што тада није постојало на овим просторима. Текстописац Бошко Обрадовић је на првом албуму понудио мноштво потресних и катаклизмичких стихова. За разлику од других група које су углавном имале љубавне текстове, Обрадовић је у својим текстовима обрађивао социјалне, политичке и антиратне теме. Доминирају пророчански текстови којима су главне теме ратовања, неконтролисани развој цивилизације, лоше стање у друштву и сл Затечени критичари рок музике оштро су напали Атомце. Текстове су називали „баналним“, „плитким“, „бесмисленим“ и „смешним“. Идеје Склоништа чиниле су им се нејасним и недореченим. Очигледно, у то време речи рат, рушење, психоактивне супстанце, паника, психоза, рација су се чиниле превише далеким и несхватљивим за рок'н'рол уметност на нашим просторима. Петнаестак година касније на Балкану ће све бити другачије, и оно о чему је Бошко Обрадовић певао, постаће сурова стварност. Тиме су критичари започели прави „рат“ против Атомског склоништа који ће са променљивом жестином трајати наредних десетак година. Атомци су на то одговарали жестоко, и користили су сваку прилику да пређу у напад разрачунавајући се са критичарима у чему су главни били Бошко Обрадовић и Бруно Лангер.

Хитови са првог албума су данас свима познате ствари: „Кинематограф нашег дјетињства“, „Тко ће тад на згаришту рећи“, потресна прича „Сазнао сам дијагнозу“ те „Поморац сам мајко“, музичко и засигурно најимпресивнија са снажним гитарским рифовима и изузетним солом на клавијатурама. Текстописац је Обрадовић док су музику компоновали, Гужван те Блажић и Лангер у дуету. Након албума првенца Не цвикај генерацијо 1978., Атомци настављају свирати. Наступају у Суботици 11. мај 1978. у склопу рок програма Омладинског фестивала. Наступили су бесплатно што је било необично за тадашња, али и данашња времена, када сви размишљају само о заради. На том су наступу одсвирали све с првог албума и то без паузе па их је публика наградила аплаузом тек на крају концерта. У три недеље продато је 16.000 хиљада примерака деби албума, међутим Атомско склониште ретко наступа и не организује ни самосталне концерте нити желе наступати у малим просторима. Узрок томе била је Сергина болест, мада су често објашњавали како је узрок таквом поступку то што не желе одржавати стереотипне турнеје. Публика је заволела Атомце што су ови и заслужили изузетном хард рок музиком и својом искреном оданошћу публици.

Исте године, излази још један албум Инфаркт који се сматра најбољим албумом Атомског склоништа. Звук је још чвршћи и снажнији, а ритам бржи него на деби албуму. Упечатљиве соло деонице и јака ритам секција су неки од детаља који чине овај албум великим. Текстови су за нијансу мање потресни и болни, али и даље једнако оштри. Значајан допринос целокупном утиску дала је и врхунска продукција, а резултат свега овога је савршенство. Крајем 1979. године, с мало више средстава ис већом медијском подршком, Атомци крећу са снимањем свог трећег албума. Бит ће то први албум сниман на „ексклузивној“ локацији, мада сам назив „покретни студио“ не делује превише луксузно. „Мобиле Оне“ је највећи покретни (48-канални) студио на свету у којем су своје материјале снимале неке познате светске групе. То је први албум у низу који ће продуцирати Енглез Јохн Етцхеллс. Он је неко време био продуцент групе Квин. Од овог албума Атомци делују као квартет, без клавијатуриста будући да је Паул Биланџић у међувремену напустио групу и основао свој Лилихип састав.

1980-е[уреди]

У времену хороскопа осећа се окрет ка једноставнијој музици, са не тако комплексним песмама као на прва два албума. Као највећи хитови издвојиће се три песме, а то је насловна песма над чијим текстом бисмо се требали свакодневно замислити те Чедна градска лица и Гази опет чизма. Прва је песма жестоког ритма у којој до изражаја долазе велике Сергине гласовне способности, док је Гази опет чизма песма којом албум завршава, а бави се опасностима од тероризма и неонацизма, много година пре него што ће свет спомињати те речи, а не знајући тачно шта оне заправо значе.

Након три издата албума, Атомци су се одлучили на снимање албума уживо. Албум је издат у јесен 1980. године. Иако је првобитна идеја била да се албум сними у пулској арени, одустало се од тога те је албум ипак снимљен у бившем Дому ЈНА. Свирали су две ноћи јер су се бојали да не погреше, све је било савршено одрађено још прве вечери. Албум су прикладно назвали Атомска трилогија, а материјал су скупили са оба концерта. Унутрашњи омот обилује црно-белим фотографијама.

Следећих месеци настављају концерте, а највише свирају у Београд у где су продали и највише плоча. На прелазу 1980. у 1981. свирали су два концерта с Рибљом Чорбом у хали Пионир под називом Атомска Чорба. Године 1981. долази до промене у саставу групе. Бубњар Саша Дадић одлучује да напусти групу, а на његово место долази Здравко Широла (поред бубњева свира и клавијатуре), склапајући тако, најпознатију поставу групе: Лангер, Блажић, Гужван и Широла. Највећи наступ Атомци оставарују на београдском хиподрому 1981. године када пред 50-60.000 посетилаца наступају као носиоци програма првог дана дводневног фестивала Хиподром '81 који се требао звати Атомски Хепенинг али је ипак касније дошло до промене назива. Другог дана су наступили Бијело дугме и Aјрон мејден. 1981. година доноси многе новине у раду Атомаца: бубњар Саша Дадић напушта групу, а на његово место долази Здравко Широла; Бруно Лангер преузима комплетно писање музике и престаје сарадња са Обрадовићем стога је Екстраутерина последњи албум на којем Атомско представља његове текстове. Музички критичари сматрају да је Атомско имало најквалитетније текстове док их је писао Обрадовић.

На овом албуму је занимљиво увођење хармонике у песми Смањи Гас којом започиње овај албум снимљен у Супер Беар студију у Ници. Квалитет песама је уједначен, звук је снажан и свеж. Но, овај је албум поделио фанове Атомаца: некима су се промене у продукцији и звуку допале и сматрају једним од најквалитетнијих, док неки сматрају да је ова плоча донела приметан пад у односу на прва три албума. Исте године, због упорног Обрадовићевог инсистирања, Атомско склониште у Београду снима филм у режији Мирослава Јокића. Филм започиње сценама које приказују окружење као после атомске катастрофе: пустош, рушевине и олупине. Филм ипак завршава ведријим снимцима. Неке су сцене снимљене у Пули, а већина је снимана на различитим локацијама у Београду као нпр. на депонији смећа и аутоотпаду у сврху дочаравања уништења и разрушености, а затим су снимљена зелена поља и прометни ауто-пут као симбол обнављања природе и људске цивилизације. Комплетна екипа филма је уложила много труда, али највећи напор учинили су сами чланови Атомског склоништа: Бруно, Бошко, Драган, Сергио и Здравко снимајући сцене у гомили смећа и отпада.

Године 1982., У само два дана, снимљен је у врхунској продукцији Џона Етцхеллса нови албум Ментална хигијена у лондонском ЈАМ студију. Текстове и музику у цјелости је написао Бруно Лангер па тиме у потпуности преузима све кључне функције. Та ће плоча постати њихов најпродаванији и најпопуларнији албум те ће њоме освојити сам врх југословенске рок сцене: освојит ће наслов најбоље групе године. Ментална Хигијена је истовремено и комерцијална и квалитетна. Издала ју је дискографска кућа РТВ Љубљана. Врхунска музика и нови, свежи и приметно другачији текстови довели су групу на врхунац популарности. На менталној хигијени налази се највећи хит, а то је Треба Имат Душу која је три месеца била неоспориви бр. 1 на југословенским топ-листама. Један део тиража плоче Менталне Хигијене снимљен је с грешком, тако да Треба Имат Душу прескаче на самом почетку. Плоча се, за мање од месец дана, продала у преко 150.000 примерака и на крају достигла платинасти тираж. Атомци одлазе на турнеју по бившој СФРЈ. По турнеји у БиХ, Атомско склониште је свирало по два концерта у једној вечери, а Сергио Блажић, који је требао најтеже да поднесе тих 4 сата наступа због своје болести, први би концерт користио „за загревање“, а тек на другом би пружао највише и доживљавао највеће задовољство. Успех „Менталне Хигијене“ их је охрабрио те су кренули у иностранство. На Флориди су снимили албум Spece generation којег су објавили 1983.

Сви велики наступи Атомског склоништа, према речима Бруне Лангера, везани су за Београд, а приликом наступа у Приштини назвали су их београдским бендом. Шести студијски албум Забрањено снивање, снимљен је и објављен 1984. године. С тог албума могу се издвојити: Нежан и Млад, Јутро, Тражила Је Лице Љубави и Твој Принц. Остале пјесме, баш као и цијели албум нису биле популарне. Након тога Атомци се одлучују на још један лајв албум који је изашао у пролеће 1985. године, симболично назван Једном у животу. За тај су албум користили снимке сад већ традиционалног септембарског концерта на Ташмајдану (Београд). На том се албуму по послиједњи пут појављује Сергио Блажић. Он није хтео поклекнути пред опаком болешћу која га је пратила кроз целу музичку каријеру. Боловао је од рака лимфних жлезда па је годинама наступао седећи у столици.

Атомско склониште последњи пут наступа са Серђом 21. јули 1986. године, на опроштајном концерту у пулској дискотеци „Пирамида“. Тада су наступили у стандардној постави: Блажић, Гужван, Лангер, Широла, појачани Едуардом Канцеларом за клавијатурама. У лето 1986. године Лангер и Гужван одлазе на Флориду како би припремили нови албум на енглеском језику, но стиже им лоша вијет: Сергио Блажић - Ђосер умире у пулској болници 18. јануар 1987. Гужван и Лангер настављају рад на албуму This spaceship на којем се налази 8 старих песама са новим аранжманима. Једино су две песме нове, мада су и за њих искоришћене неке теме и гитарски рифови из старијих песама. Тај албум није имао успеха ни код нас ни у иностранству. Њиме, можемо рећи, завршава легендарни десетогодишњи период групе.

1990-е[уреди]

Крајем 1990. године, Бруно с новом поставом објављује студијски албум Цриминал танго. Промоција албума била је на Авала фесту. У новој постави су бубњар Никола Дураковић и гитариста Ранко Сворцан. Лангер је већ раније преузео улогу вокала. У снимању албума Криминал Танго учествовао је члан групе из раних дана, Паул Биланџић. Током 1990. И 1991. Атомско склониште одржава многобројне концерте на просторима СФРЈ настављајући традицију да свирају свуда где се окупљају рокери. Тако наступају на Зајечарској гитаријади у време када започиње рат у Хрватској. У то време Лангер најављује нови албум који се требао звати Снајпер, међутим албум није никада снимљен.

Атомци 1992. године за флоридску издавачку кућу Еаст Еуропе Рецордс спремају албум Еаст Еуропе Ман који садржи већину песама са албума Тхис Спацесхип и две песме на српском језику саК риминал Танга. Албум започиње песмом Цхинесе Бике којом су Атомци ушли на америчку листу Топ 100 и тиме постигли оно што никоме пре с ових простора није пошло за руком. Атомци су били кандидати за наступ на концерту Воодстоцк 1994. Поводом обележавања двадесет и пете годишњице одржавања највећег рок фестивала свих времена. Иако већ најављени, отпали су са списка, чиме је концерт остао без једине савремене групе антиратне оријентације која својим текстовима непосредно пропагира мир.

Нови албум Терра Мистица излази 1995. године. То је први и за сада једини албум који је издала Цроатиа Рецордс (екс Југотон). На њему се налазе девет песама у стандардном рок стилу. Године 1999. Бруно најављује нови албум Портобелло Стреет према по лондонској улици у којој се продају ствари из 60-их година, међутим ни тај албум никад није снимљен.

Дискографија[уреди]

Студијски албуми[уреди]

Ливе албуми - уживо[уреди]

Atomic Shelter[уреди]

Компилације[уреди]

  • 1976. - 1986. (РТВ Словенија)
  • '76 - '86 Колекција хитова Вол 2

Синглови[уреди]

  • 1979. - Поморац сам мајко / Паклени возачи
  • 1980. - Без капута / Тко це тад на згаришту рећи
  • 1980. - Генерација сретника / Гази опет чизма

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]