Аустријско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аустријско царство
Kaisertum Österreich
Аустрија
Застава Аустрије Грб Аустрије
Застава Грб
Аустријско царство
Аустријско царство
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа Балканско полуострво
Главни град Беч
Друштво
Званични језици немачки, мађарски, румунски, чешки, словачки, словеначки, хрватски, српски, италијански, пољски, русински
Религија Католицизам
Владавина
Облик владавине Апсолутна монархија
Титула владара Цар
Владар Франц II
Други владар Фердинанд I
Трећи владар Франц Јозеф I
Историјско доба Нови век
Оснивање 1804.
Престанак 1867.
Статус Бивша држава
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Austria.svg Надвојводство Аустрија (Хабзбуршка монархија) Аустроугарска Civil ensign of Austria-Hungary (1869-1918).svg
Flag of the Habsburg Monarchy.svg Краљевина Угарска (Хабзбуршка монархија) Краљевина Италија Flag of Italy (1861-1946).svg

Аустријско царство успостављено је 1804. као реакција на стварање Првог француског царства под Наполеоном I. Први цар Аустрије био је Франц II, који је у то време носио и титулу цара Светог римског царства (абдицирао ју је након Наполеонове реорганизације Немачке 1806). У процесу задржавања царске титуле, он је подигао статус Аустрије из надвојводства у царство.

Након неуспелих покушаја реформе устава, Аустријско царство претворено је у Аустроугарску 1867. под Францом Јозефом I. Тај потез дао је једнак статус и мађарским територијама.

Стварање[уреди]

Главне промене које су обликовале Аустријско царство догодиле су се на конференцијама у Раштату (1797—1799.) и Регензбургу (1801—1803.). 24. марта 1803. проглашено је Царско веће које је знатно смањило број црквених подручја (с 81 на само 3) и царских градова (с 51 на 6). Цар Фрањо узео је наслов цара Аустрије, напустивши потом, 1806., наслов цара Светог римског царства.

Распад Светог римског арства убрзано је француском интервенцијом у септембру 1805., кад је 20. октобра те године аустријска војска што ју је предводио генерал Карл Мак фон Либерих поражена код града Улма. Притом је заробљено око 20.000 аустријских војника. Наполеон је поново победио 2. децембра 1805. код Аустерлица, па је Аустрија присиљена на преговоре који су трајали од 4. до 6. децембра 1805. и који су се завршили примирјем.

Француске победе навеле су нека подручја која су зависила о Аустрији да се осамостале. Тако се 10. децембра 1805. изборни кнез Баварске прогласио краљем, а потом је то учинио и изборни кнез Виртемберга, 11. децембра. Коначно, 12. децембра, маркгроф Бадена добио је је наслов великог војводе. Свака од тих нових земаља потписала је споразум с Француском и постала њеном савезницом. Пожунски мир, потписан 26. децембра 1805. проширио је територија Наполеонових немачких савезника на рачун Аустрије.

Етнографска карта Аустријске Монархије из 1855. године.

Кад је 11. августа 1804. цар Светог римског царства Франц II узео наслов цара Аустрије као Франц I, његово се царство протезало од севера данашње Италије до Холандије, и од данашње Пољске до Хрватске. У границама царства живело је 6.500.000 Немаца, 3.360.000 Чеха, 2.000.000 Валонаца и Фламанаца, 1.000.000 Пољака, 900.000 Хрвата, 700.000 Срба, 700.000 Словенаца и бројне мање народности. Цар је и даље задржавао наслов краља Угарске, Чешке, Хрватске, Славоније и Далмације. Царство је устројено у централистичком облику, премда су угарске земље имале посебан положај с властитим сабором, а посебан је положај имао и Тирол. Подручје угарских земаља укључено је коначно у састав Аустријског царства након гушења револуције 1848.

Спољна политика[уреди]

Аустријска царска круна

Раздобље од 1804. до 1815. године значајно је обележено наполеонским ратовима. Након што је Пруска потписала мир са Француском 5. априла 1795., Аустрија је била присиљена понети највећи терет рата с Француском кроз следећих десетак година. То је довело до слабљења аустријске економије, па је Франц II одбио учествовати у следећем рату против Наполеона. Ипак, ушао је у новембру 1804. у тајни војни савез с Руском Империјом против Француске.

Пожунски мир, без обзира на понижавајуће услове за Аустрију, омогућио је јачање војске и привреде, што је пак довело до новог рата против Француске.

Надвојвода Карло, који је и заговарао тај рат, био је на челу Ратнога већа и главни заповедник аустријске војске коју је и реформисао и припремио за нови рат. Министар иностраних послова Јохан Филип фон Стадион лично је мрзео Наполеона због конфискације његових поседа у Француској. Усто, трећа жена Франца II, Марија Лудовика, подржавала је фон Стадиона. С друге стране, Клеменс Венцел фон Метерних позивао је на пажљивије поступање у припремама за рат с Француском. Пораз француске војске у битки код Бајлена у Шпанији 27. јула 1808. подстакао је нови рат, па је 9. априла 1809. аустријска војска са 170.000 војника напала Баварску.

Упркос вишеструким поразима, посебно великим губицима у биткама код Маренга, Улма, Аустерлица и Ваграмаа, и упркос губитку територија у ратовима (споразуми из Кампо Формија из 1797., Пожуна 1806. и Шенбруна 1809.), Аустрија је одиграла одлучну улогу у збацивању Наполеона 1813—1814.

Крајем наполеонских ратова велики је утицај на аустријску спољну политику имао Меттерних који је с почетка подржавао савез с Француском, уговарајући и венчање између Наполеона и Марије Лујзе, кћери Франца II. Ипак, 1812. и он је подржавао рат против Француске, а његов је утицај на Бечком конгресу био пресудан.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]