Аушвиц

Из Википедије, слободне енциклопедије

Улаз у концентрациони логор Аушвиц

Аушвиц (нем. Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau) је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 km западно од Кракова и 286 km од Варшаве. Име је добио по оближњем селу Освјенћим (Аушвиц на немачком). Након немачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Од тог броја, овде их је побијено 1,1 милион[1][2], од тога милион Јевреја.[3] Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Комадант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за прооучавање холокауста. УНЕСКО је овај логор 1979. прогласио делом Светске баштине под именом „Аушвиц-Биркенау - немачки нацистички концентрациони логор смрти“.

Годишњица совјетског ослобођења Аушвица 27. јануара 1945. се у свету обележава као „Међународни дан сећања на жртве холокауста“.

Садржај

[уреди] Опис логора у Аушвицу

Ситуациони план три логора у Аушвицу у лето 1944.

Комплекс се састојао од три главна логора.

  • Аушвиц I, отворен 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника.
  • Аушвиц II (Биркенау), отворен 8. октобра 1941, био је логор смрти у коме је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора.
  • Аушвиц III (Моновиц), отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике ИГ боје (IG Farben).

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.[4]

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица I.

Особње логора су делом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо, sonderkommando). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тела у крематоријуме. Немци би повремено ликвидирале целе јединице зондеркомандоа. Око 6.000 припадника СС је радило у Аушвицу.

[уреди] Логор смрти Биркенау - Аушвиц II

Авионски снимак логора Аушвиц-Биркенау на врхунцу његове активности јуна 1944. ; улаз је десно доле, од кога железничка пруга скреће на лево до рампе за искрцавање ; с лева, са друге стране, две зграде са крематоријумима (два црна облика у форми слова T) ; одоздо нагоре: женски логор, главни логор са проширењима у изградњи. Горе лево види се бели дим, који не долази из крематоријума V, већ од ломаче на отвореном, постављене поред крематоријума V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни.
Рампа за Јевреје (Judenrampe), где су са возова истоварани логораши до 15. маја 1944.
Кревети на спрат у логору Аушвиц II. У свакој секцији спавала су четири логораша. У једној од оваквих барака могло је бити и до хиљаду логораша.

Заробљеници су довожени у Аушвиц-Биркенау композицијама возова. Када би приспели у логор, делили су их у две групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прву групу је чинило око 75% људи и они би убрзо били спроведени у гасне коморе. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци и сви они који нису деловали снажни на краткој инспекцији логорских лекара. Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је месечна производња била 2,75 тона.

Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама ИГ боје и Круп. Од 1940. до 1945. регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стрељањима, пребијањима, од изгладнелости и болештина.

Посебне радне јединице логораша су кљештима чупале златне зубе жртава гасних комора. Злато је топљено и слато у Немачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи пљачкали припадници СС.[5]

[уреди] Отпор логораша

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944. Дана 7. октобра 1944, на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева (нем. Sonderkommando). Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор којим је делимично уништен крематоријум IV. Тада се побуњеницима придружила екипа логораша из крематоријума II, који су такође савладали своје стражаре. После експлозије, пресекли су електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.[6]

Током постојања логора у Аушвицу бекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су утекли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц да би одвратили остале логораше од покушаја бекства. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао 10 логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.[7]

[уреди] Жртве

Аушвиц-Биркенау је био логор смрти у коме је погубљено највише људи, иако је са радом почео најкасније. Године 1941. у масовним егзекуцијама у окупираним подручјима нацисти и њихови сарадници су побили 1,1 милион Јевреја. Године 1942, 2,7 милиона Јевреја је страдало у логорима Операције Рајнхарт (Келмно, Собибор, Белзец, Треблинка), који су створени за истребљење 3 милиона пољских Јевреја. У Аушвицу је убијено око 200.000 Јевреја те године. Пола милиона Јевреја убијено је 1943. (од тога половина у Аушвицу). Од тада, са радом је наставио само логор у Аушвицу, и то као радни логор и логор за уништење Јевреја из остатка Европе.[8]

Аушвиц, у функцији логора смрти, радио је пуним капацитетом од априла до јуна 1944, када је био центар за уништавање мађарских Јевреја. Број усмрћених је био толики да су неки лешеви спаљивани на ломачама на отвореном.

[уреди] Евакуација логора и ослобођење

Новембра 1944. Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу немачког повлачења.[9] Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60.000 логораша натерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20.000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген-Белзен у Немачкој, где су их ослободили Британци априла 1945.[10] Најслабијих 7.500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одела и 836.255 женских одевних предмета који су припадали жртвама.[11]

[уреди] Референце

  1. ^ Brian Harmon, John Drobnicki, Historical sources and the Auschwitz death toll estimates, The Nizkor Project
  2. ^ Piper, Franciszek & Meyer, Fritjof. "Die Zahl der Opfer von Auschwitz. Neue Erkentnisse durch neue Archivfunde", Osteuropa, 52, Jg., 5/2002, pp. 631-641, (review article).
  3. ^ Piper, Franciszek Piper. "The Number of Victims" in Gutman, Yisrael & Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp, Indiana University Press, 1994; this edition 1998, p. 62.
  4. ^ Gutman, Yisrael. "Auschwitz—An Overview" in Gutman, Yisrael & Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp, Indiana University Press, 1994; this edition 1998, p. 17.
  5. ^ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 158648303X, p. 172-175
  6. ^ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 158648303X, p. 256-257
  7. ^ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 158648303X, p. 141
  8. ^ Dwork, Deborah, and Robert Jan van Pelt. Auschwitz: 1270 to the Present. 1997, Norton Paperback edition, ISBN 039331684x, p. 336-337
  9. ^ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 158648303X, p. 260
  10. ^ Rees, Laurence. Auschwitz: A New History. 2005, Public Affairs, ISBN 158648303X, p. 265
  11. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом Dwork.2C_Deborah_1997.2C_p._10.; $2

[уреди] Види још

Викизворник
Викимедијина остава има још сродних мултимедијалних датотека:


Координате: 50° 2' 9" СГ Ш, 19° 10' 42" ИГД


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%88%D0%B2%D0%B8%D1%86“
Направи књигу