Ајрон мејден

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ајрон мејден
Iron Maiden - bass and guitars 30nov2006.jpg
Подаци
Надимак „Мејдени“
Оснивање 24. децембар 1975.
Место Лондон, Енглеска
Жанр хеви метал
Активни период 1976. - данас
Издавачка кућа EMI, Sanctuary, Columbia
Чланови
Стив Харис
Брус Дикинсон
Дејв Мари
Адријан Смит
Јаник Герс
Нико Мекбрејн
Бивши чланови
Блејз Бејли
Клајв Бер
Пол Деј
Пол Ди'Ано
Денис Стратон
Даг Семсон
Комплетна листа
Вебсајт ironmaiden.com

Ајрон мејден (енгл. Iron Maiden, превод: Железна девица) је енглески хеви метал бенд из Лејтона (Источни Лондон). Бенд је основао 1975. године његов басиста и главни текстописац Стив Харис. Од његовог оснивања, бенд је издао тридесет четири албума: петнаест студијских албума; једанаест живих албума; четири EP-a и шест компилација.

Као пионири Новог таласа британског хеви метала, Ајрон мејден је постигао светски успех током осамдесетих година двадесетог века. После неколико промена постава, бенд је почео да продаје серију платининастих и златних албума. Ово укључује и албуме The Number of the Beast из 1982., Piece of Mind из 1983, Powerslave из 1984, видео албум Live After Death из 1985, Somewhere in Time из 1986, и Seventh Son of a Seventh Son из 1988. који су у САД добили платинасти тираж. Бенд је тренутно у процесу оживљавања популарности, са њиховим албумом A Matter of Life and Death из 2006. који је достигао девето место на Billboard 200 листи и четврто место на листи УК-а. Њихов најновији албум The Final Frontier је издат широм света 16. и 17. августа 2010. године, достигнувши прво место у 40 различитих земаља и добивши углавном позитивне критике.[1] Друга песма тога албума „El Dorado“ победила је у категорији Најбоља метал изведба на 53. додели Греми награда.[2]

Сматрају га за једног од најбољих хеви метал бендова, јер је наводно продао преко 100 милиона плоча широм света са малом радијском и телевизијском подршком.[3] Бенд је добио Ајвор Новело награду за интернационално достигнуће 2002. године[4] и такође су примљени у Холивудском рок шеталишту на Сансет булевару, током турнеје по Сједињеним Државама 2005. године. Од октобра 2009. године, бенд је одсвирао више од 2000 концерта.

Скоро од оснивања, бенд прати њихова маскота Еди. Еди се појавио на скоро свим њиховим омотима албума и синглова, као и на концертима.

Историја[уреди]

Ране године (1975—1978)[уреди]

Ајрон мејден је на Божић 1975. године формирао басиста Стив Харис, недуго након што је напустио његову претходну групу Смајлер. Харис је дао име бенду на основу филма Човек са гвозденом маском.[5]

Певач Пол Деј је отпуштен из бенда „због недостатка енергије или харизме на позорници.“[6] Заменио га је Денис Вајлкук, обожавалац Киса, који је користио ватру, шминку и лажну крв током наступа. Вајлкуков пријатељ Дејв Мари је позван да се прикључи бенду, на запрепашћење тадашњих гитариста Дејва Саливана и Терија Ренса.[7] Њихова фрустрација је довела до тога да Харис привремено распусти бенд 1976. године, али је група оформљена недуго потом са Маријем као јединим гитаристом. Стив Харис и Дејв Мари су чланови који су најдуже у бенду.

Ајрон мејден је унајмио још једног гитаристу 1977. - Боба Сојера. Напетост се је опет створила, што је довело до јаза између Марија и Вајлкука и њиховог отпуштања из бенда.[8] Лоша свирка у Бриџхаусу новембра 1977. године, са привременом поставом која је укључивала и Тонија Мура на клавијатури и Терија Вопрема на гитари и бубњара Берија Пуркиса, довела је до тога да Харис распусти цео бенд.[9] Дејв Мари је позван поново и Даг Семпсон је унајмљен за бубњара.

Успон (1978—1981)[уреди]

Пол Ди'Ано и Стив Харис током наступа 1980. године

Случајни сусрет у Ред Лајон пабу у Лејтонстоуну довело је до успешне аудиције за певача Пола Ди'Ана. Стив Харис је изјавио: „Има ту неког квалитета у Половом гласу, тврдоћа у његовом гласу или како год желите то да назовете, која је давала сјајну оштрину.“[10]

У свим периодима, осим краја 1976. до половине 1977. и зиме 1978-79 када је Мари био једини гитариста бенда, постава Ајрон мејдена би увек садржила две гитаре. Разматрало се је да Адријан Смит, пријатељ из Маријевог детињства, заузме место у бенду током једне свирке, али је Смит био заузет својим бендом, Урчином.[11]

На Новогодишње вече 1978. године, бенд је снимио свој први EP: The Soundhouse Tapes.[12] Садржећи само четири песме, бенд је продао свих пет хиљада копију у року од неколико недеља.[13] Једна песма са овог EP-а, Prowler заузела је прво место у музичком часопису Sounds Нила Кеја.[13]

Децембра 1979. године бенд је склопио велики уговор са EMI-јем.[14] Јануара 1980. Даг Семпсон је напустио бенд због здравствених проблема, а њега је заменио Клајв Бер.Metal for Muthas Tour је прва турнеја на коју је бенд ишао, касније је издата и компилација са прве две верзије „Sanctuary“ и „Wrathchild.“[15] На турнеји која је следила, бенд је у своју поставу учврстио другог гитаристу Дениса Стратона.

Ајрон мејденов епонимски албум је издат 1980. Албум је достигао четврто место на топ-листи албума УК-а током прве недеље од објављивања.[16] Група је постала једна од водећих заговорника покрета Новог таласа британског хеви метала.[17] Бенд је свирао на истоименој турнеји, а затим је отварао концерте на европском делу Кисове Unmasked турнеје из 1980. године. Ајрон мејден је такође отварао Џудас Присту на одабраним датумима. После турнеје Киса, Денис Стратон је отпуштен из бенда због креативне и персоналне разлике.[18] Стратона је у бенду заменио Адријан Смит октобра 1980. године.

Године 1981. бенд је издао њихов други албум под насловом „Killers“. Овај нови албум садржио је многе песме које су биле написане пре издавања првог албума и сматране као сувишне. Само су две нове песме написане за албум: „Prodigal Son“ и „Murders in the Rue Morgue“ (наслов је преузет из кратке приче Едгара Алана Поа).[19]

Међународни успех (1981—1986)[уреди]

До 1981. Пол Ди'Ано је покзивао све веће деструктивно понашање, поготово кроз наводно коришћење дрога и ако сам Ди'Ано негире ове тврдње.[20] Његов наступ је почео да испашта, баш када бенд постиже велики успех у Америци. На крају 1981. бенд је отупшта Ди'Ана и тражи новог певача.

Брус Дикинсон, пре тога певач Самсона, дошао је на аудицију Ајрон мејдена септембра 1981. и убрзо потом се придружује бенду. Затим заједно са бендом одлази на малу турнеју. У ишчекивању новог албума, бенд свира „Children of the Damned“, „Run to the Hills“, „22 Acacia Avenue“ и „The Prisoner“ у одређеним дворанама, тиме представљајући својим обожаваоцима звук ка коме се крећу.

Сматра се да су Дејв Мари (лево) и Адријан Смит (десно) најбољи гитарски дует у историји хеви метала.

Дикинсон је снимио са Ајрон мејденом нови албум The Number of the Beast 1982. године који је бенду донео прво место на топ-листи албума УК-а[21] и такође био у многим земаљама међу првих десет на топ-листама.[22] По други пут у њиховој историји, бенд је кренуо у светску турнеју посећујући земље као што су САД, Канада, Јапан, Аустралија, УК, и Немачка. Нова постава са Брусом Дикинсоном као певачем је ефикасно представљена британској публици. Бенд је 1982. године наступио као главни извођач на Reading Rock фестивалу. Овај албум је донео светску славу Ајрон мејдену, продавши се у 14 милиона примерака широм света.[23]

Амерички део The Number of the Beast турнеје је био котроверзан, јер су америчке конзервативне политичке групе за лобирање тврдили да је Ајрон мејден сатанистички бенд због наслова албума и истоимене песме.[22] Сви покушаји бенда да зауставе критике су пропале. Групе хришћанких активиста су уништавали плоче Ајрон мејдена (заједно са плочама Озија Озборна) у знак протеста против групе.

Главни сингл The Number of the Beast албума и први са Брусом Дикинсоном, „Run To The Hills“ је био у првих десет на листи у Британији и остала је једна од најпрепознатљивих песама бенда.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Дикинсон је у то време још увек имао правне тешкоће са менаџментом Самсона и није му било дозвољено да штампа своје име на омоту албума. Међутим још увек је могао да даје „креативни утицај“ у многим песмама. У интервјуу за „Guitar Legends“ изјавио је да је допринео целокупној теми у песмама Children of the Damned, The Prisoner и Run to the Hills.

Децембра 1982. бубњар Клајв Бер је напустио групу због личних проблема и неодговарајућих датумима турнеје. Њега је заменио Нико Мекбрејн, бивши бубњар француског бенда Траст. Убрзо потом, бенд је отпутовао на Бахаме да снима први од три узастопна албума у Compass Point студију. Током 1983. објавили су албум Piece of Mind. У Уједињеном Краљевству заузима високо треће место, док у Америци где је дебитантски албум, заузима 70. место.[24] Piece of Mind садржи два успешна сингла „Flight of Icarus“ и „The Trooper“.

Убрзо после успеха „Piece of Mind-а“, бенд је издао албум Powerslave 9. септембра 1984. године. Албум је садржио многе омиљене песме обожавалаца, као што су: 2 Minutes to Midnight, Aces High, и Rime of The Ancient Mariner,[25] песма заоснована на истоименој поеми Самјуела Тејлора Колриџа у трајању од преко 13 минута.

Турнеја која је пратила албум названа је „World Slavery Tour“ и била је једна од најдужих турнеја у историји бенда. Бенд је свирао 193 концерта у периоду од годину дана. Ову турнеју сматрају за једну од највећих у музичкој историји, јер је бенд током читаве турнеје чуло око 3,5 милиона људи.[26] Многи концерти су свирани у истом граду, као на пример у Лонг Бичу, Калифорнија. Где је бенд распродао четири концерта за редом, свирајући укупном публиком од 54.000 људи. Бенд је снимке из те арене издао као видео албум под именом Live After Death. Обожаваоци и критичари и сматрају овај албум за један од најбољих хард рок/хеви метал живих албума свих времена.[27][28] Ајрон мејден је 1985. заједно са групом Квин наступио, као главни извођач на фестивалу Rock In Rio где су свирали пред публиком од око 300.000 људи.[29] Ова турнеја је била исцрпљујућа, па је после њеног завршетка бенд узео одмор од шест месеци, чак отказујући мини турнеју која би подржавала бендов нови живи албум. Ово је био први одмор у историји бенда.[30]

Експериментисање (1986—1989)[уреди]

Вративши се са одмора, бенд је усвојио нови стил при изради њиховог албума из 1986. названог Somewhere in Time. Ово није био концептуални албум, али је његова тема била лабаво заоснована на путовању кроз време и сличним темама као што су историја, пролазак времена и дуга путовања. По први пут у историји бенда, албум је садржио синтисајзер бас и гитаре, служећи да дода текстуру и слој звуку.[31] И ако је албум сматран другачији од свих претходних, заузео је добра места на топ-листама у свету, нарочито сингл „Wasted Years“.

Ово је исечак из песме Caught Somewhere in Time који приказује експерменталне звукове које је бенд убацио у албуму Somewhere in Time.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Експериментисање које је виђено у албуму Somewhere in Time настављено је и албумом Seventh Son of a Seventh Son издатог 1988. Ово је био концептуални албум који је пратио причу о митском детету које поседује моћи видовњака. Први пут је бенд користио синтесајзере приликом снимања, насупрот синтисајзер гитари из претходног албума. Критичари су изјављивали да је то произвело доступније издање.[32] Ово је био други албум Ајрон мејдена који је достигао прво место на топ-листи Уједињеног Краљевства. Група је наступила на Monsters of Rock фестивалу у Донингтон парку 20. августа 1988. године, пред око 107 000 људи. То је била највећа посећеност у историји тог фестивала. Други извођачи су били Кис, Дејвид Ли Рот, Мегадет, Ганс ен роузес и Хелоувин.[33] Током фестивала двоје људи је изгажено на смрт услед великог гурања, током концерта Ганс ен роуза, па је следећа година фестивала отказана.

1990. године је било десет година од објављивања првог сингла бенда. Бенд тада издаје „The First Ten Years“, серију од десет CD-ова и дуплих дванаестоинчних плоча. Између 24. фебруара и 28. априла 1990., инвидуални делови су се објављивали, сваки део садржећи по 2 сингла укључујући и Б стране.

Промене (1989—1994)[уреди]

Године 1989, пошто је завршио турнеју са Ајрон мејденом, гитариста Адријан Смит издаје соло албум са његовим бендом Ејесејпи-ом, под називом Silver and Gold. Такође током паузе 1989. године, певач Брус Дикинсон започиње рад на свом соло албуму заједно са бившим гитаристом Гилана - Јаником Герсом. Издао је албум под називом Tattooed Millionaire 1990. године.

Убрзо потом, Ајрон мејден се састаје да ради на новом албуму. Адријан Смит напушта бенд услед разлика са Стивом Харисом о правцу у којем бенд треба да се креће. Јаник Герс је изабран да се прикључи бенду као његова замена, због рада на соло пројекту Бруса Дикинсона. Заменивши Смита, Јаник је постао први нови члан бенда после седам година. Албум No Prayer for the Dying је издат октобра 1990. године.[34]

Јаник Герс је дошао као замена Адријану Смиту.

Бенд се је попео на првом месту Британске топ-листе са успешним синглом „Bring Your Daughter... to the Slaughter“. Песму је оригинално снимио Дикинсон за филм Страва у улици Брестова 5: Дете снова. Сингл је објављен 24. децембра 1990. и то је било једно од првих издања које је имало неколико другачијих формата и Б страна. Сингл држи рекорд за једно од најбржих пењања на листи и потом губљења скоро свих позиција у следећих неколико недеља.[35]

Дикинсон је наступао на соло турнеји 1991. пре него што се враћа у студио са бендом да би радио на новом албуму Fear of the Dark. Албум је издат 1992. године и био је знатно дужи, због тога што је био први албум који је бенд издао на компакт-диску. Албум је имао неколико песама које су постале омиљене обожаваоцима. Диск је такође садржио два сингла „Wasting Love“ и „Be Quick or Be Dead“. То је такође био први албум где је песме писао Герс, али није било ниједне колаборације између Хариса и Дикинсона. Велика турнеја на коју је Ајрон мејден кренуо укључивала је и први латино амерички део (после једног јединог концерта током World Slavery турнеје). Група је такође наступила на Monsters of Rock фестивалу у седам европских земаља. Мејдени су други пут наступили у Донингтон парку пред 80.000 људи и издали видео албум са тог наступа по имену Live at Donington.[36]

Године 1993, Брус Дикинсон напушта бенд како би наставио са својом соло каријером, али одлучује да остане на опроштајној турнеји. Бенд је касније издао и два жива албума. Први, A Real Live One садржи песме у периоду од 1986. до 1992. и издат је марта 1993. Други A Real Dead One садржи песме у периоду између 1980. до 1984. и издат је након одласка Дикинсона. Дикинсон наступа на свом опроштајном концерту 28. августа 1993. године. Концерт је снимао и преносио Бибиси и касније је издат по имену Raising Hell.

Блејз Бејли ера - The X Factor и Virtual XI (1994—1999)[уреди]

Године 1994. године стотине вокалиста, учествују на аудицији Ајрон мејдена. Бенд је на крају изабрао Блејза Бејлија, бившег певача бенда Вулфсбејн. Бејли је имао другачији стил певања од свог претходника, па је добио помешану критику од фанова.[37]

Блејз Бејли, замена Бруса Дикинсона, пева песму која отвара албум The X Factor.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

После две године паузе и три године без издавања албума (рекорд бенда у то време), Ајрон мејден 1995. издаје албум The X Factor. Бенд је дебитовао на осмом месту топ-листе албума. То је била њихова најнижа позиција још од 1981. Албум је садржио „Sign of the Cross,“ еп од једанаест минута, то је најдужа песма бенда још од песме „Rime of the Ancient Mariner“. Бенд је током 1995. и 1996. ишао на турнејама, посетивши земље као што су Израел и Јужна Африка.[38] После тога група објављује „Best of the Beast“, прву комплилацију која садржи тада нови сингл „Virus“.

Група се је вратила у студио како би снимила албум Virtual XI. Албум је издат 1998. године. Позиције на топ листама су биле најниже у историји групе, не успевши да се прода у преко милион примерака.[39] У исто време Стив Харис је ремастеровао целу дискографију бенда све до „Live at Donington“ и издао је као сет.

Ed Hunter, Brave New World и Dance of Death (1999—2005)[уреди]

Фебруара 1999. године, Бејли напушта бенд узајамним договором. У исто време, група изненађује своје обожаваоце када објављује да ће се бенду опет придружити Брус Дикинсон и Адријан Смит, а у исто време ће остати и Јаник Герс. Ајрон мејден сада има три гитаристе и креће на врло успешну The Ed Hunter турнеју. Ова турнеја је такође пратила и бендову компилацију највећих хитова „Ed Hunter“. Компилација такође садржи и истоимену компјутерску игру са маскотом бенда у главној улози.

Први албум Brave New World, после повратка Смита и Дикинсона, издат је 2000. године. Тематика албума је инсипирисана филмовима Врли нови свет и Човек исплетен од прућа. Албум је садржио прогресивнји и мелодичнији звук, у односу на раније објављена дела, са разрађенијом песничком структуром и клавијатурским оркестром.

Брус Дикинсон и Адријан Смит се враћају у бенд 1999. године.

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Светска турнеја која је уследила, имала је преко сто датума и кулуминирала је концертом у Рио Де Женеиру 19. јануара 2001. Бенд је тада свирао по други пут на фестивалу Rock in Rio пред публиком од око 550.000 људи.[40] Ова изведба је снимана и издата на CD-у и DVDмарта 2002. године као живи албум „Rock in Rio“.

У лето 2003. Ајрон мејден издаје нови албум Dance of Death. Издавањем овог албума бенд је постигао критичарски и комерцијални успех широм света. Неки критичари су се сложили да је ово издање достигло квалитет сличном ономе из ранијих албума као што су „Piece of Mind“ и „The Number of the Beast“. Бенд је створио мрачнију слику у односу на претходни албум. На тематику албума највише је утицала историја и књижевност. Песма Montsegur говори о освајању Катарске тврђаве 1244. године, док песма Paschendale говори о истоименој бици из Првог светског рата. Турнеја која је пратила албум названа је „Dance of Death World Tour“. Трајала је 4 месеца, а бенд је свирао на око 50 концерта пред око 750.000 људи. Ово укључује и распродате концерте у Јужној и Северној Америци, Европи и Јапану.

Њихов наступ у Вестфаленхален арени (Дортмунд) је снимљен и издат августа 2005. као живи албум и DVD, назван „Death on the Road.“

Бенд најављује 2005. године „Eddie Rips Up the World“ турнеју, повезујући је са DVD-ом The Early Days, који садржи само материјал из прва четири албума. Као део њихове прославе раних дана бенда, песма Number of the Beast је реиздата и попела се је право на треће место британске топ-листе. Турнеја је имала многе распродате концерте и фестивале где је бенд био главни извођач. Њихов концерт, на стадиону Улеви у Шведској, преношен је уживо у целој Европи. Концерт су видели приближно 60 милиона људи.

Задњи концерт Мејдена на Озфесту био је 20. августа 2005. године у Хјундаи павиљону пред око 50.000 људи.

Бенд завршава турнеју наступајући на викенд фестивалима Reading и Leeds [41] - два концерта где су били око 130.000 људи и у Ирској 31. августа где су пред 40.000 фанова наступали на стадиону RDS.[42] По други пут у својој историји бенд је свирао на хуманитарном концерту који организује фондација њиховог бившег бубњара Клајва Бера.

A Matter of Life and Death (од 2005. до почетка 2007)[уреди]

У јесен 2006. Ајрон мејден издаје нови албум A Matter of Life and Death. И ако ово није концептуални албум,[43] рат и религија су главне теме у тексту песама, као и на омоту албума. Албум је наставио еволуцију групе ка отвореном прогресивном рок бенду мењајући многе хеви метал аспекте које су дефинисале албуме из раних осамдесетих година, као што су увођење комплексних промена ритмова и акустичних гитара. На успешној турнеји која је уследила, бенд је свирао цео албум, али је реакција на ову одлуку била помешана.[44]

Децембра 2006, Ајрон мејден је снимио живу сесију у Abbey Road Studios за „Live from Abbey Road“. Њихов наступ је приказан на телевизији Channel 4 марта 2007 и Sundance Channel јуна 2007, заједно са Наташом Бедингфилд.[45]

Новембра 2006. менаџер бенда Род Смолвуд објављује да је сарадња дуга 27 година са Sanctuary Music-ом завршена и бенд оснива нову компанију „Phantom Music Management“ у јесен 2006. Ниједна друга значајна промена није направљена.

Други део њихове турнеје је назван A Matter of the Beast у част прославе 25 година од издавања The Number of the Beast албума. Бенд се појављује на неколико великих фестивала широм света.[46] Група је објавила да ће свирати по пет песама из The Number of the Beast и A Matter of Life and Death албума, али свирају само 4 песама из The Number of the Beast. Први пут наступају на Блиском истоку, на Dubai Desert Rock фестивалу 2007. пред око 20.000 фанова. Затим свирају први пут у Индији на Eddfest-у у Бангалору пред 45 000 људи. Овај догађај је био посебан, јер је означавао први концерт неког великог хеви метал бенда у Индији. Мејдени потом наступају на низ европских концерта, укључујући фестивале на отвореном и концертима на стадиону. У Енглској су били главни акт на Download фестивалу у Донингтон парку по четврти пут у њиховој каријери. Концерту је присуствовалу 80.000 људи, што је оборило рекорд фестивала упркос већој цени карте.[47] 24. јуна завршавају турнеју хуманитарним концертом у лондонској Брикстон академији, као помоћ фонду који је основао њихов бивши бубњар Клајв Бер.

Somewhere Back in Time World Tour и Flight 666 (2007—2009)[уреди]

Бенд, 5. септембра 2007. године, најављује „Somewhere Back in Time World Tour“,[48] како би подржали издавање DVD-а њиховог Live After Death албума. Сетлиста турнеје се је састојала од најуспешнијих хитова из 1980е, са бином која је била идентична бини из „Powerslave ере“. Турнеја је започета у Мумбају 1. фебруара 2008., где бенд свира пред публиком од скоро 30.000 људи. Први део њихове турнеје се је састојао од 24 концерта у 21. граду. Бенд је путовао својим специјалним авионом названом „Ed Force One“.[49] Свирали су први пут у Костарици и Колумбији, а такође и у Аустралији где нису били још од 1992. године. Бенд издаје 12. маја нову компилацију названу „Somewhere Back in Time“. Компилација садржи одабране песме између 1980. и 1988., укључујући и неколико верзија из „Live After Death-а“. Бенд држи концерт на Твикенем стадиону, што је њихов први концерт на неком стадиону у Британији.[50] Задњи део њихове турнеје је био у фебруару и марту 2009. године.[51] Бенд се први пут појављује у Перуу и Еквадору, а враћа се после 19 година у Венецуели и после 16 година у Новом Зеланду.[52] На Rock In India фестивалу свирају свој трећи индијски концерт у периоду од две године. Задњи део турнеје се завршио на Флориди 2. априла, после чега група узима одмор.

Издавање документарног филма је најављено 20. јануара 2009. године. Филм је назван „Iron Maiden: Flight 666“ и прати групу за време првог дела Somewhere Back In Time турнеје. Снимљен је у копродукцији са Banger Productions, а објавио га је Universal Music Group у САД и EMI Records- у остатак света.[53]

Током презентације у Сао Паолу, 15. марта 2009, Брус Дикинсон је рекао да је свирка у том граду била највећа у њиховој каријери. Мејдени су на том концерту наступали пред око 100.000 људи, што је њихов лични рекорд (не рачунајући наступе на фестивалима, јер су на њима наступали други бендови).[54] На додељивању Британских музичких награда 2009. године, бенд је награђен у категорији Најбољи наступ уживо.[55]

The Final Frontier (од 2010. до данас)[уреди]

Ајрон мејден наступа у Даблину током The Final Frontier светске турнеје

Почетком 2010. године група издаје обавештење у коме бенд почиње са припремом новог материјала за нови албум и да је већ резервисао студио са Кевином Ширлијем као продуцентом.[56][57][58] The Final Frontier је најављен 4. марта,[1] а објављен 16. августа. То је био 15. студијски албум бенда. Албум је добио похвале од стране критичара и постао највећи комерцијални успех бенда, јер је заузео прво место на топ-листама у 40. земаља широм света. Бенд је, на турнеји која је уследила, свирао на 98 концерта широм света, укључујући и прве концерте у Индонезији и Трансилванији. Турнеја се је завршила у Лондону 6. августа 2011.[59][59][60][61][62] На 53. додели Греми награда, 13. фебруара 2011., бендов сингл „El Dorado“ побеђује у категорији Најбоља метал изведба. То је бендов први Греми после две номинације („Fear of the Dark“ из 1994. и „The Wicker Man“ из 2001.)[2][63]

EMI је најавио 15. марта да ће издати компилацијски албум као наставак албума Somewhere Back in Time из 2009. године. Албум је назван From Fear to Eternity и издат 6. јуна. Албум покрива период од 1990. до 2010. године (осам задњих студијских албума). Песме које је певао Блејз Бејли, укључене су као живе верзије које пева Брус Дикинсон.

У интервјуу поводом издавања „From Fear to Eternity“, менаџер групе Род Смолвуд открива да ће бенд издати нови концертни DVD 2011. године сниман током The Final Frontier World Tour.[64]

Утицај на друге уметнике[уреди]

Ајрон мејден је инспирисао многе уметнике.

Металикин бубњар Ларс Улрих је рекао: „Ајрон мејден је био нацрт свега што смо ми хтели да будемо. Одувек сам имао невероватну количину поштовања и дивљење према њима.“[65] Такође каже да су Металикине песме - Fade to Black, Welcome Home (Sanitarium) и One инспирисане Ајрон мејденом.

Певачици Лејди Гаги Ајрон мејден је омиљени бенд, рекла је „да њихови фанови уживо, дишу и умиру за Мејден, и то је мој сан. Мејдени су ми променили живот.“[66]

Кери Кинг гитариста Слејера каже: „Разлог због ког Слејер постоји је Ајрон мејден. Свирали смо Phantom of the Opera у малом клубу; срећом запазио нас је власник „Metal Blade-а“...и дакле ево нас сад овде!“[65]

Фронтмен Слипкнота Кори Тејлор је такође велики фан и изјавио је: „Стив Харис ради више са четири прста од сваког кога сам икада у животу видео. А Брус Дикинсон? Човече! Мени је он суштински певач старе школе хеви метала. Може да погоди ноте које су једноставно болесне, и велики је шоумен. Све то ме је учинило фаном. И није било особе са ким сам се дружио, а да није покушала да нацрта Едија у школским књигама.“[67]

WWE рвач Крис Џерихо каже да му је Ајрон мејден омиљени бенд и да су имали огроман утицај на њега и његов бенд Фози.[68]

Ем Шедоуз, из бенда Авенџед Севенфолд, сматра да је Ајрон мејден најбољи бенд уживо изјавивши: „Мејдени су далеко најбољи уживо бенд у свету и њихова музика је безвремена.“[65][69]

Певач Тривијума, Мет Хифи каже: „Ајрон мејден је помогао у стварању онога што знамо као хеви метал. Њихов утицај се може чути у класичним и савременим сличним групама; група обожавалаца се протеже од најмлађих и најновијих хеви метал регрута све до екстремне, хеви метал елите. Без Ајрон мејдена, Тривијум сигурно не би постојао.“[65]

Музика Ајрон мејдена је такође помогла Јеспешу Стромблоду, из групе Ин флејмс, да створи мелодични дет метал жанр, јер је „хтео да комбинује дет метал са мелодичним гитарским звуковима Ајрон мејдена.“[70]

Имиџ и заоставштина[уреди]

Нико Мекбрејн је у бенду још од 1982.

Ајрон мејден је заузео 24. место на листи „100 Највећих уметника хард рока“ (енгл. 100 Greatest Artists of Hard Rock).[71] Такође су заузели четврто место на MTV-јевој листи „Топ 10 највећих хеви метал бендова свих времена“ (енгл. Top 10 Greatest Heavy Metal Bands of All Time).[72] Ајрон мејден је проглашен и за трећи најбољи хеви метал бенд свих времена на VH1-овој листи „Топ 20 метал бендова“ (енгл. Top 20 Metal Bands).[73] Група такође добија Ајвор Новело награду за интернационално достигнуће 2002. године[4] и примају је у Холивудско рок шеталиште на Сансет булевару.

Ајрон мејден често користи слоган „Up the Irons“ (прим. превода Напред Ајронси) на њиховој лиценцираној роби. То је парафраза „Up the Hammers,“ која се односи на лондонски фудбалски клуб Вест Хем јунајтед, чији је обожавалац Стив Харис. Обожаватељи Ајрон мејдена користе ову фразу како би се поздрављали или као знак распознавања.

Препознатљив лого групе налазио се на свим издањима још од њиховог почетка. Инсипирсан је дизајном постера за филм Човек који је пао на земљу.[74]

Музички часопис Kerrang! 2008. године издаје трибјут албум Maiden Heaven: A Tribute to Iron Maiden. Песме бенда су свирали извођачи на које је утицао Ајрон мејден. Неки од њих су: Металика, Машин Хед, Дрим Тијатер, Тривијум, Кохид енд Кембрија, Авенџед Севенфолд итд. Постоје и други трибјут албуми са другим извођачима, укључујући и клавијатурски, електро, блек метал и хип хоп трибјут.

Песме Мејдена су се користиле у неколико видео-игара, као на пример у играма: Carmageddon 2, Grand Theft Auto: Vice City, Grand Theft Auto: Episodes From Liberty City, Grand Theft Auto IV: The Lost and Damned, Tony Hawk's Pro Skater 4, SSX on Tour и Madden NFL 10.[75] Њихова музика се такође појављује у ритмичким видео-играма Guitar Hero и Rock Band, а песме се такође појављују у филмовима Феномена (итал. Phenomena) и Убиство по ставкама. Анимирани дуо Бивес и Батхед коментарисали су позитивно о Ајрон мејдену неколико пута.

Аутор Трансформерса, Бил Форстер је обожавалац Мејдена и убацио је неколико референци, као што су текстови песама и фраза „Up the Irons.“[76][77]

Маскота[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Еди (маскота)
Типична бина бенда током концерта са Едијем у позадини.

Дугогодишња маскота бенда је Еди. Еди се налази на већини албума, као и на концертима. Садашњу препознатљиву верзију је створио Дерек Ригс,[78] а као инспирација му је послужила спаљена глава америчког војника коју је видео на документарцу о бици на Гвадаканалу.[79] Дерек је био једини аутор Едија све до 1992. када бенд унајмљује и друге уметнике, као што је Мелвин Грант. Едију је име дао бенд на основу старе шале популарне у време настанка бенда.[79] У почетку је то била најобичнија маска, која је стојала одмах поред логотипа бенда.[80]

Оптужбе за сатанизам и мистицизам[уреди]

Њихов најконтроверзнији и најпопуларнији албум The Number of the Beast је објављен 1982. године. Хришћанске групе, нарочито оне у Сједињеним Државама, су због овог албума оптужиле бенд да је сатанистички. Забрањено им је да свирају у Чилеу 1990. године због истих оптужби. Међутим, насупрот овим веровањима, бенд није Сатанистички нити верује у мистицизам. По бенду ђаволска слика, која се повезује са њима, створена је због њихових омота албума и неколико песама, али то не треба да буде повезано са њиховом религијом и да буде центар њихове музике. У интервјуу који се налази на DVD-у The Early Days, Стив Харис је изјавио да није Сатаниста и да је песма The Number of the Beast настала на основу кошмара који је имао.[81] Осим тога бубњар групе Нико Мекбрејн је у ствари опет рођени хришћанин још од 1999.[82]

Утицаји и музички стил[уреди]

Групе и музичари који су утицали на Ајрон мејден су: Џудас Прист, Блек Сабат,[83] Дип Парпл,[83] Рејнбоу, Лед Цепелин,[83] Крим, Битлси, Б. Б. Кинг, Џими Хендрикс, Ху,[83] Раш, Кинг Кримсон, Тин Лизи, Стикс, Квин, UFO, Јурија Хип,[81] Вишбоун Еш,[84] Пинк Флојд,[83] ЕЛП,[83] Јес[83] и Џетро Тул.[83]

Стив Харис је 2010. године рекао: „Мислим да свако ко жели да разуме Мејденове раније ствари. Поготово хармонију гутара, само требају да слушају Вишбоун Ешов албум Argus. Тин Лизи исто, али не толико. А онда смо желели да убацимо мало прогресивности такође, јер сам стварно слушао бендове као што су Џинезис и Џетро Тал. Све то искомбинујте са тешким рифовима и брзином и добили сте то.“[69] Харис је 2004. објаснио да бендова тешкоћа долази од Блек Сабата и Дип Парпла са мало убаченог Цепелина.[83] Поврх свега, Харис је развио свој сопствени стил свирања, кога је гитариста Јаник Герс описао као „ритам гитара,[85] cited as responsible for the band's galloping style,[86]“ што је доводило до бендовог галопирајућег стила у песмама као што су The Trooper[87] и Run to the Hills.[88]

Специјални лет[уреди]

Октобра 2007. Ајрон мејден добија дозволу да користи авион 757 компаније Astraeus, као транспорт на њиховој Somewhere Back in Time светској турнеји.[89] Певач Брус Дикинсон је пилотирао летелицом „Ed Force One“, јер је радио као комерцијални пилот за Astraeus. Авион је преправљен у комби конфигурацију, пребојен у боје Ајрон мејдена и добио листу места која су посећена током турнеје. Ова шема је коришћена све до 28. маја 2008. када је авион опет почео да обавља комерцијалне летове.[89] Исти авион је коришћен у другом делу Somewhere Back in Time турнеје 2009. године, а такође игра велику улогу у награђеном документарном филму Iron Maiden: Flight 666. Филм се приказивао у 42 земље света од априла 2009. године, а појавио се у DVD и Blu-ray форматима у Сједињеним Државама јуна 2009. Филм је своју прву телевизијску премијеру имао 4. марта на каналу BBC4, као део програма „Heavy Metal Britannia“.[89]

„Ed Force One“ је коришћен опет у The Final Frontier World Tour 2011, с тим што је опет префарбан да би одговарао тематици албума The Final Frontier.[90]

Награде и признања[уреди]

Британске музичке награде
  • 2009.: Best British Live Act — Iron Maiden (срп. Најбољи британски живи наступ)
Ајвор Новело награде
  • 2002.: International Achievement — Iron Maiden (Инернационално достигнуће - Ајрон мејден)
Холивудско рок шеталиште
  • 2005.: RockWalk Of Fame Inductee - Iron Maiden (Индукован на Рок шеталиште: Ајрон мејден)
Шведски рок
Греми награде
Kerrang! награде
  • 1983.: Best British Band: Iron Maiden (Најбољи британски бенд: Ајрон мејден)
  • 1983.: Album Of A Year: Iron Maiden - "The Number Of The Beast" (Албум године: Ајрон мејден - „The Number Of The Beast)
  • 1984.: All Times Album: Iron Maiden - "Piece Of Mind" (Албум свих времена: Ајрон мејден - „Piece Of Mind)
  • 1984.: Best Band On The Planet: Iron Maiden (Најбољи бенд на планети: Ајрон мејден)
  • 1984.: Best Live Band: Iron Maiden (Најбољи живи бенд: Ајрон Мејден)
  • 1990.: Band Of The Decade: Iron Maiden (Бенд деценије: Ајрон мејден)
  • 1991.: Best British Band: Iron Maiden (Најбољи британски бенд: Ајрон Мејден)
  • 1991.: Rock Icon: Eddie (Iron Maiden) (Рок икона: Еди)
  • 1991.: Best Bassist In The World: Steve Harris (Iron Maiden) (Најбољи басиста на свету: Стив Харис)
  • 1992.: Best Bassist In The World: Steve Harris (Iron Maiden) (Најбољи басиста на свету: Стив Харис)
  • 1993.: Best Metal Album Of All - Times: Iron Maiden - "The Number Of The Beast" (Најбољи албум свих времена: Ајрон мејден - „The Number Of The Beast“)
  • 2002.: Best Live Album All - Times: Iron Maiden - "Live After Death" (Најбољи живи наступ свих времена: Ајрон Мејден - „Live After Death)
  • 2005.: Kerrang! Hall of Fame — Iron Maiden (Керанг! Дворана Славних - Ајрон мејден)
  • 2010.: Best Metal Album Of All - Times: Iron Maiden - "The Number Of The Beast" (Најбољи метал албум свих времена: Ајрон Мејден - „The Number Of The Beast“)
  • 2011.: Most Influential Rock Band In Last 30 Years: TOP 3 - Iron Maiden (Најутицајнији рок бенд у задњих 30 година: Треће место - Ајрон Мејден)
''Metal Hammer'' награде
  • 2008.: Icon Award — Eddie the Head (Награда икона - Еди)
  • 2009.: Golden Gods Award — Iron Maiden (Награда Златни богови - Ајрон мејден)
Metal Storm награде
  • 2006.: Best Heavy Metal Album — A Matter of Life and Death (Најбољи хеви метал албум - „A Matter of Life and Death“)
South by Southwest филмски фестивал
  • 2009.: 24 Beats Per Second — Flight 666
Classic Rock рокенрол награде
  • 2003.: Best Package Reissue: "Eddie's Archives" - Iron Maiden (Најбоље реиздање пакета: „Eddie's Archives“ - Ајрон мејден)
  • 2003.: Best Live DVD: "Rock In Rio" - Iron Maiden (Најбољи живи ДВД: „Rock In Rio“ - Ајрон мејден)
  • 2006.: Album Of The Year — A Matter Of Life And Death, Iron Maiden (Албум године - „A Matter Of Life And Death“, Ајрон мејден)
  • 2006.: Vip Award Special — Rod Smallwood, Iron Maiden (ВИП специјалне награде - Рол Смолвуд)
  • 2009.: Band of the year — Iron Maiden (Бенд године - Ајрон мејден)
Џуно награде
  • 2010.: DVD of the Year — Iron Maiden: Flight 666 (Сем Дун и Скот Мекфиден) (ДВД године - Ајрон мејден: Flight 666')[91]
Европске филмске награде
  • 2010.: Greener Festivals Award — Sonisphere Festival Iron Maiden, Knebworth Park, 2010 (Greener Festivals награда Сонисфер фестивал Ајрон Мејден, Кнебворт парк, 2010.) [92]
  • 2010.: Best European Festival — Sonisphere Festival Iron Maiden, Knebworth Park, 2010 (Најбољи европски фестивал - Сонисфер фестивал Ајрон Мејден, Кнебворт парк, 2010.) [93]
Кључеви града

Дискографија[уреди]

Студијски албуми[уреди]

Живи албуми[уреди]

Компилације[уреди]

VHS/DVD[уреди]

EP-ови[уреди]

Састав[уреди]

Стив Харис Мајк Кени Тони Мур Нико Мекбрејн Клајв Бер Дог Семсон Тандерстик Рон Метјуз Јаник Герс Адријан Смит Денис Стратон Тони Парсонс Дејв Мек Пол Тод Пол Коринс Кент Јуинг Тери Вопрам Боб Сојер Дејв Мари Тери Ренс Дејв Салливан Блејз Бејли Брус Дикинсон Пол Ди'Ано Денис Вајлкук Пол Деј Стив Харис

Турнеје[уреди]

Трајање Концертна турнеја Поставе Заказани наступи
Вокали Бас Гитаре Бубњеви
Фебруар 1980. Metal for Muthas Tour П. Ди'Ано С. Харис Д. Мари Д. Стратон N/A К. Бер 11
Апр 1980.-Дец 1980. Iron Maiden Tour 75
Феб 1981.–Дец 1981. Killers World Tour А. Смит 140
Феб 1982.–Дец 1982. The Beast on the Road Б. Дикинсон 187
Мај 1983.–Дец 1983. World Piece Tour Н. Мекбрејн 142
Авг 1984.–Јул 1985. World Slavery Tour 193
Сеп 1986.–Мај 1987. Somewhere on Tour 157
Апр 1988.–Дец 1988. 7th Tour of a 7th Tour 101
Сеп 1990.–Сеп 1991. No Prayer on the Road Ј. Герс 118
Јун 1992.–Нов 1992. Fear of the Dark Tour 68
Мар 1993.–Авг 1993. Real Live Tour 45
Сеп 1995.–Сеп 1996. The X Factour Б. Бејли 138
Апр 1998.–Дец 1998. Virtual XI World Tour 87
Јул 1999.–Окт 1999. The Ed Hunter Tour Б. Дикинсон A. Смит 30
Јун 2000.–Јан 2001. Brave New World Tour 92
Мај 2003.–Авг 2003. Give Me Ed... 'Til I'm Dead Tour 56
Окт 2003.–Феб 2004. Dance of Death World Tour 53
Мај 2005.–Сеп 2005. Eddie Rips Up the World Tour 45
Окт 2006.–Јун 2007. A Matter of Life and Death Tour 58
Феб 2008.–Апр 2009. Somewhere Back in Time World Tour 91
Јун 2010.-Авг 2011. The Final Frontier World Tour 101

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Iron Maiden announce new studio album 'The Final Frontier' and North American Tour“. Ironmaiden.com. 4. 3. 2010. Приступљено 27. 8. 2010.. 
  2. ^ а б „Iron Maiden, Slayer, Megadeth, Ozzy, Korn Among Grammy Awards Nominees“. Blabbermouth. 1. 12. 2010. Приступљено 2. 12. 2010.. 
  3. ^ Pfanner, Eric (5. 9. 2010.). „Die-Hard Fans Follow Iron Maiden Into the Digital Age“. New York Times Приступљено 10. 11. 2010.. 
  4. ^ а б „Iron Maiden honoured with Ivor Novello award“ (Official Website). Sanctuary Group. 18. 9. 2002.. Archived from the original on 10. 3. 2007. Приступљено 11. 10. 2006.. 
  5. ^ „Iron Maiden's History“. magazine. metalyou.com Приступљено 9. 8. 2011.. 
  6. ^ Wall & Ling (2001), стр. 32.
  7. ^ Wall & Ling (2001), стр. 33.
  8. ^ Wall & Ling (2001), стр. 46.
  9. ^ Wall & Ling (2001), стр. 50.
  10. ^ Wall & Ling (2001), стр. 53.
  11. ^ Wall & Ling (2001), стр. 163-164.
  12. ^ Fuentes Rodríguez, César (2005). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella. стр. 17. ISBN 84-933891-2-9.  ((es))
  13. ^ а б Wall & Ling (2001), стр. 104-105.
  14. ^ Wall & Ling (2001), стр. 108.
  15. ^ „Early Gigs Metal For Muthas Tour“. Ironmaidencommentary.com Приступљено 12. 8. 2011.. 
  16. ^ Wall & Ling (2001), стр. 143.
  17. ^ Fuentes Rodríguez, César (2005). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella. стр. 19-21. ISBN 84-933891-2-9.  ((es))
  18. ^ Hinchcliffe, Jon (27. 10. 1999.). „Dennis Stratton Interview: October 1999“. Praying-Mantis.com Приступљено 8. 10. 2006.. 
  19. ^ Wall & Ling (2001), стр. 183.
  20. ^ „Paul Di'Anno Compares Steve Harris to Adolf Hitler, says Iron Maiden Is 'F**king Boring'“. 2. 6. 2009. Приступљено 29. 10. 2009.. 
  21. ^ Wall & Ling (2001), стр. 227.
  22. ^ а б Wall & Ling (2001), стр. 228.
  23. ^ „Die-Hard Fans Follow Iron Maiden Into the Digital Age“. The New York Times. 5. 9. 2010. Приступљено 13. 1. 2011.. 
  24. ^ „Piece of Mind“. Billboard. Nielsen Business Media, Inc. Приступљено 1. 8. 2009.. 
  25. ^ Wall & Ling (2001), стр. 244.
  26. ^ Stenning (2006), стр. 102.
  27. ^ Ајрон мејден на Allmusic
  28. ^ Wall, Mick (3. октобар 1985.). „Total Death!“. Kerrang!. 104. London, UK: Morgan Grampian. стр. 13. 
  29. ^ „Iron Maiden Timeline“. IronMaiden.com. 13. 10. 2009.. 
  30. ^ Stenning (2006), стр. 104.
  31. ^ Greg Prato (2008). [Ајрон мејден на Allmusic „Somewhere in Time - Review“]. allmusic Приступљено 12. 10. 2008.. 
  32. ^ Adrian Denning. „Album reviews - Iron Maiden“. adriandenning.co.uk Приступљено 12. 10. 2008.. 
  33. ^ „Doningto9 - Iron Maiden“. Donington 1988 Приступљено 12. 10. 2009.. 
  34. ^ [Ајрон мејден на Allmusic „No Prayer for the Dying“]. Allmusic Приступљено 14. 1. 2009.. 
  35. ^ „The Official UK Charts Company: All the Number 1's“. Official UK Charts Company. 2008 Приступљено 12. 10. 2008.. 
  36. ^ „Live At The Donington“. IMBD. 2008 Приступљено 14. 10. 2009.. 
  37. ^ „Iron Maiden CD reviews“. Rough Edge Reviews Приступљено 12. 10. 2008.. 
  38. ^ „The X Factour“. Wikipedia.org. 
  39. ^ „Virtual XI“. IronMaiden.com. 2008 Приступљено 12. 10. 2008.. 
  40. ^ Fuentes Rodríguez, César (2005) (на Spanish). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella. ISBN 84-933891-2-9. 
  41. ^ Williams, Scott (31. 8. 2005.). „Iron Maiden Reading 2005 Review“. EFestivals.com Приступљено 11. 10. 2006.. 
  42. ^ „Iron Maiden rise above Osbourne's drama at Leeds“ (Official Website). NME. 2005. Archived from the original on 20. 7. 2006. Приступљено 11. 10. 2006.. 
  43. ^ „Iron Maiden Drummer, Guitarist Talk About New Album“. Blabbermouth. 5. 7. 2006. Приступљено 17. 9. 2006.. 
  44. ^ „Dickinson and his veteran boys can still rock...“. Evening Times Приступљено 1. 1. 2009.. 
  45. ^ „More4: Live from Abbey Road“. Channel 4. 2007 Приступљено 12. 10. 2008.. 
  46. ^ „Tour Listing“. IronMaiden.com. 2007 Приступљено 11. 8. 2007.. 
  47. ^ „Tour Preview“. IronMaiden.com. 2007 Приступљено 8. 8. 2007.. 
  48. ^ „World Tour 08“ (Announcement). IronMaiden.com Приступљено 1. новембар 2007.. 
  49. ^ „Ed Force One“. Maiden-World.com. 20. 12. 2007. Приступљено 9. 8. 2008.. 
  50. ^ „Iron Maiden live at Twickenham“. Thrash Hits. 28. 7. 2007. Приступљено 12. 10. 2008.. 
  51. ^ „Iron Maiden flys high again for the final leg of their 'Somewhere Back in Time World Tour'“. IronMaiden.com Приступљено 6. 12. 2008.. 
  52. ^ „Iron Maiden kickstart New Zealand tour Фебруар 2009.“. TVNZ Приступљено 9. 8. 2011.. 
  53. ^ „Iron Maiden: The Movie“. Iron Maiden.com Приступљено 21. 1. 2009.. 
  54. ^ „Iron Maiden does biggest show of career in São Paulo — in portuguese“. Terra.com.br. 16. 3. 2009.. 
  55. ^ „Brit Award“. Brits.co.uk. 
  56. ^ „Rock Radio :: Nicko: Maiden have booked studio time“. Rock Radio. 22. 4. 2009. Приступљено 22. 4. 2009.. 
  57. ^ „Nicko: Maiden have booked studio time“. Rock Radio Приступљено 4. 11. 2009.. 
  58. ^ „Rolling Stone Wood wins rock gong“. BBC. 3. 11. 2009. Приступљено 27. 11. 2009.. 
  59. ^ а б „Iron Maiden returns to Bergen, August 2010!“. Ironmaiden.com Приступљено 27. 8. 2010.. 
  60. ^ „Iron Maiden to headline Sonisphere U.K. next summer“. Ironmaiden.com Приступљено 27. 8. 2010.. 
  61. ^ „Maiden announce headlining Sonisphere Festivals in Sweden and Finland next summer“. Ironmaiden.com Приступљено 27. 8. 2010.. 
  62. ^ „Iron Maiden return to Wacken in 2010!“. Ironmaiden.com. 5. 8. 2010. Приступљено 27. 8. 2010.. 
  63. ^ „Grammy Awards: Best Metal Performance“. Rock on the Net Приступљено 8. 3. 2009.. 
  64. ^ „The Best Of... A Note From Rod“. Iron Maiden official website. 15. 3. 2011. Приступљено 18. 3. 2011.. 
  65. ^ а б в г „Kerrang! The making of Maiden Heaven“. Kerrang.com Приступљено 13. 1. 2011.. 
  66. ^ „Blabbermouth.Net - Lady Gaga: 'Iron Maiden Changed My Life'“. Roadrunnerrecords.com Приступљено 12. 8. 2011.. 
  67. ^ „MTVNews.com: The Greatest Metal Bands Of All Time“. Mtv.com. 9. 3. 2006. Приступљено 13. 1. 2011.. 
  68. ^ „MTVNews.com: The Greatest Metal Bands Of All Time“. Mtv.com. 9. 3. 2006. Приступљено 13. 1. 2011.. 
  69. ^ а б „Maiden Voyage“. Guitar World Приступљено 30-08-2011. 
  70. ^ „Metal Update Interview with Jesper Strömblad“. Metalupdate.com. 19. 11. 1999. Приступљено 27. 8. 2010.. 
  71. ^ „100 Greatest Artists of Hard Rock“ (Official Website). VH1 Приступљено 7. 10. 2006.. 
  72. ^ „The Greatest Metal Bands of All Time“ (Official Website). MTV. 2006 Приступљено 7. 10. 2006.. 
  73. ^ „Iron Maiden“. VH1.com. 2008 Приступљено 12. 10. 2008.. 
  74. ^ Name (required) (9. 3. 2010.). „Fair Play « Meansheets – Vintage Movie Posters“. Meansheets.com Приступљено 9. 7. 2011.. 
  75. ^ „Madden '10? More like Maiden '10! Game Soundtrack Revealed“. Metal Insider. 27. 7. 2009. Приступљено 4. 11. 2009.. 
  76. ^ „Annotated AllSpark Almanac I notes by Chris McFeely“. Angelfire.com Приступљено 27. 8. 2010.. 
  77. ^ „Annotated AllSpark Almanac II notes by Chris McFeely“. Angelfire.com Приступљено 27. 8. 2010.. 
  78. ^ Mick Wall. стр. 143-144. 
  79. ^ а б The History Of Iron Maiden's Mascot - Eddie((en))
  80. ^ Lazonamorta.it. „Eddie the Head“ Приступљено 11. 9. 2010..  ((it))
  81. ^ а б The History Of Iron Maiden - Pt. 1: The Early Days (DVD). Sony. 23 November 2004. 
  82. ^ „The drummer with million“. Godscare.net Приступљено 27. 8. 2010.. 
  83. ^ а б в г д ђ е ж з „Iron Maiden Bassist Talks About His Technique And Influences“. Blabbermouth.net Приступљено 25. 4. 2008.. 
  84. ^ Iron Maiden Guitar Tab Edition. Alfred Publishing Company. 1999. ISBN 978-0-7692-6019-8. 
  85. ^ Popoff, Martin (2005). „Maiden at the Movies“. Metal Hammer presents: Iron Maiden 30 Years of Metal Mayhem: 104-105. 
  86. ^ „Steve Harris Precision Bass®“. Fender.com Приступљено 21-09-2011. 
  87. ^ Steve Huey. [Ајрон мејден на Allmusic „Piece of Mind – Review“]. allmusic Приступљено 19-11-2011. 
  88. ^ Lawson, Dom. „666 Of The Best“. Kerrang! Legends (2): 36-37. 
  89. ^ а б в „Retrieved 16 November 2007“. Ironmaiden.com. 31. 10. 2007. Приступљено 4. 11. 2009.. 
  90. ^ „Ed Force One back in action for 2011“ Приступљено 22. 6. 2011.. 
  91. ^ „Iron Maiden Juno Award“. Juno Award. 19. 4. 2010.. 
  92. ^ „Festival Award“. Iron Maiden Award. 3. 10. 2010.. 
  93. ^ „Best European Festival Award“. Iron Maiden Award. 23. 1. 2011.. 
  94. ^ „Keys To The City Award“. Iron Maiden 2011. 20. 4. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Iron Maiden Guitar Tab Edition. Alfred Publishing Company. 1999. ISBN 978-0-7692-6019-8. 
  • Fuentes Rodríguez, César (2005) (на Spanish). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella. ISBN 84-933891-2-9. 
  • Wall, Mick (3. октобар 1985.). „Total Death!“. Kerrang!. 104. London, UK: Morgan Grampian. стр. 13. 
  • Fuentes Rodríguez, César (2005). Iron Maiden: El Viaje De La Doncella. стр. 19-21. ISBN 84-933891-2-9.  ((es))
  • Wall, Mick; Ling, Dave (2001). Iron Maiden, the Authorised Biography (second ed.). Sanctuary Publishing. ISBN 1-86074-287-4. 
  • Гамба, Марко; Висинтини, Никола (2000.). Iron Maiden Companion (1. едиција). Moving Media & Arts. 
  • Ајрон Мејден (садашњи и претходни менаџмент) (1996.). Twelve Wasted Years (VHS). UK: Sanctuary Group. 
  • Ајрон Мејден (садашњи и претходни менаџмент) (2004.). Iron Maiden – The Early Years (DVD). UK: Sanctuary Group.  ASIN B0006B29Z2
  • Stenning, Paul (2006). Iron Maiden: 30 Years of the Beast – The Complete Unauthorised Biography. Chrome Dreams. ISBN 1-84240-361-3. 
  • Mick Wall. стр. 143-144. 

Спољашње везе[уреди]


Сјајни чланак Чланак Ајрон мејден је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.