Ања Алач

С Википедије, слободне енциклопедије
Александра Алач
Лични подаци
Пуно имеАлександра Алач
НадимакАња
Датум рођења(1988-09-29)29. септембар 1988. (35 год.)
Место рођењаБеоград, СФР Југославија
Занимањеглумица
Породица
РодитељиАлександар Алач
Весна Чипчић
Рад
Битна улогаРужа вјетрова — Инес Одак
Монтевидео, Бог те видео! — хазенашица Бранкица
Монтевидео, Бог те видео! — хазенашица Бранкица
Веза до IMDb-а

Александра Ања Алач (Београд, 29. септембар 1988) српска је глумица, постала је позната по улози Инес Одак у хрватској серији Ружа вјетрова, као и по улози Бранкице у филму Драгана Бјелогрлића Монтевидео, бог те видео!. Кћерка је глумаца Александра Алача и Весне Чипчић.

Дипломирала је на катедри за глуму на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду у класи професора Драгана Петровића Пелета.[1] Бивша је девојка глумца Милоша Биковића из студентских дана.

У браку је са архитектом и уличним уметником Андрејом Јосифовским који је познатији као Пијаниста и ради на Архитектонском факултету у Београду. Имају двоје деце, сина Алексеја и ћерку Анђелу. Њен брат Иван Вања Алач је позоришни редитељ.

Улога[уреди | уреди извор]

Позоришне представе[уреди | уреди извор]

Ово је динамичан списак и можда никада неће моћи да задовољи одређене стандарде у потпуности. Можете помоћи тако што ћете га проширити поуздано референцираним уносима.
Представа Улога Текст Драматургија
/адаптација/		 Режија Позориште Премијера
Делиријум тременс Лекарка, тек на
почетку каријере		 Горан Марковић Београдско драмско позориште 25. април 2005.[2]
Петар пан Венди[а] Џејмс Метју Бари Ивана Димић Милан Караџић Позориште „Бошко Буха“ 11. април 2010.[7]
Сабља димискија Александар Поповић Горан Шушљик УК „Вук Стефановић Караџић“ 8. мај 2010.[8]
Харолд и Мод Роз Колин Хигинс Милена Деполо Милан Караџић Београдско драмско позориште 6. јун 2010.[9]
Дрекавац Марина[б] Маја Тодоровић Милена Павловић Чучиловић 10. фебруар 2012.[13]
Заштита прије свега Марија[в] Иван Зекић Владан Ђурковић ДАДОВ 20. мај 2013.[15]
Све о мојој мајци Сестра Роса Самјуел Адамсон
Педро Алмодовар		 Ђурђа Тешић Београдско драмско позориште 23. новембар 2013.[16]
Мој син мало
спорије хода		 Сара Ивор Мартинић Предраг Стојменовић
Милица Гојковић		 23. новембар 2013.[17]
Анђели чувари Милица Кнежевић Сташа Копривица[г] Вељко Мићуновић 25. јануар 2014.[20]
Господар песме Звездана и Лела[21] Бранко Милићевић Светлана Алексић Позориште Пуж 11. април 2014.[22]
Кад су цветале тикве Душица Драгослав Михаиловић Бобан Скерлић
Марко Мисирача		 Београдско драмско позориште 24. мај 2014.[23]
Плес са боговима Крис Брајан Фрил Александар Дунђеровић 25. март 2015.[24]
Позив на погубљење Емочка Александар Червински Бобан Скерлић 8. октобар 2015.[25]
Тероризам Олег и Владимир Пресњаков Снежана Тришић 10. октобар 2016.[26]
Осврни се у гневу[д] Џон Озборн Наташа Радуловић Независна продукција 26. јул 2016.[28]
Поморанџе за збогом Јелка Биљана Поповић Андреј Шепетковски Ненад Гвозденовић Београдско драмско позориште 20. фебруар 2017.[29]
Љубав и мода Луција[ђ] Сташа Копривица Александар Николић Опера и театар Мадленијанум 27. април 2017.[33]
Лепотица и зверко Цица Боривоје Петковић[е] Марко Јовичић Позориште Пуж 18. новембар 2017.[35]
Из живота инсеката Карел Чапек Слободан Обрадовић Иван Вуковић Београдско драмско позориште 6. децембар 2017.[36]
Клошмерл Роза Бивак Габријел Шеваље Димитрије Коканов
Маша Стокић		 Кокан Младеновић 23. април 2018.[37]
Ничији син Тонка[ж] Мате Матишић Иван Велисављевић Марко Мисирача 4. октобар 2018.[39]
Лилиом Мари Ференц Молнар Слободан Обрадовић Ана Томовић 1. новембар 2019.[40]
Living room Млада жена Ерсан Мондтаг 13. јун 2020.[41]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Год. Назив Улога
2010-те
2010. Монтевидео, Бог те видео! хазенашица Бранкица
2011. Мирис кише на Балкану (серија) Диди Валић
2012. Монтевидео, Бог те видео! (серија) хазенашица Бранкица
2011—2013. Ружа вјетрова Инес Одак
2016. Убице мог оца Теодора
2017. Синђелићи Николета
2019. Балканска међа Душка
2019. Ургентни центар Јасмина Стошић
2019. Жигосани у рекету Тањин адвокат
2020-те
2020. Тате Дуња
2020. Викенд са ћалетом
2021. Радио Милева Дирјана
Капио мајка

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Награда Душан Дука Јовановић за најбољу младу глумицу на 4. Фестивалу произведених представа у Алексинцу, 2015. године, за улогу Саре у представи Мој син мало спорије хода[42]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ања Алач је, као студенткиња Факултета драмских уметности, у представи тумачила лик Венди,[3][4][5] који је у поставци из 2016. припао Тари Ђурашиновић.[6]
  2. ^ У премијерној поставци представе, лик Марине играла је Ивана Николић.[10][11][12]
  3. ^ Премијерни ансамбл представе чинили су Тамара Драгичевић, Иван Зекић, Радован Вујовић и Нађа Маршићевић.[14]
  4. ^ Представа је рађена по мотивима сценарија комедије Сема и Беле Спевек, Моја три анђела (енгл. My Three Angels).[18] Комад је премијерно одигран 1353, на сцени Бродвејског театра, а укупно је имао преко 300 извођења. Две године касније, приказан је филм Ми нисмо анђели, према сценарију Раналда Мекдугала (енгл. Ranald MacDougall), са Хамфријем Богартом у главној улози. Првобитну верзију приче написао је француски драматург Алберт Хусон (франц. Albert Husson), 1952. године.[19]
  5. ^ Ања Алач је део ансамбла постала у новембру 2017, када је заменила колегиницу са класе, Нину Јанковић.[27]
  6. ^ Представа је настала према истоименом филму из 1980. године. Александра Ања Алач се ансамблу прикључила након премијере, а преузела је лик Луције, који је у почетку тумачила Ива Стефановић.[30][31][32]
  7. ^ Сценарио се преплиће са мотивима из бајки Лепотица и звер, Кинг Конг и других.[34]
  8. ^ У алтернацији са Миленом Предић.[38]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Aleksandra Anja Alač”. prvikoraci.com. Архивирано из оригинала 07. 06. 2019. г. Приступљено 7. 6. 2019. 
  2. ^ „Delirijum tremens”. hocupozoriste.rs. 25. 4. 2005. Приступљено 16. 2. 2020. 
  3. ^ „Anja Alač: Razdvojenost od dečka mi ne pada teško”. nacional.hr. espreso.rs. 25. 10. 2011. Архивирано из оригинала 15. 02. 2020. г. Приступљено 15. 2. 2020. 
  4. ^ Car, Maja (19. 5. 2012). „Anja Alač: Moj Petar Pan oborio me zrelim muškim humorom” (на језику: хрватски). Вечерњи лист. Приступљено 15. 2. 2020. 
  5. ^ Лош, Татјана (13. 1. 2013). „Ања Алач: Пронашла сам свог Петра Пана”. Вечерње новости. Приступљено 15. 2. 2020. 
  6. ^ „Петар Пан”. Позориште „Бошко Буха“. 15. 12. 2016. Приступљено 15. 2. 2020. 
  7. ^ „Premijera predstave „Petar Pan””. Танјуг. Б92. 7. 4. 2010. Приступљено 15. 2. 2020. 
  8. ^ Nježić, T. (8. 5. 2010). „Gorka farsa na sceni i van nje”. Блиц. Приступљено 15. 2. 2020. 
  9. ^ „Harold i Mod”. hocupozoriste.rs. 6. 6. 2010. Приступљено 16. 2. 2020. 
  10. ^ Г. Т, Б. (8. 12. 2011). „Почеле пробе „Дрекавца” у БДП-у”. Политика. Приступљено 7. 2. 2020. 
  11. ^ „Drekavac – BDP”. tiketklub.com. Приступљено 7. 2. 2020. 
  12. ^ Markovinović, Nina; Kerenac, Vesna (мај 2013). „Godišnjak pozorišta Srbije 2011/2012.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 17. Приступљено 7. 2. 2020. 
  13. ^ „Аня Алач”. gm-production.ru (на језику: руски). Приступљено 7. 2. 2020. 
  14. ^ S, T. (16. 5. 2013). „"Zaštita prije svega" u Dadovu”. mondo.rs. kodex.me. Приступљено 15. 2. 2020. 
  15. ^ „Aleksandra Anja Alač”. biografija.org. 20. 11. 2017. Приступљено 15. 2. 2020. 
  16. ^ „Sve o mojoj majci”. hocupozoriste.rs. 26. 4. 2011. Приступљено 7. 2. 2020. 
  17. ^ „Moj sin samo malo sporije hoda”. hocupozoriste.rs. 24. 11. 2013. Приступљено 7. 2. 2020. 
  18. ^ Bojanić, M. (25. 6. 2013). „Slogan „Večeras improvizujemo“”. Данас. Приступљено 7. 2. 2020. 
  19. ^ „Anđeli čuvari u BDP-u”. seecult.org. 24. 1. 2014. Приступљено 7. 2. 2020. 
  20. ^ Марковиновић, Нина; Баштић, Томислав (мај 2015). „Годишњак позоришта Србије 2013/2014.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 16. Приступљено 7. 2. 2020. 
  21. ^ „Господар песме”. Позориште Пуж. Приступљено 15. 2. 2020. 
  22. ^ „Rođendanska premijera: "Gospodar pesme" u pozorištu "Puž"”. Танјуг. Блиц. 10. 4. 2014. Приступљено 15. 2. 2020. 
  23. ^ „Kad su cvetale tikve”. Београдско драмско позориште. 24. 5. 2014. Архивирано из оригинала 21. 02. 2015. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  24. ^ „Ples sa Bogovima”. hocupozoriste.rs. 25. 3. 2015. Приступљено 16. 2. 2020. 
  25. ^ „Poziv na pogubljenje”. hocupozoriste.rs. 8. 10. 2015. Приступљено 16. 2. 2020. 
  26. ^ „Terorizam u svakodnevnici”. seecult.org. 7. 10. 2016. Приступљено 16. 2. 2020. 
  27. ^ K, E. (1. 11. 2017). „PREDSTAVA OSVRNI SE U GNEVU: Anja Alač uskočila umesto trudne Nine”. Курир. Приступљено 15. 2. 2020. 
  28. ^ „Da li je dovoljni biti samo živ? Ne propustite premijeru predstave "Osvrni se u gnevu"”. Прва српска телевизија. 24. 6. 2016. Приступљено 15. 2. 2020. 
  29. ^ „Поморанџе за збогом”. Београдско драмско позориште. Архивирано из оригинала 21. 02. 2017. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  30. ^ „Glumica Aleksandra Anja Alač u ulozi drugarice Lucije, manekenke iz Splita, koja pronalazi svoju ljubav u Beogradu!”. Ljubav i moda. Фејсбук. 8. 10. 2017. Приступљено 7. 2. 2020. 
  31. ^ „Premijera mjuzikla Ljubav i moda u Madlenianumu”. sitoireseto.com. 24. 3. 2017. Приступљено 7. 2. 2020. 
  32. ^ „Ljubav i moda”. hocupozoriste.rs. 27. 4. 2017. Приступљено 7. 2. 2020. 
  33. ^ „Ljubav i moda”. Опера и театар Мадленијанум. 27. 4. 2017. Приступљено 7. 2. 2020. 
  34. ^ „“Lepotica i zverko” premijera u “Pužu””. antrfile.com. 12. 11. 2017. Архивирано из оригинала 19. 06. 2020. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  35. ^ „Лепотица и зверко”. Позориште Пуж. 1. 11. 2019. Приступљено 7. 2. 2020. 
  36. ^ „Iz života insekata”. hocupozoriste.rs. 6. 12. 2017. Приступљено 7. 2. 2020. 
  37. ^ „Klošmerl”. Београдско драмско позориште. 23. 4. 2018. Приступљено 7. 2. 2020. [мртва веза]
  38. ^ „Ničiji sin”. Београдско драмско позориште. 23. 4. 2018. Приступљено 7. 2. 2020. [мртва веза]
  39. ^ В. С, В. (2. 10. 2018). „“Ничији син” на сцени Београдског драмског позоришта”. Вечерње новости. Приступљено 7. 2. 2020. 
  40. ^ „Liliom”. Београдско драмско позориште. 1. 11. 2019. Архивирано из оригинала 03. 12. 2022. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  41. ^ „Living room”. Београдско драмско позориште. 13. 6. 2020. Приступљено 7. 2. 2020. 
  42. ^ „Pet nagrada za predstavu "Moj sin samo malo sporije hoda" u Aleksincu”. Блиц. 26. 11. 2015. Приступљено 7. 2. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ања_Алач&oldid=27514764”