Базалт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Базалт
Базалтни ступови у Стази дивова у северној Ирској
Велике масе морају се полако охладити да би формирали структуру полигона
Јастучасти базалт на дну јужног пацифика
Базалтни ступови у Турској

Базалт је изливна магматска стена. Обично је ситнозрнаст због дугог времена хлађења лаве на површини земље. Може бити порфирне структуре, тј. да садржи веће кристале у матричном облику. Може имати везикуларну или флуидалну текстуру. Базалт је обично црн или сив. Базалтне магме настају декомпресионим топљењем земљиног омотача (мантла). Изворне стене за делимично топљење садрже перидотит и пироксенит. Крустални делови океанских плоча састоје се углавном од базалта, који је настао из мантла испод океанских гребена.

Плиније је користио реч базалт. Понекад се реч базалт користи и за дубинске магматске стене што није исправно, a чији је састав сличан базалту, али стене таквога састава називају се долерит или габро.

Типови базалта[уреди]

  • толеитски базалт има релативно мало силиције и сиромашан је са натријумом. Већина базалта океанског дна је тога типа, као и већина океанских острва.
  • јако алуминијски базалт има више од 17% (Al2O3)
  • алкални базалт има релативно мало силиције, а богат је натријумом. Може садржавати алкални фелдспат и флогопит.
  • бонинит је андезит богат магнезијумом.

Петролошке карактеристике[уреди]

Базалт је карактеристичан по калцитном плагиокласном фелдспату и пироксену. Оливин се такође може наћи у значајној мери. У базалту се могу наћи и оксиди гвожђа или оксиди гвожђа и титанијума, као што су магнетит, улвоспинел и илменит. Због присуства тих материјала базалт има јака магнетна својства током хлађења. Такав базалт омогућава проучавање палеомагнетизма Земље.

У теолеитичком базалту чести су пироксени и калцијумом богат плагиоклас. Матрице стене често садрже кварц, тридимит или кристобалит.

У високоалуминијском базалту присутни су фенокристали фелдспата. Алкални базалт је без ортопироксена, али са оливином. Базалт има високотемпаратурну течну и чврсту фазу. Близу земљине површине има 1200°C, што је више од осталих магматских стена. Већина телеолита ствара се на око 50-100 километара испод површине, а алкални базалт настаје вероватно на 150-200 километара испод површине.

Геохемија[уреди]

Базалт је богат у MgO и CaO, а сиромашан у SiO2 и Na2O. Базалт има уобичајено следећи састав: 45-55 % SiO2, 2-6 % алкала, 0,5-2,0 % TiO2, 5-14 % FeO и 14 % или више Al2O3. Састав од CaO је уобичајено око 10 %, а од MgO у распону од 5 до 12 %.

Високо алуминијски базалт има 17-19 % Al2O3. Бонинити су вулканске стене андезитског састава богате магнезијумом.

Морфологија и текстура[уреди]

Облик, структура и текстура базалта показује на који је начин изашао на површину, да ли је то у мору, експлозивном ерупцијом или током ерупције лаве.

Ерупције на ваздуху[уреди]

Базалт, који настаје на отвореном ваздуху ствара три типа вулканских депозита.

Базалт у стубовима[уреди]

Када се хлади танки ток лаве ставрају се значајне контракционе силе. Поготово се то дешава у случају брзог хлађења. У вертикалном смеру ток лаве може да падне надоле, а да се не настане фрактура. У хоризонталном смеру лава се не може акомодирати, па се стварају пукотине, а мрежа пукотина ствара формацију стубова. Често се те структуре погрешно описују као хексагоналне. У стварности просечни број страна је шест, али јављају се и полигони од три до дванаест страна. Врло брзо хлађење може да доведе до стварања веома малих стубића дијаметра мањег од 1 центиметра. Уобичајено су много већи.

Вероватно најпознатији базалтни ток на свету је Џајантс Козвеј (дивовски ток) на сверној обали Ирске са хексагоналним структурама.

На пацифичком острву Понпеи изграђен је у 13. веку верски комплекс помоћу стубастог базалта.

Подводни јастучасти базалт[уреди]

Кад базалт еруптира под водом она га хлади и стварају се стене облика јастука (јастучасте), кроз које се пробија лава и ствара нови јастук. Текстура јастука је уобичајена на морском дну.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Види још[уреди]