Баклава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Баклава

Баклава је врста врло слатког десерта, колача. Заправо то је слатка пита која може имати и до 70 танких кора. Баклава је оријентална посластица популарна у нашим крајевима и околним земљама. Баклава је јело: српске, црногорске, босанске, македонске, бугарске, грчке и турске кухиње. Раније се правила искључиво у домаћинствима или у посластичарама а данас се може наћи и у продаји и у самоуслугама и мегамаркетима (прављена полуиндустријски).

Назив баклава потиче од турске речи baklava .

Основни састојци[уреди]

Припрема[уреди]

Баклава се припрема на разне начине (слични рецепти) у зависности од састојака који се додају и врсте сирупа којим се преливају. Неке од врсте баклава су : турска баклава, грчка баклава, баклава са вишњама ...

Један од начина припремања :

Пећница (рерна) се загреје на око 200 степени.

У подмазан плех за печење се поређа један слој кора (купљених или прављених) а затим дода један слој фила (надева) претходно припремљен мешањем састојака - ораси, бадеми или лешници. После тога се ставља следећи слој кора па надева и тако неколико пута да би на врху остао један слој кора. Сложена баклава се исече ножем, на „кусове“ или „дилуме“ [1], тј у облику ромба, замасти се растопљеним маслом или путером, стави у загрејану пећницу и пече док коре не добију браон боју и постану „крцкаве“.

За то време се припреми сируп од шербета (укувани вода и шећер) који треба да прокључа и кува се десетак минута.

По вађењу из пећнице баклава се прелије половином сирупа а касније остатком сирупа.

Баклава се служи парче по парче (на тацни) хладна а пре служења може се додатно прелити сирупом.

Историја[уреди]

Историја баклаве није довољно документирана и к њој се јавља цео ред етничких групација али је најверодостојније да је то турског порекла из Средње Азије и актуелна форма је била развијана у царској кухинји у палати Топкапи у Истанбулу.

Врионис је идентификовао (1971.) старовековно грчке „гастрис“, „копте“ или „коптоплакос“ наведено у Деипоносопхисте (дело) као баклаву и назвао ју је „византијским фаворитом“. Ништа мање Пери (1994.) показује да иако „гастрис“ садржи пуњење орасима и медом да нема никаково тесто и уместо тога садржи мед и сезамову смесу слично као модерни „пастели“ или „халва“

Пери пак нагомилава доказе о томе да ово пециво је било створено од страна турско- татарског становништва у Средњој Азији и сматра да чланак који недостаје између слаткарским и слојевним пецивом који није садржео орахе и савременим закускама основаним на фило тесту какав је баклава је азербејджанско јело „баки паклавасхи“ која садржи слојеве теста и ораха. Традиционалне Усбекистанске „пускал“ или „иупка“ и Татарске „иока“, слатке и слане закуске „борекс“ припремљене из 10- 12 слојева теста су сигурно рани докази од слојевитих теста из турскотатарских региона.

Танко тесто и филе како се употребњава данас боло је развијено највероватније у кухињама палате Топкапи. У ствари султан је сваких 15. дана у месецу нудио баклаву за рамазан поводом прославеса називом „Баклава алаи“

Остала тврђења говоре да је ово Малоазијског порекла и још из Месопотамије и било је уведено из месопотамске кухиње међу исхрану од ораха и да Мухамад Хасан ал-Багдади пописује у својој кухарици из 13 века и да је то био популарни византијски десерт.

Један од најстаријих рецепата на врсту прото- баклаве је био нађен у кинеској кухарској књиги- куварици 1330. године за династије Јуан под називом „гулах“(Буел 1990.).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Абдулах Шкаљић „Турцизми у српскохрватском језику"

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :