Балканско ратиште у Првом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Балкански фронт)

Балканско ратиште у Првом светском рату обухвата војна дејства кја су током Првог светског рата вођена на подручју Балканског полуострва између снага Антанте са једне и Централних сила са друге стране.

Прилике пред рат на Балканском полуострву[уреди]

Балканско полуострво, површине 668.220 km², 1914. године имало је око двадесет шест милиона становника: Албанаца, Бугара, Грка, Румуна, Јужних Словена (Срба - укључујући и Црногорце; Босанских муслимана; Хрвата - укључујући и Далматинце; и Словенаца), као и Немаца, Мађара, Италијана, Јевреја, Влаха и других припадника националних мањина. Ови народи су се тек ослободили од отоманских Турака чија је власт на Балкану трајала 568 година, и живели су у Албанији, Бугарској, Грчкој, Црној Гори, Румунији и Србији (укључујући и данашњу Македонију); док су Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија биле под влашћу Аустроугарске. Европски део Османског царства се састојао од престонице Константинопоља, Једрена и њиховог залеђа. Балкан, који је због своје нестабилности и склоности ка насиљу зарадио надимак „европско буре барута“, био је позорница на којој су се сукобљавале тежње Аустроугарске, подупрте Немачком, да загосподари регионом и Србијом, подржаване од Русије и Француске, која је била одлучна да ослободи српску, хрватску, словеначку и босанску мањину од аустроугарске власти. У исто време, Бугарска је жудела да поврати области у Грчкој, српској Македонији и румунској Добруџи које је изгубила у августу 1913. године по завршетку Другог балканског рата. Аустроугарска је провоцирала Србију маневрима одржаним у лето 1914. у Босни и Херцеговини; а 28. јуна студент, босански Србин, Гаврило Принцип је убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву и тако иницирао Први светски (или „Велики") рат.

Одбрана Србије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату

Четири Централне силе - Немачка, Аустроугарска, Османско царство и Бугарска, намеравале су да се територијално повежу тако што ће Аустроугарска окупирати Србију и Црну Гору, доминирати Албанијом и изоловати неутралну Грчку и Румунију. Овој су се стратегији супротставиле три главне силе Антанте: Француска, Велика Британија и Русија. Аустроугарска „Балканска армија", у ствари група армија, која се састојала од 2. армије у Срему и западном Банату (сада у Војводини, северна Србија); 5. армије у источној и централној Босни и Херцеговини; и 6. армије у североисточној Босни; три пута је вршила инвазију на Србију и Црну Гору. Дана 28. јуна 1914. године, 2. армија је гранатирала Београд, а прва инвазија је отпочела 2. августа. Пета армија је прешла Дрину и преко северозападне Србије кренула ка Београду. У бици на Церу(Лешница), од 12. до 24. августа, аустроугарску 2. и 5. армију су поразиле српска 1,2.13. армија; ово је била прва савезничка победа у Првом светском рату.

Српски контранапад на Срем од 6. септембра је обустављен након друге аустроугарске инвазије која је отпочела 8. септембра, када су 5. и 6. армија поново запретиле Београду. У бици на Дрини српска 2. армија је потерала 5. армију назад у Босну, док се 6. армија, након почетних успеха против српске 3. армије, такође повукла како би избегла храбар покушај опкољавања од 25. септембра, када су српска Ужичка војска и Црногорска армија кренуле ка Сребреници и Палама у источној Босни. Срби су се тактички повукли пре треће аустроугарске инвазије започете 6. новембра. Српска 2. армија је дозволила аустроугарској 5. армији да 2. децембра окупира Београд. Аустроугарска 6. армија је заустављена испред Ваљева и потучена од стране српске 1. армије у бици на Колубари од 3. до 9. децембра, и потерана назад у Срем. У међувремену су реорганизоване 2. и 3. армија и Ужичка војска потерале 5. армију назад ка западном Банату и ослободили Београд 15. децембра 1914. године.

Неких 20.000 српских војника из такозваног „Албанског одреда" су окупирали северну и централну Албанију 29. маја 1915. године, како би албанске избцглице спречили да упадају преко границе на Косово и јужну Србију. Ово је, међутим, ослабило главнину српских снага које су се супротстављале Централним силама. Немци су 18. септембра 1915. године оформили групу армија Макензен, која се састојала од 11. Немачке армије, 3. аустроугарске и 1. бугарске армије. Англо француске снаге су се 5. октобра 1915. искрцале у Солуну. Аустроугарска војска је ушла у Црну Гору и заузела Ловћен 10. јануара 1916. године, Цетиње13. јануара, а Берат у јужној Албанији 17. фебруара 1916. године. Бугарска је 11. октобра 1915. године напала Србију, и 5. новембра 1. армија заузима главни железнички чвор, град Ниш, и продире све до Елбасана у Албанији. Друга аустроугарска армија напредује дуж долине Вардара у намери да нападне опкољене српско-црногорске снаге. У међувремену, 6. октобра Макензенове 3. и 11. армија напредују долином Мораве и 8. октобра заузимају Београд, а 15. октобра и Крагујевац. Изводећи бочни напад, аустроугарска 57, 59. и 63. дивизија нападају из источне Босне на ослабљене српске снаге и 22. октобра окупирају Ускуб (данашње Скопље) и одбијају неорганизовани напад савезника из правца Солуна. Српске снаге су 24. новцмбра отпочеле са својим легендарним тактичким повлачањцм преко снегом покривених планина Косова и Црне Горе, па преко Проклетија у северну и централну Албанију и ка јадранској обали, остављајући Црногорску армију да пружи херојски последњи отпор пре него што ће капитулирати 25. јануара 1916, године, Срби су крајем децембра стигли у Скадар, а 15. јануара 1916, године је започета, њихова евакуација савезничким бродовима из Драча, прво на Крф који су окупиралл Французи, и у Бизерту у Француском Тунису. Од априла 1916. године почиње њихово пребацивање на Солунски фронт. У јануару 1916. године Аустроугарска је успоставила војну управу у Србији и Црној Гори, и користила жандармерију и војну полицију у борбама са локалним четничким герилцима.

Солунски фронт[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Солунски фронт

Централне силе су контролисале западни Балкан и њиховеснаге су 22. априла 1917. године обједињене у Групу армија Шолц. Аустроугарски 19. корпус је држао положаје у северној и централној Албанији, а насупрот њега, на фронту ширине 100 km, налазио се италијански 16. корпус, распоређен у југозападној Албанији. Савезничка Источна армија [Armee de l'Orient) је била развијена дуж српско-грчке границе на фронту дужине 250 km, подељеног у пет сектора. Француска 3. дивизијска група је била на Охридском сектору (река Скумбин - Преспанско језеро) а руско-француска 2. група на Манастирском сектору (Преспанско језеро - Градешница) и обе су стајале наспрам немачке 11. армије. Обновљена Српска војска, која је бројала три армије, бранила је сектор Црне реке (Градешница - Црна река); француско-италијанска 1. група - Струмички сектор (Црна река - Вардар); британска Солунска армија - Дојрански сектор (Вардар - Струмица). Наспрам ових снага су стајале бугарска 1. и 2. армија. На истоку је неутрални грчки 4. корпус запосео источну Македонију насупрот бугарске 3. и 4. армије.

Немци су ставили вето на аустроугарско-бугарски напад на Солун у жељи да вежу савезничке снаге за то ратиште и не дозволе им пребацивање на западни фронт. Ипак, у бици код Флорине(одн. Горничева) у секторима Манастир и Црна река, од 17. августа до 14. септембра 1916. године, Бугари су постигли иницијалан успех, али су враћени на почетне положаје дејством 2. дивизијске групе и српске 1. армије, док је бугарска 2. армија потерала британску Солунску армију назад у Дојрански сектор, током операција у долини Струмице. У исто време, грчки 4. корпус који је добио наређење из Атине да не пружа отпор како се не би угрозила неутралност Грчке, предаје бугарској 2. и 4. армији тврђаву Рупел 24. маја, а 18. септембра и целу источну Македонију, све до стратешки важне луке Кавала. Током успешне савезничке контраофанзиве у Манастирском и Црноречком сектору (5. октобар - 11. децембар 1916. године), српска коњица и руска пешадија заузимају 19. новембра Манастир (садашњи Битољ) током прве Манастирске битке. Био је то први српски град који је ослобођен. Као појачање бугарској 2. армији, стиже отомански 20. корпус. Фронт је запао у пат позицију што је подстакло француског премијера Зоржа „Тигра“ Клемансоа, да Источну армију неправедно назове „солунски баштовани“. Током 1917. године постигнути су минимални локални успеси - британска Солунска армија није успела да пробије бугарску 1. армију у биткама код Дојранског језера (24-25. априла и 8-9. маја 1917); у сектору Црне реке бугарска 1. армија се одупрла нападима руске 2. бригаде и српске 2. армије током Друге манастирске битке (9-14. маја 1917). Немачка 11. армија је одбила нападе 2. и 3. групе дивизија у Охридском и Манастирском сектору током битке код Преспанског језера (9-17. маја 1917). Дефакто абдикација неутрално оријентисаног грчког краља Константина од 12. јуна 1917. године, као и објава рата од стране Грчке Централним силама од 25. јуна, дала је подстицај Источној армији да размишља о победи. Али, политичка нестабилност Грчке, епидемија маларије међу Британцима, нарастајуће незадовољство међу руским и француским војницима, као и недостатак одлучнијег савезничког интересовања за Солунски фронт, били су фактори који су одложили завршну офанзиву. Једина значајнија победа је било заузимање Поградеца у Охридском сектору, 7. септембра 1917. године, кад је 3. група дивизија поразила аустроугарски 19. корпус. Ово је довело до смењивања генерала Сареја команданта Источне армије, 22. децембра 1917. и постављања свих савезничких снага у Грчкој под команду генерала Гиома.

Грчке дивизије из 1. групе дивизија су 30. маја 1918. године освојиле гребен Скра ди Леген, на левој обали Вардара у Струмичком сектору, потеравши бугарску 1. армију. Ово је ојачало подршку Грчке силама Антанте. У међувремену, италијански 16. корпус и 3. група дивизија су продрли у централну Албанију почетком јула 1918. године и освојиле Берат; али од 14. до 26. августа аустроугарска Група армија Албанија (предашњи 19. корпус) је извршила контранапад и повратила Берат и већи део изгубљне територије. Пробој Солунског фронта је започео 14. септембра 1918. године артиљеријским баражом из 580 оруђа, највећим икада виђеним на Балкану, у секторима Манастир, Струмица и Црна река. Српска 2. армија, уз подршку две француске дивизије и 1. спске армије, 15. септембра је започела офанзиву у сектору Црне реке и избила у Вардарску долину код места Неготино 21. септембра. Британска Солунска армија и грчки 1. корпус су остварили мање успехе 16. септембра и заузели Беласицу 29. септембра; 1. група дивизија је започела нападе 22. и освојила Прилеп и Скопље 29. септембра. Бугарска је 30. септембра закључила примирје са савезницима што је приморало немачку 11. армију, појачану новим аустроугарским и немачким дивизијама, да се прегрупише у околини Ниша; али 12. октобра, српска 1. армија је ослободила град. Крушевац је ослобођен 17. октобра а Београд 1. новембра 1918. године. Италијански 16. корпус и 3. група дивизија су напредовали ка централној Албанији 2. октобра наишавши на минимални отпор; освојили су Драч 14. октобра, Тирану 15. октобра, Скадар 31. октобра и ослободили Бар 3. новембра. Ту су се сусрели са српском 2. армијом која је ослободила Косово и Црну Гору. Један број француских јединица је окупирао Бугарску и ушао у Румунију почетком новембра, док су друге преко грчког и бугарског дела Тракије избиле на границу са Турском 30. октобра. Тог дана је Османско царство закључило примирје, а то је 4. новембра учинила и Аустроугарска, а за њом и Немачка, 11. новембра 1918. године, чиме је окончан Велики рат.

Румунско ратиште[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Румунско ратиште у Првом светском рату

Румунија је 27. августа 1916. године објавила рат Аустроугарској у покушају да анектира Мађарску Трансилванију коју је бранила аустроугарска 1. армија. Румунска Северна (касније 4. армија) је 28. августа прешла из Молдавије у источну Трансилванију, а 1. и 2. армија из Влашке у јужну Трансилванију, окупиравши Кронштат (садашњи Брашов) и Херманштат (Сибиу). У међувремену, румунска 3. армија и руски 47. корпус (од 7. септембра руско-румунска Добруџа армија), обједињене су 15. септембра у Групу армија Југ, и браниле су јужну Влашку од Макензенове армијске групе, која се састојала од бугарске 3. армије, немачког 52. корпуса и отоманског 15. корпуса. Бугарско-отоманска Дунавска армија је 1. септембра 1916. године започела наступање ка северу и Добруџи, да би 22. октобра заузела Констанцу. Остатак Макензенових снага је одбио 1. октобра напад Групе армија југ код Фламиде на Дунаву и започео контранапад 23. новембра, наступајући у правцу Букурешта. Ово је зауставило румунску офанзиву у Трансилванији и омогућило контранапад Трансилванијског гарнизона, Групе армија надвојводе Јозефа (1. и 7. аустроугарска и 9. немачка армија).

Док је аустроугарска 7. армија блокирала руску 4. и 9. армију, аустроугарска 1. и немачка 9. армија су 26. септембра повратиле Херманштат. Немачка 9. армија је затим пробила фронт румунске 1. армије и кроз клисуру Таргудију (23. октобра 1916 - 18. новембра 1916) избила у Влашку. Заузевши Кронштат 7. октобра и разбивши јаку одбрану румунске 2. армије на превоју Ојтуц (11. октобра 1916 - 15. новембра 1916), напредовала је ка јужној Молдавији. Румунски контранапад преко реке Аргеш од 5. децембра је био неуспешан и Букурешт је пао следећег дана, али се влада већ пребацила у Јаши у источној Молдавији (североисточна Румунија). Румунска 1, 2. и 4. армија као и руска 4, 6. и 9. армија су 31. децембра 1916. године браниле источну Молдавију на фронту дуж реке Серет.

До маја 1917. године савезничка војна мисија је реорганизовала румунске снаге у 1. и 2. армију. Уз велику руску помоћ оне су одмах прешле у офанзиву и извојевале три велике победе над аустро-немачким снагама у Молдавији током лета 1917. године. Код Мараштија (22. јула-1. августа) у јужној Молдавији, румунска 2. и руска 4. армија су поразиле аустроугарску 1. армију. Румунска 1. и руска 4. армија су се успешно одбраниле од снажне контраофанзиве немачке 9. армије у рејону Марашештија (6. августа-3. септембра). Коначно, током августа (8-22) румунска 2. и руска 9. армија су одбиле контраофанзиву аустроугарске 1. армије код Ојтуца. Пометена повлачењем бољшевичке Русије из рата, Румунија је затражила примирје 6. децембра 1917. године. По Букурештанском споразуму од 7. маја 1918. године, Румунија је све карпатске превоје предала Аустроугарској, а Добруџу је дала Бугарској, али је анектирала некадашњу руску Бесарабију. Немачке и аустроугарске окупационе војне власти су владале Влашком од новембра 1916. године. Румунија је 10. новембра 1918. године, невољно, поново ушла у рат, али таман на време да се придружи напредовању Источне армије преко западног Балкана.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Балканско ратиште у Првом светском рату