Бановина Хрватска

Из Википедије, слободне енциклопедије
За чланак о угарској покрајини Бановини Хрватској, погледајте чланак Бановина Хрватска (средњи век).
Бановина Хрватска
Застава Бановине Хрватске Грб Бановине Хрватске
Застава Грб
Banovina Hrvatska kotari.jpg
Бановина Хрватска (са котарима)
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа, Балкан
Земља Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија
Главни град Загреб
Површина 65.456 km²
Становништво 4.024.601 (1939)
Друштво
Званични језици српско-хрватско-словеначки
Религија католицизам, православље, ислам, протестантизам
Валута Југословенски динар
Владавина
Облик владавине бановина
Титула владара бан
Владар Иван Шубашић
Оснивање 1939.
Престанак 1941.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Савска бановина (Краљевина Југославија) ФД Хрватска (ДФ Југославија) Flag of SR Croatia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Приморска бановина (Краљевина Југославија) ФД Босна и Херцеговина (ДФ Југославија) Flag of SR Bosnia and Herzegovina.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Дунавска бановина (Краљевина Југославија) ФД Србија (ДФ Југославија) Flag of SR Serbia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Врбаска бановина (Краљевина Југославија) Независна Држава Хрватска Flag of Independent State of Croatia.svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Дринска бановина (Краљевина Југославија) Краљевина Италија Flag of Italy (1861-1946).svg
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Зетска бановина (Краљевина Југославија) Краљевина Мађарска Flag of Hungary (1920–1946).svg
Портал:Историја

Бановина Хрватска је била територијална јединица унутар Краљевине Југославије од 1939. до 1941. године.

Оснивање бановине[уреди]

Бановине Краљевине Југославије

Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939, помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свој пристанак да Влатко Мачек преговара и у њихово име, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939, пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине Савска и Приморска, те неки срезови из бановине Зетске, Дринске, Врбаске и Дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део надлежности пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.

Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ одавно. Признање посебних „националних индивидуалности“, односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (уколико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918, када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерације. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику.

Границе бановине[уреди]

Бановина Хрватска
Овај чланак је део серије о
историји Хрватске, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Војводине, Србије:

Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав „словински“, а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“

Бановина пред Априлски рат[уреди]

Захваљујући посебном положају Бановине створени су основи целокупне државне инфраструктуре НДХ, а што се види из следећих података:

  1. законодавна делатност је потпуно самостална;
  2. бановински закон не узмиче пред државним;
  3. потпуно аутономно правосуђе, од првостепених до апелационих и касационог суда;
  4. над бановинским судовима нема више инстанце ван Бановине, ниједан писани чин краљевске власти из надлежности Бановине није пуноважан, нити се може извршити, ако га бан није премапотписао;
  5. бан директно општи са краљем;
  6. бановина има у административном и законодавном погледу надлежност над свим приходима на њеној територији (пуна финансијска самосталност);
  7. стварање наоружаних одреда мачековаца (Грађанска и Сеоска заштита), који су били основ касније усташке жандармерије, итд.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich (2002), стр. 56.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Бановина Хрватска
Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: