Барак Обама
| Овај чланак или један његов део није ажуриран. Овај чланак треба да буде ажуриран. Ажурирајте овај чланак, како би приказао недавне догађаје или најновије доступне информације и уклоните овај шаблон када завршите. Молимо погледајте страницу за разговор за више информација. Уредите га и ажурирајте га, обавезно водећи рачуна о извору ажурираних података. |
| Барак Обама | |
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 4. август 1961. |
| Место рођења | Хонолулу (Хаваји) |
| Држављанство | |
| Вероисповест | Најскорије: Уједињена Христова црква |
| Политичка партија | Демократска странка |
| Супружник | Мишел Обама |
| Професија | Адвокат |
| Потпис | |
| Мандат(и) | |
| 44. председник САД | |
| 20. јануара 2009. — | |
| Претходник | Џорџ В. Буш |
| уреди |
|
Барак Хусеин Обама II (енгл. Barack Hussein Obama II; Хонолулу, 4. август 1961.) је тренутни амерички председник, изабран на изборима 2008. године и 2012. године. Члан је Демократске странке. Од 2005. до 2008. године био је млађи сенатор из Илиноиса.[1]
Рођен је у Хонолулуу на Хавајима, као дете Кенијца и Американке. Одрастао је на различитим местима. Већи део свог детињства провео је на Хавајима, а четири године у младости је провео у Индонезији. Дипломирао је политичке науке на универзитету Колумбија, а звање дипломираног правника (J.D.) стекао је на Харварду. Пре него што је постао сенатор у сенату државе Илиноис (између 1997. и 2004. године), бавио се друштвеним радом и адвокатуром, у области грађанских права. Своју кампању за улазак у амерички сенат је почео 2003. године. На изборима је победио републиканца Алана Киза, такође афроамериканца са великом већином од 70% гласова.
У току председничке кампање, Обама је обећао, да ће у случају његове победе на изборима доћи до значајних промена у Вашингтону и да ће му један од приоритета бити повлачење америчких трупа из Ирака.
Садржај |
Живот [уреди]
Детињство, младост и школа [уреди]
Барак Обама је рођен у Хонолулуу, као дете мајке Стенли Ен Данхам (1942-1995) из Вичите у Канзасу[2] и оца Барака Обаме Сениора (1936-1982) који потиче из Алега у Кенији. Његов отац Барак Хусеин Обама Сениор, као студент на размени стигао је у 24. години на универзитет Хаваја у Манои 1960. и ту упознао младу 18-годишњу Ен Данем, чија се породица на Хаваје доселила из градића Ел Дорадо у Канзасу. Узели су се, упркос противљењу њене породице, у фебруару 1961., а у августу те године рођен је Барак Обама.
Родитељи су се раставили када је Обами било две године, а касније су се и развели[3]. Отац је наставио са школовањем на факултету на Харварду, а мајка се удала за индонежанског студента, који је био исто годиште као Обамин отац. Недуго затим су се сви одселили у Џакарту, у домовину новог мужа. Обама је тамо 4 године похађао наставу у локалним школама, прво католичкој, а касније државној. У Џакарти је добио полусестру Мају. Друга полусестра, кћерка његовог оца из његовог каснијег брака, живи у Најробију у Кенији.
У америчким медијима је једно време јављано да је његов отац радикални муслиман и да је Обама у том духу био васпитаван. Он је ипак био атеиста и похађао је државну школу у којој уче деца свих нација и религија[4]. Обама сада припада Уједињеној Христовој цркви (United Church of Christ).
Обама је напустио Џакарту и мајку 1971. када је му је дозвољен упис у престижну школу „Пунахоу“ на Хавајима у коме је 1979. матурирао. Од 3.600 ђака те школе, само четворо су били тамне пути, укључујући и Обаму[5]. О њему су бригу преузели Медлин и Стенли Данем, баба и деда са мајчине стране. Медлин је једном признала унуку да се „плашила црнаца”, што је била изјава коју је Обама описао као директан ударац у стомак. Иако је знао да његова бака није била светица, Барак је након њене смрти рекао да је она била „један од оних тихих хероја којих има широм Америке, који не траже просветљење, већ само желе да учине праву ствар”[6].
У првој књизи „Снови мога оца” Обама је открио да је кризу тинејџерских дана које је провео уз бабу и деду и уз повремене посете мајке, која се 1994. вратила на Хаваије, понекад ублажавао уз марихуану, алкохол и кокаин, што је описао као своја највећа морална пострања[7]. Обама је „дувао траву како би из главе избацио питања о томе ко је он у ствари”. Ипак, људи који су се тада дружили с њим нису то потврдили. Тинејџер Обама волео је да игра покер, слушао је фанк, читао Малкома Икса, а потајно је сањао да постане професионални кошаркаш. Након завршетка средње школе, Барак је напустио Хаваје и отишао је на студије на колеџ Оксидентал у Лос Анђелес.
Студирао је на универзитетима „Колумбија“[8] и Харвард.
Студије и посао [уреди]
Након што се уписао на факултет Оксидентал колеџ у Лос Анђелесу 1981, Обама је прихватио свој расни идентитет и од другова тражио да га више не зову по надимку Бери. Први пут је имао политички иступ у говору који је одржао на скупу посвећеном борби против апартхејда. Ипак, према речима његових тадашњих колега са факултета, Обама се није упуштао у политичке расправе у студентском дому у којем је живео, поготово не о совјетској интервенцији у Авганистану која је тада била актуелна. Уместо тога, људи су га виђали како у папучама, шорцу и мајици опуштено шета по студентском кампусу. Уже поље студија на универзитету „Колумбија“ били су му међународни односи, а годину дана пре него што је дипломирао 1983, из Кеније му је јављено да му је отац страдао у саобраћајној несрећи. Тада, по сопственим речима, „није осетио бол, већ само благи осећај да је једна прилика оштишла у неповрат”. Обама, који се са оцем срео само два пута у животу откад је овај напустио породицу, обишао је његов гроб тек 1988. и тамо од своје полусестре Ауме сазнао истину о Бараку Обами Старијем, који је уместо да гради „нову Африку”, окончао живот као тужни пијанац и пропали бирократа и иза себе оставио осморо деце из четири брака. Обама се после запослио на годину дана код познатог привредног саветодавца „Бизнис интернешнел корпорејшн“ (енгл. Business International Corporation) у Њујорку.
Након што је дипломирао на њујоршком Универзитету Колумбија, Обама је 1985. прешао у Чикаго како би за плату од 12.000 америчких долара годишње радио у радничком крају Саут Сајд, насељеном скоро искључиво црном популацијом која је остала без посла због затварања локалних челичана и фабрика и живела на ивици преживљавања. Радио је на пројекту за развој заједнице. Током тог периода свог живота у Чикагу, због рада са заједницом, био је често у контакту са црначким свештеницима. Међу њима био је и Џеремаја Рајт, свештеник Уједињене Христове цркве Светог тројства, којој је и Обама приступио, али се касније удаљио од ње, као и од свештеника Рајта који је постао познат по запаљивим говорима у којима је проклињао Америку. Чикашки дани пружили су основу политичком идентитету који је Обама почео да ствара, а прилику за даљи развој добио је након уписа на елитну Правну школу Универзитета Харвард 1988. године. Тамо је постао први афроамерички уредник часописа „Харвард ло ривју“ (енгл. Harvard Law Review), најпрестижнијег правног часописа у САД. Године 1991. је завршио студије и добио звање дипломираног правника (лат. Juris Doctor (J.D.)) постигавши изузетно добар успех уз велике похвале.
Обама се 1992. вратио у Чикаго и 1993. запослио у адвокатској канцеларији „Мајнер, Барнхил и Галанд“ (енгл. Miner, Barnhill and Galland). Такође је учио, до свог избора у Сенату САД 2004, права устава на Факултету за политичке науке на Универзитету у Чикагу[9].
Политика [уреди]
Политиком се бави од 1992. године, када се истакао организацијом регистрације афроамеричких бирача у бирачке спискове, када се позиву одазвало преко 150.000 особа.[10]
Године 2002. је заједно са Џесијем Џејмсом учествовао на антиратним протестима и критиковао „глупи рат“ против Ирака. У то време је већина његових партијских колега и већина јавности одобравала ратну политику Џорџа Буша. Између осталих, Обама је припремао резолуцију америчког конгреса по којој би рат у Ираку и његова припрема били санкционисани.[11]
Кандидатура за председника САД [уреди]
Дана 10. фебруара 2007. је у Спрингфилду, у Илиноису, званично објавио своју кандидатуру на председничким изборима 2008. Током првих примарних страначких избора у држави Ајови се заједно са републиканским кандидатом Мајком Хакабијем, победом издвојио од осталих кандидата,[12] између осталих и од партијске колегинице Хилари Клинтон. Победом на кокусу у америчкој држави Ајови је успешно положио први тест за кандидата демократске странке за „Белу кућу“.[13][14][15] У Ајови, сенатор из Илиноиса је освојио 37 посто од укупно 212.000 гласова демократа, Џон Едвардс око 30 посто а фаворит за трку за место председника САД Хилари Клинтон 29 посто гласова.
Дана 9. јануара 2008., упркос прилично лошим предвиђањима, Хилари Клинтон је успела да победи на другим предизборима за демократског кандидата у Њу Хемпширу. Обама је завршио трку на другом месту. Клинтоновој је припало 39% гласова, а Обами три процента мање [16][17].
У марту 2008. избила је контроверза која се тицала Обаминог бившег пастора Џеремаја Рајта, након што је телевизијска станица ЕЈ-Би-Си емитовала видео о његовим расним и политички обојеним проповедима. Обама је у почетку бранио Рајтову улогу у чикашкој заједници афроамериканаца, али је осудио његове изјаве и окончао све односе Рајта са кампањом.
Изабран је за председника Америке 4. новембра 2008.
Председник [уреди]
Барак Обама је формално изабран за председника од стране електора у децембру 2008. док је заклетву положио традиционалном примопредајом дужности 20. јануара 2009. а због грешке председника Врховног суда, полагање заклетве је поновљено наредног дана из предострожности.[18]
За изузетне напоре да ојача међународну дипломатију и сарадњу међу народима као и због рада на стварању света без нуклеарног наоружања добио је и Нобелову награду за мир за 2009. годину.
| ФУНКЦИЈА | ИМЕ | МАНДАТ |
|---|---|---|
| Председник | Барак Обама | 2009— |
| Потпредседник | Џо Бајден | 2009— |
| Државни секретар | Хилари Клинтон | 2009— |
| Секретар ризнице | Тимоти Гајтнер | 2009— |
| Одбрана | Роберт Гејтс | 2006—2011 |
| Леон Панета | 2011— | |
| Правда | Ерик Холдер | 2009— |
| Отаџбинска безбедност |
Џенет Наполитано | 2009— |
| Трговина | Гари Лок | 2009—2011 |
| Џон Брајсон | 2011—2012 | |
| Ребека Бланк | 2012— | |
| Здравство | Кетлин Себелијус | 2009— |
| Рад | Хилда Солис | 2009— |
| Образовање | Арне Данкан | 2009— |
| Становање | Шон Донован | 2009— |
| Саобраћај | Реј Лахуд | 2009— |
| Енергетика | Стивен Чу | 2009— |
| Унутрашњи послови |
Кен Салазар | 2009— |
| Ветеранска питања |
Ерик Шинсеки | 2009— |
| Шеф особља | Рам Емануел | 2009—2010 |
| Вилијем Дејли | 2010—2012 | |
| Џејкоб Лу | 2012— | |
| Правни саветник | Грег Крег | 2009—2010 |
| Роберт Бауер | 2010—2011 | |
| Кетрин Румлер | 2011— | |
| Портпарол | Роберт Гибс | 2009—2011 |
| Џеј Керни | 2011— | |
Приватни живот [уреди]
Барак Обама је од 1992. ожењен са Мишел Робинс Обамом, коју је упознао у време док је студирала на Харварду. Она је радила, као и Барак раније, у јавној управи у Чикагу. Упознали су се у адвокатској канцеларији у којој је она радила по завршетку студија. Верили су се 1991, а венчали 1992. године. Имају две кћерке, Малију Ан Обаму (1999) и Наташу (Сашу) Обаму (2001). Почев од јануара 2009, Барак Обама и његова породица живе у Белој кући у Вашингтону.
Извори [уреди]
- ^ „Популарност афроамерички сенатора“. Историјска канцеларија америчког сената.
- ^ Ди Велт: Црни Џон Ф. Кенеди? Цитат: „Његов отац Барак Хусеин је био студент из Кеније а мајка белкиња из Канзаса.“ – (17.1.2007.)
- ^ Obama (1995), pp. 125–126. See also: Jones, Tim (27. 3. 2007.). „Obama's Mom: Not Just a Girl from Kansas“. Chicago Tribune Приступљено 13. 04. 2008..
- ^ CNN: Откривање праве истине о Обами
- ^ Barack Obama - der große Unbekannte?, tagesschau, 8. März 2008
- ^ „Emotionale Rede in Chicago“. tagesschau.sf.tv.
- ^ „Ране муке малог Берија“. Blic. 7. 11. 2008..
- ^ Curriculum Vitae
- ^ „Учење пре сената“. Чикаго Сан-Тајмс.
- ^ „Биографија“. University of Chicago Law School Приступљено 27. 3. 2007.
- ^ Барак Обама о Ираку (26.03. 2007.)
- ^ Ројтерс: „Обама и Хакаби побјеђују на првим изборима 2008.“ (3. јануар 2007)
- ^ „Обами највише гласова демократа у Ајови“. РТС.
- ^ „Обама освојио Ајову“. blic.co.yu.
- ^ „Обама и Хакаби повели трку“. Б92.
- ^ „Хилари Клинтон узвраћа ударац“. Блиц.
- ^ „Хилари Клинтон изненадила победом у Њу Хемпширу“. РТС.
- ^ John Hart (4. 11. 2008.). „US presidential elections are archaic and undemocratic“. Canberratimes.com.au Приступљено 24. 9. 2011.
Спољашње везе [уреди]
1901. Анри Динан и Фредерик Паси | 1902. Ели Дикомен и Шарл Албер Гоба | 1903. Вилијам Рандал Кример | 1904. Институт за међународно право | 1905. Берта фон Сутнер | 1906. Теодор Рузвелт | 1907. Ернесто Теодоро Монета и Луј Рено | 1908. Клас Понтус Арнолдсон и Фредрик Бајер | 1909. Огист Бернер и Пол де Констан
1910. Стална међународна мировна канцеларија | 1911. Тобијас Асер и Алфред Фрид | 1912. Елиху Рут | 1917. Црвени крст | 1919. Вудро Вилсон
1920. Леон Буржоа | 1921. Јалмар Брантинг и Кристијан Ланге | 1922. Фритјоф Нансен | 1925. Остин Чејмберлен и Чарлс Доз | 1926. Аристид Бријан и Густав Штреземан | 1927. Фердинанд Буисон и Лудвиг Квиде | 1929. Франк Келог
1930. Ларс Седерблом | 1931. Џејн Адамс и Николас Батлер | 1933. Норман Ејнџел | 1934. Артур Хендерсон | 1936. Карл фон Осјецки | 1937. Роберт Сесил | 1938. Нансенов међународни уред за избеглице
1944. Црвени крст | 1945. Кордел Хал | 1946. Емили Грин Болч и Џон Мот | 1947. Амерички комитет пријатељских услуга | 1949. Џон Бојд Ор
1950. Ралф Банч | 1951. Леон Жуо | 1952. Алберт Швајцер | 1953. Џорџ Катлет Маршал | 1954. Висок комесаријат УН за избеглице | 1957. Лестер Боулс Пирсон | 1958. Жорж Пир | 1959. Филип Ноел-Бејкер
1960. Алберт Лутули | 1961. Даг Хамаршелд | 1962. Лајнус Карл Полинг | 1963. Црвени крст | 1964. Мартин Лутер Кинг | 1965. УНИЦЕФ | 1968. Рене Касен | 1969. МРО
1970. Норман Борлог | 1971. Вили Брант | 1973. Хенри Кисинџер | 1974. Шон МекБрајд и Еисаку Сато | 1975. Андреј Дмитријевич Сахаров | 1976. Бети Вилијамс и Марејд Кориган | 1977. Амнести интернешонал | 1978. Анвар ел Садат и Менахем Бегин | 1979. Мајка Тереза
1980. Адолфо Перез Ескивел | 1981. Канцеларија ВК за избеглице УН | 1982. Алва Мирдал и Алфонсо Роблес | 1983. Лех Валенса | 1984. Дезмонд Туту | 1985. МГФПНР | 1986. Ели Визел | 1987. Оскар Аријас Санчез | 1988. МСУН | 1989. Тензин Гјатсо
1990. Михаил Горбачов | 1991. Аунг Сан Су Ћи | 1992. Ригоберта Менчу Тум | 1993. Нелсон Мандела и Фредерик де Клерк | 1994. Јасер Арафат, Шимон Перес и Јицак Рабин | 1995. Џозеф Ротблат и ПКНСП | 1996. Карлос Бело и Жозе Рамос Орта| 1997. МПЗМ и Џоди Вилијамс | 1998. Џон Хјум и Дејвид Тримбл | 1999. Међународна хуманитарна организација „Лекари без граница“
2000. Ким Дае-Јунг | 2001. Организација уједињених нација и Кофи Анан | 2002. Џими Картер | 2003. Ширин Ебади | 2004. Вангари Матаи | 2005. МАНЕ и Мухамед Ел Барадеј | 2006. Мухамед Јонус и банка Грамен | 2007. МПКП и Ал Гор | 2008. Марти Ахтисари | 2009. Барак Обама
2010. Љу Сјаобо | 2011. Елен Џонсон Серлиф, Лејма Гбови и Тавакул Карман | 2012. Европска унија