Батал џамија
| Батал џамија | |
|---|---|
 Батал-џамија, око 1860. године | |
  Батал џамија Локација на мапи Града Београда | |
| Основне информације | |
| Локација | Београд, Србија |
| Координате | 44° 48′ 42″ С; 20° 27′ 57″ И / 44.811730° С; 20.465958° И |
| Религија | ислам |
| Завршетак изградње | око 1585. |
| Спецификације | |
| Дужина | 15 m |
| Висина (макс.) | 18 m |
| Број минарета | 1 |
| Материјали | пешчар |
Батал џамија (до 1789. године Ејнехан-бегова џамија[1]) налазила се на месту данашњег Дома Народне скупштине у Београду, за време Османског царства.[2][3]
Историја[уреди | уреди извор]
Римски остаци на овом простору су гробови и водовод. У истраживању у парку према Влајковићевој 2023. пронађен је водовод за који се претпоставља да је неки огранак, могуће до Ташмајдана. Пронађено је и 14 гробова из 3. и 4. века - укопа, озиданих циглама или камених саркофага.[4]
Верује се да је џамију саградио, средином девете деценије XVI века (око 1585. године) београдски назор Ејнехан-бег.[5] У време Мехмеда Четвртог сматрала се највећом и најлепшом грађевином у Србији, а путописци су је упоређивали са Аја Софијом.[6] Поред ње је било турско гробље на коме су сахрањивани виђенији Турци.
У нападу Аустријанаца на Београд 1717. године, које је предводио Еуген Савојски, Ејнехан-бегова џамија се налазила на линији борби. Сматра се да је тада први пут оштећена.
За време друге аустријске окупације Београда (1717—1739) ова џамија је била претворена у складиште униформи регименте принца Александра Виртембершког. Многе друге џамије су биле претворене у цркве различитих хришћанских редова, трговине или боравишта. Након победе Турака над Аустријанцима, код Гроцке 1739. године и њиховог поновног повратка у Београд, приступило се поправкама оштећених џамија. Ејнехан-бегова џамија је поправљена тек 1766. године.
У борбама за Београд, 1789. године, џамија је била прилично оштећена и тада се по први пут спомиње Батал-џамија (тур: батал - напуштена). Турци су је, као монументални објекат, користили за одбрану, а главнокомандујући аустријских трупа, маршал Лаудон, је према њеном минарету усмеравао и одређивао правце напада на град.[5] Аустријанци су тада по трећи пут од Турака преузели Београд и задржали се у њему свега две године.
У борбама за ослобођење Београда у Првом српском устанку 1806. године, Турци су са Батал-џамије пружали отпор устаницима који су се били ушанчили на Ташмајдану. Током тих борби Батал-џамија је била доста оштећена, као и многе друге џамије у Београду. За време Другог српског устанка, устаници су у џамији држали своје истурене страже према Београду и с њених рушевина контролисали дунавску стражу Београда и Видин капију. Српски устаници су је и у првом и у другом устанку рушили, па је ту настала Марвена (сточна) пијаца.[7] Она је чишћена на Велику суботу.[8]
Београдски везир, Јусуф-паша, имао је намеру да поправи Батал-џамију. Јусуф-паша је о томе обавијестио кнеза Милоша, 20. јуна 1836. године, напоменувши да је: „... инџинир Етхем-беј, видио је како стока улази у ову џамију, због чега су јој зазидана врата...“
Кнез Милош није дозволио оправку наводећи да је Врачар у српским рукама.[5] Кнез Милош је мислио да се поправком Батал-џамије тежи проширењу турске власти изван граница београдске вароши, а имао је хатишериф по коме је сва земља ван вароши била у надлежности Срба. Ни послије дужих преговора и ургенција из Цариграда џамија није поправљена. Међутим, Батал-џамија је и даље привлачила пажњу домаћих и страних путника који су пролазили кроз Београд.
Усред хришћанског Београда стајала је до 1878. године Батал-џамија као неоспорно најлепша турска грађевина у Српском вилајету, усамљена и величанствена, као да жали за сјајним данима Полумесеца којег се још сјећала. Истичући се над околином својом масивношћу, њен квадратни централни део од мркооксидисаног пешчара прелазио је на половини висине у осмоугао који је носио горду куполу. Уз јужну фасаду се, такође, са осмостраног пиједестала, уздизало китњасто, витко минаре, са кога је надалеко одјекивао позив верницима на молитву, а Лаудон је помоћу њега одредио правац напада на оближњу тврђаву. Кад је Карађорђе освојио Београд, шерефе и врх минарета су се сручили са своје горде висине, а централни део је, пркосећи зубу времена, остао постојан, изузев насилно разваљеног главног портала. Кроз двадесет прозора са шиљатим луковима продирала је сунчана светлост у унутрашњи простор, од чијих осам китњастих ребрастих лукова, на које се ослања купола, четири, као носачи пандатифе који образују свод, имају и конструктивну функцију. Спољни закошени трапези, посредници при преласку из квадрата ка осмокутном тамбуру, били су с унутрашње стране света на којој се налази Мека, украшени грациозним висуљцима, како се то види и на мојој скици коју сам радио 1860. године.
Управник Библиотеке Јанко Шафарик је имао идеју да се Батал-џамија претвори у Српски народни музеј. Кнез Михаило је говорио да би је ваљало оправити и у њој сместити Државну архиву. Међутим, убрзо након одласка Турака Османлија (1867. године), стара Батал џамија је 1869.[тражи се извор] (или 1878[9]) године, по наређењу намесника Блазнавца, сравњена са земљом. На месту некадашње Батал џамије, подигнута је зграда Савезне скупштине, чији је први пројекат израдио Константин Јовановић 1891. године а чија градња се протегла од 1907. од 1936.
Пре Првог светског рата, у низу зградица, између Влајковићеве и Скупштине, налазила се гимназија на Батал-Џамији.[10] У 1923. помиње се студентски дом на Батал-џамији.[11] Ове трошне зграде су уклоњене 1943. ради проширења Влајковићеве.[12] Блок већих зграда између Аграрне банке (дан. Музеј Србије) и скупштине је предвиђен за рушење још 1937.[13] Трамвајска линија Београд-Земун је тада имала терминус испред Скупштине.[14]
Архитектура[уреди | уреди извор]
Архитектура Батал-џамије се умногоме разликовала од ондашњих београдских џамија. Монументално саграђена од тесаног камена-пешчара, који је временом добио црвенкасто-сиву боју, она је била хармоничних пропорција, осветљена са двадесет прозора. Прозори су се завршавали шиљатим луковима. У зидове тамбура нису били уграђени прозори. Дужина спољашње стране објекта била је око 15,00 m, а висина је износила до врха куполе око 18,00 m.[5]
Улаз у џамију налазио се са северне стране. Претпоставља се да се испред улаза у џамију, раније, налазио трем са ступовима и куполицама. Минарет је био изграђен на осмостраном пиједесталу, од истог камена као и зидови џамије, са китњасто обрађеним каменим елементима са доње стране шерефе, док је по целој висини имао удубљења-канелуре. По расположивим скицама и цртежима (Ф. Каница и К. Јовановића) да се закључити да је декорација унутрашњих површина била врло богато урађена. При врху михраба (нише) био је, у камену, израђен украс у облику сталактита, који је вероватно био и обојен. Изнад михраба, истицали су се повијени, шиљати конструктивни и декоративни лукови, израђени од наизменично нанизаних камених блокова, тамних и светлих.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Идентификацију Батал-џамије са Ејнехан-беговом први је извршио Хазим Шабановић (1916-1971) у свом раду „Урбани развитак Београда од 1521.1688 године“ објављеном у Гласнику града Београда књ. XVII/1970.
- ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић.
- ^ „Đe su 273 džamije u Beogradu?”. Muhabet Magazin (на језику: бошњачки). фебруар 2020. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021.
- ^ (FOTO) Šta je sve pronađeno u iskopinama kod Doma Narodne skupštine, na lokaciji gde se gradi nova garaža? danas.rs 23.6.2023
- ^ а б в г д „Абдулах Тулунџић, Батал-џамија у Београду”. Архивирано из оригинала 28. 03. 2008. г. Приступљено 22. 05. 2008.
- ^ Batal-džamija- najveća i najlepša građevina
- ^ „Srpsko Nasledje[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2013. г. Приступљено 31. 12. 2008. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ "Политика", 12. дец. 1938
- ^ Batal-džamija- najveća i najlepša građevina (Глас јавности)
- ^ "Време", 2. апр. 1937, стр. 10. digitalna.nb.rs
- ^ "Политика", 10. март 1923, стр. 5
- ^ "Коло", 26. јун 1943
- ^ "Политика", 8. дец. 1937
- ^ "Политика", 30. дец. 1938
