Бенедикт Арнолд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бенедикт Арнолд
Benedict Arnold.jpg
Бенедикт Арнолд
Датум рођења 14. јануар 1741.
Место рођења Сједињене Америчке Државе Норвич, САД
Датум смрти 14. јун 1801.
Место смрти Енглеска Лондон, Енглеска
Земља службе Застава Сједињених Америчких Држава САД
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Битке Заузимање Форт Тајкондероге
Ратови Амерички рат за независност

Бенедикт Арнолд (енгл. Benedict Arnold; 14. јануар 174114. јун 1801) је био генерал америчке војске током Америчког рата за независност.

Најпознатији је по завери за предају америчког утврђења Вест Појнт Британцима током Америчког рата за независност. Истакао се као патриота на почетку рата. Његова лукавост и храброст код Форт Тајкондероге 1775, поход на Канаду, напад на Монтреал и опсада Квебека, битка код острва Валкур на језеру Шамплејн 1776, битка код Данберија и Риџефилда након чега је унапређен у генерал-мајора и на крају у бици код Саратоге 1777. Упркос томе, Бенедикт Арнолд се одлучно противио одлуци Конгреса да направи савезништво са Француском.

Незадовољан најпре увредама Конгреса, без обзира на дужину његовог радног стажа и његових постигнућа, Конгрес га није унапредио, него је унапредио бригадне генерале које су имали везе у конгресу. Патио је од великих дугова јер је практично све војне операције на почетку рата финансирао он. Такође је био и под притиском своје друге жене, Пеги Шипен, британске лојалисткиње, па је Арнолд одлучио да пређе на британску страну.

У септембру 1780, Арнолд је направио свој властити план који би, ако би успео да га спроведе, донео Британцима подручје око реке Хадсон и преполовио Америку на два дела. План је био онемогућен, али је Арнолд успео да побегне у Њујорк, где су се налазиле британске трупе. За своју издају био је награђен чином бригадног генерала и са наградом од 6000 фунти.

Детињство[уреди]

Бенедикт Арнолд родио се као другое дете у породици Бенедикта Арнолда III и Хане Вотермен Кинг у Норвичу, Конектикат 14. јануара 1741.[1] Добио је име по свом прадеди, једном од првих гувернера Роуд Ајланда, који је био јако цењен у породици, као и по свом брату Бенедикту IV који је умро као беба.[1] Једино су он и његова сестра Хана успели да преживе детињство, док су остале деца преминула услед жуте грознице, осим једног брата који је умро од непознатог разлога.[2]

Арнолдова породица финансијски је добро стајала, све док Арнолдов отац није направио неколико пословних уговора који су их увукли у дугове. Када се то догодило, његов отац се окренуо алкохолизму као решењу. Због великих дугова, Арнолд се са 14 година морао да испише из школе, јер родитељи више нису могли да подмире дугове.

Очев алкохолизам и лоше здравље су спречили Арнолда да учи за породичне трговачке занате, али се његова мајка побринула да Арнолд има осигуран смештај код своја два рођака, који су водили успешну апотеку и продавницу у Норвичу.

Француски и индијански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Француски и индијански рат
Заповедник француске војске покушава да спречи Индијанце да побију заробљенике

Са 15 година Арнолд се уписао у војну полицију Конектиката. Ишао је у походе у Олбанију и у Лејк Џорџу како би зауставио француски напад у бици код тврђаве Вилијам Хенри. Међутим, Британци су претрпили понижавајући пораз у тој бици од француске војске вођене заповедником Маркизом Мотнкалмом.

Након битке Французи су преговарали са Британцима о часној предаји. Кад су се Британци предали одведени су у тврђаву Едвард где су били заробљени. Кад су Индијанци, који су били на страни Француза, видели непријатеље у својој тврђави све су их побили. Французи нису могли да учине ништа.

Смрт родитеља[уреди]

Арнолдова мајка са којом је био јако близак умрла је 1759. Након тога, деца су морала да преузму бригу о болесном оцу и млађој сестри. Очев алкохолизам порастао је након женине смрти; чак је био и ухапшен неколико пута због пијанства у јавности и јер је одбацио Цркву. Са очевом смрти, 1761, двадесетогодишњи Бенедикт вратио је породично име на узвишен статус.

Каријера пре рата[уреди]

Године 1762, уз помоћ даље фамилије, Арнолд оснива свој властити посао као лекар и као продавац књига у Њу Хејвену у Конектикату.

Масакр који се догодио у Бостону током Арнолдовог боравка на Карибима

Арнолд је био врло амбициозан и агресиван па му је посао брзо цветао. Године 1763. откупио је порпдичну имовину коју је отац заложио кад су били у великим дуговима. Годину дана касније опет га је продао и добио велику корист. Након тога, 1764. Арнолд ствара пријатељство са Адамом Бабкоком, још једним младим и надобудим трговцем. Служећи се профитом од продаје имовине, Арнолд купује три трговачка брода и прави уносан бизнис на Карибиима. Током његове одсутности, његова сестра Хана успешно одржава посао у апотеци. Бенедикт је често путовао управо због посла од Нове Енглеске преко Квебека до Западноиндијских острва где је и командовао једним од својих трговачких бродова.

Дана 31. јануара 1767. Арнолд почиње са демонстрацијама због доношења неких одлука британског парламента и њихове колонијалистичке политике. Када су то чули, Британци су дословце полудели. Он и његова посада били су оптужени за пиратство и добили новчану казну од 50 шилинга за узнемиравање јавног реда и мира.

Окрутни британски порези довели су до уништења многих трговаца у Новој Енглеској, и сам Арнолд дошао је до руба уништења; запао је у дугове од чак 15.000 фунти што је тада била астрономска цена.

Арнолд се, такође, борио у многим двобојима. У Хондурасу, британски капетан Арнолда је назвао: „Проклети „Јенки“ који је лишен добрих одлика сваког гентлемена“ и овај га је одмах изазвао на двобој. Арнолд је победио у двобоју и ранио капетана и који је био присиљен да му се извини.

Даба 22. фебруара 1767, оженио се са Маргарет, кћерком Семјела Менсфилда. Имао је три сина: Бендикта, Ричарда и Хенрија. Маргарет је умрла 19. јуна 1775.

Ратна каријера[уреди]

Оружани сукоб код Лексингтона

У марту 1775. група од 65 добровољаца из Њу Хејвена оформирала је неку врсту паравојске названа „Гувернерова друга компанија Конектиканских чувара“ (енгл. Governor’s Second Company of Connecticut Guards). Арнолд је био одабран за њиховог капетана, па је организобао тренинге и вежбе за рат. 21. априла 1775., када су вести о оружаном сукобу код Лексингтона и Конкорда дошли до Њу Хејвена, неколико студената са Јејла придружило се покрету Бенедикта Арнолда и заједно су кренули према Масачусетсу како би се придружили револуцији.

На путу за Масачусетс Арнолд је срео пуковника Парсонса, законодавца Конектиката. Њих двоје су се сложили да би директан напад на Тајкондерогу била кардинална грешка која би Американцима изазивала многе жртве, зато су послали експедицију војника који би освојили Тајкондерогу, без сукоба са њиховим топовима.

Парсон је затим отишао у Хатфорд где је донирао новац Америчкој војсци под водством капетана Едварда Мота. Мот се придружио Итану Алену и Аленовим одредима званим „Зелени планински Дечаци“ (енгл. Green Mountains Boys) у Вермонту.

За то време, Арнолд је отишао у Масачусетс где се уверио у постојање Масачусетског комитета за сигурност у којем се скупљао новац за Америчку војску. Именовали су га пуковником и заједно са још неким вођама који су га послали у Масачусетс где би се придружио војсци.

Како су се његове вође придружиле војсци, Арнолд је отишао на север где се састао са Аленом и преузео место заповедника операције.

Заузимање Форт Тајкондероге[уреди]

Смрт Ричарда Монтгомерија

У почетку маја, америчка војска била је склопљена. 24. јула 1775. Тајкондерога је нападнута и заузета без битке, Американци су били шокирани малобројношћу Британаца. Експедиције у Форт Џорџу и Краун Поинту су такође били успешне као и препад код утврде Сент Џонс у Квебеку али ипак су се из Сент Џонса Американци морали да повуку због доласка британских трупа из Монтреала.

Током целе кампање, Арнолд и Ален су се свађали. На крају је Ален повукао своје трупе и оставио Арнолда да сам управља са три тврђаве, али та његова управа није дуго трајала. Убрзо након што је Ален отишао, дошло је ново појачање под пуковником Бенџамином Химаном од 1000 људи. По налогу Конгреса, Химан је заменио Арнолда на водству тврђава. Тај потез Конгреса наљутио је Арнолда, који је толико труда уложио у револуцију. Арнолд је дао оставку на место пуковника и вратио се у Масачусетс.

Квебек[уреди]

Убрзо након склапања Регуларне Америчке војске у јулу 1775, генерал-мајорк Филип, заповедник Одсека север, направио је план како окупирати Канаду преко утврђења Сент Џонса до језера Шамплејн. Циљ је био да одузму лојалистима важну базу одакле су могли да нападну горњи део Њујорка. Генерал Ричард Монтгомери заповедао је војском.

Арнолд је предложио да друга војска уз споразум са Шајером напада путујући узводно реком Кенебек у Мејну и низводно реком Чаудијер све до Квебека. Арнолд је веровао да, ако би Амерканци освојили Монтреал и Квебек, већина француских колонијалиста би се придружила Американцима у борби против Британаца. Генерал Џорџ Вашингтон и Конгрес допустили су ту измену плана и унапредили Арнолда у пуковника америчке војске, па су му дали да води напад на Квебек.

Британски напад на Американце код утврђења Ст. Џонс

Управо пре Арнолдовог напуштања Мејна, сазнао је за женину смрт. Зауставио се у Њу Хејвену како би погледао здравље своје деце, на његов захтев, Арнолдова сестра Хана им је постала мајка.

Војска од 1.100 људи укрцала се на брод са којим су кренули из Њуберипорта у Масачусетсу 19. септембра 1775, а стигли су у Мејн 22. септембра 1775. Тамо су направили примарне договоре са мајором Рејбеном Калбурном да саграде 2000 бродова који би превозили трупе узводно рекама Кенебек и Дед и низводно реком Чаудијере, што је било складно Арнолдовом плановима.

Британци су били уплашени Арнолдовог приступа, па су уништили најбоље бродове и остали прибор на јужној обали. Два ратна брода „Фригата“ и „Слуп“ константно су чували стражу да нико од Американаца не би прешао реку и дошао у Квебек. Ипак, Арнолд је био у могућности да набави довољно јаке бродове како би дошао у Квебек, што је и направио 11. новембра 1775. Након преласка је схватио да његова војска није довољно јака да заузме град и послао обавештење Монтгомерију тражећи помоћ.

Током ових догађања у Квебеку, генерал Ричард Монтгомери ишао је у поход према Монтреалу са отприлике 1700 војника. Заузео је Монтреал 13. новембра. Монтгомери се почетком јануара придружио Арнолду и са комбинованом војском од 1325 војника напао Квебек. Американци су у Квебеку претрпели страшан пораз од британске војске вођене генералом Гајом Карлтоном. Монтгомери је убијен водећи напад, а Арнолд је теже рањен. Многи други су умрли, били рањени или заробљени.

Остаци Америчке војске, сада смањени на 350 добровољаца вођених пуковником Арнолдом, још увек су се неуспешно борили са Британцима. Коначно је у пролеће 1776. Арнолд добио појачање које је предводио генерал бригадир Дејвид Вустер. Након доласка појачања, Арнолд се вратио у Монтреал са остацима своје војске.

Унапређење[уреди]

Генерал Дејвид Вустер

Арнолд је зарадио унапређење у бригадног генерала након битке код Квебека 1776. Конгрес му је дао задатак да чува северну границу од британских продора.

Отприлике у то доба, почетком лета, Арнолд је упознао Бетси Деблоа, кћерку добро знаног лојалисте у Бостону. У то доба била је описивана као најлепша жена Бостона. Арнолд се удварао Бетси и покушавао да ју запроси, али било како било, она га је одбила након веридбе.

Исток[уреди]

Пред крај 1776. Арнолд је добио заповест од генерала Џозефа Спенсера, новопостављеног заповедника за одсек исток. 8. децембра 1776. повећа британска војска је ушла у Њупорт на Роуд Ајланду. Арнолд је провео само недељу дана са својом породицом у Њу Хејвену коју није видео готово годину дана. Након тога стигао је у Провиденс и 12. јануара 1777. добио је задатак да брани Роуд Ајланд као изасланик одсека Исток. Арнолд је на Роуд Ајланду имао војску од 2000 људи, међутим кад је видео 15.000 Британаца како долазе повукао се назад.

Дана 26. априла 1777. Арнолд је био на путу за Филаделфију и путем стао у Њу Хејвен како би још једанпут видио своју породицу. Доушник га је упозорио да се британска војска вођена генералом Вилијамом Трејоном од 2000 људи искрцала у Норвоку у Конектикату. Трејон је своју војску довео до Ферфилда на Лонг Ајланд и ушао у Данбери, а главне залихе америчкој војсци су уништене.

Арнолд је успут покупио још 100 добровољаца које је спојио са генералом бојником Голдом С. Силиманом и генералом Дејвидом Вустером. Заједно су чинили 5000 добровољаца из источног Конектиката.

Арнолд и његови официри помакли су своју малу војску близу Дареберија како би засметали британском повлачењу. Након два дана, Арнолд је покушао да засмета британском повлачењу, где је јуначки стао испред њих. У овом покушају да зауставе Британце, Вустер је погинуо, а Арнолд је рањен тако што је коњ којег су Британци погодили пао на његову ногу.

Филаделфија[уреди]

Томас Мифлин

Након препада код Дареберија, Арнолд је наставио свој пут за Филаделфију. У Филаделфију је стигао 16. маја 1777. Тамо се сусрео са многим конгресницима, па тако и с генералом Шајером, који је тада био у Филаделфији, али је убрзо отишао у своје седиште у Олбани.

Арнолда је тада постао особа са највишим воним чином у целој регији, па је он преузео заповедништво, али Конгрес је одлучно одбијао да унапреди Арнолда; прво су га изоставили са пописа, а други је пут генерал Томас Мифлин унапређен уместо њега. То је проузроковало даље несусласице. 11. јуна 1777. Арнолд је дао оставку на место бригадног генерала.

Убрзо након тога, Вашингтон је дао понуду Арнолду да оде на север јер је утврђење Тајкондерога пала у британске руке. Тај поступак Вашингтона је доказао да он има поверења у Бенедикта Арнолда.

Саратога[уреди]

У лето 1777. догодила се прекретница у Америчком рату за независност.

Саратога је место близу Олбанија у Њујорку, где су вођене једне од одлучујућих битака у Америчком рату за независност. Те битке завршиле су америчком победом и заробљавањем велике британске војске под заповедништвом генерала Бергојна који се предао 17. октобра 1777. Бенедикт Арнолд одиграо је важну улогу у биткама код Саратоге.

Битка названа „Battle of Bemis Heights“ била је завршна битка у Саратоги. Бројчано надјачана, без залиха, и у немогућности да се повуче, што је већином Арнолдова заслуга, британска војска морала се предати 17. октобра 1777.

Историчари се слажу да је увелико Арнолд заслужан за победу у бици код Саратоге, због његове храбрости, маштовитости и војне генијалности. Готово је сам онемогућио Енглезима бег у одлучујућој бици, али због лошег односа између њега и Хорејшија Гејтса, Арнолд није добио ништа као награду за то. Гејтс је намерно њега изоставио у плану за последњу битку, уместо тога, дао му је и казну због непоштовања наређења. Арнолд није скривао своје незадовољство Гејтсовим планом којег је окарактеририсао као превише обзирним и уобичајеним.

Заповедништво у Филаделфији[уреди]

Вашингтон и Лафајет у Воли Форџу

Средином октобра 1777. Арнолд је лежао у болници у Олбанију због рана на нози које је добио у бици кад Саратоге. Нога му је била уништена, али није дао да му је доктори оперишу. Након лечења повреда, лева нога му ј еостала 5 цм краћа него десна. Провео је зиму 1777.-1778. у Воли Форџу лечећи се од повреда.

Након британског одласка из Филаделфије, Вашингтон је поставио Арнолда као заповедника града. У јуну је Арнолд сазнао за склапање савезништва са Французима и томе се одлучно противио поучен искуствима из Француског и Индијанског рата. Иронично је то што је баш Арнолд заслужан за победу Американаца код Саратоге након које су се Французи охрабрили да уђу у рат.

Затим, Конгрес је у Арнолду изазвао бес и огорченост својим поступцима према њему. Нису га унапредили упркос његовим заслугама и ратном искуству, него су унапредили генерале који су имали везе у Конгресу.

Упустио се у друштвени живот града, организовао је многе забаве и пао у велике дугове. Његова љутња према конгресу бацила га је у још веће дугове из којих није могао да се извуче. Затим је уследио његов познат цитат који је жалећи упутио Вашингтону.

Када сам постао слуга својој земљи, нисам очекивао тако незахвалне поступке неких људи.

Дана 26. марта 1779. Арнолд се срео са Пеги Шипен, кћерком судије Едварда Шипена. Она и Арнолд су се венчали већ 8. априла 1779. Током британске опсаде Филаделфије, Пеги је била заљубљена у војника генерала Џона Андреа.

Вест Поинт[уреди]

У 1780. Арнолд је затражио и добио место заповедника Вест Поинта. Већ је почео договоре са Британијом преко бојника Џона Андреа истакнутог лојалисте. Арнолд се договорио да ће Вест поинт дати Бритацима у замену за 20.000 фунта и чин бригадира. Његови планови пореметили су се кад је бојник Џона Андре ухваћен на путу до Арнолда. Андре је носио документе који су инкриминисали Арнолда и Арнолд је, видевши да се Американци не шале, побегао британцима. Бојник Џона Андре је осуђен на смрт и обешен.

Вешање Џона Андреа

Борба за Британију[уреди]

Британци никад заиста нису веровали Арнолду иако је видео неке радње које су се догађале на америчкој „позорници“. У децембру 1780. под заповедништвом Хенрија Клинтона водио је 1.600 војника у Вирџинију да заузме Ричмонд.

Арнолд је питао једног заробљеног америчког војника шта би му Амерканци направили када би га ухватили. Војник му је одговорио да би му одсекли обе ноге и покопали их са његовим војним заслугама, а остатак обесили. То доказује чињеницу да су Американци били више него љути и бесни на њега.

На југу, Лорд Корнволис кренуо је према Јорктауну. Када га је досегнуо, у јуну 1781, послао је Арнолда према Новом Лондону у Конектикат како би привукао Вашингтонову пажњу. Док је Арнолд био у Конектикату, освојили су утврду Грисволд 8. септембра. У децембру Арнолд је био позван у Енглеску са мноштвом других заповедника које је краљ склонио из Америчког рата за независност. Ту је за Арнолда завршила каријера у Америчком рату за независност

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Brandt (1994), pp. 4
  2. ^ Brandt (1994), pp. 5-6

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Добар чланак Чланак Бенедикт Арнолд је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.