Берилијум-оксид
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Берилијум-оксид | |
|---|---|
| Идентификација | |
| CAS регистарски број | [1304-56-9] |
| Својства | |
| Молекулска формула | BeO |
| Моларна маса | 25.01 |
| Агрегатно стање | бели прах |
| Густина | 3.0 g/cm³ (основно) |
| Тачка топљења |
2530 °C |
| Тачка кључања |
3900 °C |
| Опасност | |
| ЕУ-класификација | Веома токсичан (T+) |
| NFPA 704 |
 4
4
|
| R-oznake | R49, R25, R26, R36/37/38, R43, R48/23 |
| S-oznake | S53, S45 |
| Тачка паљења | Није запаљив |
| Сродна једињења | |
| Други аниони | Берилијум-телурид |
| Други катиони | Магнезијум-оксид Калцијум-оксид |
| Осим уколико није наведено другачије, информације су дате за једињења при стандардним хемијским условима (на 25 °C, 100 kPa) |
|
Берилијум-оксид је неорганско хемијско једињење чија је хемијска формула BeO.
Садржај |
[уреди] Особине
Берилијум-оксид је бео, нерастворан прах. Са киселинама гради берилијумове соли, које су по особинама сличне магнезијумовим. Реагује и са растворима алкалних хидроксида. У реакцији са калијум-хидроксидом гради K2BeO4.[1]
[уреди] Добијање
Може се добити жарењем метала или нитрата на ваздуху, али се најчешће добија из берила.[1]
