Берлински конгрес

Из Википедије, слободне енциклопедије
Берлинкси конгрес, насликао Антон фон Вернер
Напред у средини Ото фон Бизмарк

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а имала је бити створена велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и грчку Македонију осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију, док су добици за Србију били веома разочаравајући. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала штитити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао наступити као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"[1]). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић.

Границе балканских држава 1878. године

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. - окупација, 1908. - анексија).

Србија је знатно проширена и добила је на рачун Турске четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Србија је, као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Snyder (2007), стр. 84.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]