Бизмут

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бизмут (83Bi)
Pb - Bi - Po
Sb
Bi
 
Bi-TableImage.png

Bi,83.jpg
Општи подаци
Припадност скупу слаби метали
група, периода VA, 6
густина, тврдоћа 9780 kg/m3, 2,25
боја розесива
Особине атома
атомска маса 208,98038 u
атомски радијус 160 (143) pm
ковалентни радијус 146 pm
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Xe]4f145d106s26p3
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 18, 5
оксидациони број 3, 5
Особине оксида средње кисели
Кристална структура -
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 544 K (271 °C)
температура кључања 1.837 K (1564 °C)
молска запремина 21,31×10-3 m³ /mol
топлота испаравања 104,8 kJ/mol
топлота топљења 11,3 kJ/mol
брзина звука 1790 m/s
(293,15 K)
Остале особине
Електронегативност 2,02 (Паулинг)
1,67 (Алред)
специфична топлота 122 J/(kg*K)
специфична проводљивост 0,867×106 S/m
топлотна проводљивост 7,87 W/(m*K)
I енергија јонизације 703 kJ/mol
II енергија јонизације 1.610 kJ/mol
III енергија јонизације 2.466 kJ/mol
IV енергија јонизације 4.370 kJ/mol
V енергија јонизације 5.400 kJ/mol
VI енергија јонизације 8.520 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Бизмут (Bi, лат. bismutum) је метал [VА групе.[1] Име је добио по немачкој речи Wismut

Заступљеност: бизмут је заступљен у земљиној кори у количини од 0,048 ppm (енгл. parts per million). Најважнији минерали бизмута су:

  • бизмутин Bi2S3
  • бизмутит (BiO)2CO3

Ове руде се најчешће јављају као споредни производ код добијања олова и бакра.[2]

Бизмут има 35 изотопа чије се атомске масе налазе између 190-215. Постојан је само изотоп 209, који представља скоро 100% изотопског састава бизмута. У природи се јавља и изотоп 210 (око 50 ppm природног састава изотопа), који је радиоактиван.

Бизмут је познат још од XV века. Коришћен је у Немачкој као додатак легурама.

Основна намена бизмута је за додавање нискотопљивим рудама. Нека његова комплексна једињења имају примену као катализатори.

Bi2O3 који је ружичасте боје користи се у козметичкој индустрији. Биолошки значај - нема. Налази се у костима и у крви али тамо ничему не служи. Његове соли као и оксиди су неотровне.

Чист бизмут је крх метал. Не реагује са кисеоником из ваздуха, као ни са водом. Раствара се у концентрованој азотној киселини.

Извори [уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Бизмут



- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бизмут&oldid=6788609“