Биоскоп

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.       Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Тврди се да није јасан основ за укључење овог чланка или једног његовог дела у Википедију. Молимо вас погледајте шта Википедија није и покушајте да оставите своја разјашњења на страници за разговор овог чланка.

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правовописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. Чланак је означен овим шаблоном од {{subst:ТРЕНУТНИДАН}}.{{subst:ТРЕНУТНИМЕСЕЦ}}.{{subst:ТРЕНУТНАГОДИНА}}. Уколико се чланак не среди у року од месец дана биће обрисан.

Биоскоп (или кино) је филмски театар у коме се приказују филмови на великом платну.

Филм су као технологију пронашли Браћа Лимијер, снимили су пар првих документарних филмова и приказали их на првим пројекцијама. Касније, филмови почињу да се масовно производе.

Биоскопске представе су се у почетку давале по кафанама а први биоскопи су били путујући. Александар Лифка први је почео на овим просторима да се бави тиме. Данас бисокоп у Суботици носи његово име.

Први неми филмови су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио исти одговарајућом музиком.

• Први филм у Србији је приказан у Београду јуна 1896.
• Први домаћи филм је снимљен 1910, звао се "Карађорђе" а режисер и главни глумац је био Чича Илија Станојевић
• Први путујући биоскопи, у Србији, су се појавили око 1900 године а
• први стални биоскоп у Београду је почео са радом 1906. године. Види још Александар Лифка

Ускоро, а поготову када је откривен тонски филм, граде се филмске дворане.

У филмским дворанама - биоскопима, пре филмова давали су се и „журнали“ - претеча ТВ дневника. Вести су наравно биле старе најмање десетак дана.

Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Било је „ин“ одвести девојку у биоскоп. Нарочито у задње редове.

Напретком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био „Синемаскоп“.

Потом је уведено стерео озвучење, а развијени су и „тродимензионални“ филмови које је публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу.

Затим су развијене биоскопске дворане где су се притиском на дугме тресла седишта (филмови катастрофе).

Последња иновација, јапански проналазак, су дворане у којима се током представе убацују различити цветни мириси.

На биоскопе је била велика навала, па се појавило и ново занимање - тапкарош. Тапкароши су куповали карте у великом броју и онда непосредно пред пројекцију продавали по вишим ценама. Имали су и свој кодекс - карта се није смела продати „по цени“ - ако је занимање било мање од очекиваног, карте су се цепале. Полиција их је, наравно, гонила.

У појединим земљама је било дозвољено пушење за време представа. Грицкање семенки од бундеве је такође било врло популарно, али не и дозвољено. Продавци семенки су били обавезни део миљеа пред биоскопску представу.

Многе дворане су грејане класичним пећима на дрва (није било централног грејања). За време представе раднице у бископу су посебним пумпама распрашивале у ваздух мирис на бази колоњске воде, пошто је и вентилација била недовољна, а представе су се давале једна за другом.

У приградским биоскопима су се скупљали локални момци, и сматрало се изузетном забавом гласно коментарисати филм. Један од фазона је био да неко почне да виче „има ли у дворани доктора!!??“ и када би се неки случајни доктор јавио, мислећи да је неком позлило, следило би питање „Докторе, како вам се свиђа филм?!“. Еротске сцене су посебно коментарисане.

У неким земљама су поподневне представе (за пензионере) биле јефтиније да би се смањио притисак на вечерње представе.

Постојали су и тзв. „нон-стоп“ биоскопи. Куповином карте могло се у било ком моменту ући и изаћи из биоскопа. У западним земљама су постојали посебни биоскопи за порно филмове. Филмска представа, на сваки сат времена, је прекидана и једна стриптизета би извела стриптиз уживо.

За филмове су штампани програми у виду летка, на којима је препричан филм, побројани глумци и ствараоци филма као и фотографије из најинтересантнијих делова филма. Многи су то куповали, па чак и сакупљали.

Такође, штампани су за сваки филм и филмски плакати који су се лепили по граду и налазили у излогу биоскопа. Ови плакати су такође били мета колекционара.

Појавом телевизије интересовање за посете биоскопима опада. Појавом видеа, ВХС-а и видео клубова, а поготову ДВД-а и „кућних биоскопа“ класични биоскопи дефинитивно губе битку.

Пиратска издања су такође дала свој значајан допринос у процесу гашења биоскопа. Од 40 биоскопа колико их је било у Београду на врхунцу, данас их ради мање од десетак. А Београд је тада имао упола мање становника.