Битка за Нормандију

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Нормандију
Део {{{део}}}
Искрцавање америчких трупа на плажи „Омаха“
Искрцавање америчких трупа на плажи „Омаха“
Време: 6. јун 194425. август 1944.
Локација: Нормандија, Француска
Резултат: Победа савезника
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Сједињене Америчке ДржавеУједињено Краљевство
Савезници
Трећи рајх
Трећи рајх
Заповедници
{{{заповедник1}}} {{{заповедник2}}}
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
{{{јачина1}}} {{{јачина2}}}
Губици
53.700 мртвих,
18.000 несталих,
155.000 рањених
око 23.000 мртвих, 67.000 рањених и око 125.000 несталих и заробљених, 200.000 заробљеника
{{{подаци}}}

Битка за Нормандију водила се 1944. између снага нацистичке Немачке, које су окупирале западну Европу, и инвазионих савезничких снага у Другом светском рату. Шездесет година касније, инвазија Нормандије, позната и као Операција Оверлорд, остаје највећа поморска инвазија у историји, инвазија која је укључивала преко три милиона војника који су превезени преко канала Ламанш из Енглеске у Нормандију у окупираној Француској.

Већину савезничких снага чиниле су америчке, британске, канадске и француске јединице. Друге земље, чији војници су такође учествовали у бици, биле су Аустралија, Белгија, Чехословачка, Грчка, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка и Пољска.

Искрцавање у Нормандији започело је ноћним падобранским и једриличарским десантом, масивним ваздушним нападима и поморским бомбардовањем након којег је уследио амфибијски десант на дан 6. јуна или на Д-дан. Битка за Нормандију потрајала је још два месеца колико је требало савезничким снагама да успоставе чврст мостобран на европском копну и да пробију немачку линију фронта у Француској, а окончана је са ослобађањем Париза и уништењем џепа код Фалеза.

Увод[уреди]

Савезничке припреме[уреди]

Јужна Британија, јуни 1944. год. - Америчке јединице на путу ка луци у којој ће бити укрцане у десантне бродове.

После немачког напада на СССР, 1941. године, Совјетски Савез је подносио највећи део терета борби против фашизма у Европи. Амерички председник Френклин Д. Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил обавезали су се да ће 1942., а најкасније 1943. године отворити „други фронт“ у Европи како би помогли свом савезнику СССР у борби против нациста.

Черчил и Британци су желели да по сваку цену избегну фронтални напад карактеристичан за Први светски рат (нажалост, Черчилов покушај да заобиђе немачку одбрану у Првом светском рату довео је до пропасти Галипољске кампање, што су амерички планери стално истицали). Черчил је сматрао да је на немачку тврђаву Европа најбоље ударити са југа где је снажни покрет отпора (мисли се на Југословенске партизане) представљао одличну основу за даље напредовање савезничких снага ка Бечу, а одатле и ка самом срцу Немачке. Британци су сматрали да је овакав план такође омогућавао ограничавање даљег совјетског напредовања у Европи. Међутим, амерички планери су сматрали да је инвазију потребно извршити на локацији која је најближа најснажнијем савезничком упоришту. Били су неумољиви у својем ставу и јасно су ставили до знања да је то једина опција коју су спремни да подрже. Првобитно су сачињена два предлога операција: први предлог је била Операција Слеџхемер, која је предвиђала инвазију у 1942. године, а други је била Операција Раундап, која је предвиђала инвазију у 1943. године. Од два понуђена плана, изабрана је Операција Раундап којој је промењено име у Операција Оверлорд, а време њеног почетка је померено за 1944. год.

Процес планирања започет је у марту 1943. године од стране британског генерал-пуковника сер Фредерика И. Моргана који је постављен за начелника генералштаба врховног команданта савезничких снага. Његов план је касније усвојен и прерађен у јануару 1944. године од стране врховног штаба савезничких експедиционих снага на чијем челу се налазио амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер.

Кратак оперативни радијус дејства савезничких ловачких авиона, укључујући и британски Спитфајер и Хокер Тајфун, стационираних на аеродромима у Британији, у великој мери је смањио могућност избора места престојеће инвазије. Географски фактори су додатно смањили могућност избора на само две локације: Па де Кале или Нормандија. Због тога што је Па де Кале био најближи британском острву, зато што је био окружен плажама које су биле идеалне за амфибијски десант и зато што је преко њега водио најкраћи директни копнени пут ка срцу Немачке, овај део Атлантског бедема је био најјаче утврђен. Имајући то у виду, савезници су изабрали Нормандију за локацију предстојећег искрцавања.

Савезници су 19. августа 1942. извели напад на Дијеп да би тестирали немачку одбрану. Операција је прошла катастрофално по Савезнике, али су Савезници дошли се до врло значајних спознаја о амфибијском искрцавању, које ће се касније спровести у Нормандији. Савезничке постројбе научиле су да требају избегавати густе немачке фортификације на обали, потреба за темељним планирањем и поморско–ваздушно бомбардовање обале, потреба за обавештајном припремом акције, увезивање комуникација између јединица и израду специјалних возила за десант. Но, Немци су такође дошли до неких спознаја, па су касније надоградили и ојачали Атлантски бедем.

Делимично захваљујући искуству стеченом током напада на Дијеп, савезници су одлучили да током прве фазе искрцавања не нападну директно велике француске луке. Искрцавање савезничких снага у Нормадији сторило би могућност за касније освајање француске луке Шербур и других француских лука на обали Бретање као и могућност напредовања у дубину француског копна у правцу Париза, а затим и ка немачкој граници. Обала Нормандије била је слабије брањена због неповољнијег положаја за искрцавање али је стратешки представљала одличну одскочну даску за даље операције у Француској.

Амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер је тек 1943. год. (по енциклопедији Британика 1944. год.) именован за врховног команданта савезничких експедиционих снага у Европи и поверена му је команда над целокупним савезничким снагама у западној Европи. У јануару 1944. године британски генерал сер Бернард Монтгомери постављен је за оперативног команданта инвазионих копнених снага.

Планом операције коју је осмислила COSSAC било је предвиђено да се у првом таласу искрцају три дивизије док је у ваздушном десанту требало да учествују две бригаде. SHAEF је одмах повећала број јединица које је требало да учествују у првом таласу. Број дивизија које је требало да учествују у поморском десанту повећан је са 3 на 5 док је у ваздушном десанту требало да учествују 3 дивизије. Овим изменама предвиђено је још једно место исркцавања познатије по свом тајном називу као плажа Јута. Све у свему, у бици за Нормандију је требало да учествује 47 савезничких дивизија: 19 британских, 5 канадских и 1 пољска дивизија под британском командом, као и 21 америчка дивизија и 1 дивизија Слободних Француза, што је укупно чинило 140.000 војника.

Поморске снаге под командом адмирала сер Бертрама Ремзија (који је већ учествовао у исркцавању у северној Африци и Италији), које су требале да учествују у инвазији, биле су састављене од 6.900 пловила од којих су 4.100 пловила били десантни бродови и чамци. Ваздушну подршку пружала је флота од 12.000 авиона под командом ваздухопловног маршала сер Трафорда Ли-Мелорија док је за ваздушни десант обезбеђено око 1.000 транспортних авиона. Планирано је да се на немачке положаје баци преко 10.000 t бомби и да се изврши 14.000 борбених летова јуришне авијације са задатком уништења немачких земаљских циљева.

Циљеви операције у првих 40 дана били су следећи:

  • успостављање чврстог мостобрана који би се ослањао на градове Каен и луку Шербур која је била од посебног значаја за савезнике зато што су у њу могли да пристају велики транспортни бродови;
  • пробој изван мостобрана и ослобађање Бретање и њених атлантских лука, а затим напредовање до линије на око 190 km југозападно од Париза, преко Л'Авра и Ле Мана до Тура.

Дугорочни циљ операције био је да се у року од три месеца од исркцавања успостави контрола над територијом која се простирала на југ до реке Лоаре и на североисток до реке Сене.

Током месеци који су претходили искрцавању, савезници су спровели масивну операцију заваравања, под називом Операција Бодигард (на енгл. Operation Bodyguard - Операција телохранитељ) која је имала за циљ да увери Немце да ће до искрцавања можда доћи и у другим деловима Европе (нпр. Балкан или јужна Француска). Неколико недеља пре почетка искрцавања савезници су спровели још једну велику операцију заваравања под називом Операција Фортитуд (на енгл. Operation Fortitude - Операција храброст) како би уверили Немце да ће до искрцавања доћи у рејону Па де Калеа и да ће у исто време доћи до искрцавања у Норвешкој. Операција Фортитуд Север имала је за циљ ширење дезинформација о лажном искрцавању савезника у Норвешкој, док је много значајнија Операција Фортитуд Југ имала за циљ да убеди Немце да ће до искрцавања доћи у рејону Па де Калеа и да на тај начин веже значајне немачке снаге даље од планираног места искрцавања. У том циљу створена је лажна слика о формирању америчке 1. армијске групе под наводном командом америчког генерала Џорџа С. Патона, која је била стационирана у југоисточној Енглеској. Поред лажних кампова и гумених возила на надувавање која су из даљине изгледала као права, лажна слика о постојању ове армијске групе потпомогнута је радом двоструких агената али и лажним радио-саобраћајем у којем су учестовале непостојеће јединице из састава ове армијске групе. Немци су имали веома развијену шпијунску мрежу на југу Енглеске, али су „нажалост“ сви ови агенти углавном били врбовани од стране Енглеза због чега је било изузетно тешко проследити у Немачку обавештајне податке који су потврђивали постојање америчке 1. армијске групе и плана за исркцавање савезника код Па де Калеа.

У циљу подршке Операцији Фортитуд север, у Шкотској је започета Операција Скју (на енгл. Operation Skye - Операција ) која је путем лажног радио саобраћаја требала да увери немачке обавештајне аналитичаре да ће инвазија бити извршена и у Норвешкој. Ова операција успела је да створи привид о планираном савезничком искрцавању у Норвешкој и да на тај начин веже већину немачких јединица које би иначе биле пребачене у Француску.

Друга, мања, али успешна операција заваравања, под називом Операција Титаник (на енгл. Operation Titanic) изведена је од стране 6. САС командоске јединице. Они су изнад Француске избацили око 200 лутака савезничких падобранаца које су биле опремљене звучним и светлосним ефектима како би се створила забуна код Немаца и како би они били принуђени да шаљу појачања у правцима супротним од обале Нормандије да би се супротставили лажним ваздушним десантима.

Једна од неуобичајених савезничких активности у склопу припрема за искрцавање, била је модификација оклопних возила како би се што боље прилагодила теренским условима на француској обали. Развијена под руководством генерал-мајора Персија Хобарта, ова возила, познатија под називом "Хобартова чудеса" обухватала су амфибијске тенкове М4 Шерман опремљене системом Дуплекс драјв, тенкове за чишћење мина, тенкове за полагање мостова и за полагање путева. Највећи број ових возила учествоваће у искрцавању у саставу мањих тимова америчке 79. оклопне дивизије, придодатих различитим савезничким јединицама.

Планом за инвазију била је предвиђена и изградња две вештачке луке типа Малбери како би се, у одсуству погодних лука за снабдевање на овом делу француске обале, омогућило снабдевање савезничких јединица у првих неколико недеља операције. У том циљу планирана је и реализација Операције Плуто (на енгл. PLUTO - pipe line under the ocean; подводни нафтовод) у склопу које је требало поставити подводни нафтовод којим би гориво из Британије било допремано до мостобрана у Нормандији.

Савезничке снаге су извеле неколико великих војних вежби на југу Енглеске у склопу којих су вршени амфибијски и ваздушни десанти. За време једне од таквих војних вежби амфибијског искрцавања под називом Вежба Тигар, која је одржана 28. априла 1944. године, погинуло је 749 америчких војника и морнара када су конвој који је превозио јединице до места искрцавања пресрели немачки торпедни чамци.

Неколико недеља пре почетка искрцавања примећено је да се у укрштеним речима Британског Дејли Телеграфа (British Daily Telegraph) појавио изненађујуће велики број речи које су представљале кодне називе везане за инвазију. МИ5 је прво помислила да је у питању коинциденција; међутим када се као решење једне од укрштеница појавила реч Малбери, МИ 5 је саслушао аутора укрштенице, који је био учитељ у школи, и уверио се у његову невиност. Касније је обзнањено да су речи за његове укрштенице предлагали ученици који су чули како их користе војници који су били стационирани недалеко од школе. Наравно, ученици нису знали на шта се ове речи односе.

Пре почетка и током операције било је неколико обавештајних пропуста који су могли довести до откривања савезничких планова. Најинтересантнији је свакако било радио обраћање француског генерала де Гола, непосредно након Д-дана у којем је он, за разлику од других лидера, потврдио да се ради о правој инвазији. Ова његова изјава имала је потенцијал да упропасти савезничке операције заваравања Фортитуд Север и Фортитуд Југ. Нпр. Ајзенхауер је о искрцавању говорио као о почетној фази свеопште инвазије. Немци нису поверовали де Голу због чега су пропустили шансу да одмах привуку појачања и одбаце Савезнике натраг у море.

Немачке припреме[уреди]

Током 1942. и 1943. године. Немци су са правом сматрали да је могућност успешног савезничког исркцавања на западу релативно мала. Припреме за одбрану од инвазије свеле су се на изградњу импресивних одбрамбених објеката у рејону великих поморских лука.

Пред крај 1943. године постале су очигледне обимне савезничке припреме на југу Британије због чега је главнокомандујући немачких снага на западу, фелдмаршал Герд фон Рундштет био приморан да затражи појачања. Већину његових снага чинили су статичне гарнизонске јединице које нису имале довољно транспортних средстава и које су биле састављене од трећеразредног људства (нпр. од људи који су на Источном фронту, услед промрзлина изгубили прсте на ногама и рукама), као и од невољних добровољаца различитих националности.

Заједно са новим јединицама у Француску је стигао и фелдмаршал Ервин Ромел који се нашао под непоредном командом Фон Рундштеда. Првобитно је било предвиђено да Ромел само изврши инспекције утврђења на Атлантском бедему. Међутим, након што је поднео извештај Хитлеру, Ромел је затражио да му се повери команда над одбраном северне Француске, Белгије и Холандије. Немачке јединице у овој области биле су у фебруару 1944. године груписане у групу армија Б. (Немачке јединице на југу Француске биле су груписане у Армијску групу Г, под командом генерала Јоханеса Бласковица).

Ромелу је било јасно да, упркос пропагандном значају који има, Атлантски бедем обезбеђује само најзначајније луке на атлантској обали. Плаже између њих, једва и да су биле брањене, због чега су савезници могли да бирају место за искрцавање и да се касније баве освајањем лука са копнене стране. Због тога је Ромел започео кампању ојачавања немачких положаја на Атлантском бедему. Постављен је велики број челичних препрека на граници највише плиме на плажама, конструисан је велики број бетонских бункера, низије су потопљене, а на свим местима погодним за ваздушне и једриличарске десанте, постављене су посебне минске препреке познатије под називом Ромелов аспарагус (Rommelspargel).

Ови радови никада нису у потпуности завршени зато што је савезничко бомбардовање француске железнице у значајној мери омело превоз неопходног материјала до одбрамбених рејона, а делимично и зато што су Немци били уверени да ће до искрцавања доћи у рејону Па Де Калеа, због чега су највећи одбрамбени напори били сконцентрисани у рејону ове луке.

Реализација Ромелових одбрамбених мера је такође била значајно успорена спором у вези са доктрином примене немачких оклопних јединица у Француској. Поред две армијске групе које су му биле на располагању, фон Рундштед је под својом командом имао и штаб Оклопне групе Запад под генералом Фрејером Лео Гејр фон Швепенбургом (Freiherr Leo Geyr von Schweppenburg). Ова формација је номинално представљала административни штаб фон Рундштедових оклопних и мобилних формација, али ће ускоро бити преименована у 5. оклопну амрију која ће оперативни статус стећи у Нормандији. Фон Гејр и Ромел нису се слагали око распореда и употребе оклопних јединица у Француској.

Ромел, који се у северној Африци и Тунису већ сусрео са савезничком надмоћи у ваздух сматрао је да ће снажни напади из ваздуха у великој мери успорити кретање немачких оклопних јединица ка месту искрцавања због чега је инсистирао на томе да оне буду распоређене ближе обали. Према Ромеловим речима, боље би било имати једну оклопну дивизију близу обале, на сам дан исркцавања, него три оклопне дивизије, три дана касније. Насупрот њему, фон Гејер је сматрао да је оклопне јединице потребно масирати у дубини копна у рејону Париза и Руана, а затим их, након што се установи право место савезничког исркцавања, употребити у циљу ликвидације мостобрана.

Расправа око стратегије употребе оклопних јединица у Француској дошла је и до самог Хитлера, који је, као што је то често имао обичај да ради, наметнуо компромисно решење које је било потпуно нефункцинално. Ромелу су стављене на располагање три оклопне дивизије што је било премало да се покрију сви угрожени сектори, а преостале три су додељене фон Гејеру, што је такође било премало за одлучујућу интервенцију против савезничког мостобрана. (Преостале четири оклопне дивизије распоређене су у јужној Француској и Холандији и нису биле под њиховом командом). Поред решења које је наметнуо својим генералима, Хитлер је задржао за себе екслузивно право одлучивања о покретима и употреби оклопних дивизија у Француској. Као последица ове одлуке многи командири немачких оклопних дивизија неће одмах ступити у дејство против савезничког мостобрана првог дана искрцавања зато што су чекали наређење од Хитлера.

Савезнички план инвазије[уреди]

Према савезничком плану за битку, следеће савезничке јединице учествовале су у првом таласу инвазије:

  • Британска 6. ваздушно-десантна дивизија извршила је падобрански и једриличарски десант источно од реке Орн како би заштитила леви бок инвазионих снага.
  • 1. специјална бригада састављена од 3, 4, 6 и 45 командоске јединице Краљевских маринаца искрцала се код Уистрехема у сектору Краљица Црвено (Queen Red sector) на крајњем левом боку мостобрана. 4. командоска јединица била је потпомогнута француским јединицамаиз састава 10. међусавезничке командоске јединице.
  • Британска 3. пешадијска дивизија и 72. оклопна бригада искрцале су се на плажи Сорд, од Уистрехема до Лион-сур-Мера.
  • 41. командоска јединица искрцала се на крајњем десном боку плаже Сорд.
  • Канадска 3. пешадијска дивизија, 2. оклопна бригада и 48. командоска јединица искрцале су се на плажи Жуно, од Сент-Обин-сур-Мера до Ла Ривијер-Сент-Сувера.
  • 46. командоска јединица требало је да на плажи Жуно уништи немачке батерије на литици на левој обали реке Орне. (Међутим, како се немачка ариљеријска ватра са ове локација показала безначајном, 46. командоска јединица задржана је на десантним бродовима као резерва и исркцала се на копно тек другог дана инвазије).
  • Британска 50. пешадијска дивизија и 8. оклопна бригада искрцале су се на плажи Голд, од Ла Ривијера до Ароманша.
  • 47. командоска јединица Краљевских маринаца искрцала се на западном боку плаже Голд.
  • Амерички V корпус (америчка 1. пешадијска дивизија и 29. пешадијска дивизија) ицкрцао се на плажи Омаха, од Сент-Онорин-де-Пертеса до Вијервил-сур-Мера.
  • 2. и 5. батаљон америчких ренџера требало је да се искрцају код Понт-ду-Ока (Point du Hoc) како би ућуткали немачку батерију али је искрцавање на овом месту извршио само 2. батаљон док је 5. батаљон ренџера преусмерен на плажу Омаха.
  • Амерички VII корпус (америчка 4. пешадијска дивизија и друге јединице) искрцале су се на плажи Јута, око Пупвила и Ла Маделена.
  • Америчка 101. ваздушно-десантна дивизија извршила је падобрански десант у близини Вијервила како би пружиле подршку америчким јединицама које су се искрцале на плажи Јута.
  • Америчка 82. ваздушно-десантна дивизија искрцала се у рејону Сент-мер-Еглиза, са задатком да штити десни бок.
  • Активности јединица француског покрета отпора, тзв. Макија (Maquis) помогла је у ометању немачких комуникација.

Савезници су пре битке пажљиво мапирали зоне искрцавања и извршили њихово извиђање са мора и из ваздуха. У склопу припрема за предстојеће искрцавање велика пажња је обраћена на временске прилике у Енглеском каналу. Основни предуслов за успех искрцавања био је пун месец који је требало да обезбеди довољно светла и високу плиму. Првобитно је као дан почетка операције Оверлорд био одређен 5. јун 1944. године али је лоше време прозроковало одлагање. Временске прилике на дан 6. јуна су још увек биле на граници прихватљивих али је генерал Ајзенхауер одлучио да не чека следећи период пуног месеца. Захваљујући његовој одлуци немачки браниоци ухваћени су неспремни зато што су њихови главнокомандујући сматрали да савезници неће напасти због лоших временских услова. Чак је и сам Ромел сматрао да до напада неће доћи па се 4. јуна вратио у Немачку како би присуствовао педесетом рођендану своје супруге.

Америчка 82. ваздушно-десантна дивизија је првобитно требала да изврши десант даље на запад, у средишњој области полуострва Котантен, како би омогућила савезничким јединицама на источном крилу поморског десанта да лакше пресеку полуострво и спрече Немце да пошаљу појачања на север полуострва. Планови су касније промењени и одлучено је да се десант изврши знатно ближе зони искрцавања зато што је у последњем тренутку у близини првобитне зоне десанта уочено присуство немачке 91. ваздушно-десантне дивизије.

Савезничке поморске снаге[уреди]

Инвазиону флоту чинили су бродови 8 различитих земаља, укупно 6.939 бродова (1.213 ратних бродова, 4.126 транспортних бродова и 1.600 бродова за подршку, укључујући и трговачке бродове).

Укупна команда над савезничким поморским експедиционим снагама, која је требало да обезбеди блиску подршку и бомбардовање плажа, поверена је адмиралу сер Бертраму Ремзију. Савезничке поморске експедиционе снаге биле су подељене у две поморске групе: Западна (којој је командовао контра адмирал Алан Г. Кирк) и Источна (под командом контра адмирала сер Филипа Виана).

Ратни бродови су имали задатак да штите транспрте трупа и опреме од могућег напада немачких површинских пловила, подморница или напада из ваздуха, као и да пруже подршку десантним трупама тукући својим топовима немачке положаје на обали. Ратни бродови били су организовани у оквиру поморске групе „О“.

Немачка одбрана[уреди]

У ишчекивању савезничког искрцавања, Немци су користећи велики број мина и физичких препрека, извршили запречавање погодних места за искрцавање на Француској обали како би приморали нападача да са инвазијом отпочне за време ниске плиме. Део Атлантског бедема у Нормандији, био је поседнут од стране четири немачке дивизије од којих је само једна била квалитетна (немачка 352. пешадијска дивизија која је била образована око остатака немачке 321. пешадијске дивизије). 352. пешадијска дивизија била је углавном сачињена од немачких ветерана са Источног фронта, који су на дан 6. јуна 1944. године, баш у време почетка инвазије, изводили војну вежбу чији је замишљени циљ била ликвидација савезничког мостобрана на обали канала. Преостале немачке дивизије углавном су биле сачињене од Немаца који, углавном из здравствених разлога, нису били способни за активну службу на Источном фронту, као и од припадника различитих националности нпр. совјетских заробљеника из јужних република Совјетског Савеза који су пристали да ступе у Вермахт и тако избегну ужасе заробљеничких логора.

Немачки положаји, који су се налазили у зони савезничког искрцавања били су подељени у четири дивизионе зоне одговорности, уз резерве које су такође биле распоређене у овој области.

Зоне одговорности немачких дивизија[уреди]

  • 716. пешадијска дивизија имала је задатак да брани источно крило зоне искрцавања, обухватајући највећим делом зону десанта британских и канадских јединица.
  • 352. пешадијска дивизија имала је задатак да брани области између Бајеа и Карантана. У зони одговорности ове дивизије налазила се америчка зона искрцавања „Омаха плажа“.
  • 6. падобрански пук, под командом пуковника Др. Фридрика Августа Фреихер фон дер Хејдеа, имао је задатак да брани Карантан.
  • 91. ваздушно-десантна дивизија (Luftlande - ваздушно-десантна), под командом генерал-мајора Вилхелма Фелија, била је састављена од 1057. и 1058. пешадијског пука. Ово је била регуларна пешадијска дивизија, обучена и оспособљена за ваздушни транспорт (била је опремљена углавном лаком артиљеријом и малим бројем самоходних топова), која је заузимала положаје у унуштрашњости полуострва Котантен и то делом у зони која је била предвиђена за амерички ваздушни десант.
  • 709. пешадијска дивизија (посадна), под командом генерал-пуковника Карл-Вилхелм фон Шлибена, била је сачињена од 729. и 739. пешадијског пука (сваки са по четири батаљона, иако је сваки четврти батаљон био састављен од добровољаца са истока) и 919. пешадијског пука. Ова посадна дивизија бранила је утврђене положаје на источној и северној обали (укључујући и луку Шербур) полуострва Котантен. У зони одговорности 709. пешадијске дивизије налазила се америчка зона искрцавања „Јута плажа“.

Зоне одговорности суседних немачких дивизија[уреди]

Немачке дивизије које су држале положаје у близини места исрцавања, биле су:

  • 243. пешадијска дивизија (посадна), под командом генерал-пуковника Хајнца Хелмиша, била је сачињена од 920. пешадијског пука (2 батаљона), 921. пешадијског пука и 922. пешадијског пука. Ова дивизија била је задужена за одбрану западне обале полуострва Котантен.
  • 30. мобилна бригада, под командом пуковника Фреихер фон унд зу Ауфсеса, била је сачињена од три бициклистичка батаљона.

Покретна резерва[уреди]

Немачка 21. оклопна дивизија, под командом генерал-мајора Едгара Фихтингера, била је распоређена у близини Каена, док је немачка 12. СС оклопна дивизија „Хитлерјугенд“, под командом бригадирфирера Фрица Вита, била распоређена југоисточно од града. Њен официрски и подофицирски кадар био је сачињен од искусних ветерана, али је људство дивизије било сачињено до младих припадника Хитлерјугенда који су 1943. године, са 16 година добровољно ступили у новоформирану дивизију. Ова дивизија ће, за време трајања Битке за Нормаднију остати запамћена по својој суровости и ратним злочинима против цивила и ратних заробљеника.

Искрцавање[уреди]

Напад је почео 6. јуна 1944. године када је 5.000 бродова и 10.000 авиона кренуло у одлучујући напад на Хитлеров Атлантски бедем и напад за коначно ослобођење Европе од нацизма. Пре напада чамцима извршено је масивно поморско бомбардовање немачких положаја на копну. То је поткрепило инвазију. Више од 4.000 чамаца јурнуло је ка зонама искрцавања. Инвазионе снаге чинили су Британци, Канађани, Американци, Пољаци и други који су се борили против нацизма. Авијација је напала немачке положаје на копну, оклопне јединице, пешадијске и друге јединице и положаје трупа док су падобранци искакали дубоко у позадини од искрцавања на плажама. Немачка одбрана била је затечена на три плаже али се на Омахи реорганизовала и пружила жесток отпор Савезничким трупама. Та плажа ће добити назив Крвава Омаха. Са утврђења топови су гранатирали бродове али је било касно. У неким деловима инвазије нису ни дејствовали. Али било како било Немци су се добро утврдили и обележили поједине делове плаже именима да би знали како артиљерија да дејствује по искрцаним трупама. Авијација није имала авионе да пошаље у напад на Савезнике тако да су Савезници имали тоталну ваздушну премоћ. Митраљези су непрекидно тукли по искрцаним трупама тако да је било много мртвих и рањених. Војници нису имали заклон, многи су убијени одмах по изласку из чамца, неки на плажи док су неки успели у кратерима које су направиле гранате да се заштите. На плажи Омаха било је неколико митраљеских гнезда а и са утврђења непрекидно су дејствовали по инвазионим војницима. Омаха је била изузетно утврђена плажа, са високим литицама као и другим препрекама које су отежале искрцавање. Бранило ју је 600 немачких војнкика са одличним наоружањем. Они су добили појачање тако да је било 2.000 војника до краја инвазије. Омаха плажу бранила је елитна 352. пешадијска дивизија. На остале три плаже отпор је био нешто слабији тако да су инвазионе снаге успеле да се искрцају и да дубоко продру у копно. Чак и до 10 км од места искрцавања. Захваљујући заваравању места искрцавања и успешним радио ратом Савезничке снаге успеле су оклопне јединице да задрже далеко од плаже јер су Немци мислили да је напад у Па Де Калеу.

Немачки фелдмаршал Ромел мислио је како инвазија треба да буде заустављена на обали али се многи нису слагали с његовим мишљењем. Ромел је предузео све мере за утврђење Атлантског бедема (од бодљикавих жица, бункера са митраљезима и пушкомитраљезима, артиљеријом, минским пољима...). Међутим, Доња Нормандија је била најутврђенија од свих места искрцавања.

Француски покрет отпора[уреди]

Различите фракције унутар француског покрета отпора учествовале су у операцији Оверлорд. Поједине групе имале су задатак да нападају железничке пруге, путеве и да уништавају телефонске линије и електричне инсталације. Француски покрет отпора је са овим активностима требало да отпочне по пријему уговореног сигнала преко бибисијевог радио програма на француском језику. Дневно је емитовано више стотина оваквих порука како би се прикриле кључне поруке.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]