Битка код Ангоре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Ангоре
Део османско-монголских сукоба
Битка код Ангоре 1402. год.
Битка код Ангоре 1402. год.
Време: 20. јул 1402.
Локација: близу Анкаре
Резултат: Убедљива Тамерланова победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Timurid.svg Тамерланово царство Flag of the Ottoman Sultanate (1299-1453).svg Османско царство
Заповедници
Тамерлан Бајазит I
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
непозната
непозната
Губици
15000 до 25000 убијених и повређених
15000 до 40000 убијених и повређених
{{{подаци}}}

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. Тамерлан је из битке изашао као победник док је султан Бајазит I кога је војска издала, пао у заробљеништво и убрзо умро. Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.

На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.

Прилике пред битку[уреди]

Тежећи да успостави ранију Џингис-канову империју, његов наводни потомак Тамерлан, усмерио је крајем 14. века своје освајачке походе према западу, у правцу предње Азије. У исто време је турски султан Бајазит I ширио власт Турака Османлија у супротном правцу, освајајући редом кнежевине Турака Селџука у Малој Азији, чији су се емири склањали код Тамерлана.

1394. године Бајазит I је опсео Константинопољ. 1396. године у бици код Никопоља уништио је крсташку војску састављену од Мађара и Француза, која је кренула у помоћ оспеднутом граду. Тамерлан је недуго затим послао амбасадора Бајазиту I са захтевом да подигне опсаду Константинопоња и врати све освојене земље византијском цару Манојлу II. Тамерлан, који није гајио никаква осећања према Византијском царству искористио је опсаду Константинопоља као повод за напад на турске територије.

Бајазит I је поступио по Тамерлановом захтеву и дигао опсаду Константинопоља, не да би избегао сукоб, већ да би са војском кренуо у Анадолију Тамерлану у сусрет.

У пролеће 1402. године кренуо је Тамерлан преко Ерзинџана за Сивас. Дотле је Бајазит прикупио своју војску код Ангоре и одатле пошао на исток према Токату, да сачека Тимура на планинском и покривеном терену, који је више погодовао османлијској војсци, чија је главна снага била у пешадији. Мудро бирајући бојно поље погодно за коњанике који су чинили главнину монголске војске, Тамерлан није покушао да пресече пут Бајазиту, већ је са својим татарским коњаницима заобишао Токат с југа, долином Кизил Ирмака стигао пред утврђену Ангору и опсео је.

Бајазит је кренуо ка Ангори са својом војском само да би по доласку установио да су се Монголи утаборили на месту где је првобитно био турски логор и да су заузели изворе слатке воде. Једини извор који је текао према турским положајима био је загађен. Међутим, археолошки налази у долини као и модерна археолошка истраживања сугеришу да су Монголи извршили значајне инжињериске радове како би у одсудном тренутку скренули ток потока ка унапред припремљеним резервоарима и на тај начин оставили турску војску без воде. На овај начин Монголи су испровоцирали Бајазита на напад у ситуацији која је била знатно неповољнија за његову војску. Иако је имао опцију да се повуче и пронађе алтернативне изворе воде, а да уз помоћ извиднице настави да прати даље кретање монголске војске и изабере најповољнији тренутак за напад, тврдоглави Бајазит, којем су његови људи наденули надимак „Муња“ одлучио се за напад.

Сукобљене стране[уреди]

О обостраној јачини сукобљених страна нема поузданих података. Бајазиту придају хроничари око 90-120.000, а његовом противнику 840.000 људи. У појединим изворима спомињу се чак цифре од 600.000 Турака и преко 1.000.000 Монгола, међутим, према ономе што се зна о њиховој војној организацији, Тамерлан није могао имати више од 80.000, а Бајазит највише око 40.000. У Бајазитовој војсци, међу његовим вазалима, било је око 2.000 Срба које је предводио Стефан Лазаревић[1]. Уз њега био је његов брат Вук и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ, синови Вука Бранковића. Међу српским ратницима било је неколико стотина тешко оклопљених коњаника. Бајазит је у склопу своје војске имао катапулте за бацање грчке ватре али је у журби да стигне Монголе оставио своју артиљерију далеко иза себе. С друге стране Тамерлан је у саставу војске имао 32 борбена слона и бацаче нафте, мада су и једни и други имали мали утицај на ток битке.

Битка[уреди]

У зору 28. јула обе су се војске постројиле за битку северно од Ангоре. На крилима турског борбеног поретка налазили су се коњаници (спахије, акинџије и вазалне трупе). Десним османлијским крилом, на којем се налазила Анадолска војска, командовао је најстарији Бајазитов син Сулејман. Левим крилом, које је било састављено од Румелијске војске, међу којима се налазило и 5.000 српских војника са око 500-600 тешких коњаника, командовао је Бајазитов шурак, Стефан Лазаревић. У центру турског распореда налазила се најјача формација турске војске састављена од јаничара и азапа којима је командовао лично султан Бајазит као и елитне турске коњице сипаи којима је командовао Бајазитов други син Мехмед.

Ток битке може се реконструисати само у главним потезима. Турци су напали први. До судара је дошло најпре између десног монголског и левог османлијског крила. Монголи су одбачени акцијом српских трупа чију храброст истичу византијски и персијски извори. Српски коњаници растерали су монголске стрелце на коњима и сударили се са монголском коњицом која је под силним налетом тешко оклопњених српских коњаника почела да попушта и да се повлачи. За њима је наступала српска пешадија. Према неким изворима брзина напредовања српске тешке коњице је била толика да је Бајазит у једном тренутку, уплашен да ће његово лево крило бити одсечено од главнине снага издао наредбу за њихово повлачење на положаје ближе центру турске војске. На десном османлијском крилу трупе тек потчињених селџучких емирата, које су одмах прешле на страну Монгола, почеле су да подилазе десном крилу турског распореда. Потом је уследио снажан напад монголске коњице који је у потпуности разбио десно турско крило. После извесног времена сва је лака османлијска коњица била разбијена, а Стефан Лазаревић одсечен од центра који је још увек одолевао монголским нападима. Када је Стефан Лазаревић видео да турска војска напушта бојно поље и да даља борба нема више смисла, одлучио је да се повуче. У току повлачења, иако рањен, пробио се заједно са својим оклопницим до Бајазита како би му омогућио да се повуче. Тврдоглави Бајазит, који је још увек чврсто држао центар са 10.000 јаничара, одбио је да напусти бојно поље верујући да исход битке још увек није одлучен. Када је овај одбио, Стефан се повукао сам према западу штитећи од монголских одреда Сулејманово повлачење. Дуж овог пута у близини Анкаре и дан данас постоји топоним Срп гази (српски победник) који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске. Бајазит је на једном вису наставио борбу с јаничарима до вечери, али је при покушају да се пробије пао с коња и био заробљен. Ускоро је умро у ропству. Заробљен је и Гргур Бранковић, али је касније откупљен.

Исход[уреди]

Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.

Тамерлан је после победе похарао Бурсу у којој се налазила Бајазитова ризница. Претпоставља се да је том приликом заробљена Бајазитова супруга Оливера, сестра Стефана Лазаревића, иако неки историчари тврде да је она заробљена на самом бојном пољу, али ју је након тога Стефан откупио и одвео на свој двор. Тамерлан је у почетку имао коректан однос према заробљеном Бајазиту али не задуго. Почео је да га води свуда са собог у кавезу и да га користи као ослонац за ноге. Врхунац иживљавања био је када је Тамерлан наредио да га Оливера у Бајазитовом присуству служи вином. Иако неки извори наводе да је Бајазита ударила кап, други сматрају да је понижен овим призором испио отров сакривен у прстену или да је извршио самоубиство лупајући главом о решетке кавеза. Углавном, Бајазит је умро у марту 1403. након осам месеци проведених у заробљеништву.

Тамерлан, који је наставио даља освајања у Малој Азији убрзо је освојио Смирну коју су бранили витезови Јовановци и спалио је. Поново је вратио на власт емире које је Бајазит истерао из Анадолије. Османлијска држава је била на граници пропасти али је Тамерланова изненадна промена планова дошла у прави час. Иако у позним годинама, Тамерлан је одлучио да организује поход на Кину. Умро је на пола пута. Најстарији Бајазитов син Сулејман, који је из борбе за престо изашао као победник, наставио је да води активну политику у Анадолији како би је поново уврстио у територије Османлијске државе. У следећих 50 година турска власт је поново успостављена над Анадолијом. Мехмед II Освајач, коначно је испунио Бајазитов завет и освојио Константинопољ 1453. год.

Стефан Лазаревић је на повратку у Србију застао у Константинопољу, где је од, намесника и савладара византијског цара Манојла II, Јована VII добио титулу деспота, највише византијско достојанство после царског. На повратку у Србију упустио се у борбу за престо са својим сестрићем Ђурађем Бранковићем која ће трајати све до њиховог измирења 1412. год. За време владавине деспота Стевана Лазаревића и његовог наследника Ђурађа Бранковића Србија ће доживети поновни процват и обнову државности, али ће под сталним турским налетима поклекнути и коначно престати да постоји са падом Смедерева 1459. год.

Литература[уреди]

  1. ^ A History of Greece: The Byzantine and Greek empires, pt. 2, A.D. 1057-1453 by George Finlay, Henry Fanshawe Tozer; Clarendon Press, 1877,About the Serb contingent: Ducas (35. edit. Paris) makes the Servians 5000; Chalcocondila (78) says 10,000. But the Servian contingent was fixed at 2000 heavy cavalry in the first treaty between Servia and the Byzantine empire and Sultan Bayezid adopted the same number when he completed the subjection of Servia.

Спољашње везе[уреди]