Битка код Велбужда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Велбужда
Део Српско-бугарских ратова
План битке
План битке
Време: 28. јул 1330.
Локација: недалеко од Велбужда,
данашњег Ћустендила
Резултат: Одлучна српска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Царевина Бугарска
Краљевина Србија
Заповедници
Михајло III Шишман
Стефан Урош III Дечански
Душан
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
око 15.000:
12.000[1] Бугара, 3.000[2] Влаха, Татара и осталих плаћеника[3]
око 18.000:[4]
око 15.000 Срба и 2.000[5] немачких и каталонских плаћеника
Губици
непознати, али велики
непознати
{{{подаци}}}

Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (13221331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша[6][7]) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (13281341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.

Повод за битку[уреди]

Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II (12821328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник III. Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је 1331. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом (Асен III), према коме је требало да заједничким снагама нападну Србију, у лето исте године.

Заузимање положаја и почетни распоред трупа[уреди]

Манастир светог Ђорђа у Старом Нагорићану - где се је причестио српски краљ пред бој. Касније је у овом манастиру и сахранио бугарског цара Шишмана.

Србију је прво напао цар Андроник III почетком јула 1330. године. Међутим, византијске операције су биле концентрисане на област око саме границе, без дубљих продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обеју страна и тако прикљештену је лакше савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао.

Бугари су кренули на јужне делове Србије, према Струми и Брегалници, свакако са намером да се са те стране повежу са Византинцима и заједнички наставе нападе. Стефан Дечански је одлучио да предухитри њихово спајање и нападне прво Бугаре, због чега је груписао своје снаге на Добричком пољу, код ушћа Топлице у Јужну Мораву, очекујући бугарски напад са севера. Бугарски цар Михајло је пре напада на Србију са војском отишао до Видина, највероватније да би прихватио татарске и влашке савезнике, након чега је кренуо ка југу и прешао српску границу код града Землина, на Струми. Када је примио податке о његовом кретању, краљ Стефан је покренуо војску са намером да га пресретне, зауставивши се успут у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Сарандопорском манастиру. На реци Каменци је сачекао остатак своје војске и ступио у безуспешне преговоре са Бугарима. Ту је свакако примио и вести да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини у потрази за храном.

Фреска краља Стефана Дечанског

Са друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројчано јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, због чега су потценили њену снагу и били сигурни у победу. Стефан је са друге стране намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи оним што има у Бугарској.

„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“ (Григорије Цамблак)

Овим преговорима, Стефан је постигао свој циљ, одложивши почетак битке док му не стигну очекивана појачања. Истовремено је Бугаре убедио да му је војска слаба, због чега мора да преговара, тако да се добар део њихових налазио по околним селима и пљачкао, док је српски краљ наредио да почну припреме за битку.

У зору 28. јула, пристигла су и последња одељења српске војске којима је краљ дао мали одмор, да би око 7 сати изјутра код Велбужда (данашњег Ћустендила), напао Бугаре свом снагом.

Ток битке[уреди]

Бугари се уопште нису надали српском нападу, поготову не након преговора, а има мишљења да је чак и примирје било уговорено, али га Стефан није испоштовао. Обе војске су на дан битке биле бројчано подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, што су за то доба била поприличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбини: „... јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха“, док сам Душан наводи да је бројала до 80.000 људи, насупрот српских снага којих је било до 15.000.

Изненадни српски напад затекао је Бугаре потпуно неспремне, тако да њихови редови нису издржали ни први налет српске војске, већ су одмах распали и отпочели неорганизовано повлачење, што је српска војска искористила и у потпуности их разбила. У борби су се нарочито истакли одреди под вођство младог краља Душана. За његове стрелце савремени српски описивач битке наводи: „... ни су стрељали са обе руке и никако нису грешили“. Поред њих, под његовом командом Орбини наводи и 1300 немачких најамника, од чега је било 300 коњаника искусних у борбама, који су јурнули право ка делу бугарске војске у коме се налазила царска застава и сам цар Михајло.

Битка на Велбужду, дело сликара Живка Стојсављевића приказана изнад саркофага цара Душана у Цркви Светог Марка у Београду

Михајло је покушао да среди редове своје војске, али када у томе није успео и он сам је кренуо да бежи. Током бежања, он је пао са коња, тако да га је српска потера сустигла и убила, након чега га је однела српском краљу. Стефан Дечански је свог противника сахранио у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, а на месту на коме се пред битку налазио његов шатор подигао је цркву, која је уништена у Другом светском рату. Остатке бугарске војске окупио је у радомирском крају Михајлов брат Белаур (Змај на румунском).

Смрт бугарског Цара Михаила[уреди]

У историјским изворима, постоје три верзије хватања и смрти бугарског цара Михајла, по Григорију Цамблаку, он је био ухваћен жив, након чега је изведен пред Душана, који га је убио. Делимична потврда овога се може наћи и у речима самог Душана, који наводи да је он Михајлу одрубио главу.

Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.“ (Григорије Цамблак)

По другој верзији коју наводи Данилов ученик, цару се током бега коњ саплео и пао, након чега су га сустигли српски војници и убили.

„А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.“ (Данилов ученик)

По Мавру Орбинију, Михајлу се коњ саплео у бегу, након чега је он пешице побегао у шуму, где су га ухватили српски војници који су се склонили у шуму, пошто су рањени у борби. Након битке су га одвели пред краља Стефана Дечанског и он је током разговора умро божјом вољом.

„У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео до тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: „Нека се испуни воља божја.“ Изрекав то, издахне.“ (Мавро Орбини).

После битке[уреди]

Бугарски пораз је био потпун, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, а сам цар је погинуо.

„А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,...“ (Данилов ученик)

Након битке је најпре прикуппљен сав плен на једно место.

„А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,...“ (Данилов ученик)

Потом су пред краља Стефана изведебе заробљене бугарске велможе, којима је показан њихов мртви цар.

„И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,...“ (Данилов ученик)

Ови Стефанови потези требало је да убеде Бугаре да је даљи отпор узалудан, пошто им је цар мртав. Српски краљ је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду), коју је неколико година раније отерао покојни цар Михајло. Он је са њом имао сина Јована Стефана, који је требало да постане нови цар Бугарске, а пошто је тада био малолетан, регентску власт би вршила сама Ана (Неда).

Вест о српској победи стигла је и до византијског цара Андроника III, који се одмах одлучио да одустане од даљег војног похода на Србију. Он је главнину својих снага повукао из Македоније и усмерио ка Бугарској, док је зони дотадашњих операција оставио само неколико мањих гарнизона, које је касније млади краљ Душан истерао.

Српска војска је након битке наставила да наступа за Бугарима који су се повлачили, а до краља Стефана је стигла и вест да су Византинци одступили од српске границе и окренули се Бугарској. Код Извора, недалеко од Радомира, бугарски бољари су сачекали српског краља и затражили мир. Део Бугара је чак понудио Стефану да дође до уједињења Србије и Бугарске, али је он то одбио и задовољио се враћањем своје сестре и њеног сина на бугарски престо, чиме су Бугари добили веома повољан мир у односу на јачину пораза који су претрпели. Он није мењао друге слојеве унутрашње управе у Бугарској, већ је задржао постојеће стање, а своју сестру са сином је послао у Трново у пратњи једног српског одреда. Што се територијалних проширења тиче, Србија се готово и није проширила на рачун Бугарске, осим неких исправки границе и добијања Ниша.

Резултати победе[уреди]

Карта југоисточне Европе 1340. године.

Срби су овом победом постигли веома много. Бугарска је била ослабљена и сведена у границе између Дунава и Марице, тако да више није била у стању да офанзивно делује ка вардарској долини. То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан правац деловања ка Егејском мору. Са царицом Аном је у Бугарску дошао и српски политички утицај, тако да се Трнову после битке морало водити рачуна о држању Србије и њеним интересима.

Последице по Србију[уреди]

Оружје из доба битке.

Краљевина Србија победом код Велбужда готово и да се није проширила, а изостало је очекивано пљачкање по Бугарској, као и додела нових титула и поседа ратоборној властели. Краљу Стефану је ситуацију додатно компликовао његов син и наследник Душан, који се истакао током саме битке, због чега је задобио наклоност властеле. Да би примирио незадовољство међу властелом, Стефан је послао војне одреде предвођене младим краљем Душаном у Македонију, да поврате неколико градова које је Андроник III у свом краткотрајном походу заузео, и потисну Византинце.

Ово је међутим само привремено смирило тензије у краљевини Србији. Стефан је осећао незадовољство властеле његовом владавином и сумњао да ће Душан стати на њихово чело и покушати да га обори са власти, поготово што се показао као врстан војсковођа и код Велбужда, али и 1329. године против одреда бана Босне Стефана II (13221353). Због тога му је доделио на управу Зету, не би ли га умирио, али је то само убрзало предстојеће догађаје. Око Душана се у Зети окупљала незадовољна властела, а до њега су стизали и гласови да Стефан планира да га разбаштини и за свог наследника именује свог млађег сина из другог брака, Синишу. Свега пар месеци касније, у јесен 1330. године, отпочела су непријатељства међу њима и ускоро је Стефан упао у Зету са војском, у намери да предупреди Душанов покушај да га збаци. Душан се пред њиме повукао, након чега су отпочели преговори и дошло је до званичног помирења између њих двојице, али то није био крај њихових сукоба. Иако су се ствари вратиле на пређашње стање, напетост је остала, због чега је Стеафан упорно инсистирао да се Душан појави на његовом двору, што је овај упорно избегавао плашећи се за свој живот, а размишљао је и да побегне из Србије. На крају је одлучио да покуша да изненадним ударом збаци оца са власти. Он је са мањим одредом одабраних људи напао Неродимље 21. августа 1331. године и заузео краљевски двор, док су његове потере у Малом или Великом Петричу заробиле краља Стефана, који је покушао да се спасе бекством. Он је с породицом затворен у Звечан, а Душан се 8. септембра (Мала Госпојина) овенчао за краља у дворцу Сврчин. Стефан је преминуо у Звечану под неразјашњеним околностима 11. новембра, а његова друга супруга Марија и млађи син Синиша су остали да живе на двору.

Промену власти у Србији искористила је бугарска властела, која је збацила са власти Душанову тетку Ану (Неду) и њеног сина Јована Стефана, а за новог цара је изабран један од највиђенијих велможа Јован Александар (1331—1371), чиме су практично поништене све тековине битке на Велбужду. Нови бугарски цар није желео рат са Србијом, због чега је отпочео преговоре са новим српским краљем, који су резултовали Душановом женидбом Александровом сестром Јеленом, на Ускрс 1332. године.

Битка на Велбужду у народној песми[уреди]

О значају битке код Велбужда, сведочи и чињеница да се свест о њој очувала у народној поезији све до XIX века. У песми из Вуковог зборника Бан Милутин и Дука Херцеговац пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео „у земљу бугарску“ и „умирио земљу Бугарију“. У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о Цару Душану и краљу Михајилу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Cantacuzenos, I, pp. 429. 19
  2. ^ Nic. Gregoras. I, р. 455. 7-9.
  3. ^ Härtel & Schönfeld (1998), стр. 62.
  4. ^ The battle of Velbazhd ((bg))
  5. ^ Nic. Gregoras. I, р. 455. 19-20
    Викицитати „Stefan Uroš strengthened his army by more Spanish and German mercenaries (1.000 soldiers each)“
    ({{{2}}})
  6. ^ Alexander Kazhdan (editor), The Oxford Dictionary of Byzantium , Oxford, 1991. ((en))
  7. ^
    Викицитати „Резултати су битке: победа у пуном смислу речи, добитак Нишког краја, огроман плен, и диктирање мира Бугарској. Последице битке су: освојење Вардарске долине и превласт Рашке на Балканском полуострву.“
    (Чланак Велбушка битка Владимира Белића)

    Станоје Станојевић (покретач и уредник), Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]