Битка код Кустоце (1848)

Битка код Кустоце
	Део Првог италијанског рата за уједињење
	; Битка код Кустоце 1848. године
Време	25. јул 1848.
Место	Кустоца

Битка код Кустоце вођена је 23-25. јула 1848. године између војске Аустријског царства са једне и војске Сардиније са друге стране. Део је Италијанских ратова за независност, а завршена је победом Аустријанаца.

Увод[уреди | уреди извор]

После заузећа Виченце и добијених појачања, аустријски фелдмаршал Радецки је 22. јула поново кренуо у офанзиву. Сардинска војска под краљем Карлом Албертом је средином јула била развучена од Говернола на Поу до Риволија. Четири дивизије под генералом Бавом стајале су пред Мантовом; 2. корпус под генералом Де Сонацом код Сомакампање; коњица и Тосканци јужно од Вилафранке, а ломбардијске трупе на предделима Минча. Са трупама (око 4000 људи) у горњој долини Кијеза и у Валтелини сардинска војска бројала је укупно око 77.000 људи. Радецки је решио да пробије непријатељску средину код Соне и Сомакампање. Аустријанци су 23. јула код ових места ударили на делове сардинског 2. корпуса и освојили ивичне висове брежуљкастог земљишта. Де Сонац је свој корпус повео на десну обалу Минча. Аустријски 2. корпус је увече био код Кастелнуова, 1. корпус у простору Олиози, Салионце, Кустоца, а 1. резервни корпус генерала Вохера код Сан Ђорђа. Аустријска бригада генерала Зимбшена новообразованог 4. корпуса стигла је са југоистока у Бутапијетру. Радецки је намеравао да настави пробој и да са 2. корпусом пређе Минчо, а 1. корпус да штити јужни блок. На другој страни, сардински 1. корпус није прешао Минчо да би се спојио са 2. корпусом, па је краљ код Вилафранке прикупио 4 бригаде и коњичку дивизију да би напао непријатеља у бок. Сардински напад од Вилафранке према ивичних висова Кустоца-Сомакампања 24. јула погодио је бригаду Зимбшен, која је од Бутапијетре наставила марш према североистоку, и одбацио је према северу. Увече су Сардинци били за леђима аустријских главних снага. У међувремену је Радецки 24. јула код Салионца форсирао Минчо и пребацио укупно четири бригаде 1. и 1. резервног корпуса на западну обалу. Оне су се осигурале према Пескијери и пошле за сардинским 2. корпусом који је са главнином кренуо према Волти. Остале бригаде аустријског 1. и 1. резервног корпуса биле су 24. јула увече у Валеђу и Олиозију. Армија Радецког се дакле налазила на обема обалама Минча, али у једној групи, док је сардинска била аустријском армијом поцепана на два дела, а трећи се налазио код Мантове.

Битка[уреди | уреди извор]

Успехом Сардинаца против бригаде Зимбшен аустријска армија је угрожена с бока и леђа, а веза са Вероном ила је у опасности. Радецки је очекивао да ће пораз сардинског 2. корпуса привући остале сардинске снаге да се повуку на западну обалу Минча. Међутим, краљ је предузео успешан противудар у опасном правцу и Радецки је одустао од надирања према западу. Задржавајући запоседнуте делове преко Минча, решио је да са главнином нападне противника код Кустоце и Сомакампање. Карло Алберт, не знајући ништа о догађајима на Минчу западно од њега, решио је да идућег дана настави напад у бок и леђа Аустријанаца. На појачања није могао рачунати. Своју резерву оставио је у Вилафранки, а 1. корпус је требало да наступа према Валеђу.

Ове обостране одлуке довеле су 25. јула до наставка битке. Сардинске бригаде које су нападале на линију Валеђо-Кустоца-Сомакампања бачене су убрзо у одбрану. Аустријанци, затим, прелазе у напад. Уздрмали су цео сардински фронт. Сардинци се повлаче у току ноћи. Губици: Аустријанци: 2838, Сардинци 1139 људи. Већи губици Аустријанаца објашњавају се поразом бригаде Зимбшен.