Битка код Петроварадина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Петроварадина
Део Османско-хабзбуршких сукоба
Бакрорез битке код Петроварадина
Бакрорез битке код Петроварадина
Време: 5. август 1716.
Локација: Петроварадин, јужно од данашњег Новог Сада, Србија
Резултат: Победа Хабзбуршке монархије
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Свето римско царство
Хабзбуршка монархија
(са Угарском и Хрватском)[1]
Ottoman flag
Османско царство
Заповедници
Свето римско царство Еуген Савојски Ottoman flag Дамад Али-паша
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
~ 83,300
(41.000 аустријских, око 42.000 мађарске и граничарске војске.)[2]
~120.000
Губици
3.024 мртвих
2.230 рањених
~6.000
{{{подаци}}}

Битка код Петроварадина је била одлучујућа победа за аустријске снаге у рату између Аустрије и Отоманског царства (1716—1718) код Петроварадина, сада делу Новог Сада, Србија.

Историја[уреди]

Споменик на Везирцу
Детаљ битке на Везирцу 1716. године

Радове на Петроварадинској тврђави је прекинуло избијање новог Аустријско-турског рата (1716-1718). У настојању да измени одлуке Карловачког мира Османско царство је предузело поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27. и 28. јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха). Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба претходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турских коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војска је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави.

Форсирање Дунава[уреди]

Са друге стране током ноћи између 4. и 5. августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Прегруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво. Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а велики везир је погинуо са најоданијим припадницима личне гарде.

Смрт Дамад Али-паше[уреди]

Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата.

Аустријски губици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустријанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена.

Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо. Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Liptai Ervin: Magyarország hadtörténete (Military history of Hungary), Zrínyi Katonai Kiadó (Zrínyi Military Publisher), Budapest 1985. 1985. ISBN 963-326-337-9
  2. ^ Military History of Hungary, Zrínyi Military Publisher, 1984.

Спољашње везе[уреди]