Битка код Фолкландских острва

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Фолкланских Острва
Део Првог светског рата
Фолкландска Острва
Фолкландска Острва
Време: 8. децембар 1914.
Локација: близу Фолкланских Острва
Резултат: одлучна британска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство Застава Немачког царства Немачко царство
Заповедници
Деветон Старди Максимилијан фон Шпе
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
2 бојна крсташа
3 оклопна крсташа
2 лака крсташа
1 преддреднот
2 оклопна крсташа
3 лака крсташа
3 транспортна брода
Губици
10 мртвих
19 рањених
нема изгубљених бродова
1.871 мртав
215 заробљених
2 оклопна крсташа
2 лака крсташа
2 транспортна брода заробљена
{{{подаци}}}

Битка код Фолкландских острва је поморска битка, која се одиграла 8. децембра 1914. на почетку Првог светског рата.

Ситуација пре битке[уреди]

Након битке код Коронела 1. новембра 1914. године, услед потешкоћа око снабдевања својих бродова у Тихом океану и примљених обавештења о наиласку јачих јапанских поморских снага, командант немачке Источно азијске ескадре, вицеадмирал Максимилијан фон Шпе, је кренуо ка Атлантском океану ради крстаричког рата и евентуалног покушаја пробоја у Немачку. На основу неких својих обавештајних података, а можда и британских дезинформација, протурених преко агената у лукама Јужне Америке, да су сви бритнаски ратни бродови хитно упућени у Јужну Африку ради гушења побуне Бура и да су на Фолкландским острвима, у луци Порт Стенли енгл. Port Stanley остале само 3 — 4 застареле јединице, вицеадмирал фон Шпе је током покрета одлучио да препадом на Фолкландска Острва уништи залихе горива и матријала, и зароби бритнаског гувернера.

Задржавши се неколико дана у Валпараису, ради попуне залиха, вицеадмирал фон Шпе је био веома срдачно дочекан од тамошње немачке насобине која му је уручила цвеће. Видевши цвеће рекао је својим официрма: „То ће бити за мој погреб“.

Ескадра вицеадмирала Максимилијана фон Шпеа у луци Валпараизо, 3. новембра 1914. г.; оклопни крсташи „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ ближе, лака крстарица „Нирнберг“ иза њих, у средини су чиленаске крстарице „Есмареалда“, „О'Хигинс“ и „Бланко Енкалада“, и бојни брод „Капетан Прат“

Након испловљавања из Валпараиса, фон Шпеова ескадара се изгубила на пучини а да нико са сигурношћу није могао да предвиди њене потезе.

Око 12:00 часова, 6. децембра, вицеадмирал фон Шпе је испловио из Магелановог пролаза пролаза са својих 5 ратних бродова и упутио се ка североистоку.

За то време, Британци су предузимали хитне мере не би ли заштитили поморски саобраћај у Атлантском океану. Чим је стигла вест о поразу вицеадмирала сер Кредока, Први лорд британског Адмиралитета, сер Винстон Черчил (енг. Sir Winston Leonard Spencer-Churchill) - (1874 — 1965. г.) дошао је на идеју да се издвоји бар један брод из састава тзв. „Домовинске флоте“ у домаћим водама која је имала за циљ да држи „у шаху“ комплетну немачки флоту у самој Немачкој, и упутити га у јужноамеричке воде. На такав Черчилов предлог је Први поморски лорд флоте Његовог Величанства лорд Џон Фишер, (енг. John Arbuthnot "Jackie" Fisher) — (1841-1920), имао још смелији предлог. Сматрао је да се из Домовинске флоте требају издвојити два бојна брода, а уз то да се и трећи упути у воде Западне Индије — на Карибима — у случају да вицеадмирал фон Шпе прође кроз Панамски канал. Тиме би се веома много ослабила снага флоте у самој матици. Адмирал сер Џон Џелико (енг. John Rushworth Jellicoe) — (1859 – 1935. г.), командант Домовинске флоте је одмах пристао да одвоји бојни крсташ „Принсес Ројал“ (енг. HMS „Princes Royal“), али се проблеми настали што су два бојна крсташа, „Инфлексибл“(енг. HMS „Inflexible“) и „Инвизибл“ (енг. HMS „Invicible“) управо тада упловили у тзв. суви док ради поправки и чишћења корита и нису били у могућности да исплове пре поноћи новембра.

Ипак, донесена је одлука да та два бојна крсташа исплове већ 11. новембра, под командом вицеадмирала сер Довтона Стердија (енг. Sir Frederick Charles Doveton Sturdee) — (1859 — 1925), а у случају потребе да се радници бродоградилишта укрцају на њих и да се првом погодном приликом врате и доврше посао. Тако је и било учињено.

Бојни крсташи су примили наређење да се током пловидбе не служе радио—уређајима, како не би одали своје позиције. Поред тога, британски Адмиралитет је формирао чак 5 ескадри од којих је свака понаособ била јача од немачког састава контрадмирала фон Шпеа. Ове ескадре су биле распоређене по разним зонама Атлантског океана, док је луци Порт Стенли наређено да се што је могуће јаче утврди свим расположивим средствима.

Вицеадмиралу сер Довтону Стардију су поред ова два бојна крсташа биле потчињене и све поморске снаге у Атлатском океану јужно од петог степена северне географске ширине као и у Тихом окенау.

7. новембра је у Порт Стенли упловио сер Старди са својим бродовима, где је затекао тзв. „преддреднотскибојни брод „Канопус“ (енг. HMS „Canopus“) спремног за борбу, и одмах је приступио попуни погонског материјала. С тим снагама су бритнаску ескадру на Фолкландским острвима сачињавала 2 бојна крсташа — „Инвинсибл“ (енг. HMS „Invincible“) и „Инфлексибл“ (енг. HMS „Inflexible“), 3 оклопна крсташа — „Карнарвон“ (енг. HMS „Carnarvon“)' — (тежина: 9960 тона, максимална брзина: 27,7 чворова, главно наоружање: 14 топова од 152 mm и две торпедне цеви), „Корнвол“ (енг. HMS „Cornwall“) и „Кент“ (енг. HMS „Kent“) — (тежина: 9960 тона, максимална брзина 24,7 чворова, главно наоружање: 14 топова од 152 mm и торпедне цеви), две лаке крстарице — „Бристол“ (енг. HMS „Bristol“) и „Глазгов“ (енг. HMS „Glasgow“), као и једна помоћна крстарица — „Македонија“ (енг. HMS „Macedonia“).

Британски бојни брод „Канопус“

Битка[уреди]

Британци на Фолкландским острвима су били веома неопрезни, јер иако су знали да постоји могућност доласка немачке ескадре — а били су ту баш да би јој спречили улазак у Атлантски океан — они не само да нису послалу ни једну јединицу на извиђање но су сви бродови били у заливу и мирно утоваривали угаљ и остали материјал — сматрали су да су Немци још увек у Валпараису. Иако су котлови били ложени, машине уопште нису биле под паром, те бродови нису могле брзо да исплове.

8. децембра, око 07:50 часова, док је већина јединице вицеадмирала Страдија још увек укрцавала угаљ, били су опажени оклопни крсташ „Гнајзенау“ (нем. SMS „Gneisenau“) и лака крстарица „Нирнберг“ (нем. SMS „Nürnberg“) који су им се приближавали. Када су ови бродови око 08:30 часова приметили дим британских бродова који су форсирано ложили котлове, сматрали су да Британци пале складишта горива на острву. Наставивши да прилазе сидришту, приметили су и неке ратне бродове о чему су обавестили вицеадмирала фон Шпеа који је на оклопном крсташу „Шарнхорст“(нем. SMS „Scharnhorst“), са лаким крстарицама „Дрезден“ (нем. SMS „Dresden“), „Лајпциг“ (нем. SMS „Leipzig“) и три транспортна брода био удаљен тридесетак километара. Тек када је „Канопус“ отворио ватру из топова од 305 mm на оклопни крсташ „Гнајзенауа“, гађајући га преко ниске превлаке, немачка претходница је изнад залива угледала четири троножна јарбола какве су у то време имали само бојни крсташи и бојни бродови. Поред тога, приметили су и јарболе других, великих бродова. Обавештен о овоме, вицеадмирал фон Шпе наређује прекид операције и брзином од 22 чвора се ратним бродовима упућује ка југоистоку, на отворени океан, док је транспортним бродовима наредио да се одвоје и покушају да се спасу.

Оклопни крсташ „Шарнхорст“
Оклопни крсташ „Гнајзенау“
Лака крстарица „Дрезден“ у Килском каналу

Немачка ескадра је доста добила у времену тиме што британски бродови нису били под паром и што нису могли одмах да исплове. Тек између 09:45 и 10:00 часова су испловили британски бојни крсташи „Инвинсибл“ и „Инфлексибл“, оклопни крсташи „Карнавон“, „Корнвол“ и „Кент“ као и лака крстарица „Глазгов“; касније су испловиле и лаке крстарице „Бристол“ и помоћна крстарица „Македонија“ и кренуле у потеру за немачким транспортним бродовима.

По одличној видљивости — чак од 15 миља, умеерном ветру и мирном мору, вицеадмирал Стради је почео постепено да сустиже ескадру вицеадмирала фон Шпеа. Од немачких бродова је прва почела да заостаје лака крстарица „Лајпциг“. У 12:55 часова бојни крсташ „Инфлексибл“ а убрзо за њим и „Инвинсибл“, са одстојања од 16.000 метара отварају ватру на „Лајпциг“. У намери да спасе крстарице, вицеадмирал фон Шпе им у 13:20 часова наређује да се одвоје ка југу, а сам је са оклопним крсташима „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ окренуо у 13:25 ка Британцима и са раздаљине од 15.000 метара отворио ватру.

Стради је за немачким лаким кртарицама упутио бојне крсташе „Корнвол“, „Кент“ и лаку крстарицу „Глазгов“, а са оклопним крсташем „Карнавоном“ прихавтио је борбу са немачким оклопним крсташима. Битка се претворила у неколико одвојених поришта. Однос анагажованих главних топова био је 16 од 305 mm, 4 од 190 mm и 6 од 152 mm према 16 од 210 mm и 12 од 150 mm у корист Британаца. Тежина бочног плотуна британске главнине снага била је 6.576 kg, а немачке 1776 kg — 3,7:1. (Оклопни крсташ „Карнавон“ је учествовао само у завршној фази битке, против оклопног крсташа „Гнајзенау“.)

Користећи се својом већом брзином Британци су бирали даљину гађања. Немци су више пута током битке покушавали да смање растојање не би ли повећали учинак своје ватра и можда, евентуално, створили услове за лансирање торпеда. Иако се борба водила углавном на крајњој граници домета немачке тешке артиљерије, а поред тога су због правца ветра британски бродови били маскирани сопственим димом, Немци су, ипак, постизали поготке. Када се даљина смањила на 11000 метара и у дејство ступила немачка средња артиљеријска оруђа, вицеадмирал Стради је наредио да се повећа одстојање тако да је око 14:00 часова престала ватра са обе стране. Покушај вицеадмирала фон Шпеа да умакне на пучину био је осујећен већом брзином британских бродова, те је борба настављена око 14:50 часова. Вицеадмирал Стради је хтео да користи предност јачег калибра и домет својих топова. У 16:17 часова био је потопљен оклопни крсташ „Шарнхорст“ са вицеадмиралом фон Шпеом и скоро целокупном посадом. Оклопни крсташ „Гнајзенау“ ипак је наставио борбу апсолутно свестан безизлазности ситуације и у 18:20 часова потпуно онеспособљен за даљу борбу сам се потопио. Британци су одмах спустили чамце за спасавање, али су успели да спасу свега 200 морнара, од који су многи већ сутрадан умрли.

Овако дугачка борба показује велику пожртвованост и јуначку борбу немачких посада, као и одличну градњу немачких бродова. Било би сасвим логично да су немачки оклопни крсташи били уништени у року од неколико десетина минута јер су британски бојни крсташи били готово четири пута надмоћнији и расплогали су са са знатно већом брзином. У борби се показало да је немачки оклопни крсташ „Гнајзенау“ био погођен скор тридесет пута од британских тешких топова пре но што је потонуо.

Треба напоменути да су, упркос извојеваној победи, Британци током битке слабо гађали држећи се на што је могуће већем растојању. На таквој удаљености немачки бродови нису уопште могли да употребљавају своје топове калибра 150 mm, док су једва досезали британске бродове са својим топовима од 210 mm. Упркос томе Немци су успели да чак 22 пута погоде британски бојни крсташ „Инвинсибл“, што доказује сјајан квалитет немачких посада.

На крају борбе британским бродовима је остало још само по 32 гранате калибра 305 mm.

На одвојеном бојишту бојни крсташ „Корнвол“ и лака крстарица „Глазгов“, потопили су немачку лаку крстарицу „Лајпциг“, на који је повремено ватру отварао и оклопнини крсташ „Кент“. „Лајпциг“ се борио све до мрака са чак седам пута јачим противником и кад је тешко оштећена испуцала сву миницију и лансирала сва своја торпеда потпила га је сопствена посада да га не би заробили Британци. Од ове храбре посаде било је спасено свега 18 људи. Оклопни крсташ „Кент“ је потопио немачку лаку крстарицу „Нирнберг“. „Нирнберг“ је такође потопила сопствена посада након борбе са седам пута јачим оклопним крсташем у којој су јој биле тешко оштећене машине и кад јој је запретила опасност да буде заробљена. Одбивши да се преда тонуо је прамцем напред, а победници су могли да виде на крми која се све више и више уздизала групу морнара која су до последњег тренутка поздрављали немачку ратну заставу.

Када су се лаке крстарица „Бристол“ и помоћна крстарица „Македонија“ приближили немачким транспортним бродовима, „Баден“ и „Санта Изабел“ (нем. „Santa Isabel“) су се сами потопили док је „Зајдлиц“ (нем. „Seydlitz“) успео да побегне у аргентинске воде. Од целе фон Шпеове ескадре успела је да побегне, захаваљујући мраку, једино лака крстарица „Дрезден“ и завуче се у један усамњени залив Огњене Земље.

Ту је остала скривена преко два месеца и пошто се снабдела угљем који јој је паробродом био послан од немачке тајне службе у Пунта Аренасу, након чега је испловила у Тихи океан. Током састанка са другим паробродом за угаљ који је чекао да јој попуни залихе након крстарења, „Дрезден“ је изненадио оклопни крсташ „Кент“, али је „Дрезден“ опет успео да умакне.

Упловио је у залив Сан Хуан Баутиста на чилеанском острву Мас а Тјери, пред који су 14. марта 1915. године стигли оклопни крсташ „Кент“, лака крстарица „Глазгов“ и помоћна крстарица „Орама“. Одмах су отворили ватру на њега упркос томе што је био у неутралној луци, те је посада ове немачке лаке крстарице била принуђена да потопи свој брод да га Британци не би заробили.

Први лорд британског Адмиралитета, сер Винстон Черчил је овако описао своје проживљавање битка код Фолкланда: „Тог поподнева око 17:00 часова радио сам у Адмиралитету кад ми је адмирал Оливер донео телеграм гувернера Фолкланда: Адмирал фон Шпе допловио је раним јутром са свом својим бродовима и сада је у борби са комплетном флотом адмирала Страдија, која је управо укрцавала угаљ. Обузела ме језа, јер смо последњих месеци доживели толика непријатна изненађења. Јесмо ли поново изненађени и поражени, упркос нашој надмоћности, одмах на почетку? Да ли је то било могуће закључити из овог телеграма, упиато сам начелника Врховне команде. Надам се да није тако, једимо је одговорио. Ипак сам приметио да га је моје питање узнемирило. Два сата касније поново су се отворила врата, а редовно мрко и чангризаво Оливерово лице се претворило у гримасу налик на смешак. Све је у реду. Сви су на дну“.

У бици код Фолкланда је погинуло приближно око 2.000 немачких морнара, а заробљено их је 212. Британаца је погинуло свега 6, а раљених је било 20. Овом победом Бритнаци су отклонили опасност која је претила њиховом саобраћају у Атлантском океану, повратили престиж пољуљан након битке код Коронела и ослободили знатне поморске снаге које је везивала ескадра контраадмирала фон Шпеа.

Извори[уреди]

  • Др. Инг. Борис Прикрил, Ратне флоте и поморске битке, Техничка књига, Београд 1952. г.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Битка код Фолкландских острва