Битка у Хелголандском заливу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка у Хелголандском заливу
Део Првог светског рата
SMS Ariadne.jpg
Време: 28. август 1914.
Локација: Хелголанд, Северно море
Резултат: Британска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство Застава Немачког царства Немачко царство
Заповедници
Дејвид Бити
Реџиналд Тирвит
Леберехт Мас
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
5 бојних крсташа
8 лаких крсташа
33 разарача
3 подморнице
6 лаких крсташа
19 торпедних чамаца
12 миноловаца
Губици
35 мртвих
55 рањених
712 мртвих
149 рањених
336 заробљених
3 лака крсташа
1 торпедни чамац
{{{подаци}}}

Битка у Хелголандском заливу је била поморска битка у Првом светском рату. Борба је вођена у петак 28. августа 1914. године између британске и немачке морнарице крај северозападне обале Немачке. У тој бици је победила британска морнарица потопивши 3 немачке лаке крстарице и 1 торпедни чамац.

Увод[уреди]

Одмах по почетку рата Немачка ратна морнарица је организовала сталну службу предстража и извиђања, да би се тако заштитила од сваке изненадне акције британске флоте. Највећи део немачких ратних бродова био је смештен у базама на дну Хелголандског залива, у лукама Вилхелмсхафен и Куксхавен. У полукругу од око 25 километара од улаза у Хелголандски залив била је постављена линија немачких извиђачких предстража која се састојала од низа патролних и наоружаних рибарских бродова којима су за заштиту били додељени торпедни чамци и две лаке крстарице.

Ове јединице су се смењивале тако да је улаз у Хелголандски залив био под сталном стражом. Британска морнарица је повремено слала подморнице да посматрају кретање немачке флоте и појединих бродова и на темељу ових извештаја дознало се за ову сталну стражу немачких лаких јединица.

Припрема Британаца[уреди]

Немачка лака крстарица Келн

Британци су одлучили да на ове немачке снаге изврше изненадни препад. Очекујући да ће нападом на патролне снаге привући јаке површинске снаге немачке флоте за ову операцију ангажовали су 5 бојних крсташа и оклопних крсташа, 8 крстарица, 33 разарача и десетак подморница. Команда је била поверена адмиралу Дејвиду Битију, који је истовремено командовао и снагама за подршку, тј. Првом ескадром бојних крсташа коју су сачињавали бојни крсташи „Њу Зиланд“ (енг. HMS New Zealand) и „Инвинсибл“ (енг. Invincible), као и три крстарице, док је командант лаких снага из тзв. Харвичког састава, које су требале да изазову Немце продором у Хелголандски залив, био комодор Реџиналд Тирвит (Reginald Tyrwhitt). При томе је требало да брзе јединице иза острва Силта заобиђу линију немачких извиђачких јединица и да у њеној позадини нападну крстарице и торпедне чамце одређене за њену подршку, док су подморнице требале да поставе заседу код острва Хелголанд против оних немачких јединица које би биле послане у помоћ.

Северно море 1914.-1918.
1. Хелголандска биткаБитка код Догер БенкаЈиландска битка2. Хелголандска битка

Британци су три подморнице упутили у непосредну близину Хелголанда а неколико пред ушће реке Емс да зароњене чекају и евентуално нападну немачке бродове који би туда наишли а три подморнице су упутуили на 40 миља од Хелголанда да пловидбом на површини и интензивним радио-саобраћајем на свим могућим таласним дужинама на себе привуку немачке разараче из патролне службе.

Битка[уреди]

У зору 28. августа 1914. године по магловитом времену које је дозвољавало видљивост на свега 1000 метара, јаке британске снаге су упловиле у Хелголандски залив. Због магле нису опловиле иза острва Силт, већ су прошле директно кроз прву патролну линију. Тог дана за подршку иза ове линије било је 9 разарача и 3 лаке крстарице, док се у луци Хелголанда налазило још 10 разарача и 8 подморница. У 07:00 часова британске снаге су изненада изашле из магле у непосредној близини немачких разарача. Видећи продор надмоћних британских сила, немачки бродови су се почели повлачити јављајући преко радија о извршеном продору. Убрзо након 07:00 часова је био потопљен немачки торпедни чамац V 187.

Читава операција се развијала врло брзо и положај бродова се стално мењао, јер су за ову акцију биле изабране брзе јединице тако да су састави возили преко 25 чворова мењајући брзо и често курс. На први извештај о нападу испловили су из Хелголандске луке сви разарачи, док су испловиле само две подморнице. Већ око 08:00 часова ови разарачи из Хелголанда су се састали са онима који су се повлачили, али су још увек били слаби да се одупру надмоћном противнику.

Немци брзо ка попришту шаљу лаке крстарице „Фрауенлоб“ (нем. SMS „Frauenlob“) и „Штетин“ (нем. SMS „Stettin“) да дају подршку својим разарачима. Њима се придружује и флота лаких крстарица из Вихлемсхафена коју су сачињавале „Мајнц“ (нем. SMS „Mainz“), „Келн“ (нем. SMS „Köln“) и „Ариадне“ (нем. SMS „Ariadne“). Због осеке из Вилхелмхафена нису успели да исплове и немачки бојни крсташи и тако дају подршку својим лаким снагама.


Све немачке лаке крстарице су возиле пуном брзином упркос магловитом времену према подручју операције. Оне су стигле око 11:00 часова и одмах ушле у борбу, која се дотле већ расплинула у појединачне битке, јер су се британски и немачки разарачи растурили по читавом јужном делу Хелголандског залива.

Долази до оштре борбе између британске лаке крстарице „Еритјуз“ (енгл. HMS „Arethusa“), заставног брода комодора Тирвита, која је предводила комплетан британски састав, и немачке лаке крстарице Фрауенлоб. Борба се водила на растојању од 5500 метара, током које је немачка крстарица постигла знатан успех наневши Еритјузи таква оштећења да је морала да напусти борбу. Успех немачке лаке крстарице је већи тиме што је њено главно наоружање било десет топова од 100 mm, док је „Еритјуз“ имала још и два топа од 150 mm.

Када је „Еритјуз“ почела да се повлачи „Фрауенлоб“ и „Штетин“ је нису прогонили, што их је заправо спасило да не налете на ескадру адмирала Битија која је била у близини.

Надјачан и са тешко оштећеном крстарицом комодор Тирвит је хитно затражио помоћ од британских бојних крсташа. Они су веома смело упловили дубоко у Хелголандски залив. Неке од ових јединица умало нису потопиле сопствене подморнице, које су, како је већ речено поставиле заседу против немачких појачања, а нису биле обавештене о учествовању ових својих јединица у операцији. То уједно показује како је некада подморницима било тешко под напетим условима да разликују сопствене од противничких јединица.


Група вицеадмирала Битија, која се налазила неких 46 километара северније, стигла је на поприште у 12:40 часова и потпуно изненадила Немце. Већа брзина и ватрена моћ британских бојних крсташа је потпуно одлучила битку. Убрзо по уласку британских појачања била је потопљена немачка лака крстарица „Мајнц“ после кратке али веома храбре борбе. Пред појавом тешких јединица британске флоте немачке лаке крстрице су почеле брзо да се повлаче, али су Британци ипак успели да потопе још две - „Келн“ и „Ариадне“. Након тога све британске лаке јединице су се сакупиле око бојних крсташа, па су се Британци без икаквих губитака, али са прилично оштећеним лаким снагама вратили у своје базе.

Резултат[уреди]

Немачки губици у људству су износили 712 погинулих и 419 заробљених морнара, док су Британци изгубили 75 људи.

Велики успех ове британске акције је последица промишљеног плана, велике брзине и тачности његовог извршења као и магловитог времена које је онемогућило Немцима да добију јасну слику о снагама противника које су учествовале у нападу, тако да су мислећи да се ради само о мањим јединицама нису биле послате тешке јединице. У том случају би немачка ратна морнарица имала вероватно знатно мање губитке, док би већим губицима били изложени нападачи.

Немачки бојни крсташи усидрени у реци Јадеу, удаљени само 60 миља нису успели да интервенишу због осеке јер нису могли да пређу спруд на ушћу.

Немачкој морнарици се овде осветила неопрезност, јер да је одмах по избијању непријатељстава положила минска поља на улазу у Хелголандски залив британска морнарица не би могла да изведе овакав продор. Немци су минска поља положили одмах после ове акције и због тога Британци нису више ни покушавали да упадају у Хелголандски залив.

Након ових губитака намци су реорганизовали патролну службу у Хелголандском заливу и одредили једну ескадру бојних бродова и бојних крсташа да буду стално на сидришту Шилинг у заливу Јадеу за евентуално пружање помоћи патролним снагама. Цар Вилхелм II од Хоенцолерна (Wilhelm von Hohencollern) је наредио да за будуће оперције површинске снаге прво траже његово одобрење.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]