Бихаћ
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Бихаћ | |
|---|---|
 Нови трг у Бихаћу |
|
 (Грб) |
 (Застава) |
| Основни подаци | |
| Површина: | 900 km² |
| Популација (1991.) - ужа градска област: - шира градска област: - густина: |
45.553 70.732 ст./km² |
| Надморска висина: | m |
| Часовна зона: | UTC+1 (CET) (Летње време: UTC+2 (CEST) |
| Положај | |
| Кантон: | Унско-сански кантон |
| Ентитет: | Федерација Босне и Херцеговине |
| Географске координате: |
44° 49′ ′′ с.г.ш. 15° 52′ ′′ и.г.д. |
  Бихаћ
Бихаћ на мапи БиХ
|
|
| Ознаке града | |
| Ауто ознака: | |
| Позивни број: | (+387) 037 |
| Поштански број: | |
| Политика | |
| Градоначелник: | Хамдија Липовача (СДП) |
| Владајуће странке: | |
| Последњи избори: | |
| Званична адреса града Бихаћа | |
| Интернет страна: | www.bihac.org |
Координате: 44° 49′ ′′ СГ Ш, 15° 52′ ′′ ИГ Д
Бихаћ је град и средиште општине у северозападном делу Босне и Херцеговине, као и управни центар Унско-санског кантона. Површина општине је 689 km² а број становништва износи отприлике 60.707. Град се налази на реци Уни.
Садржај |
[уреди] Географија
Бихаћ је смјештен у сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине и привредно је, административно и културно средиште Унско-санског кантона.
На западу Бихаћ граничи с Републиком Хрватском, односно општинама Доњи Лапац и Плитвичка Језера-Кореница, на сјеверу са општином Цазин, на истоку са општинама Босанска Крупа и Босански Петровац, а на југу са општином Дрвар.
[уреди] Историја
[уреди] Праисторијско доба
Географски положај и погодни климатски услови су од прадавних времена погодовали насељавању људи на бихаћко подручје. Иако недавно истражено, на основу ископина и бројних остатака, установљено је присуство човјека у старијем каменом, касном бронзаном, те старијем и млађем жељезном добу. У Рачићу, десет километара југоисточно од Бихаћа, заједно са костима мамута, пронађена су два кремена новчића.
Присуство дијелова племена Јапода на овом подручју сигурно је доказано. Почевши од 8. вијека п. н. е. они су, поред дијела Славоније, Горског котара и Лике, насељавали и Бихаћко поље. Јаподска култура обиљежила је Бихаћ изузетним вриједностима далеког наслијеђа, од конструкционих рјешења сојеница, преко накита од бронзе, жељеза и сребра, до „Јаподског коњаника“. Налази из многих мијеста, међу којима су Бихаћ, Голубић, Притока и Рипац, приказују специфичан карактер илирске културе на јаподском подручју (урне с призорима из свакодневног и загробног зивота, равни гробови с богатим призорима, накит, оружје, јаподске капе).
[уреди] Римско доба
Након хиљаду година постојања на овим просторима Јаподе су покорили римске легије које су из више праваца продреле на Балканско полуострво. Римски император Октавијан 35. године п. н. е. је повео рат против јаподских племена да би успоставио коначну власт Римске империје. Ово подручје је припало римској провинцији Далмацији. Римљани доносе своје обичаје, законе и традиционално градитељство. Неки старији историографи лоцирали су на терену данашњег села Голубић римски град Раетинијум. Према површинским налазима грађевинског материјала и каменим споменицима може се претпоставити постојање римског градског центра у околини Бихаћа. Остаци појединих зграда откривени су на Хумачким главицама, у Изачићу, Заложју и Брековици. Термални извор у Гати Илиџи и већа зграда озидани су у римско доба. Умјетност античког доба сачувана је на каменим надгробним споменицима гдје се претежно појављују геометријски мотиви.
[уреди] Средњи вијек
Почетком 6. вијека (505. године) римске провинције Далмација (којој је припадало и бихаћко подручје) Либурнија и Савија спојене су у једну покрајину под владом готског кнеза. Почетком 7. вијека, између 602. и 614. године, Словени су населили бихаћки крај кад и почиње трајни процес словенизације. Словенска племена, настањена на овом и ширем подручју током раног средњег вијека ускоро бивају преплављена доласком нових Словена, те се налазе на сталном удару Византије с истока и Франачке са запада. Град је био средиште хрватске краљевине под краљем Томиславом све до 1102, али град и околна подручја и даље остају настањени Хрватима и ван јурисдикције Угарске. До тада се говори о бихаћком крају, бихаћком подручју, о једном безименом простору, а да се име града не спомиње. Неколико година босански краљ Твртко I је владао овим крајем, али у име Ладислава Напуљског. Град је у његово име био заузео херцег сплитски Хрвоје Вукчић Хрватинић.
Краље Угарске Бела IV је 26. фебруара 1260. године издаје повељу која је непосредна потврда о постојању града Wyhygha, (или Vihucha и Бишћа), на Отоку св. Ладислава којег запљускује ријека Уна. Године 1262. проглашен је слободним краљевским градом с правима да се бави слободном трговином и занатством, без самовоље племића, сто чини основу његовог даљег развоја и у чему је суштина његовог статуса "слободног краљевског града". Бихаћ се формира и развија као градски, трговачки и занатски центар на раскршћу путева и токова живота. Бихаћ је добро утврђен град опасан двоструким бедемом с великим бројем пушкарница и округлим четверокутним кулама.
Краљ Жигмунд Луксембуршки боравио је у Бихаћу 1412. године када га је предао Франкопанима у чијој ће власти остати до почетка 16. вијека када поновно прелази под непосредну краљевску власт као Regia civitas. На бихаћкој Капетановој кули још стоји лик пеликана, грба Франкопана. У Бишћу у више наврата је засједао Хрватски сталешки сабор, а недалеко одатле тај исти Сабор у Цетинграду изабрао Хабсбуршког надвојводу за хрватског краља.
Падом под Османлије европски картографи ово подручје називају "Турска Хрватска", да би касније добио назив Крајина, па по томе у Босанска Крајина насупрот Војној Крајини с друге стране границе.
На глагољској листини с краја 14. вијека сачуван је печат средњовјековног Бихаћа на којем се виде три куле. На средњој је застава с натписом Civitatis Bihigiensis. Исти мотив има грб града. У старим и сачуваним пергаментним листовима град се спомиње под различитим именима: Bihig, Byheg, Bichich, , Bihag, Vywegh, Wyjgh. У средњовјековном периоду Бихаћ постаје занимљив и привлачан за насељавање и то је доба његовог сталног успона иако је с времена на вријеме преживљавао многе ударе.
Занимљиво је да се већ од самог почетка појаве протестантског хришћанства у Бихаћу обавља богослужење и за тај облик хришћанства[тражи се извор од 10. 2009.], а остатака богумилских (крстјанских, Црква босанска) гробница нашло се и у околини Бихаћа, што свједочи да је богумилство било узело маха и у овом дијелу Босне. Од културних занимљивост ваља споменути да се као члан магистрата - грађанин - на списку налази и први хрватски романописац Петар Зоранић, а Јурај Крижанић, први панславен, теоретичар музике, библиотекар, математичар, језикословац поријеклом је из предстраже Бихаћа, Рипча.
Археолози су открили и избројали остатке 60 већих и мањих утврда, густо смјештених као одбрамбени појас против Османлија, те тврдо зиданих градова који говоре о томе како се граница утврђивала и бранила. Те градове изградили су, утврдили и наоружали искључиво властитим новцима Франкопани, Зрински, Бабонићи Благајски и други. Сами називи тих градова су интересантни већ и стога што његова етимологија упућује на извор у словенској митологији. Напримјер Подзвизд, носи име једног славенског божанства. У борбама за угарско-хрватско престо, током 14. вијека и касније, на подручјима око ријеке Уне, долази до сукоба између моћних властелина који подржавају своје претенденте. Али и међусобне размирице домаћег племства доводе до незадовољства међу становништвом и слабе одбрамбену моћ подручја. У таквим немирним временима Бихаћ није могао сачувати статус слободног краљевског града, те је увучен у династијске борбе.
Пред османском најездом бројни Хрвати су напустили ове крајеве и населили се од подручја у Покупљу, Посавини и Градишћу све до Чешке и Моравске.
[уреди] Становништво
 |
За више информација погледајте Демографија Бихаћа |
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Бихаћ је имала 70.732 становника, распоређених у 48 насељених места.
| Становништво општине Бихаћ | ||||||
| година пописа | 1991. | 1981. | 1971. | |||
| Муслимани | 46.737 (66,07%) | 40.041 (61,09%) | 37.325 (64,14%) | |||
| Срби | 12.689 (17,93%) | 11.093 (16,92%) | 12.096 (20,78%) | |||
| Хрвати | 5.580 (7,88%) | 5.855 (8,93%) | 6.824 (11,72%) | |||
| Југословени | 4.356 (6,15%) | 7.364 (11,23%) | 1.133 (1,94%) | |||
| остали и непознато | 1.370 (1,93%) | 1.191 (1,81%) | 807 (1,38%) | |||
| укупно | 70.732 | 65.544 | 58.185 | |||
У границама данашње општине Бихаћ (са делом општине Дрвар који је припао општини Бихаћ), национални састав 1991. године, био је следећи:
укупно: 72.454
- Муслимани - 46.740 (64,50)
- Срби - 14.391 (19,86)
- Хрвати - 5.582 (7,70)
- Југословени - 4.370 (6,03)
- остали - 1.371 (1,91)
[уреди] град Бихаћ
| Бихаћ | ||||||
| година пописа | 1991. | 1981. | 1971. | |||
| Муслимани | 27.418 (60,18%) | 14.155 (47,38%) | 13.752 (57,15%) | |||
| Срби | 8.218 (18,04%) | 5.829 (19,51%) | 5.222 (21,70%) | |||
| Хрвати | 4.805 (10,54%) | 2.872 (9,61%) | 3.453 (14,35%) | |||
| Југословени | 4.020 (8,82%) | 6.616 (22,14%) | 1.014 (4,21%) | |||
| остали и непознато | 1.092 (2,39%) | 403 (1,34%) | 619 (2,57%) | |||
| укупно | 45.553 | 29.875 | 24.060 | |||
Бајрићи | Баљевац | Бихаћ | Брековица | Бугар | Велика Гата | Велики Скочај | Велики Стјењани | Викићи | Врста | Горјевац | Грабеж | Грмуша | Дољани | Доња Гата | Дубовско | Заваље | Злопољац | Изачић | Јанковац | Језеро | Калати | Клиса | Клокот | Кула | Кулен Вакуф | Липа | Лохово | Лоховска Брда | Мала Пећа | Мали Скочај | Међудражје | Муслићи | Орашац | Островица | Папари | Прашчијак | Притока | Прњавор | Рајиновци | Рачић | Рипач | Спахићи | Србљани | Теочак | Турија | Ћукови | Хргар
Напомена: На пописима 1971. i 1981. године, постојала су и насељена места: Ведро Поље, Велико Заложје, Виница, Вркашић, Голубић, Добреница, Каменица, Краље, Мало Заложје, Мркоњића Луг, Орљани, Покој, Соколац, Чавкићи и Чекрлије. Ова насеља су на попису 1991. године укинута и припојена другим насељеним местима.
Послије потписивања Дејтонског Споразума, општина Бихаћ у цјелини, ушла је у састав Федерације БиХ. У састав општине Бихаћ ушла су и сљедећа насељена мјеста која су се до рата налазила у саставу општине Дрвар: Бобољусци, Босански Осредци, Горњи Тишковац, Мали Цвјетнић, Мало Очијево, Мартин Брод, Очигрије, Палучци, Трубар, Велики Цвјетнић и Велико Очијево.
[уреди] Спољашње везе
 |
Овај незавршени чланак Бихаћ је везан за градове у Босни и Херцеговини. Користећи правила Википедије, проширите га. |
