Бихевиорална терапија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бихевиорална терапија је примена експерименталним путем изведених поступака учења на санирање психосоцијалних поремећаја и контролу понашања. Почива на схватању да је свако понашање стечено учењем, те се учењем може и „угасити“. Бихевиорална терапија представља постепен процес планског и систематског одучавања пацијента од старог, неделотворног стеченог понашања и учење новог, успешног. Користе се различите технике „разусловљавања“ и стицања прикладнијих навика, као што су аверзивна терапија, имплозивна терапија, десензитизација, асертивни тренинг, реципрочна инхибиција итд. Успешне су код једноставних и изолованих поремећаја понашања (грицкање ноктију, муцање), али је мање делотворна код тежих и сложенијих психичких поремећаја где се уместо једног, „угашеног“, симптома развија други.

Технике које се користе у бихејвиоралној терапији могу бити:


Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]