Блажо Ђукановић
| Блажо Ђукановић | ||
|---|---|---|
|
|
||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 26. новембар 1883. | |
| Место рођења | Луково (Црна Гора) | |
| Датум смрти | 21. октобар 1943. | |
| Место смрти | Манастир Острог | |
Блажо Ђукановић (Луково, 26. новембар 1883 — Манастир Острог, 21. октобар 1943[1]) је био бригадни генерал војске Краљевине Југославије, бан Зетске бановине и политички лидер у Црној Гори током Другог светског рата.
Садржај |
Биографија [уреди]
Од 1923. године служио је у Југославској војсци. До 1927. био је заменик команданта 32. пешадијског пука, а од 1926. до 1932. командант 38. и 10. пешадијској пука, а заитм командант пешадије у Косовском војном округу. Од 1936. је био заменик команданта Моравског војног округа.
До самог краја постојања Краљевине Јгославије био је бан Зетске бановине.
Други светски рат [уреди]
Резервни и активни официри Југословенске војске су на Цетињу 9. марта 1942. изабрали Ђукановића за вођу свих националистичких снага.[2][3]
Између марта и јуна 1942. четници су стекли превласт у Црној Гори, делимично захваљујући оружју и опреми који су добили од Италијана по споразуму који је са Италијанима склопио Бајо Станишић, а делом и слабљењу партизана, којем су у великој мери били криви партизански ексцеси услед левих скретања. Италијанима је главни циљ споразумевања с четницима био да губитке својих трупа сведу на минимум. Стога су много полагали на помоћ четника у Трећој непријатељској офанзиви за избацивање партизана из Црне Горе и источне Херцеговине у пролеће 1942.
Ђукановић је као вођа црногорских четника 24. јула 1942. потписао споразум са представником италијанске војске Алесандром Пирцио Биролијем. По том споразуму, црногорски четници су легализовани, обавезали су се да ће помагати Италијанима у борби против партизана, а заузврат ће добијати оружје, муницију и плате. Црна Гора је подељена на три зоне који су обезбеђивали четничке јединице Баје Станишића и Павла Ђуришића и Ловћенска бригада зеленаша Крсте Зрнова Поповића.[2][3] Овај споразум Ђукановића начионио де факто вођом Црне Горе и он је то место задржао до смрти.
У јесен 1943. са пуковником Бајом Станишићем преселио је свој штаб у манастир Острог. Врховни штаб НОВЈ дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опседне и ликвидира четнички штаб на Острогу. Општи напад снага Народно ослободилачке војске Југославије је почео 17. октобра 1943. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мислећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21. октобра генерал Ђукановић се први предао са Јованом Тошковићем и нешто војника, али је осуђен на смрт и стрељан.
Станишић је остао да пружа отпор и погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира.
Референце [уреди]
- ^ Српски биографски речник, том 3, издавач Матица српска, Нови Сад, 2007., Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ а б Tomasevich 1975, стр. 211.
- ^ а б Pavlowitch 2008, стр. 107-108.
Литература [уреди]
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Миловановић, Никола (1991). Дража Михаиловић. Београд: Пегаз. (COBISS).
- Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939-1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
