Бодеграј

Координате: 45° 16′ 05″ С; 17° 10′ 47″ И / 45.267945° С; 17.179747° И / 45.267945; 17.179747
С Википедије, слободне енциклопедије

Бодеграј
Административни подаци
ДржаваХрватска
ЖупанијаБродско-посавска
ОпштинаОкучани
ОбластЗападна Славонија
Становништво
 — 2011.Пад 392
Географске карактеристике
Координате45° 16′ 05″ С; 17° 10′ 47″ И / 45.267945° С; 17.179747° И / 45.267945; 17.179747
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина108 m
Бодеграј на карти Хрватске
Бодеграј
Бодеграј
Бодеграј на карти Хрватске
Бодеграј на карти Бродско-посавске жупаније
Бодеграј
Бодеграј
Бодеграј на карти Бродско-посавске жупаније
Остали подаци
Поштански број35430 Окучани
Позивни број+385 35
Регистарска ознакаNG

Бодеграј (до 1991. Бодеграји) је насељено мјесто у Западној Славонији. Припада општини Окучани, у Бродско-посавској жупанији, Република Хрватска.

Географија[уреди | уреди извор]

Бодеграј се налази 1,5 км западно од Окучана.

Историја[уреди | уреди извор]

У месној православној цркви до лета 1858. године завршили су успешно свој посао, академски иконорезац (билдхауер) Адолф Нађ и академски живописац Павел Чортановић. Ктитори те нове славонске цркве били су Лука Поповић и Јован Миликшић. Било је то за време протопрезвитера поп Јована Милановића, капелана Максима Милановића и учитеља Ђорђа Јагличића.[1] Православни храм у Бодегају су запалиле хрватске усташе децембра 1941. године.[2]

Теодор Живковић родом из Бодеграја, био је учитељ у кнежевини Србији, у Чачку 14 година, до 1841. године. Из Бодеграја потиче (рођ. 1864) др Никола Огорелица судија, промовисан за доктора права у Грацу.[3]

Пописано је у Бодеграју 1865. године 737 становника. По црквеном попису ту је 700 душа у православној парохији шестог платног разреда.[4]

Насеље се 1885. године налазило у Ново-градишком изборном срезу за црквено-народни сабор у Карловцима. Ту је пописано тада 800 православних Срба.[5]

У месној основној школи тражен је 1885. године учитељ који има обавезу да поји у цркви. Постављен је ту 1884. године за учитеља Гавро Кокотовић.[6]

Један претплатник из места је (1839) узимао Павловићев "Српски народни лист".[7] Вукову књигу српских народних приповедака наручио је 1870. године парох, поп Максим Милановић.[8] Поп Макса је парох 1902. године са преко 40 година службе.

Бодеграј се од распада Југославије до маја 1995. године налазио у Републици Српској Крајини. До територијалне реорганизације насеље се налазило у саставу бивше општине Нова Градишка.

Становништво[уреди | уреди извор]

Према попису становништва из 2011. године, насеље Бодеграј је имало 392 становника.[9]

Националност[10] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 94 516 510 628 671
Хрвати 395 17 15 38 39
Југословени 13 50 39
остали и непознато 17 16 17 3
Укупно 506 562 575 722 713
Демографија[10]
Година Становника
1961. 713
1971. 722
1981. 575
1991. 562
2001. 506
2011. 392

Попис 1991.[уреди | уреди извор]

На попису становништва 1991. године, насељено место Бодеграј је имало 562 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
516 91,81%
Хрвати
  
17 3,02%
Југословени
  
13 2,31%
неопредељени
  
10 1,77%
непознато
  
6 1,06%
укупно: 562

Познате личности[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  2. ^ Вељко Ђурић: "Усташе и Православље", Београд 1989.
  3. ^ "Архив за правне и друштвене науке", Београд 1931.
  4. ^ "Сербски летопис", Нови Сад 1866.
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1885. године
  6. ^ "Школски лист", Сомбор 1884.
  7. ^ "Србски народни лист", Будим 1839. године
  8. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  9. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 26. 4. 2013. 
  10. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]