Боинг 777

Из Википедије, слободне енциклопедије
Боинг 777 (Boeing 777)

Боинг 777
Боинг 777

Општи подаци
Намена Цивилни путнички авион
Посада 2 члана
Број путника 305 - 440
Произвођач Боинг
Пробни лет 12. јун 1994.
Уведен у употребу 7. јун 1995.
Статус У производњи
Први корисник Јунајтед ерлајнс
Број примерака 864 до маја 2010.
Димензије
Дужина 63,73 m
Висина 18,52 m
Размах крила 60,93 m
Површина крила 427,80 m²
Маса
Празан 135 870 kg
Нормална полетна 262 470 kg
Погон
Број мотора два
Физичке особине
Турбо-млазни мотор Прат енд Витни PW4084
Потисак 2 х
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 965 km/h
Економска брзина 905 km/h
Долет 8920-11100 km
Плафон лета 13100 m
Портал:Ваздухопловство

Боинг 777 (енгл. Boeing 777) је широкотрупни млазни авион дугог долета опремљен са два мотора. Авион производи фирма Боинг. Овај авион је највећи двомоторни авион на свету и најчешће има од 314 до 451 седишта. У зависности од верзије може да прелети од 9.695 до 17.370 km.

Главне одлике овог авиона су:

Боинг је овај авион развио уз помоћ 8 највећих авио-компанија на свету и намера је била да авион попуни празнину између Боинга 767 и Боинга 747. Боинг 777 је први Боингов авион који има дигиталне команде лета (енгл. fly-by-wire) и такође је први авион чија је конструкција у потпуности осмишљена уз помоћ компјутера.

Боинг 777 се производи у две дужине трупа. Прва верзија Боинга 777 названа 777-200 ушла је у службу 1995. године, а верзија са продуженим долетом 777-200ER је ушла у службу 1997. године. Продужена верзија 777-300 је за 10,1 метар дужа од верзије 777-200 и ушла је у службу 1998. године, а верзије 777-300ER и 777-200LR су ушле у службу 2004. односно 2006. године, а теретна верзија 777F је ушла у службу фебруара, 2009. године. Обе верзије са продуженим долетом су опремљене моторима Џенерал Електрик GE90 и имају продужене и накривљене врхове крила. У раној производњи верзије 777-200, −200ER and −300 су биле опремљене моторима Џенерал Електрик GE90, Прат & Витни PW4000 или Ролс-Ројс Трент 800.

Боинг 777-200LR је авион са најдужим долетом на свету и може да прелети преко пола земљине кугле и држи рекорд за најдужи лет икада. Авион је прелетео 21 600 km од Хонг Конга до Лондона и тиме је ушао у Гинисову књигу рекорда.

Јунајтед ерлајнс је авио-компанија са којом је Боинг 777 ушао у службу, 1995. године. До јуна, 2013. године укупно 60 авио-компанија је поручило 1.452 примерка, од којих су 1.113 испоручени. Верзија 777-200ER је испоручена у највише примерка(421). Емирејтс у својој флоти има највише авиона - укупно 127 примерка путничких и теретне верзије.

Боинг 777 се сматра једним од најбезбеднијих путничких авиона. До данас се срушило укупно 3 авиона. До рушења Азијаниног авиона није било изгубљених живота при рушењу, али након тог рушења укупан број жртава је 3.

Боинг 777 је један од најпродаванијих Боингових авиона.[тражи се извор од 08. 2013.] Авио-компаније су се одлучивале за овај авион, најчешће због тога што троши мање горива у односу на авионе који могу да превезу исти број путника при истој раздаљини.[тражи се извор од 08. 2013.] Конкуренција овом авиону су Ербас А330-300 и Ербас А350 који још увек није ушао у службу. Боинг 777 је разлог због заустављања производње Ербаса А340 и Макдонел Дагласа MD-11.

Развој[уреди]

Историјат[уреди]

Почетком седамдесетих година прошлог века, Боинг 747, Макдонел Даглас DC-10, Локид L-1011 Трајстар и Иљушин Ил-86 су били први широкотрупни авиони који су ушли у службу.

Почетком 1978. године, Боинг је најавио развој три нова авиона:

  • Боинга 757 (који би заменио Боинг 727),
  • Боинга 767 (који би био конкуренција Ербасовом авиону А300) и
  • Боинга 777 који би имао три мотора и који би био директна конкуренција Макдонел Дагласу DC-10 и Локиду Л-1011 трајстару.

Боинг 757 и 767 су авиони средње величине, који су постигли велики успех у осамдесетим годинама прошлог века, због тога што су то били први дво-моторни авиони који су испуњавали „ETOPS“ стандарде и могли да лете преко океана. По „ETOPS“ стандардима ова два авиона су могла да лете преко било ког океана, али под условом да су до најближег аеродрома, предвиђеног за слетање у случају несреће, удаљени мање од 3 сата лета. Због ових стандарда, авио-компаније су почеле да користе ове авиона на преко-океанским рутама, на којима нису били потребни авиони са већим бројем седишта.

Од првобитног плана да Боинг 777 буде авион са 3 мотора се одустало, а Боинг је сконцентрисао развој и производњу авиона 767-300ER и 747-400.

Крајем осамдесетих година прошлог века, дошло је до потребе да се замене старији примерци авиона DC-10 и L-1011, те су због тога произвођачи авиона почели да осмишљају конструкцију новог авиона који би их заменио. Фирма Макдонел Даглас је почела да ради на развоју авиона MD-11, који би био већи и унапређени авион базиран на конструкцији DC-10. За разлику од Макдонел Дагласа, Ербас је почео са развојем потуно новог пројекта А330/А340 како би произвео замену за авионе попут DC-10 и L-1011.

Боинг је крајем 1986. године најавио развој авиона, чија би претеча био Боинг 767. Авион је у то време назван Боинг 767-X. Боинг 767-X би у односу на Боинг 767 имао дужи труп и крила веће површине на којима би се налазиле винглете. Касније је одлучено да труп неће бити само продужен, већ и проширен, али би без обзира на то авион ипак имао много сличних елемената са Боингом 767, попут пилотске кабине и носног дела.

Могући купци нису били задовољни понуђеним карактеристикама Боинга 767-X. Авио компаније су желеле авион који би био доста шири у односу на 767-X, али који би притом био доста економичнији у односу на Боинг 767. Боингови конструктори су схватили да је потребно покренути потпуно нови пројекат. Нови пројекат је развијао дво-моторни авион, који је касније назван Боинг 777. Боинг је почео да нуди авион могућим купцима 8. децембра 1989. године.

Труд конструктора[уреди]

Боинг 777 је развијан другачије у односу на друге путничке авионе које је Боинг до тада развио. По први пут, осам највећих светских авио-компанија - Ол Нипон ервејз, Американ ерлајнс, Бритиш ервејз, Катеј Пацифик ервејз, Делта ерлајнс, Џапен ерлајнс, Квантас и Јунајтед ерлајнс - су имале важну улогу у развијању авиона. Ово је био први пут да се у овој индустрији развије сарадња између авио-компанија и произвођача. На првом заједничком састанку, марта 1990. године, авио-компанијама је понуђен упитник написан на 23 стране, који је покривао различите аспекте у конструисању авиона. У заједничкој сарадњи одлучено да ће Боинг 777 бити авион који ће имати 325 седишта, стаклену пилотску кабину, дигиталне команде лета и већу економичност од Ербаса А330 и Макдонел Дагласа MD-11. Боинг је одлучио да ће се авион 777, склапати у Фабрици Еверет у Вашингтону, где се склапа Боинг 747.

На 14. октобар 1990. године, Јунајтед ерлајнс је постала прва авио-компанија која је поручила Боинг 777. јунајтед ерлајнс је поручио 34 примерка авиона који би били опремљени моторима које производи фирма Прат&Витни. Прва поруџбина која је начињена је износила 11 милијарди долара. Јунајтед је захтевао да Боинг 777 буде способан да лети на 3 руте:

  • од Чикага до Хаваја,
  • од Чикага до европских дестинација и
  • од Денвера до Хаваја.

ЕТОПС цертификација је такође била јако важна Јунајтеду, јер би њоме били омогућени летови изнад океана(до Хаваја и Европе). Јануара 1993. године, састав Јунајтедових стручњака за развој се састао са саставима из других авио-компанијама и са саставом Боингових конструктора. Било је укупно 240 састава, од којих је сваки имао до 40 члана. Укупно 240 тима је расправљало о 1.500 тема везаних за конструкцију авиона. Пречник трупа је повећан, што је погодовало Катеј Пацифик ерлајнсу. Авион је продужен што је погодовало Ел Нипон ервејзу и Бритиш ервејзу. Тим потезима било је потребно развити нови интеријер за авион и повећати максималну тежину авиона.

Боинг 777 је био први авион чију је целокупну конструкцију осмислио компјутер. Сваки концепција конструкције је креирана у тро-димензионалном CAD софтверу, који јр птоизведен од стране Десаулт Системс-а и АјЕмБи-а. Ово је омогућило конструкторима да авион склопе циртуелно и тиме су могли да провере да ли се више хиљада делова уклапају у целокупну конструкцију, што је знатно смањило трошкове. Боинг је касније развио визулациони систем високих способности, назван ФлајТру(енгл-FlyThru), који је омогућио детаљнији визуелни поглед на конструкцију авиона, илустрацију производње и визуелизацију многих других процеса везаних за производњу док је CAD могао пружити само за преглед конструкције. Боингови инжењери су сматрали да је CAD непоуздан, па је због тога направљен носни део авиона који би служио за тестирање. Са обзиром на то да је носни део реаговао на разна испитивања управо онако како је софтвер то и предвидео, производња осталих делова који би служили у сврхе тестирања је отказана.

Производња и тестирање[уреди]

Улазак у службу[уреди]

Спецификације[уреди]

777-200 777-200ЕР 777-200ЛР 777 Фрејтер 777-300 777-300ЕР
Бр. посаде у пилотској кабини Две
Капацитет седишта,
типично
301 (у 3 класе)
400 (у 2 класе)
440 (максимум)
N/A (карго) 365 (у 3 класе)
451 (у 2 класе)
550 (максимум)
Дужина 63,73 м 73,86 м
Распон крила 60,9 м 64,8 м 60,9 м 64,8 м
Стрела крила 31,64°
Висина репа 18,5 м 18,3 м 18,5 м
Ширина кабина 5,87 м
Ширина трупа 6,20 м
Максимум капацитет терета 162 м3 653 м3 216 м3
Празан тежина 134.800 кг) 138,100 кг 145.150 кг 144.400 кг 160.500 кг 167.800 кг
Максимум тежина за слетање 201.840 кг 213.180 кг 223.168 кг 260.816 кг 237.680 кг 251.290 кг
Максимум тежина за полетање (MTOW) 247.200 кг 297.550 кг 347.500 кг 347.800 кг 299.370 кг 351.500 кг
Типична брзина током лета 905 км/ч на висина од 11.000 м
Максимум брзина током лета 950 км/ч на висина од 11.000 м
Максимум долет 9.700 км 14.305 км 17.370 км 9.070 км 11.120 км 14.685 км
Потребан писта за полетање са MTOW
ISA+15 MSL}-
2.500 м 3.536 м 3.410 м 3.200 м
Максимални капацитет горива 117.348 Л 171.176 Л 181.283 Л 181.283 Л 171.176 Л 181.283 Л
Висина лета 13.140 м
Мотор (×2) PW 4077
RR 877
GE90-77B
PW 4090
RR 895
GE90-94B
GE90-110B
GE90-115B
GE90-110B PW 4098
RR 892
GE90-94B/GE90-92B
GE90-115B
Потисак (×2) PW: 77.000 lbf (330 kN)
RR: 77.000 lbf (330 kN)
GE: 77.000 lbf (330 kN)
PW: 90.000 lbf (400 kN)
RR: 95.000 lbf (410 kN)
GE: 94.000 lbf (410 kN)
GE -110B: 110.000 lbf (480 kN)
GE -115B: 115.000 lbf (510 kN)
GE: 110.000 lbf (480 kN) PW: 98.000 lbf (430 kN)
RR: 95.000 lbf (400 kN)
GE: 94.000/92.000 lbf (410 kN)
GE: 115.000 lbf (510 kN)

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • David North: Finding Common Ground in Envelope Protection Systems. Aviation Week & Space Technology, August 28, 2008, S. 66–68.
  • Michael Haenggi: 777 Triple Seven Revolution. Boeing Widebodies. St. Paul, Minnesota: MBI, 2003. ISBN 0-7603-0842-X.
  • Guy Norris: Boeing 777 – Technological Groundbreaker. Flightpath Vol. 2, 2003, ISBN 1-880588-70-6.


Спољашње везе[уреди]

Серија Боинга 7x7
2707707717720727737747747-87577J7767777787