Болеслав V Пјаст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Болеслав V Пјаст

Болеслав V Пјаст, рад Јана Матејка
Болеслав V Пјаст, рад Јана Матејка

Датум рођења 21. јун 1226.
Место рођења Стари Корчен (Малопољска)
Датум смрти 7. децембар 1279.
Место смрти Краков (Малопољска)
Титула Велики војвода Малопољске
Период 1243. - 1279.
Претходник/ци Конрад Пјаст
Наследник/ци Лешко II Пјаст
Порекло и породица
Династија Пјастови
Отац Лешко I Пјаст
Мајка Гремислава од Луцка
Супружник/ци Кунигвида Арпад од Пољске
Потомство Лешко II Пјаст (усвојен 1265),
непознати син

Болеслав V Пјаст (21. јун 1226, Стари Корчен - 7. децембар 1279, Краков), велики војвода Малопољске (1243 - 1279). Отац му је био Лешко I Пјаст, а мајка Гремислава од Луцка. Болеслав је био умерен, милостив и великодушан. Био је ватрен католик, добротвор и волео је витештво.

Владавина под регентством[уреди]

Долазак на власт[уреди]

Отац му је умро 24. новембра 1227. године, на сабору у Гасави, којим је хтео да Великопољској отме неке територије, па је уместо двогодишњег Болеслава Малопољском завладао Владислав III Пјаст, Лаконоги, велики непријатељ Болеславовог оца Лешка, али Владислав је збачен у 5. маја 1228. године, уговором из Калиша, па Болеслав осваја Краков, али Конрад Пјаст напада Краков и бива поражен. После тога још истог дана одржан је државни сабор у Вислици. Тада је за Болеслављевог регента именован Хенрик I Пјаст, Брадати, његов стриц и усвојитељ, који је почетком 1229. године чак заробио Конрада. Поред Хенрика, Болеслављеви регенти су били и други његови рођаци.

Владислав Лаконоги, рад Александра Лесера

Борба са узурпаторима[уреди]

Хенрик тада склапа договор из Виерзбице са Конрадом, коме, по договору, предаје Плоцк, земљу Сиерадз и Сандомјеж, док Болеслав добија све тариторије иза Вислице. 13. маја 1229/1230. године Хенрик осваја Ополу. После тога су се Болеслав и Хенрик почели ослањати на цркву.

Потом 1230. године долази до снажних реформа и уведен је у оптицај нов новац.

После тога у пролеће 1231. године долази до мира између Хенрика и Владислава и они заједно нападају Великопољску, али су у априлу, после продора до Рациборзе, поражени под Гњезном. Потом Владислав умире 18. августа и Хенрик га наслеђује. Због тога незадовољни Конрад у септембру креће ка Кракову, али је поражен под Стеном у октобру. Болеслав је 1232. године добио Сандомјеж, а после тога је, у јесен, Конрад покорен. После тога 31. октобра Конрад је признао Болеслава за свог врховног владара и вратио му Сандомјеж без Жернаве и Скшина. Тада је Болеслав прешао у Сандомјеж.

У заробљеништву[уреди]

Болеслав са мајком

Конрад Пјаст је искористио прилику и почетком 1233. године, на једном састанку, заробио Болеслава, са мајком, којој су тада опљачкане све драгоцености, поред тога је и шамарана физички злостављана и бичевана. Потом су утамничени у Черски замак и одатле га, захваљујући Владиславу Великопољском, преместио Суцухув, на Висли. Хенрик је због тога послао Климента од Рушче и бенедиктанског бискупа Николу од Галија, да ослободе Болеслава, али то није успело. Болеслав се ипак успео спасити, тако што се правио да је болестан, па га је Конрад пустио.

Папа је због тога 23. децембра 1233. године због тога издао булу против Конрада.

Даље учвршћивање централне власти[уреди]

У јулу или августу Хенрик, је са својим сином Хенриком Побожним покушао да освоји Калиш, али је поражен. После тога склопљен је мир са Конрадом Пјастом 2. октобра у Хлему, тим миром Хенрик је престао да влада у доњој Лужици. Рат је ипак обновљен у пролеће следеће године, али је у августу 1234. године склопљен мир из Луцка на Варти, којим је Болеславу потврђен Сандомјеж и Хенрик је добио неке територије, а папа је тај мир потврдио у јулу 1235. године. 22. септембра склопљен је споразум са великопољском, која се одриче Пиздрске, Калиша, Познања, Срецке, Руцкиа и Сантоке, као и замка Биечова, двораца Срема и Бнина. Тада је од Хенрика, Болеслав добио неколико двораца у Сандомјежу.

22. септембра је почела експедиција против Барнија од Помераније у којој је до зиме освојене области цедаинска и киниецка.

Године 1235. Конрад је у знак протеста због мира напао Сандомјеж и Болеславу отео град Радом.

Рат против Великопољске[уреди]

Великопољски витез Борживој је уз подршку бискупа Павла Познањског пљачкао погранична села и дошао до града Срема, где га је Павле желећи да покаже да не подржава Борживоја анатемисао. Борживоје је и поред те анатеме, због подмићивања стражара и панике међу градском посадом, освојио град и убио његовог гувернера. Када је Владислав Великопољски сазнао за то он га је дао погубити.

Ипак Хенрик је бацио сву кривицу на Владислава, па га је Хенрик напао и опсео Гњезно, коју је бранила ветеранска посада, уз подршку Саксонсије. Хенрик је у овој бици до ногу потучен и протеран са Великопољских територија и вратио се у Шлезију.

У пролеће 1237. године Хенрик поново објављује рат Великопољској у коме губи дворац Побзин, али добија области Лацки и Гиец.

Реформе[уреди]

За време Болеслављеве владавине, под регентством ,одржана су укупнно три државна сабора, да би се реформисала држава. То су били

  • 5. маја 1228. године у Вислици, када је Владислав Лаконоги абдицирао и Хенрик Брадати преузео власт,
  • јесени 1234. године у Чарновасију,
  • 2. јула 1236. године у Данкову, где је град Радомски предат Конраду Мазовијском.

Поред тога одржавани су и конгреси, којима су се одређивале границе између феудалаца. То су били:

  • 1229. године у Виерзбици,
  • октобра 1230. године у Скаризеву, одржан против Конрада Мазовског

У Малопољској је поред тога појављује нови закони, права Либека 1237. године и права Срецки 1235. године.

Односи са црквом[уреди]

У јесен 1234. године су почели сукоби између Хенрика и бискупа Томаса I на државном сабору у Чарновасију, али ипак одржавани су добри односи између Хенрика и папе, које Хенрик и Болеслав нису смели да кваре. Врхунац сукоба достигнут је 1238. године када је Томас анатемисао Хенрика.

Јачање немачког утицаја[уреди]

За Болеслављеве владе, под регентством утицај Немаца у Пољској постао је насумљиво већи, јер им је припао Новгород на Квиси почетком 1233. године, Олави у јесен 1233. године, Разиборз почетком 1235. године, а и сама Шлезија крајем 1235. године.

Хенрик Брадати, рад Јана Матејка

Хенрикова смрт[уреди]

Године 19. марта 1238. године Хенрик је умро од крактотрајне болести у граду Кросну. На власти га је наследио син Хенрик II Пјаст, Побожни. Болеслав је тада збачен с власти у Малопољској и краљ је постао Хенрик Побожни, али Болеслав је наставио владати у Сендомјежу.

Болеслав као самостални владар Сандомјежа[уреди]

Почетак владавине[уреди]

1238/1239. године, Болеслав је прогласио отцепљење Сандомјежа.

Брак[уреди]

У 1239. Болеславсе оженио кћерком краља Угарске, Беле IV Арпада, Кунигвидом.

Прва Монголска најезда[уреди]

У јануару 1241. године, изванредном брзином Бату-кан долази до Пољске и пустоши два насеља у то време у Пољској, град Лублин и Завихост и суседне округе и земљишта, заробљававши и мушкарце и жене, пољске и русинске народности. Пошто су пољске реке Буг и Висла биле залеђене Монголи (Татари) под вођством генерала Бајдара и Кадан, сина великог кана, стижу до Сандомјежа, тесно опседајући град са свих страна. Пошто су га освојили, 13. фебруара, Татари су убили градског бискупа, све свештенике калуђере и ђаконе, као и цистерцитске монахе и све људе и жене који су бранили град. Поклани су и старци и деца, док се само неколико људи спасило.

Татари су тада продрли до града Поланиеца, на Чарној реци, и поставили су логор у селу Турско-Велке, када их је напао Владимир, војвода Кракова са 1 500 витезова, који су дошли у помоћ Сандомјежу. У бици су за дивну чудо Владимирови људи побили чак 1 000 Татара! Та шачица је ипак на крају, ипак, поражена и побијено је 800 пољских витезова, док се Владимир спасао.

За време тих борби Болеслав је већ, са породицом, био побегао у Краков, што је потпуно скрхало његов ауторитет.

Татари су кад су добили појачање наставили продор, и то им је циљ био Краков, престолница Малопољске. 8. марта Бајдаова коњица је наишла на жесток отпор код града Хмјелњика, који је бранио Владимир и војвода Сандомјежа, Пакослава, уз које је било само неколико хиљада људи. У Пољској војсци је било много жртава, а међу њима су били Владимир и Пакослав, али мали део војске је преживео.

Сутрадан су Пољаци претрпели још један пораз код Тарзкова.

Реформе[уреди]

Болеслав је и за време владавине Сандомјежом одржаво само један конгрес; конгрес у Прзедборзу, 9. јула 1239. године, против Конрада Мазоског.

Егзил[уреди]

18/28. марта Болеслав је, са својом мајком и супругом, побегао у Угарску, своме тасту, али када је сазнао да ни у Угарској због Монголских насртаја није безбедно побегао је у Моравску.

Владавина[уреди]

Конрад Мазовски, обојени рад Јана Матејка
Болеслав, рад Александра Лесера

Долазак на власт[уреди]

Године 1243. године војвода Ополе, Мстислав, војводе Познања, Пшемисл, Литванци и Татари су саветовали Конрада да нападне Сандомјеж, који је Болеслав у међувремену повратио.

Конрад је међутим када је напао био поражен 25. маја код Суходоља, од стране Климента од Рушче, и морао је да напусти земљу, а Болеслав је освојио Краков.

После те победе Болеслав је, 30. маја 1244. године сазвао конгрес у Чаборзу да би смањио моћ племства.

Конрад је желео освету, па је скупио мноштво Литванаца и наао

Односи са Растиславом Михајловичем[уреди]

Болеслав је 1245. године подржавао Растислава Михајловича да се домогне кнежевине Халицки, али је поражен под Јарославом 17. августа и био присиљен на мир у Ленчици.

Конрадов пуч[уреди]

Посрамљен поразом, Конрад је желео освету, па је скупио мноштво Литванаца и почетком 1246. године напао Малопољску и после Болеслављевог пораза код Зарушова и његовог бега, он је отпочео покољ популације Малопољске.

Конрад је са сином Казимиром Кујавским од Ленчице и Мстиславом Ополским почео харати Краковску околину. Том приликом је освојио, за одбрану неспреман замак, који се налазио на ушћу Рудаве у Вислу, а касније и други замак, који се налазио на обали Висле, код манастира Тиниеца. Замак Лелов, међутим, Мстислав узима под закуп. Конрада је у последњи час поразио Болеслав на опсади његовог замка у Кракову, али то није смањило Конрадову моћ у Малопољској.

Ипак је, када је Конрад повукао у Мазовију, све пропало, јер је Болеслав освојио онај замак код Тиниеца, док се онај на ушћу предаје, јер су се његови витезови плашили да ће их Болеслав масакрирати, као оне у Тиниецу. Да би се повећала моћ великог војводе одржан је конгрес у Бобинији 15. јула. Око 20. октобра 1246. године умро је Мјешко II Дебели, заповедник Лелова и Болеслав је завладао тим замком.

Експедиција против Татара[уреди]

Године 1248. Земовит I Мазоски је покренуо експедицију против Татара, који је подржавао сам Болеслав, али експедиција се неславно завршила следеће године. Земовит је тим походом изгубио мноштво војника, па га је, са супругом заробио Казимир Кујавски.

Татари су се, међутим, осветили 1256. године, када су напали Малопољску, али су на крају били поражени.

После тога је 2. марта 1257. године одржан конгрес у Корчену између Земовита и Казимира, којим се највише користио сам Болеслав, који је освојио земљу Садецки, али због тога га је 1260. године напао разјарени Казимир и освојио замак Лелов, па је 12. децембра на конгресу у Прздеборзу дошло до мира.

Со код Бохње[уреди]

Године 1251. године, у близини Бохње су откривене наслаге камене соли. Због тог открића град Бохња је 27. фебруара 1253. године добио неке привилегије.

Сукоби са Бохемијом[уреди]

Битка код Кресенбруна

Болеслав је јуна или јула 1253. године, са Владиславом Ополским и Лавом Данијеловичем Халицким, опљачкао околину Бохемијске Опаве, у знак подршке Угарској војсци, која је нападала Бохемијску Аустрију. Болеслав није нападо сам град, али га је нападао Владислав, који је у два окршаја, колико их је укупно било, поражен. После тога, савезници су опсели град Глубчуце, али су и ту поражени.

У јуну и јулу 1260. године Болеслав је у савезу са Угарском нападао Бохемију, али је 12. јула поражен у бици код Кресенбруна.

Измирио се са Бохемијом тек 1377. године, када је повукао војску из Опаве, и у знак захвалности, краљ Бохемије се заузео за Пољаке код краља Римљана тј. немачког краља.

Односи са црквом[уреди]

28. августа 1252. године, на конгресу у Огледову је Болеслављева мајка унапредила Краковску бискупију, чији је бискуп Станислав, канонизован од стране папе 17. септембра 1253. године. 8. маја 1254. године је због тога одржана једна велика прослава у Кракову, после које су на сабору у Чаборзу 18. јуна, Светом Станиславу и Краковској бискупији признате многе привилегије, које су допуњене на конгресу у Завихосту (17.-18. априла 1255), и још више допуњене на сабору у Бешову 5. септембра, уз помоћ Болеслављеве сестре Саломее. На сабору у Ленчици је 1257. године донето одобрење бискупима да свако ко оспори њихову власт мора бити екскомунициран. Нове привилегије, цркви, су одобрене на сабору у Сандомјежу (11.-13. јуна 1258).

Експедиција против Ленчице[уреди]

Са Болеславом Великопољским и Лавом Данијеловичем, Болеслав Стидљиви је, 29. септембра 1259. године, кренуо у помоћ Зимовиту Мазовском, против Казимира Кујавског. Ова војска је у овом походу опљачкала и спалила област Ленчицу и 6. октобра се повукла натраг.

После те акције дошло је до рата између Лава и Болеслава Стидљивог, који се завршио миром крајем 1262. године.

Друга Монголска најезда[уреди]

Покољ 48 Доминиканаца у цркви Светог Јакова у Сандомјежу 2. фебруара 1260. године

30. новембра 1259. године два татарска (монголска) генерала — Бурундај и Берке-кан су напали Пољску и опљачкали Завихост и Битом. Војска од 30.000 људи, у којој је било Татара, Пруса, Русина и Кимана, је 2. фебруара 1260. године опљачкала и спалила град Сандомјеж и у катедрали Светог Јакова је побила 48 Доминиканаца.

Болеслава је тада због тог пада обузело велико жаљење, поред тога жалио је и што за седамнаест година није могао да се спреми за нову инвазију, па је, са супругом, побегао у Угарску (по неким историчарим, Болеслав је побегао у земљу Сиерадз), поверавајући Клименту од Рушче одбрану Кракова. Овај краљев бег је потпуно скрхао његов ауторитет.

Након спајања Бураундајеве и Беркејеве војске 12. фебруара, Татари су спалили Лублин, и спалили и опљачкали Краков, али сам Болеслављев замак нису могли освојити, јер га је бранило 3 000 коњаника и 6 000 пешадинаца, од којих је већина изгинула, док је татарска војска имала мало губитака. Већ до фебруара 1260. године, цела Татарска војска је напустила Малопољску, а Болеслав се вратио у напаћену земљу.

Освета над Татарима[уреди]

Јуна 1264. године, Болеслав је покренуо у рат против Татара да обнови своје старе поседе и 14. јуна је у борби код Кракова погинуо сам татарски кнез Комат, чији су поседи потом анексирани.

Литванске инвазије[уреди]

Године 1265. Литванци и Русини, предвођени кнезовима Шварном и Василкием су заједно напали Малопољску и опљачкали области Скаризев, Тарчку, Вислицу, Хелм, Бјалу, Лублин и Червјењу. После дуго времена 1266. године Пољаци су кренули у контраофанзиву и напали су Белз, а 19. јуна разбили Шварноа код Врата.

После тога Болеслав, је када се вратио из мартовске посете угарском краљу и склопио мир и са Русинима и са Татарима.

Потом је у јулу 1273. године, дошло до новог Литванског напада, и Лешко је, из освете, напао Литванију у децембру.

Литванци нису научили лекцију, па су, 1278. године поново напали Лублин и Лешко их је поразио у бици код Лукува.

Рат против Владислава Ополског[уреди]

У априлу 1271. године, Болеслав је кренуо на Војводство Ополу и похарао село Зарисце. 6. априла 1272. године умро је угарски краљ Иштван V Арпад и Болеслав је збо тога прекинуо савезништво са Угарском.

Побуна против Болеслава[уреди]

Моћно племство је желело да се прекине рат између Болеслава и Ополе, па је 1273. године дигло побуну, али циљ руље се после неког времена променио, па им је циљ постао да Владислава доведу на власт у слабијенасаљеним, али важним местима: Кракову и Сандомјежу, јер су веровали да је Болеслав на самрти, а није им одговарало да њихов нови господар буде Лешко Црни, кога је Болеслав усвојио.

Већина побуњеника није хтела да иде у борби из страха од Болеслављеве освете. Они су дошли до селоског манастира Богуцин где су 2. јуна, у петак, били тешко поражени од стране Болеслава у изузетно жестокој и крвавој бици. После тога Болеслав је продро до Ополе.

Поход против Ополе[уреди]

28. октобра 1273. године Болеслав је, са Конрадом Мазовским, Лешком и Болеславом Побожним, кнезом Великопољске, напао Ополу. Током тог похода савезнци су извршавали препаде сејући хаос и спалили сву његову област до Ополе, Козла и Одре, где је погинуло много људи. Војска потом опседа Ополу, али се због олује повлачи после пљачкања предграђа. После олује, војска је Кренула ка Козли и Рациборзи и цео поход се завршио у новембру, али је поред свих пљачкања и исцрпео Пољску. Потом у децембру долази до савезничког пљачкања Судавије.

Мир[уреди]

Године 1274. Болеслав је склопио мир са Ополом, којим Владислав одустаје од владања Краковом и Болеславу враћа Чрзановску, да би му Болеслав потврдио владавину областима између реке Скаве и Саквинке.

Реформе[уреди]

Болеслав је током своје владавине саазивао државне саборе. То су били:

  • Сабор у Чаборзу (16. маја 1245),
  • Сабор у Канимуатаху (30. марта 1246),
  • Сабор у Сандомјежу (14. марта 1249),
  • Сабор у Кракову (25. маја 1250),
  • Сабор у Чаборзу (21. јуна 1250),
  • Сабор у Загушчињецу (23. јуна 1250),
  • Сабор у Чаборзу (18. јуна 1254),
  • Сабор у Бешову (5. септембар 1255),
  • Сабор у Ленчици (1257),
  • Сабор у Курову (код Сандомјежа) (7. новембра 1257), одржан да би се средиле границе између моћног феудалца Болеслава Побожног и поседа великог војводе,
  • Сабор у Сандомјежу (11.-13. јуна 1258),
  • Сабор у Ивановицама (29. јануар 1262), на коме се склапа савез са Болеславом Побожним,
  • Сабор у Данков (7. јун 1262), на коме се склапа савез са Хенриком III Белим, сином Хенрика II Побожног, и Владислав Ополски је тада, неуспешно, покушао да убеди Болеслава Стидљивог и Побожног да пређу на Бохемијску страну.
  • Сабор у Кракову (16. фебруара 1271), на коме је град Једрзејов добио неке привилегије
  • Сабор у Корчену (13. фебруар 1275).

Сазивао је и конгресе. То су били:

  • Конгрес у Чаборзу (30. маја 1244),
  • Конгрес у Бобинији (15. јула 1246),
  • Конгрес у Захави (1248),
  • Конгрес у Огледову (28. августа 1252),
  • Конгрес у Завихосту (17.-18. априла 1255),
  • Конгрес у Образову (4. фебруара 1256),
  • Конгрес у Корчену (2. марта 1257),
  • Конгрес у Коперну (5. јун 1257),
  • Конгрес у Прзедборзу (12. децембра 1260),
  • Конгрес код Кракова (6. јануара/2. фебруара 1270), одржан је са Болеславом Побожним и Угарском.

Јачање Немачког утицаја у Малопољској[уреди]

За време Болеслављеве владавине није јачао немачки утицај у Пољској, али је сам Болеслав на конгесу у Коперну, 5. јуна 1257. године одлучио да Немцима дозволи да имају утицај над Краковом. После тога они су добили утицај над Новим Корчнеом 1258. године, над Скаризевом 1264. године и над Сончом пре 1273. године.

Смрт и последице[уреди]

7. децембра 1279. године умро је у Кракову остарели војвода Болеслав, а Лешку није био осигуран трон, јер је Болеслав имао сина. Моћан племић Лав Данијелович, господар Халицког, је напао Краков, јер је желео постати нови краљ, али су Краковски бољари били јаки и нису му хтели дати земљу и изабрали су Лешка за краља, док се Лав после тога повукао.

Литература[уреди]

  • SZUSTER, Michał. Bolesław V Wstydliwy [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Владислав III Пјаст
POL Kraków COA.svgPOL Sandomierz COA.svg
Против велики војвода Малопољске
(1228-1232)
Наследник:
Конрад Пјаст
Претходник:
Конрад Пјаст
POL Kraków COA.svgPOL Sandomierz COA.svg
Велики војвода Малопољске
(1232-1238)
Наследник:
Хенрик II Пјаст
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}


Претходник:
нема, Болеслав је владао тим подручјима, као и са Краковом
POL Sandomierz COA.svg
Самостални кнез Сандомјежа
(1232-1241)
Наследник:
нема, Монголи су га освојили
Претходник:
Монголи
POL Sandomierz COA.svg
Самостални кнез Сандомјежа
(1243)
Наследник:
нема, Болеслав је поново завладао Краковом
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}


Претходник:
Конрад Пјаст
POL Kraków COA.svgPOL Sandomierz COA.svg
Велики војвода Малопољске
(1243-1279)
Наследник:
Лешко II Пјаст
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}