Борба за независност Латинске Америке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ратови за независност Латинске Америке
Део {{{део}}}
Битка код Карабоба
Битка код Карабоба
Време: 1809—1830.
Локација: Латинска Америка
Узрок рата: {{{узрок}}}
Резултат: Независност већине колонија у Латинској Америци и стварање 19 нових независних држава.
Промене у територији: {{{територија}}}
Сукобљене стране
Колонијалне силе
Застава Шпаније Шпанија
Застава Португалије Португалија
Застава Француске Француска
Flag of Spain (1785-1873 and 1875-1931).svg Лојалисти
Новонастале државе
Застава Аргентине Аргентина
Застава Уругваја Уругвај
Застава Венецуеле Венецуела
Застава Боливије Боливија
Застава Чилеа Чиле
Застава Перуа Перу
Застава Колумбије Колумбија
Застава Костарике Костарика

Flag of the Dominican Republic Доминиканска Република
Застава Еквадора Еквадор
Застава Салвадора Салвадор
Застава Хондураса Хондурас
Застава Гватемале Гватемала
Застава Мексика Мексико
Застава Никарагве Никарагва
Застава Панаме Панама
Застава Парагваја Парагвај
Застава Бразила Бразил
Застава Хаитија Хаити
Застава Кубе Куба (1898)

Заповедници
{{{заповедник1}}}
Јачина
{{{јачина1}}}
Губици
{{{губици1}}}
{{{подаци}}}

Борба за независност Латинске Америке је процес чији се главни део одиграо између 1810. и 1820. године и представља ослобађање шпанских, португалских и француских колонија од власти метропола и формирање самосталних држава. На овај процес утицај су имала како дешавања унутар колонија тако и међународни догађаји пре свега појава просветитељства и Француска револуција, Рат за независност САД и Наполеонова окупација Шпаније[1].

Ова борба не може да се пореди са процесом деколонизације који се одвијао средином 20. века у Африци и Азији. Иако је у оба случаја реч о еманципацији народа, ратови за независност у Латинској Америци нису били ратови потлачених и тлачитеља, већ људи истог друштвеног статуса, чија је борба представљала судар владајуће структуре колонија са метрополом. У процесима који су се одиграли у Африци и Азији сукобили су се колонијални господари и потлачено становништво које је устало против таквог система.[2]

Садржај

Трајање и специфичности[уреди]

Битка код Ајакуча, последња и одлучујућа битка у борби за независност латиноамеричког континента. Уље на платну. Мартин Товар и Товар, 1824.

Почетак и завршетак процеса борбе за независност Латинске Америке историчари смештају у различите временске оквире. Највећи број се слаже да тај период траје око пола века, од седме деценије XVIII до треће деценије XIX века (осим Кубе, која је стекла независност доста касније, 1898), то јест, од видних идејно-политичких утицаја револуционарне мисли Европе до међународног признања латиноамеричких држава. Ова дешавања наставиће се грађанским ратовима и спором стабилизацијом.

Економски, социјални и политички процеси који су довели до ослобађања не дешавају се истовремено у свим деловима Латинске Америке, нити су они непосредно повезани истим непосредним узроцима. Напротив, деле их временске, етничке и социјалне разлике и изразит локализам.

Рат за независност у Латинској Америци воде потомци белих досељеника (креоли) против метрополе као сецесионистички рат и то је углавном само њихова борба око власти, а не и борба широких слојева народа. Индијанци, црни робови и слободни црнци нису остваривали сопствене интересе у том рату. Били су често ангажовани у интересу шпанске монархије против сепаратизма својих господара, земљопоседника и локалних власти. Чилеански историчар Хајме Ејсагире као доказ наводи да је од 87.000 ројалиста (1820) свега трећина била из метрополе, а да је у бици код Ајакуча од 9.000 војника на страни ројалиста свега 500 било из Шпаније.[3]

Стање у друштву[уреди]

У колонијалном друштву Латинске Америке формиране су две супростављене имућне социјалне структуре. На једном крају су били креоли - велепоседници и аристократе европског порекла, али рођени на америчком континенту, веома богати, али без директног приступа политичкој власти сем на локалном нивоу. Ова група била је супротстављена Шпанцима из метрополе у чијим је рукама била политичка власт, монопол над трговином, сакупљање пореза и такси у четири вицекраљевства и посредовање у одливу богатства у метрополу. Обе групације биле су незадовољне својим положајем. Обесправљена група становништва: Индијанци, црнци, мулати, замбоси били су посебно незадовољни својим положајем, што се одражавало кроз небројене и неуспеле устанке током целог колонијалног периода, који су увек били у крви гушени, а вође сурово кажњаване. Најжешћи су били устанци Индијанаца који су се протезали кроз цео колонијални период, међутим, постоје опречна мишљења о њиховом утицају на почетак антиколонијалног рата у Латинској Америци. Док неки историчари сматрају да индијански устанци и буне имају маргиналан значај за избијање рата за независност, други сматрају да су општа друштвена превирања представљала припрему за коначни почетак рата против колонијализма.

У овакво друштво лако су продрле револуционарне идеје из просветитељске Европе које су доносили богати креоли са својих путовања и њихова деца која су се школовала у великим европским центрима. Читале су се забрањене књиге о енциклопедистима, реформи постојећег друштвеног поретка, природним наукама, природним правима човека и другим европским идејама. Просветитељске идеје о слободи, једнакости, напретку и независности су биле посебан предмет проучавања креолске буржоазије и клера у шпанским америчким колонијама. Иако је неписменост широких народних слојева била велика, а шпанска метропола се трудила да спречи ширење напредних идеја у својим колонијама, врло брзо су се рашириле идеје Русоа, Монтескјеа и Волтера[1].

Протеривање језуита[уреди]

Рушевине цркве гварани заједнице Сан Игнасио Мини, Мисионес, Аргентина

Пракса хришћанских религиозних редова у формирању индијанских комуна и успеси у покрштавању Индијанаца имали су удела у припремама за будући историјски заокрет. Та пракса је почела у 16. веку са Бартоломеом де лас Касасом и чувеном расправом у Ваљадолиду[4] одржаном пред Карлом V на којој су по први пут од почетка колонијалних освајања изнете у јавност недела и злочини конкистадора над Индијанцима, што је довело до оснивања првих индијанских колонија. Најуспешнији од свих су били језуити који су оснивали заједнице гварани око реке Парана на територијама данашњих држава Парагваја, Уругваја и северног дела Аргентине. Језуити су учинили заједнице гварани поптуно независним и самодовољним ентитетима, што је почело да прави велику сметњу, како метрополи, тако и цркви, и колонијалним властима. То је био узрок Гваранском рату[5].

Иако се Гварански рат завршио потпуном пропашћу гварани заједница и протеривањем језуита са америчког континента и каснијим потпуним гашењем тог религиозног реда (1773)[5], језуити су одиграли битну улогу у стварању свести о природним правима човека и неопходности борбе против колонијализма. Оригиналним приступом, сличним социјалном утопизму, језуити су од индијанских насеобина створили државу у држави, снажно економско упориште које је сметало колонијалним властима. После распуштања Дружбе Исусове бројни његови редовници испољили су велику постојаност, нису напустили ред и захваљујући помоћи других редова успели су да у емиграцији, највише у Италији и Енглеској, наставе свој интелектуални утицај. Усмерили су га на патриотско казивање о нехуманом односу шпанских власти према Индијанцима. Језуита Хуан Пабло Вискардо написао је чувено Писмо свим Шпанцима. У њему је по први пут прокламовано право на револуцију и независност. Писмо је дошло и до Франсиска Миранде, тада највећег заговорника идеје о ослобађању колонија. Миранда је објавио ово писмо на више језика, отварајући очи светској јавности пред страхотама насиља установе репартимијенто де лабор и мотиве за велики друштвени заокрет оправдавајући га природним правима човека.

Интелектуалци[уреди]

После прогона језуита, школе које су они држали преузели су креоли уносећи у њих нове садржаје - идеје просвећености и енциклопедизма. Боравак чувених европских научника у колонијама дао је подстрек већ узбурканој интелектуалној атмосфери. Почела су да се стварају удружења интелектуалаца у којима се расправљало о политици, науци, уметности. Раније затворени кругови интелектуалаца се отварају јавности. Одржавају се трибине на којима се испољава новонастали хиспаноамерички патриотизам. Број оваквих удружења увећао се када им се, осим креола, придружују и местици (Гватемала, 1808. године). Притисак да се напусти схоластика као поглед на свет био је толико изражен да су се студенти Лиме 1783. први пут отворено супроставили званичном кандидату за ректора предлажући једног енциклопедисту. Сва ова интелектуална превирања и промене на неки начин су припремале тло за коначну побуну.

Масони[уреди]

Масонски симбол

У ред најзначајнијих тајних удружења које су организационо и пропагандом припремали Рат за независност биле су масонске ложе. Франкомасонерија окупљала је више различитих слојева: аристократе, интелектуалце, официре и друге. Најпознатије личности из борбе за независност били су слободни зидари, чланови Америчке ложе на челу са великим мајстором Франсиском Мирандом.[6] Сан Мартин је организовао ложу Лаутаро у Буенос Ајресу (1812—1815) која је била под утицајем масонерије из Лондона и која се залагала за испуњавање циљева америчке Декларације о независности.[6] Масонске ложе, делујући увек тајно, организовале су Велико америчко удружење, Удружење витеза разума и друга. Преко њих су ширили идеју отпора апсолутизму и организовали војне побуне.[6]

Побуне које су претходиле рату за независност[уреди]

Побуне и устанци веома чести током три века колонијалне владавине нису имали за циљ независност колонија али су стварали услове чије сазревање доводи до сецесије. Сви устанци и побуне у Латинској Америци током колонијалне владавине могу се сврстати у три категорије: устанци Индијанаца, изазвани експлоатацијом и угњетавањем, устанци робова који су имали за циљ укидање ропства и устанци креола. Циљ ових последњих све до 18. века било је растерећење од превеликих намета, протест против злоупотреба власти, самовоље појединаца, монопола и привилегија аристократије и нису били усмерени против монархије и колонијалне власти.

Побуне Индијанаца[уреди]

Најстарији су били устанци Индијанаца Перуа. Први је подигао још 1536. Манко Инка Јупанки против поробљавања, носилац владајуће династије и један од наследника последњег цара Инка, Атауалпе. Устанак је био масован и вођен је са променљивом ратном срећом. Устаници су постигли знатне успехе и чак је краткотрајно обновљен суверенитет државе Инка, мада на доста мањој територији. Након погибије Манка су наследили његови синови Титу Куси Јупанки и Тупак Амару I и када су они поражени устанак је угушен. Међу борбеним племенима Кечуа и Ајмара они су постали симбол отпора.

Арауканци су сукцесивно дизали побуне на територији данашњег Чилеа. Слично њима чинили су и рудари у Новој Шпанији, Мексику (1598), у Тукуману (1655), затим црнци у рудницима злата на територији данашње Венецуеле. Од средине 17. века жаришта устанака премештају се у Нови Мексико, а узроци су сем поменутих и насилно преобраћење у хришћанство. Највећи међу устанцима почео је 1680. и током њега је разорена престоница Санта Фе. Устанак је трајао 12 година.

У 17. веку шпанска власт у колонијама озбиљно је уздрмана устанцима и нередима. Један од устанака у Асунсиону, познат као Устанак парагвајских комунара (1724-25) највећи је до тада судар побуњеника и централистичке власти. Водио га је језуита Хосе Антекера (шп. José Antequera) који ће постати симбол борбе против колонијалне власти. Антекера и његов наследник Фернандо Момпо (шпански Mompó) су, према неким истраживачима, дефинисали права човека пола века пре Линколна и Француске револуције. Од њих је потекло гесло да је ауторитет народа изнад аутиритета краља. Комунарске симболе користили су за своје циљеве и креоли који су смањење пореских намета, слободну трговину и укидање обавезе војне службе.

У Венецуели 1749. устанак малих произвођача какаовца против монопола убедљиво је говорио да је проширена основа социјалног протеста. Слично се догађало и у северној Аргентини 1752, у Лими 1750. када је избио устанак индијанских поглавица. На Јукатану су 1765. устаници прогласили новог краља Маја, исте године је избио устанак у Киту, Новој Шпанији 1867, у Чилеу, Новој Гранади и Перуу против намета дижу се комунари 1776. године. Код креола јавља се саосећање за индијанску судбину и долази до међусобног приближавања.

Сличне, али не и тако бројне завере и побуне, јављају се и у Бразилу. Најчувенија је завера тајног друштва непослушних рудара из 1789. године у рудницима Минас Жераису под вођством Силве Хавијера званим Тирадентес. У име рудара тражена је независна република, слободна трговина и све оно што је било у складу са либералним стремљењима тог времена. Заверу су подржали бразилски песници Да Коста, Антонио Гонзага и други. Завера је откривена и сасечена у корену, а поменути песници су прогнани.

Егзекуција Тупак Амаруа II

Највећи међу спонтаним и организованим устанцима домородаца био је устанак Тупака Амаруа II (1780-83) у области јужног Перуа, северног Чилеа, Боливијске висоравни и северозападне Аргентине где је постојбина Кечуа и Ајмара Индијанаца. Непосредни повод за устанак биле су превисоки порези, злоупотребе власти и систем присилног рада тзв. мита. Водио га је Хосе Габријел Кондорканки Ногера (шп. José Gabriel Condorcanqui Noguera), имућни образовани трговац, наследни вођа Индијанаца који је узео име Тупак Амару II. У почетку је устанак био веома успешан. Устанку су у почетку прилазили креоли и местици, али су га напуштали због радикалних захтева Индијанаца. Упркос великој бројности (више десетина хиљада људи), слабо наоружана, неопремљена и недисциплинована индијанска војска није могла да одоли притиску шпанске војске. Вицекраљеви су окупили местике и 1731. потукли Индијанце. Шпански војници показали су изузетну суровост према порженима. Погубљено је око 80.000 Индијанаца, а самог Тупака су везали за коњске репове и покушали да рашчерече, међутим, морали су да употребе секире. Упркос поразу нови устанак је избио 1782. под вођством Тупака Дијега, који га је водио две године све док власти нису спровеле делимичне реформе у корист Индијанаца.

Иако су устанци Индијанаца доживљавали поразе огроман значај имала је испољена политичка подударност са републиканским сецесионизмом креола. Реч је о процесу формирања једног општег расположења за ослободилачку борбу у корист нових идеја о америчкој националној припадности.[6]

Захтеви за независност били су мање изражени у подручјима где су владали толерантнији и способнији вицекраљеви као што је Мексико. У Бразилу није ни наметана строга централистичка власт.[6]

Побуне робова[уреди]

Побуне црних робова биле су честе, а најзначајнија је она из 1630. када су одбегли робови у провинцији Пернамбуко (Бразил) формирали Републику палми. Република је опстала преко 60 година, све до 1697. године. Остали устанци робова углавном нису превазилазили локалне размере. Француска револуција из 1789. године подстакла је робове на устанке. Тако је 1791. избио устанак у француској колонији Санто Доминго на западном делу острва (источни је био шпанска колонија) са политичким и социјалним захтевима. Устанак је угушен, али француска власт више није могла да контролише робове.

Устанци колонизатора и креола[уреди]

Прва побуна колонизатора избила 1497, а предводио је алкалде острва Изабеле у време док је Колумбо био у Шпанији, а замењивао га његов брат Бартоломеј. Трајала је скоро две године све до Колумбовог повратка када је постигнут компромис. Касније је било све више побуна креола и то је показатељ унутрашње борбе око привилегија и овлашћења све до 18. века када такви немири уступају место протесту против намета круне и лоше админисрације. У такве се убрајају побуне у Каракасу (1749), Китоу (1765), Чилеу, Новој Гранади, Перуу (1776-77). У Чилеу је 1781. године дошло до велике завере. У Новој Гранади исте године протест је прерастао у устанак креола уз учешће Индијанаца.

У појединим деловима колонија није било већег комешања креола (Мексико, Перу) и то се објашњава већом способношћу вицекраљева, то јест флексибилнијом политиком власти. У тим срединама подстицаји за независност долазили су углавном споља. Било је побуна плантажних радника, али оне нису имале сецесионистички карактер.

Унутрашњи чиниоци - непосредни узроци рата за независност[уреди]

Просветитељство је било идеолошко оправдање борбе за независност америчког континента, међутим непосредни узоци су били економске природе[1]:

  • Гвоздена контрола Бурбона живота у колонијама у било ком погледу.
  • Развитак бирократије и јака централизација административиних функција колонија.
  • Искључење креола из јавног и политичког живота. Државне положаје могли су имати само Шпанци.
  • Потпуна економска зависност од метрополе.
  • Високи порези.
  • Недостатак средстава за одржање империје. Шпанија није имала одговарајућу војну снагу нити је могла својом производњом да задовољи потражњу и економске потребе својих колонија.

Оваква ситуација је произвела тензију и незадовољство међу различитим секторима у хиспаноамеричким колонијама. Међутим, Индијанци, црнци и мулати су били најугроженији, јер осим Шпанаца, угњетавали су их и креоли[1].

Спољни чиниоци[уреди]

Догађаји који су припремили политичку климу за одвајање колонија од Шпаније не потичу само од догађања у самим колонијама. Напротив европска и светска дешавања тог времена имала су велики утицај на дешавања у Латинској Америци. У Француској се одиграла до тада највећа буржоаска револуција, у Енглеској цвета либерализам. Сједињене Америчке Државе прве на америчком континенту добијају независност.

У развоју дешавања у Латинској Америци уочљива су два периода. Први у коме се прихватају нови идеолошки утицаји и одвија процес сазревања одлуке за борбу убрзан стицањем независности САД (1776). Други период испуњам је тајним идејно-политичким припремама, а затим војним деловањем против колонијалне власти, мада не увек и против монархије. Овај други период назива се Рат за независност и достиже врхунац после Наполеонове инвазије на Шпанију (1808) и пропасти шпанске и португалске империје низом прокламација о независности (1822-24). Уследило је међународно проглашење независности отпочето Монровоом декларацијом а завршено када су бивше метрополе признале независност новоформираних држава.

Утицај Француске револуције[уреди]

Француска револуција је у почетку имала велики одјек у колонијама тим више што су идеје енциклопедиста, Русоа, Дидроа, Волтера биле присутне међу интелигенцијом и политичком опозицијом. Колонијална управа уочила је опасност од ових идеја тако да је кажњавано робијом превођење Декларације о правима човека и грађанина.

Пред Француску револуцију Карлос III је настојао да у колонијама спроведе реформе у духу просвећеног апсолутизма. Оне су, међутим биле малог домета. Краљ је одбацио предлоге својих министара да се далекосежним реформама осујети сецесија. Укинут је део монопола на трговину с колонијама проширењем трговачких дозвола на друге земље, смањене су царине, унапређена је наука, либерализована је штампа, повећан је увоз књига али ово није могло да задовољи жеље и потребе колонија.

Међутим нешто касније, став према Француској револуцији се променио. Постулати о једнакости свих људи нису одговарали економским интересима доминантној креолској класи. Слагали су се са једнаким правима у оквиру своје класе, али не и са изједначавањем права креолаца са правима Индијанаца, црнаца, местика и мулата. Због тога, идеје Француске револуције нису биле најбоље прихваћене у круговима високе класе колонијалног друштва[1].

С друге стране, Француска револуција је имала изузетан одјек у француском делу Санто Доминга. Радикалне промене у Француској су се пренеле на француске колоније, што је резултовало силовитим побунама робова, које су се на крају завршиле независношћу Хаитија. Са Хаитија, побуне робова су се прошириле на Венецуелу, и креолци су са ужасом одбацили идеје француске револуције и одлучили се за модел који им је био много ближи и који је далеко више одговарао њиховим економским интересима: модел Америчке револуције[1].

Утицај Америчке револуције[уреди]

Америчка револуција испрва није имала непосредни утицај на дешавања у шпанским колонијама. То се може објаснити сукобима између Шпаније и Француске са Британијом који су апсорбовали сву пажњу колонија као и опрезношћу према САД, очекивањем да би се „пигмеј могао претворити у колоса“. САД је добро искористио европске сукобе 1783. године и при склапању мировног споразума са Британијом утврдио границе према шпанској Флориди на 32 паралели. САД су 1819. откупили део шпанских територија. Али о свим овим великим међународним дешавањима се међу народом мало знало па чак ни горњи слој креолског становништва није био шире обавештен о америчкој револуцији. Њен утицај се осетио тек усвајањем Декларације о независности и након завршетка борби за независност на Хаитију, када су идеје француске, заменили идејама америчке револуције[1].

Наполеонова окупација Шпаније[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Шпански рат за независност
Франсиско Гоја. "3. мај 1808. године“. Стрељање у Мадриду шпанских родољуба од стране француских војника. Музеј Прадо у Мадриду

Споразум из Фонтенблоа[7] (шп. Tratado de Fontainebleau) који је 1807. године потписао председник шпанске владе Мануел Годој са Наполеоном којим се одобрава француској војсци да пређе Шпанију при нападу на Португал (1807) имало је катастрофалне последице по Шпанију. Споразум је подразумевао заједничку инвазију на Португал и поделу колонија у Бразилу. Иако су у новембру француске трупе једноставно умарширале у Португал, Наполеон је и даље убацивао трупе преко Пиринеја у Шпанију, под изговором да припрема одбрану Шпаније од Британаца[8].

Португалски краљ Жоао IV од Португала био је принуђен да емигрира у Бразил са 15.000 одабраних племића, заштићен британском флотом. Он је убрзо донео одлуку да призна осамостаљење Бразила. Наполеонова политика довела је до абдикације краља Карла IV у корист сина Фернанда VII, који је опет, био принуђен да преда власт Наполеону. За краља Шпаније и Индија Наполеон је именовао свог брата Жозефа. Пошто су Французи буквално окупирали целу Шпанију, Шпанци су дигли општи устанак и водили га са променљивом срећом шест година (1808-14) прихватајући за легитимног краља само Фернанда VII[8].

Рат за независност[уреди]

Општи знак за почетак борбе, раније спорадично вођене и са малим успехом био је Наполеонов напад на Шпанију 1808. године. Инвазија је за Шпанију представљала прекид једнинственог континуитета монархије, с обзиром да су Карлос IV и Фернандо VII морали да се одрекну шпанског престола у корист Наполеоновог брата, Жозефа Бонапарте.

У колонијама су сазвани кабилди и формиране народне хунте по угледу на Шпанију. Оне преузимају власт у Киту (1809), Каракасу, Буенос Ајресу, Сантијагу и Боготи (1810). Ово су прве независне владе у шпанским колонијама. Шпански генерални кортеси окупљени у Кадизу донели су први либерални шпански Устав 1812. године, укинули Инквизицију, а централна хунта је прогласила све колоније саставним делом Шпаније и позвала их да се придруже борби против Француза[8]. Био је ово покушај Шпаније да задржи ове територије. У овом периоду већина креола се двоумила између борбе за независност и наставка везаности за метрополу. Он је ујединио провинције Шпаније и колоније у јединствену националну државу. Такав ток политичког одлучивања ипак није донео жељене резултате.

Британија је била у недоумици али не само око шпанских колонија тј. да ли да подржи побуњенике у њима ради разбијања шпанског поморског и трговачког монопола или да се определи за шпанску борбу против Наполеона. Определила се за помоћ шпанској герили против француске окупације. Током 1813. француске трупе су протеране из Шпаније да би наредне година Наполеон био потучен а шпански краљ Фернандо VII тријумфално је дочекан са спремним Уставом. Међутим, Фернандо VII је одбацио Устав, извршио војни удар, обновио апсолутизам, вратио Инквизицију и похапсио све либерале[8].

Овакав развој догађаја уверио је креоле који су се колебали да до независности води само пут оружане борбе.

Етапе рата за независност[уреди]

След стицања независности по земљама

У почетку циљ борбе није био јасно дефинисан, или је боље речено био различит за разне групације становништва. Један део владајућих слојева желео је реформе у оквиру монархије односно само политичку слободу од контроле Мадрида. Други део жели потпуно осамостаљење, републиканизам, слободно тржиште и парламентарни систем. И једна и друга струја су представљале мањину. Шири друштвени слојеви нису независно и организовано учествовали у ослободилачкој борби, нити је она изражавала њихове социјалне интересе. Приступали су јој милом или силом, мобилизацијом на обе стране. Еманципацију је водила трговачка буржоазија, богати креолски банкари и део аристократије, социјалне групације које су једино биле у стању да је доведу до успеха. У почетку сукоба војске обе стране су биле малобројне. Војска ослободилаца састојала се од недисциплинованих добровољаца, слабо наоружана и опремљена. Она делује несинхронизовано, разједињена ривалством вођа.

Такође, рат се не одвија истим током у свим вицекраљевствима. Не постоје исте политичке идеје које могу да уједине ову борбу. Оружане борбе вођене су тамо где су биле стациониране шпанске војне снаге. Остали делови колонија са слабијим комуникацијама и мањег значаја за метрополу стекли су назависност када је Шпанија пропала као колонијална империја. Једина борба која је у њима вођена била је борба неколико струја креола око преузимања власти.

У другом периоду заоштравају се војни сукоби. У Шпанији је обновљен апсолутизам. После 1814. она је опет у стању да у колоније шаље војне експедиције-изузев у Аргентину. Круна не тражи пут споразума него конфронтације. Међу креолима долази до заокрета јер се и монархисти уверавају да је једини пут независности потпуно одвајање од матице.

У трећем периоду релативно брзо је одређена судбина колонија: ослободилачка војска била је реорганизована. Боливар и Сан Мартин, као и друге мање познате вође побеђују у великим биткама. Прихватају се савезништва са страним државама већ према конкретној ситуацији и интересима.

Четврти период почиње стицањем независности. У њему се одвија борба за власт појединих креолских каудиља и локализам разбија сан о јединству. Велике силе признају независност бројних нових држава. Најјачи бастион Шпанаца био је у Перуу а ослободилаца у Рио де ла Плати. Најжешће борбе вођене су у Новој Гранади и Чилеу.

Борбе за независност по земљама[уреди]

Хаити[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хаићанска револуција
Тусан-Лувертур, вођа хаићанске револуције за независност

Пред устанак, на Хаитију је живело неких 600.000 становника, од којих су 500.000 били црни робови доведени из Африке да раде не пољима шећерне трске након што је колонијални систем потпуно уништио аутохтоно индијанско становништво. Француза је укупно било око 30.000, владиних службеника, трговаца и занатлија око 10.000 и око 30.000 мулата[9][6].

Године 1791. 30.000 белаца и 27.000 црнаца и мулата отпочели су устанак за независност подстакнут Декларацијом о правима човека и захтевом Француске револуције да колоније добију иста права као и метропола. Велика Британија и САД пружиле су подршку Французима и устанак је угушен.

Преокрет је настао када на чело црначког покрета ступа Франсоа Доминик Тусан-Лувертур (фр. François Dominique Toussaint-Louverture). По први пут је црначка војска је потукла војску једне европске силе. Тусан је вешто користио сукобе европских сила. Како би одбранио устанак стао је на страну Шпаније која му је обећала да ће ропство бити укинуто што није испуњено. Када је Конвент 1794. године прогласио слободу за све робове, Тусен је прешао на страну Француза и наставио борбу за независност, добио битке против Шпанаца и Енглеза (1798) а затим поразио и саме Французе. На крају је укинуо француску власт (1801) и донео либерални устав, прокламовао слободу трговине, признао католичку цркву и укинуо ропство[9][10]. Међутим, Наполеон је одбацио тај устав и послао је на Хаити експедицију од 86 бродова и 50.000 војника да угуше устанак[9]. Генерал Леклерк (фр. Leclerc) је 1802. године поразио црначке трупе, заробио Тусена и депортовао га у Француску. Тусен је умро 1803. у тврђави Жу. Упоран отпор црнаца и мулата као и епидемија жуте грознице у редовима интервенциониста донела је на крају нови пораз Французима. Повукли су се уз велике губитке (негде око 62.000 људи)[9].Жан Жак Десалин (фр. Jean Jacques Dessalines), Тусанов наследник прогласио је 1804. независност дајући новој држави име Република Хаити. Држава је обухватала само западни део острва пошто је источни био под шпанском управом. Оба дела су уједињена 1822. године. Десалин се убрзо претворио у апсолутисту. Убијен је у унутрашњим борбама око власти. Његов саборац и наследник Анри Кристоф (фр. Henri Christophe) прогласио се краљем. Конфисковао је све француске поседе и делио их становништву, бившим робовима чиме је изазвао устанак земљопоседника. Француска је 1825. признала независност Хаитија међутим, то није смирило унутрашњу ситуацију.

Југ Јужне Америке[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Борба за независност Аргентине, Борба за независност Перуа и Борба за независност Чилеа

Аргентина, Чиле и Перу су водиле рат за независност под вођством Хосеа Сан Мартина, познатог као Ослободилац (шп. Liberator), нарочито у Аргентини.

Општи ток Рата за независност у првом периоду обележили су Отворени кабилди и збивања у Аргентини. Британска инвазија на латиноамерички континент је планирана са три најповољнија прилаза: преко Венецуеле, Буенос Ајреса и Чилеа. Прве две су пропале, а трећа преко луке Валпараисо није ни предузета.

Када је енглеска флота 1806. напала Буенос Ајрес вицекраљ је побегао без покушаја да пружи отпор нападачу. Град су одбранили самоорганизовани креоли. Потукли су Британце, а након тога су преузели власт и одрекли верност Хунти из Севиље, а затим организовали институцију Отворених кабилда као народни орган који је по први пут преузео политичку власт и од тада је није испуштао из својих руку. Након првих вести о Наполеоновој окупацији, долази до стварања ових органа у различитим деловима колонија. Први је формиран у Каракасу 19. априла 1810. године а последњи у Чилеу 18. септембра 1810. Кабилди нису проглашавали независност али су образовали нове креолске владе и означили почетак унутрашњих политичких сукоба око даље судбине колонија. У Вицекраљевству Рио де ла Плати добили су најширу подршку и у градовима и у унутрашњости и тиме је отпочела Мајска револуција и формирање ослободилачке војске. Новоформирана патриотска хунта окупила је и конзервативце и либерале и почела многе економске и политичке реформе (1810—1826) у проглашеној држави Уједињене провинције Рио де ла Плате. Међу најважнијим вођама Отворених кабилда у Аргентини били су Мануел Белграно, Маријано Морено, Хуан Хосе Кастели, Корнелио де Сааведра.

Независност Чилеа је 12. фебруара 1818. прогласио револуционарни вођа Бернардо О'Хигинс, који је постао диктатор Чилеа. О'Хигинс је био инспирисан Сан Мартиновим идејама. Њих двојица су се заједнички борили против Шпанаца у одлучјућој бици код Чакабука.

Венецуела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат за независност Венецуеле

Венецуела је објавила своју независност од Шпаније 5. јула 1811. године чиме је отпочео рат између две земље. Године 1812. шпанске снаге предвођене генералом Хуан Домингом Монтевердеом потукле су венецуеланску револуционарну војску са Франциском Мирандом на челу, која се предала у Викторији 12. јула 1812. чиме је завршена прва фаза рата. Симон Боливар и остале вође револуције су емигрирали.

Након пораза 1812. године Боливар одлази у Нову Гранаду. Касније се враћа са новом војском док је трајала изузетно сурова фаза рата. Након што је највећи део локалне аристократије напустио идеје независности црнци и мулати су постали главна снага револуције. Елита је реаговала отворено ометајући борбу обичних људи. Боливарове снага су напале Венецуелу из Нове Гранаде 1813. године, улазећи у борбу надахнуте мотом борба до смрти (шп. guerra a muerte). Боливарове трупе потукле су Монтевердеову шпанску војску у низу битака заузимајући Каракас 6. августа 1813. и опкољавајући Монтевердеа у Пуерте Кабелу септембра 1813. године.

Како су и лојалисти показали исту истрајност побуњеници су остваривали само краткотрајне успехе. Током 1814. ојачане шпанске снаге у Венецуели су претрпеле низ пораза али су најзад потукле Боливара код Ла Пуерте 15. јуна 1814. Освојиле су Каракас 16. јула 1814. и поново су потукле побуњенике код Арагве 18. августа 1814. године. У овој борби Шпанци су изгубили 2000 људи од 10.000 колико их се борило а побуњеници су изгубили 3.000 људи. Боливар и друге вође вратиле су се у Нову Гранаду.

Војска предвођена лојалистом Хосеом Томасом Бовесом је показала своју кључну војну улогу. Окрећући се против независности, ови изузетно покретни, изузетни борци су још једном потиснули Боливара из његове родне земље.

Боливар се вратио у Венецуелу децембра 1816. поново водећи неуспешну борбу против Шпанаца од 1816. до 1818. године.

Боливар се још једном вратио у Венецуелу априла 1821. предводећи армију од 7.000 људи. Код Карабоба 24. јуна његове снаге су до ногу потукле Шпанце и револуционарне снаге су извојевале независност Венецуеле.

Парагвај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Парагваја

Парагвај је после Хаитија први постигао независност 1811. године делом захваљујући својој географској изолованости, делом традицији устанка од 80 година раније. Снажну првобитну мотивацију патриотског покрета иницирала је групација најкрупнијих власника плантажа дувана. Франсија Гаспар познат као доктор Франсија био је водећа личност супротстављена велепоседницима. Човек многих реформи које су имале одјек у широким слојевима становништва. Затворио је спољна тржишта и укинуо спољну трговину а потом је подигао фабрику оружја и барута. Следећи корак био је експропријација великих латифундија без накнаде створених након прогона језуита. Један део земље подељен је сељацима у ситним парцелама а други је остао држави у форми великих сточарских добара. Подигао је цене и гвозденом руком је спречио шпекулације робом за основне потребе. Конфисковао је црквена добра а манастире претворио у касарне. Јакобинац, без партије, успева да придобије сиромашне, робове, ситну буржоазију формирану у градовима. Крајем 18. века парагвајску затвореност је разбила британска дипломатија која је уз помоћ Бразила и Аргентине подстакла побуну аристократије и срушила тај усамљени јакобински режим.

Колумбија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Колумбије

Од 1815. ослободилачки покрет у Венецуели као и у највећем делу Шпанске Јужне Америке је запао у изузетно тешку позицију. Велика војна експедиција коју је послао Фернандо VII те године је преотела Венецуелу и највећи део Нове Гранаде. Нови Боливаров напад на Венецуелу 1816. представљао је тежак неуспех.

Године 1819. Боливарове снаге су прешле Анде и продрле у Нову Гранаду јуна-јула исте године. У бици код Бојача 7. августа 1819. године његова војска од 2.000 људи потукла је 3.000 шпанских и колонијалних бораца. У пролеће 1820. Боливарове републиканске снаге су заузеле Боготу. Након тога Боливар је постао први председник Велике Колумбије.

Еквадор[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Еквадора

Еквадор је од 1614, припадао Вицекраљевству Перуа, а од 1739. Вицекраљевству Нова Гранада. Већ у 18. веку, креоли су на теериторији данашњег Еквадора покушавали да остваре независност.

Дана 9. августа 1809. године, оснивањем Независне хунте чији је председник био Хуан Пио Монтуфар, почела је борба за независност Еквадора. Већ 10. августа се смењује председник Аудијенције и проглашава се независност Кита. Вицекраљеви Перуа и Нове Гранаде су послали војне експедиције, који су угушили овај устанак.

Када је Фернандо VII одбио да призна Устав из Кадиза, то изазива талас побуна и индепендистичких покрета широм шпанских колонија у Америци. На тај начин Краљевска Аудијенција у Киту успева да се отцепи од метрополе након Битке код Пинчинче 24. маја 1822.

Територије Кита и Гвајакила који се био одвојио од шпанске доминације 1820. и имао је сопствену владу), ушли су у заједницу која је добила име Велика Колумбија, као Јужни дистрикт. Након распада 1830. из ове државе су насале Нова Гранада (данашње Колумбија и Панама), затим Венецуела и Еквадор[11].

Боливија[уреди]

Независност је проглашена 1809. године али је након тога уследило 16 година борбе до успостављања прве републике 6. августа 1825. Држава је названа по Симону Боливару.

Наполеонова инвазија Иберијског полуострва довела је у питање лојалност високих сталежа у Горњем Перуу. Већина њих је остала лојална Централној Хунти у Шпанији и чекала је да види како ће се одвијати догађаји. Први сукоби су избили 25. маја 1809. године када су радикални креоли одбили да признају власт централне хунте и захтевајући независност, заузели су улице. Овај устанак је био један од првих у Латинској Америци, али је убрзо угушен.

Дана 16. јула 1809. године Педро Доминго Муриљо је повео други устанак креола и местика у Ла Пазу, и прогласио независност Горњег Перуа у име Фернанда VII. Лојалност према шпанском краљу је искоришћена да би се независности дао легитимитет. До новембра 1809. године, Кочабамба, Оруро и Потоси су се придружили Муриљу. Иако су устанак у Ла Пазу угушиле трупе вицекраља Перуа, и у Чукисаки трупе вицекраља Рио де ла Плате, Горњи Перу није био под потпуном контролом Шпаније.

Током следећих седам година Горњи Перу је био поприште борби између снага Уједињених провинција Рио де ла Плате (данашња Аргентина) и ројалиста из Перуа. Иако су се ројалисти одупрли трима аргентинским инвазијама, герилци су углавном контролисали већину територије где су се формирале тзв. републикете („републикице“), то јест, устанички центри, одакле ће потећи борба за независност.

До 1817. Горњи Перу је био углавном миран и под контролом Лиме. Након 1820. Конзервативна партија креолаца је подржала генерала Педра Антонија де Олањету који је одбио да прихвати мере шпанских кортеса, али је такође одбио да се придружи устаницима Симона Боливара и Антонија Хосе де Сукра. Није хтео да призна пораз ни након одлучујуће битке код Ајакуча 1824. године, последње велике битке рата за независност Латинске Америке. На крају га је априла 1825. победио Антонио Хосе де Сукре, а нова држава је добила име по Симону Боливару – Боливија.

Уругвај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Уругваја

Када су у Монтевидео стигле вести о формирању Прве патриотске владе у Буенос Ајресу, појавили су се први знаци жеље за незавсношћу. Дана 28. фебруара, 1811, око стотинак патриота на челу са Хосеом Вијером Венансијем Бенавидезом, заузели су градове Мерцедес и Соријано и прогласили крај шпанске доминације. У међувремену, Хосе Хервасио Артигас је организовао војску у Буенос Ајресу и кренуо у Уругвај где је после првих успеха, кренуо у опсаду Монтевидеа. Вицекраљ је тражио помоћ од Португалаца из Бразила, који су потукли Артигаса и ушли у Монтевидео. Посредовањем владе из Буенос Ајреса, португалске трупе су се повукле а Артигас се вратио на чело војске и поново поставио опсаду око Монтевидеа која је трајала готово две године (капитулација 20. јуна 1814)[12].

Године 1816. опет долази до португалске интервенције у Уругвају. Монтевидео опет пада у руке Португалцима 1817. године. Артигас је побегао у Парагвај, где је убрзо умро.

Године 1821. Бразил је анексионирао Оријенталну превлаку (данас, Уругвај), под именом Провинција Сисплатина, у чијем ће саставу остати до 1825, када је Хуан Антонио Лаваљеха (шп. Juan Antonio Lavalleja) са још 33 Уругвајца напао земљу, и уз огромну подршку народа, освојио Монтевидео и прогласио независност Уругваја 25. августа 1825[12].

Мексико[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат за независност Мексика

Рат за независност Мексика је један од хиспаноамеричких ратова за независност који су најдуже трајали. Почео је 1810, као сељачка буна против колонијалних господара, а завршио се 1921. победом алијанзе либерала и конзервативаца.

Водећа фигура у борби за независност Мексика био је Мигел Идалго, свештеник малог града Долорес. У свом дому је организовао састанке на којима су били добро дошли како Индијанци, тако местици, креоли и Шпанци. На тим састанцима се расправљало о социјалним и економским темама, и убрзо су прерасли у антиколонијалну конспирацију. Почетак устанка је био одређен за 8. децембар 1810, међутим конспиратори су били обавештени да су откривени, те су били приморани да пожуре са дизањем устанка. Тако су већ у септембру почеле прве борбе, а устаници су кренули ка граду Мексику, у намери да га заузму. Након првих успеха и неколико заузетих градова, стигли су до Мексика али нису успели да га заузму. Након тога су кренули ка северу, ка Тексасу, али су пали у заседу код града Монклове и сви били похватани, заједно са Идалгом, коме је као свештенику, судила Инквизиција и осудила га на смрт паљењем на ломачи. Казна је извршена 30. јула 1811. године.

Након Идалгове смрти, вођство је преузео Хосе Марија Морелос. Под његовим вођством су заузети градови Оаксака и Акапулко, одржан је Конгрес у Чилпансингу (шп. Congreso de Chilpancingo) на којем је Мексико формално прогласио независност од Шпаније и на коме је ратификован је текст онога што ће се касније претворити први мескички Устав[13]. Такође је одбијена дуга опсада града Каутле. Међутим, Морелос је 1815. године ухваћен од стране ројалиста и погубљен 22. децембра у Сан Кристобал Екатепеку.

Од 1815. до 1821, рат за независност се претворио у герилски рат у коме су се истакле две фигуре: Гвадалупе Викторија (касније први мексички председник) у Пуебли, и Висенте Гереро у Оаксаки. Међутим, након 10 година борбе, покрет за независност је био близу тоталног краха. Устаници су се суочавали са жилавим отпором ројалиста и апатијом најугледнијих креолаца колоније. Претерано насиље устаника Идалга и Морелоса је натерало креоле да се повуку из борбе и да се невољко придруже шпанској страни, одлучивши да сачекају моменат кад би могли да нађу мање крвав пут до независности. У том моменту избија на површину лик креолца Августина де Итурбидеа, кога је вицекраљ послао да зада коначни ударац снагама Герера у Оаксаки. Прославио се у првим годинама револуције по томе што је страствено прогонио Идалгове и Морелосове присталице. Био је миљеник мексичке цркве и енкарнација савршеног креолца конзервативца: побожан, посвећен заштити приватне својине и друштвених привилегија. Међутим, Итурбиде није био задовољан: није имао висок војни чин и није био богат.

Итурбидеова експедиција се подударила са успешним војним ударом у метрополи - вође војног удара су биле сазване да организују борбу против устаника у Америци, натерали су Фернанда VII да потпише либерални Устав 1812. године. Итурбиде је у том догађају видео прилику да се креоли домогну власти и независности у Мексику, те је променио страну, опозвао Герера на преговоре и убедио га да удруже снаге. Поставио је три услова: да Мексиком влада неки европски монарх, да креолци и Шпанци имају иста права и да католичка црква задржи све своје привилегије и верски монопол у земљи. Дана 24. фебруара 1821, Итурбиде и Гереро су позвали све снаге Мексика да се уједине у борби за независност. Дана 24. августа, Итурбиде је потписао документ са вицекраљем Нове Шпаније, познат као Споразум из Кордобе, којим се признаје независност Мексика. Овде Итурбиде додаје клаузулу да уколико ниједан европски монарх не прихвати мексичку круну, на престо може ступити и неки креол, што ће он касније искористити и прогласити се првим царем Мексичког царства. Привремена скупштина је 28. септембра прогласила Повељу независности. Дана 5. јануара 1822. Генерална капетанија Гватемала (у чији састав су улазиле Чијапас, Гватемала, Салвадор, Никарагва, Костарика и Хондурас) прогласила је независност и припојена је Мексичком царству. Међутим, годину дана касније, Мексичко царство се распало и репубиканци су успоставили демократију и мексичку државу.

Средња Америка[уреди]

За разлику од осталих делова шпанских колонија које су организовале сопствене хунте, Капетанија Гватемала је остала под шпанском управом. Велика капетанија Гватемала (заједно са Вицекраљевством Перу) је потврдила верност Централној хунти у Кадизу и наставила да шаље „патриотске доприносе“ у метрополу, али је захтевала већи утицај и представнике у Централној хунти. Кад је Централна хунта расписала изборе за Генералне Кортесе[8], сваки део Капетаније је послао свог представника. Представник Салвадора је тражио оснивање посебне бискупије, одвојене од Гватемале, међутим, многи су желели много већу аутономију[14].

Почетком 19. века, било је више устанака у целој Капетанији Гватемала (која је укључивала данашњу мексичку државу Чијапас, Гватемалу, Хондурас, Салвадор, Никарагву и Костарику). Године 1811. дижу се први устанци у Салвадору, у Никарагви, исте године избила су два у Леону и Гранади, у Гватемали, 1813, а 1814, нови устанци и у Салвадору[14].

Када је Мексико прогласио независност 1821, Велика капетанија Гватемала је такође прогласила независност од шпанске круне 15. септембра 1821[15], међутим улази у састав новоформираног Мексичког царства.

Међутим, годину дана касије, Мексичко царство се распало и земље капетаније Гватемале, осим Чијапаса, су формирале нову државу Уједињене провинције Центроамерике, јула 1823, која такође неће бити дугог века - након грађанског рата (1839—1840) долази до њеног распада и стварања држава Средње Америке какве данас познајемо[14].

Бразил[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Бразила

Историја освајања, колонизације и стицања независности Бразила је умногоме другачија него у другим деловима Латинске Америке. Стицање независности САД и Француска револуција од самих почетака имају велики утицај на дешавања у Бразилу нарочито међу португалским официрским кором и домаћом елитом. У том кругу окупљају се незадовољници који планирају побуну против Лисабона иако је Португал имала либералнији однос према Бразилу него Шпанија према својим Индијама. Године 1797. у Баији избија устанак војске, сиротиње и робова али он није имао за циљ промену политичког система. Промене је донела сама португалска монархија, стицајем околности спашавајући свој опстанак од Наполеона. Долазак португалског краља у Бразил са бројним племством и сигурност уточишта које је нађено у колонији, у Риу, новоименованој престоници Португалске империје било је судбоносно за Бразил. Раније незадовољство креола спласло је њиховим укључењем у нову владу. Спроведене су реформе са трајним последицама: отворене су луке за слободнију трговину а земља је 1815. добила статус краљевства, уведена је бразилска монета, формирана је Бразилска банка, појављују се новинска гласила а унапређени су и наука, просвета и култура. Створена је клима привидне независности.

Ипак након Наполеоновог пораза креоли се противе даљем боравку краља у Рију. Сепаратисти Пернамбука дижу 1817. устанак али опет без нарочитог одјека у друштву. После промена у Португалу краљ Жоао II је 1820. напустио Рио али је као регента, тј. као председника владе оставио сина Педра I 1821. а овај је одмах пожурио да се прогласи за заштитника Бразила. Убрзо проглашава независност Бразила 1822. године. Мерама репресије потискује либерале. Крвопролиће је избегнуто али је настављена жестока политичка борба нарочито око Устава из 1824. године када је обновљено ропство као економска основа привредног система. Моћ велепоседника, барона кафе и шећера остала је нетакнута. Апсолутизам је делимично ограничен парламентом и већом самосталношћу провинција али то није било доољно опозицији која у већини провинција подиже устанке 1833—1849. са захтевом успоствљања републике. У тој борби учествовао је и Ђузепе Гарибалди истакнути борац за Уједињење Италије.

Половином 19. века у Бразил стиже велики талас имиграната из Европе (око 500.000 људи)[6]. Формирање Републиканске партије 1883. и Конфедерације аболициониста ојачало је опозицију чији притисак приморава монархију да 1888. године укине ропство. Продор либералних партија у највише кругове војске довео је наредне године до свргавања монархије војним пучем без крви. Федеративна Република Бразил проглашена је 1889. године и прихваћен је нов Устав 1891. године.

Панама[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Панаме

Дана 10. новембра 1821. године долази до побуне у месту Виља де лос Сантос, што означава почетак борбе за независност Панаме. У граду Панама, на челу ројалистичке војске је био генерал Хосе Фабрега, панамски креол који је ускоро прешао на страну побуњеника заједно са клером и помогао кономски покрет.

Дана 28. новембра 1821. године сазван је Отворени кабилдо на коме је проглашена независност од Шпаније.

Убрзо ће Панама ући у састав новоосноване Велике Колумбије[16].

Доминиканска Република[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Доминиканске Републике

Стицање независности Доминиканске Републике био је процес који је трајао готово више од пола века. Након неколико неуспешних покушаја, Хосе Нуњез Касерес је успео да 1821. прогласи независност острва од шпанске доминације, међутим, већ следеће године (1822), Хаити је анектирао источни део острва, под чијом ће влашћу остати до 1844. До 1861. режим који је познат као Прва Република, био је уздрман интерним сукобима либерала и конзервативаца као и сталним упадима хаићанске војске, што је довело до одлуке да се земља врати под шпанску власт. Између 1861. и 1865. источни део острва је имао статус шпанске провинције. Али, због многих герилских напада, на крају су се шпанске трупе повукле и Доминиканска Република је добила независност 1865. године[17].

Куба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Борба за независност Кубе

Куба и Порторико су биле једине две колоније у Латинској Америци које су остале под шпанском влашћу у другој половини 19. века. Национална свест Кубанаца почела је да се формира током 17. и 18. века, да би се процес завршио подстакнут пре свега стицањем независности САД, и потом и осталих латиноамеричких земаља. Оружана борба за независност Кубе је почела 1868. године, са незваничном подршком САД, и трајала је до 1898. године[18].

Први рат за независност против Шпаније је трајао од 1868. до 1878. године. У току тог рата, а и пре њега, Куба је све више падала под утицај САД. Радничка класа је крајем 19. века доживела велики развој. На Првом радничком конгресу 1892. године, одлучено је да се потпомогне покрет за независност на Куби и да се крене у коначну борбу. Овај конгрес је био зачетак Револуционарне кубанске партије коју је предводио Хосе Марти у САД[18].

Године 1895. Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео се искрцавају на Кубу са револуционарном војском и започињу коначни рат за независност. Испрва, Шпанци одгварају оштром репресијом али већ од 1896. године рат за независност Кубе постаје интернационални догађај у који се укључују и САД и који ће кулминирати у шпанско-америчком рату који је завршен Париским споразумом од 10. децембра 1898. године, када је Куба стекла независност. Међутим, одмах након потписивања овог споразума, САД су окупирале острво и остале тамо да 1902. године када јој се признала независност, међутим, и даље се осећао велики утицај САД које су интервенисале на острву кад год су то сматрале неопходним. Значајна имена кубанске борбе за независност су Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео[18].

Земље које су остале колоније[уреди]

Од француских колонија, у овом положају остале су Француска Гвајана, Гваделуп и Мартиник. Године 1946. укинут им је статус колонија и постале су прекоморски департмани Француске.

Порторико је током 400 година био под шпанском колонијалном влашћу, да би га 25. јула 1898. године окупирале САД у току шпанско-америчког рата. Париским споразумом из 1898. преостале шпанске колоније су прешле у посед САД, па самим тим и Куба, Порторико и Филипини. Године 1900. војну власт замењује цивилна.[19]. Године 1917. Порториканци добијају држављанство САД[20]. Године 1952. Порторико постаје острвска америчка територија са комонвелтским статусом, који има и дан данас.

Католичка црква и борба за независност[уреди]

Католичка црква је била на страни шпанске монархије. Папе Пије VII и Лав XII чинили су све што је у њиховој моћи да спрече одвајање колонија од метрополе. Умереније држање црква испољава тек од 1823. године после међународног признања суверености новоформираних држава. Овај, еластичнији однос према променама био је у функцији потребе да се задржи утицај на вернике. У каснијем периоду црква оспорава право патроната државе, односно право предлагања црквених великодостојника. Други проблем се тицао признања цркве и њене улоге у световној власти. У начелу, право католичке цркве да буде државна религија није било спорно. Само се Боливар залагао за раздвајање државе и цркве. Сви остали ослободиоци и први устави прокламовали су за државну религију католицизам. Ипак, одвојена од Рима и Мадрида црква слаби и подређена је световним властима. Црква није повратила своју статусну моћ из времена пре ослобођења.[21]

Католички клер у току рата за независност дубоко се поделио. Онај нижи стао је уз ослободиоце. Један његов део био је покретач и инспиратор оружане борбе као у Мексику. Високи клер, уз ретке изузетке био је против револуције.

Међународно признање[уреди]

Став европских сила[уреди]

Пад Наполеона изменио је однос снага у Европи. Света Алијанса, формирана на Бечком конгресу имала је задатак да поврати предреволуционарно стање и да га одржава. Средином октобра 1822. године одржан је Веронски конгрес на коме су чланице алијансе већале о реакцији на дешавања у Шпанији. Британски министар Кенинг није ишао лично већ је послао Велингтона и дао му јасне инструкције да не пристаје на заједничку изјаву која би говорила да Шпанија има право на владавину јужноамеричким колонијама и која би прогласила јужноамеричке револуционаре за бунтовнике.[22]

Канинг је знао да се Света алијанса под којом су се 1823. подразумевале Русија, Аустрија, Пруска и Француска не задовољава само гушењем шпанске револуције већ да има намеру да пошаље француске снаге у Латинску Америку. Метерних и цар Александар I Романов били су сагласни са овим подухватом али је Канинг био изричито против. Слање великог војног контигента у Латинску Америку без британског пристанка био је незамислив подухват. Метерних је покушао да сплектарењем угрози Канингов положај у Британији али му то није успело.[22]

Након доношења Монроове доктрине цар Александар I је схватио да се питање Латинске Америке мора скинути са дневног реда. Метерних је остао једини поборник реакције у иберијским колонијама. Када је 1824. предложио свеевропски конгрес на коме би било разматрано питање Латинске Америке Канинг се овоме енергично супроставио. Ту је Канинг изјавио да намерава да склопи трговачки споразум са државом Буенос Ајрес (тако се 1824. звала Аргентина). Енглеске индустријалце је придобио тврдећи да ако се они не докопају латиноамеричког тржишта да ће то учинити САД.[22]

Јануара 1825. Велика Британија је званично признала Аргентину, Колумбију и Мексико.

Став САД[уреди]

САД су у почетку подржале рат за независност ширећи на тај начин сопствени утицај. Са пропашћу Наполеона, сконцентрисале су своју пажњу више на преузимање Флориде од Шпаније и задржавање Кубе као колоније него на борбу Латоноамериканаца. Тим више што се у њиховом јавном мњењу мало знало о борбама на југу континента. Када су европске аспирације према шпанским колонијама порасле, САД су оснажиле већ изречену стратегију Вашингтона (1796) и формулисале чувену доктрину Монроа (1823) Реч је о декларацији председника Монроа у којој се прецизира политика САД према европским питањима. У њој је концизно и јасно речено да САД:

  • неће дозволити било какву колонизацију Америке
  • да ће толерисати постојеће колоније
  • да се неће мешати у европске проблеме
  • да одбацује европско мешање у америчка питања.[23]

Основно гесло те политике садржано је у две речи: Америка Американцима. Формално упућена Европи Монроова доктрина је у ствари назначила будућу експанзионистичку политику према Латинској Америци.[23]. У колонијалном положају остале су Канада, Куба, Порторико, Холандска Гвајана, Француска Гвајана и Мали Антили. Сама по себи ова доктрина није донела међународно признање латиноамеричких држава али је убрзала њихово сукцесивно прихватање као независних држава. Португал је признао Бразил као независну државу након војног пораза код Баије (1825) а Шпанија је то учинила тек након либералне револуције (1820). Прво је признала независност Мексика (1836), а затим Еквадора, Чилеа, Венецуеле и Боливије. Остале земље Европе признавале су новоформиране државе према потребама својих трговачких веза.[22].

Надмоћ САД[уреди]

После сецисионистичког рата између севера и југа (1861—1865) САД су обновиле и учврстиле своје унутрашње јединство. Међународни изолационизам и незаинтересованост за европска питања олакшао је да се уједињени простор Америке окрене ка разједињеним државама Месика, Централне и Јужне Америке као неприкосновени арбитар. Монроова доктрина штитила је интересе САД а не и целе Америке. Напротив она је озаконила злоупотребу Латинске Америке од стране самих САД. Прва панамеричка конференција (Вашингтон, 1889) утемељила је и званично механизам контроле и доминације касније усавршене институцијом панамериканизма. Заобиђен је позитиван прилаз међународним односима, садржан у начелу сарадње међу једнакима какав је заступао Боливар[6].

Неостварен сан[уреди]

Симон Боливар, борац за независност Латинске Америке

Идеја јединства Америке остала је сан њених ослободилаца пре свега Боливара. Боливар је покушао да своју идеју спроведе у дело на Континенталном конгресу сазваном у Панами 1826. године. Он је био кулминација политичке воље о јединству и братимљењу Америке после 15 година борбе и страдања.[6] Идеја уједињења имала је многобројне спољне и унутрашње противнике. Највише су се противиле европске силе, робовласници са југа САД, Парагвај и провинције Ла Плате. Подршка је стизала од Велике Колумбије (обједињене три државе), Перуа и Боливије које је ујединио Боливар, затим Мексика и Централне Америке. Панамски конгрес је прихватио Општи уговор о унији и конфедерацији али су га ратификовале само државе Велике Колумбије које су биле већ уједињене. Покушај сазивања новог самита је пропао.

У каснијем периоду Латинска Америка није испољила већи стварни интерес за приближавање или уједињавање изузев у модерном добу преко лабавих и споља контролисаних политичких форми панамериканизма и најновијих облика економске сарадње (Латинска унија).Поједини латиноамерички политичари се на почетку 21. века залажу са чвршће повезивање земаља Латинске Америке. Истовремено је расла агресивност великог северног суседа.[6] Узајамне односе нарочито је погоршало одузимање великих мексичких териорија од стране САД. Боливар је био огорчен на САД и Европу што су мирно посматрали борбу за независност и укључивали се искључиво када је њима то одговарало. Боливар је говорио:

Викицитати „Енглеска страхује од револуција у Европи, а прижељкује је у Шпанској Америци. Прва јој налаже опрезност а друга нуди природна богаства.“
({{{2}}})

У једном писму је написао:

Викицитати „Имаћемо у младости туроре, у зрелости господаре и тек у старости бићемо слободни.“
({{{2}}})

Критиковао је и САД:

Викицитати „САД, које толико цене своју слободу не воле оне који су заљубљени у сопствену.“
({{{2}}})

Историја је брзо потврдила његова мишљења. Монроова доктрина није била препрека Шпанији да 1829. нападне Мексико. Британија је заузела 1833. Малвине уз помоћ САД а 1835. и Белизе иако је Гватемала тражила помоћ позивајући се на Монроову доктрину. У каснијем периоду уследио је читав низ агресија и интервенција који није престајао до данашњих времена.[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е Monografías.com:Lucha por la independencia hispanoamericana
  2. ^ Филип Куртен, Историја Африке, Клио, Београд 2005. година
  3. ^ Eyzaguirre Jaime, Historia de Chile, Genezis nacional, Santiago, 1965.
  4. ^ Watner C. "All Man are One". The libertarian tradition in Sixteenth Century Spain. J Libertarian Studies 1987;8(2):293-309
  5. ^ а б La expulsión de los jesuítas de los dominios españoles. Na www.cervantesvirtual.com
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Др. Љубомир Палигорић, Историја Латинске Америке, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2003.
  7. ^ Део текста Споразума из Фонтенблоа
  8. ^ а б в г д Самарџић. Н. Историја Шпаније. Плато. Београд.2005.(стр. 328-338)
  9. ^ а б в г La primera guerra de esclavos negros triunfante en Haití.[1]
  10. ^ Siglo XIX e Independencia.Independencia de la Colonia Francesa y Nacimiento de Haití[2]
  11. ^ [3]OBTIENE ECUADOR SU INDEPENDENCIA Y SE CONSTITUYE EN REPÚBLICA
  12. ^ а б Независност Уругваја
  13. ^ Vazquez, Josefina Zoraida. The Mexican Declaration of Independence, The Journal of American History, Vol. 85, No. 4. (Mar., 1999), pp. 1362-1369.
  14. ^ а б в La Independencia de Centroamérica
  15. ^ La Nación Digital. Independencia de la Centroamérica.[4]
  16. ^ Борба за независност Панаме[5]
  17. ^ Историја Доминиканске Републике.[6]
  18. ^ а б в [7]Hernán Diaz. La Independencia de Cuba y el expansionismo norteamericano.
  19. ^ [8]Форакеров закон
  20. ^ [9]Џонсов закон
  21. ^ Enciclopedia del papato, Catania, 1961.
  22. ^ а б в г В. П. Потемкин, Историја дипломатије, Друштвени издавачки завод Југославије, Београд, 1945.
  23. ^ а б Филип Џенкинс, Историја САД, Филип Вишњић, Београд 2002.


Сјајни чланак Чланак Борба за независност Латинске Америке је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.