Борисав Станковић
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Борисав Бора Станковић | |
|---|---|
 Споменик Бори Станковићу у Врању |
|
| рођен: | 31. март, 1876. Врање |
| преминуо: | 22. октобар, 1927. Београд |
Борисав „Бора“ Станковић (Врање, 31. март 1876. — Београд, 22. октобар 1927) је један од најзначајнијих књижевника српског реализма.
Садржај |
[уреди] Биографски подаци
- 1876. — 31. марта родио се у Врању, гдје је завршио основну школу и матуру у тамошњој гимназији.
- 1902. — завршава Правни факултет у Београду и жени се Ангелином Милутиновић из Београда.
- 1903—1904. — проводи годину дана у Паризу.
- 1904. — почиње своје службовање као цариник; био је затим порезник, контролор државне трошарине у Бајлонијевој пивари, а пред Први свјетски рат постао је чиновник Црквеног одељења Министарства просвете.
- 1915. — повлачи се из Београда, октобра оставља породицу у Краљеву и одлази у Ниш, затим у Црну Гору, гдје је у Подгорици заробљен; одатле су га Аустријанци интернирали у Дервенту, одакле је пуштен кући у Београд.
- 1920. — чиновник Уметничког одељења Министарства просвете.
- 1927. — 22. октобра умире у Београду.
[уреди] Књижевно дјело
Јављајући се у вријеме кад се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама и дјело му је прожето симпатијом за патријархални свијет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као "поетичне жртве љубави" дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осјећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за Првог свјетског рата описао је у мемоарском дјелу Под окупацијом. Улази у ред значајних имена српске прозе на почетку XX века и по Скерлићевим ријечима „то је можда најјачи таленат који је икада био у српској књижевности“.
[уреди] Библиографија
[уреди] Књиге
- Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, пјесма. „Голуб“, 1. XI 1894.
- Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
- Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
- Божји људи, Нови Сад, 1902.
- Стари дани, Београд, 1902.
- Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
- Покојникова жена, Београд, 1907.
- Нечиста крв, Београд, 1910.
- Његова Белка, Београд, 1921.
- Коштана, „Комад из врањског живота с певањем“, Београд, 1924.
- Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
- Под окупацијом, Београд, 1929.
- Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
[уреди] Приповијетке
- Баба Стана (1907)
- Бекче (1901)
- Биљарица (1902)
- Цопа (1902)
- Ч'а Михаило (1902)
- Ђурђевдан (1898)
- Јован (1902)
- Јовча (1901)
- Јово-то (1909)
- Луди Стеван (1902)
- Љуба и Наза (1902)
- Маце (1902)
- Манасије (1902)
- Марко (1902)
- Менко (1902)
- Митка (1902)
- Мој земљак (1909)
- Наш Божић (1900)
- Нушка (1899)
- Његова Белка (1920)
- Они (1901)
- Парапута (1902)
- Покојникова жена (1902)
- Риста кријумчар (1905)
- Станко „Чисто брашно“ (1902)
- Станоја (1898)
- Стари дани (1900)
- Стари Василије (1906)
- Стеван Чукља (1906)
- Таја (1901)
- Тетка Злата (1909)
- У ноћи (1899)
- Увела ружа (из дневника) (1899)
- У виноградима (1899)
- Задушница (1902)
[уреди] Извори
- Опћа енциклопедија ЈЛЗ. Загреб, 1977-1988.
- Борисав Станковић. Приповетке. Нови Сад-Београд, 1970.
