Борислав Пекић
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Борислав Пекић | |
|---|---|
Фотографија Борислава Пекића |
|
| рођен: | 4. фебруар, 1930. Подгорица |
| преминуо: | 2. јул, 1992. Лондон |
Борислав Пекић (1930-1992) један је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста. Родио се у Подгорици, а школовао у Београду. Пре него што се јавио у српској књижевности повешћу Време чуда (1965), пет година је издржавао казну затвора у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ-a. После помиловања (био је осуђен на петнаест година) студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду а затим је био драматург и филмски сценариста (1958-1964). Према његовом тексту Здравко Велимировић је режирао филм Дан четрнаести, који је био у званичном програму фестивала у Кану (1961). Од 1971. до смрти живео је и радио у Лондону.
Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989, године после 45 година, обновили рад Демократске странке. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица али је победио његов противкандидат Војислав Шешељ.
Био је члан Крунског савета а постхумно је добио одликовање од принца Александра.
Борислав Пекић рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду од 17.12.2007. године [1].
[уреди] Библиографија
Повест Времена чуда, портрет Ходочашће Арсенија Његована (1970), У Едену на Истоку (1971) драма, новеле Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975) и Одбрана и последњи дани (1977), сотију Како упокојити вампира (1977), седмотомни роман Златно руно (1978-1986), роман са елементима трилера Беснило (1983), двотомни епос Атлантида (1988), романе 1999 (1984) и Године које су појели скакавци (1984), збирку готских прича Нови Јерусалим (1988), књиге есеја Сентиментална повест британског царства (1992) и Одмор од историје (1993), три књиге писама (Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине). Аутор је и тридесетак драмских дела за позориште, радио и телевизију. Написао је и комедију Генерали или сродство по оружју (1972).
[уреди] Напомене
- ^ Рех.бр. 265/07
