Борислав Пекић
| Борислав Пекић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 4. фебруар 1930. |
| Место рођења: | Подгорица (Краљевина Југославија) |
| Датум смрти: | 2. јул 1992. |
| Место смрти: | Лондон (Уједињено Краљевство) |
Борислав В. Пекић (Подгорица, 1930 — Лондон, 1992[1]) један је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста.
Садржај |
[уреди] Живот
Родио се у Подгорици 1930. Његов отац Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу.[1] Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти их протерују из Цетиња за Србију.[1] Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се селе у Београд.[1] По пресељењу у Београд 1945, образовање наставља у Трећој мушкој гимназији, где је матирирао 1948.[1]
 |
Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године. |
 |
|
— Борислав Пекић[1]
|
Пре него што се јавио у српској књижевности повешћу Време чуда (1965), пет година је издржавао казну затвора у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ-a. После помиловања (био је осуђен на петнаест година) студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954 — 1958) а затим је био драматург и филмски сценариста (1958 — 1964). Од 1971. до смрти живео је и радио у Лондону.
Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989, године после 45 година, обновили рад Демократске странке. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица али је победио његов противкандидат Војислав Шешељ.
1992. уз Војислава Коштуницу био је један од оснивача Демократске Странке Србије.
Био је члан Крунског савета а постхумно је добио одликовање од принца Александра.
Борислав Пекић рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду од 17.12.2007. године [2].
[уреди] Награде
- НИН-ова награда за роман „Ходочашће Аресенија Његована“ 1970.
- Награда за комедију године на Стеријином позорју 1972.
- Његошева награда за „Златно руно“ 1987.
- Награда Београдски победници за најчитанију књигу 1984.
- Награда Милош Црњански за други том романа Године које су појели скакавци је добио 1987.[1]
- Прва награда на фестивалима у Охриду и Варни 1990.
- Награда Јаков Игњатовић, Будимпешта, 1991.
- Награда Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991.
- Награда Удружених издавача
- Награда Удружења књижевника Србије
- БИГЗ-ова награда
- Деретина награда
- Повеља РТС-а за радио драме
- Награда филмског фестивала у Херцег Новом
[уреди] Библиографија
- Време чуда, повест, (1965)
- Ходочашће Арсенија Његована, портрет (1970),
- У Едену на Истоку (1971) драма,
- Успење и суноврат Икара Губелкијана, новела (1975)
- Одбрана и последњи дани,новела (1977),
- Како упокојити вампира, сотија (1977),
- Златно руно, седмотомни роман (1978 — 1986),
- Беснило, „жанр-роман“, роман са елементима трилера (1983),
- Атлантида, двотомни епос (1988),
- 1999, роман (1984),
- Године које су појели скакавци I—III (1984),
- Нови Јерусалим, збирка готских прича (1988),
- Сентиментална повест британског царства, есеји (1992)
- Одмор од историје, есеји (1993).
Објавио је и три књиге писама (Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине). Аутор је и тридесетак драмских дела за позориште, радио и телевизију. Његова, вероватно најпознатија комедија је Генерали или сродство по оружју (1972).
[уреди] Филм
Написао је сценарио по мотивима властитог истоименог романа за филм Време чуда. Према његовом тексту Здравко Велимировић је режирао филм Дан четрнаести, који је био у званичном програму фестивала у Кану (1961).
