Борис Зихерл

Из Википедије, слободне енциклопедије
БОРИС ЗИХЕРЛ
Борис Зихерл
Борис Зихерл
Датум рођења 25. септембар 1910.
Место рођења Трст, Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 11. фебруар 1976. (66 год.)
Место смрти Љубљана, СР Словенија,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професија правник

Члан КПЈ од 1930.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а секретар комисије Агитпропа ЦК КПС
члан Агитпропа ВШ НОВ и ПОЈ
члан Агитпропа ЦК КПЈ

Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Борис Зихерл (Трст, 25. септембар 1910Љубљана, СР Словенија, 11. фебруар 1976), правник, филозоф, социолог, публициста, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Словеније.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. септембра 1910. године у Трсту. Касније се заједно са својом мајком преселио у Шкофју Локу, а после тога у Љубљану. новембра 1929. године, ступио је у Савез комунистичке омладине Југославије, а од лета 1930. члан је Комунистичке партије Југославије. Као студент Правног факултета у Љубљани, био је активан у левом студентском покрету. Од 1932. до 1933. године деловао је у привременом покрајинском руководству КПЈ за Словенију.

У јесен 1933. је ухапшен, а марта 1934. године осуђен по Закону о заштити државе на четири године робије коју је издржао у казнионици у Сремској Митровици. После изласка с робије наставио је студиј на Правном факултету у Љубљани, који је апсолвирао тик пред почетак Априлског рата 1941. године. Још од 1933. бавио се марксистичком публицистиком и издавао чланке у „Књижевности“, „Содобности“ и у брошурама под псеудонимом А. Пољанец и Станко Дорник.

После окупације Југославије илегално је деловао у Љубљани и 27. априла 1941. био један од представника комуниста на оснивачком састанку Освободилне фронте. Као секретар комисије за агитацију и пропаганду при Централном комитету КП Словеније, уређивао је едицију „Мала марксистичка књижица“, радио у редакцијама листова „Словенски порочевалец“, „Људска правица“, „Дело“ и „Радио-билтен“. Јануара 1943. године наставио је тај рад на ослобођеној територији.

У јесен 1943., био је делегат на Кочевском збору, где је изабран у Словеначки народноослободилачки одбор, односно Словеначки народноослободилачки савет. Уједно је водио Агитпроп ЦК КП Словеније и партијску школу на Рогу. Августа 1944. године, отишао је на Вис за члана пропагандног одела Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а од октобра 1944. био је члан Агитпропа Централног комитета КПЈ у ослобођеном Београду.

По завршетку рата био је неко време уредник „Борбе“, а од августа 1945. до 1946. године заступао је ЦК КПЈ код ЦК ВКП (б) у Москви. До јуна 1947. године био је председник Комитета за науку и школство у влади ФНРЈ, затим поново на раду у Агитпропу ЦК КПЈ. Од новембра 1948. до новембра 1950. године био је директор Института за друштвене науке у Београду, затим до 1953. министар за науку и културу у Влади НР Словеније. Године 1954. изабран је за редовног професора Филозофског факултета у Љубљани. Од 1959. до 1964. године био је директор Института за социологију и филозофију при Универзитету у Љубљани, затим редовни професор на Високој школи за социологију, политичке науке и новинарство у Љубљани. Био је редовни члан „Словенске академије знаности и умјетности“.

Био је члан ЦК КП Словеније од 1948., од 1952. и члан ЦК КПЈ, а од 1954. године члан Извршног комитета ЦК СК Словеније. Од 1947. до 1967. био је савезни и више пута републички народни посланик. Низ година био је и члан савезног и главног одбора Социјалистичког савеза радног народа. Од 1963. године био је члан Савета федерације.

Умро је 11. фебруара 1976. године у Љубљани.

Литература[уреди]