Борис Крајгер

Из Википедије, слободне енциклопедије
БОРИС КРАЈГЕР
Борис Крајгер
Борис Крајгер
Датум рођења 14. фебруар 1914.
Место рођења Света Тројица, код Марибора,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 4. јануар 1967. (53 год.)
Место смрти С. Митровица, САП Војводина,
СР Србија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професија друштвено-политички радник

Члан КПЈ од маја 1934.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-потпуковник у резерви

Функција Председник Извршног већа
НР Словеније
Мандат 19531962.
Претходник нико
Наследник Виктор Авбељ
Народни херој од 5. септембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Борис Крајгер (Света Тројица, код Марибора, 14. фебруар 1914Сремска Митровица, 4. јануар 1967), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Словеније и народни херој Југославије. У периоду од децембра 1953. до јуна 1962. године обављао је функцију председника Извршног већа Народне Републике Словеније

Биографија[уреди]

Рођен је 14. фебруара 1914. у селу Света Тројица, код Марибора. Његов отац Алојз је био окружни лекар и писац, а по политичком уверењу социјалист. После Првог светског рата, породица се преселила у Љубљану, где је отац постао управник болнице. Као гимназијалац, Борис, је најпре био активан спортиста, а затим се ангажовао и у политичким збивањима.

У првим данима Шестојануарске диктатуре, 1929. године, Борис и његова браћа су били под утицајем професора пољанске гимназије: Францета Коблара, Ловра Сушника и Јуша Козака, и постали симпатизери илегалне Комунистичке партије Југославије. Полицијска истрага против нешто старијих школских другова, Тонета Томшича и Бориса Зихерла, а нарочито хапшење Макс Стермецког, су Бориса Крајгера га још више привукли комунистима.

Године 1932. је почео да студира Грађевинску технику на Љубљанском универзитету. Тада је ступио у левичарски клуб „Триглав“ и укључио се у револуционарни студентски покрет. Учествовао је у великим демонстрацијама против диктатуре и проучавао марксистичку литературу. После првог хапшења, Борис Кидрич га је, маја 1934. године, примио у чланство Комунистичке партије Југославије. Одмах по пријему у Партију почео је да ради у техници Покрајинског комитета КПЈ за Словенију.

Новембра 1934. године је, због политичке делатности, ухапшен и осуђен на две и по године робије, коју је издржао у Сремској Митровици. Кад се, 9. маја 1937. године, вратио у Љубљану, наставио је студије и револуционарни рад. Радио је као техничар у разним грађевинским предузећима, да би се издржавао. Као комунист је деловао у Словенском клубу „Бранибору“, стручним организацијама и у „Црвеној помоћи“.

У периоду од 1937. до 1940. године био је секретар Омладинске комисије при Централном комитету Комунистичке партије Словеније, која је, крајем 1938. године прерасла у Покрајински комитет СКОЈ-а за Словенију. Био је и члан Омладинске комисије при Централном комитету КП Југославије, која је, средином 1938. године, прерасла у Централни комитет Савеза комунистичке омладине Југославије. Организовао је омладину и међу њом развијао антифашизам.

У периоду од 1938. до 1940. године је био члан Окружног комитета КПС за Љубљану. Фебруара 1939. године је избегао хапшење и логор у Билећи, па се, као илегалац, посветио партијском раду. На Трећој конференцији КП Словеније, 29. јуна 1940. године, изабран је у Централни комитет КП Словеније, где је одговарао за рад с омладином и за агитпроп.

Ухапшен је 27. марта 1941. године у Јасеницама, али је из затвора пуштен приликом напада Сила осовина на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године. После окупације, остао је илегално у окупираној Љубљани и био секретар Окружног комитета КПС и Окружног одбора Освободилне фронте. После хапшења Антона Тонета Томшића, децембра 1941. године, Борис Крајгер је преузео и послове организационог секретара ЦК КП Словеније.

Кад је окупатор, крајем фебруара 1942. године, оградио Љубљану жицом, Централни комитет КП Словеније и Извршни одбор Освободилне фронте су ван жичане ограде установили своја повереништва на челу с Борисом Крајгером, и преко њега одржавали везе и усмеравали делатност Народноослободилачких организација и партизанских јединица у Словенији. Маја 1942. године Борис Крајгер је кооптиран у Политбиро ЦК КПС.

Убрзо потом Италијани су га, у рацији у Љубљани, ухапсили и интернирали у логор Гонарс. Тамо је с осталим логорашима ископао ров и кроз њега, 31. августа 1942. године, побегао са седам другова у горичка брда, и укључио се у акције Окружног комитета КПС за Словеначко приморје. Средином новембра је дошао у седиште ЦК КПС у Полхограјске Доломите, и поново деловао у Политбироу. После повратка руководства НОП-а на Кочевски рог, постао је, 20. маја 1943. године, вршилац дужности политичког комесара Главног штаба НОВ и ПО Словеније, а 14. јула је именован за политичког комесара.

Октобра 1943. године, постао је члан Пленума Освободилне фронте, СНОО-а и АВНОЈ-а, а 23. септембра 1944. члан Извршног одбора ОФ-а. Од октобра 1944. до почетка марта 1945. године деловао је и у Политбироу ЦК КПС и дошао у Штајерску кад је тамо почела немачка офанзива против ослобођене територије у Горњој Савињској долини. Почетком марта 1945. године, кад је ослобођење Словеначког приморја постало најважнији задатак, ЦК КПС га је послао за политичког секретара Обласног комитета КПС и секретара Покрајинског одбора ОФ-а за Словеначко приморје.

Учествовао је у продору јединица Деветог словеначког корпуса према Трсту. У време борбе за словеначку националну границу, био је секретар Централног комитета КП Јулијске крајине све до 17. јуна 1946. године, кад је постао министар унутрашњих послова у Влади Народне Републике Словеније. Године 1948, на Петом конгресу КПЈ, изабран је за члана ЦК КПЈ.

Крајем јануара 1953. године постао је члан Извршног већа НР Словеније, а 15. децембра 1953. је постао његов председник; био је члан Савезног извршног већа и члан његовог Одбора за перспективни друштвени план. Од јуна 1962. је био и члан Координационог одбора СИВ-а. Године 1962. је постао председник Одбора СИВ-а за општа привредна питања, а 25. јуна је изабран за потпредседника СИВ-а и председника Одбора СИВ-а за привреду.

Више пута је биран за републичког и савезног посланика. До одласка у Београд, 1962. године, био је члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Словеније, члан Председништва ССРН Словеније и Главног одбора СУБНОР-а Словеније. Од 1960. био је члан Савезног одбора ССРН Југославије, и од 1958. члан Извршног комитета ЦК СКЈ. Имао је чин резервног генерал-потпуковникa ЈНА.

Погинуо је у саобраћајној незгоди, 4. јануара 1967. године у близини Сремске Митровице.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су - Орден народног ослобођења и Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 5. септембра 1953. године.

Литература[уреди]