Борис I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Борис I Михаило

Борис I Михаило
Борис I Михаило

Датум рођења 852.
Место рођења непознато
Место смрти непознато
Гроб манастир код Преслава
Титула кнез Бугарске
Период 852.–889.
Претходник/ци Пресијан
Наследник/ци Владимир од Бугарске
Порекло и породица
Династија Крумска династија могућа и Дуло династија
Отац Пресијан
Мајка непознато
Супружник/ци Марија
Потомство Владимир
Гаврило
Симеон I
Ана

Борис I или понекад Михаило је (буг. Борис I; Михаил) је био владар Бугарске између 852. и 889. године.

Име и титуле[уреди]

Борис је 864. прихватио хришћанство и на свом крштењу је као врховни хришћански чин узео име свог кума, византијског цара Михаила III, па се понекад у историјским истраживањима назива и Борис-Михаило.

Једини директни запис Борисове титуле се може наћи у Балшинском запису који је написан код данашњег албанског села Балши. Тамо је назван архонт Бугарске што се обично преводи са цар, а у 10. веку је назван кназем.[1] Из бугарским записима Борис је обично називан књазем, а током трајања Другог бугарског царства- Цар.[2] Према другим теоријама Борис је имао следеће титуле: кан,[3][4] цар[5] или књаз.[6] Мада друга теорија негира да је имао титулу кан, јер се титула кан није употребљавала још од кана Аспаруха.[7]

Криза у централној Европи[уреди]

Од почетка 9. века почело је у Европи да се осећа ривалство између Католичке цркве у Риму и Православне цркве у Константинопољу. Када се је Карло Велики прогласио за цара Франачког царства папа је одмах прекинуо све политичке односе са Византијом и због тога је био подржан од стране Франака. После Верденског споразума 843. године, Источна Франачка (касније Немачка) је почела да води агресивнију политику у Европи. Почели су да шире своју државу ка истоку међу Словене, а папа их је збого овога подржао, јер је међу Словене видео нове католичке поданике. Као одговор на ова освајања Мојмир I је ујединио све словенске кнезове и оформио Великоморавску кнежевину. Његов наследник Ратислав се је борио против Немаца.[8] Обе државе су покушавале да имају добре односе са Бугарском због њене велике војне надмоћи.

Војне кампање[уреди]

Борис је био син и наследник Пресијана. Године 852. шаље дипломате у Источној Франачкој како би потврдио мир из 845. године.[9][10] Када је наследио свог оца имао је велику војску и силу да нападне Византију, али није напао.[11] Због тога му Византијци дају малу регију на југоистоку звану Странџа.[12] Мир није потписан, и ако су обе стране привремено промениле своје делегације. Године 854. моравски кнез Ратислав му помаже у борби против Источне Франачке. Према неким изворима неки франачки феудалци су нахушкали Бориса да нападне Лудвига I.[13] Бугарско-словенска кампања је била катастрофа и Лудвиг је брзо поразио бугарску војску и напао саму Бугарску.[14] У исто време Хрвати почињу рат са Бугарском и нападају је. Према неким изворима сматра се да је Лудвиг платио Хрватима да нападну Бугарску, како би они замајавали Бориса, док се усредсреде на Велику Моравску.[15] Пошто Борис није имао никаквог успеха, обе стране су потписале мир и повукле преостале војске.[16] Због војних акција и мира који су потписали Борис и Лудвиг, Ратислав је морао да се бори против Франака сам. Конфликт са Византијом је започео 855—866. Пловдив и неке тврђаве на Црном мору су зазузете од стране Михаила III.[17][18]

После смрти Властимира око 850. године, његови синови су поделили српске земље. Борис одлучује да нападне Српске земље. Циљао је да смањи утицај Византије на ове мале српске земље. Кампања је неуспела, јер су Срби заробили његовог сина Владимира и дванаест великих бољара.[19],[20] Борис се је нагодио са Србима и даровао их је, да би они ослободили његовог сина.[21]

И поред свих ратних неуспеха Борис је ипак сачувао своје царство.

Крштење[уреди]

Покрштавање Бугара

Из непознатих разлога Борис је био заинтересован за хришћанство. Године 863. је хтео да од Лудвига прими групу свештеника и да се покрсте. Међутим, касније те године Византија је напала Бугарску током временских непогода и тада је Борис прихватио да се покрсти по Византијским обичајима и да да Тракију (то је у ствари Загора коју је Борис повратио исте године).[22] Почетком 864. године Борис се је тајно крстио у Плиски заједно са својом породицом и део племића.[23] Цар Михаило III му је био кум, а он је узео име Михаило.[23] Међутим у Балшинском запису пише:„... крштен је арконт Бугарски Борис, назван је Михаило, јер је народу дао Бог, година:6374 (866.) (лат. evaftiste o arhon Bulgarias Boris o metonomastheis Mihail sin to ek Theu dhedhomeno av to ethnei tous s t o d) После његовог крштења његовим стопама су кренули и други бугарски племићи, а после њих и остатак народа.

Међутим, нису сви подржавали ширење хришћанства у Бугарској, па су се неколико угледних бољара побунила против Михаила. Михаило је сурово угушио побуну и убио 55 бољара заједно са њиховим породицама.[23]

Бугарска црква[уреди]

У исто време када је био крштен, Борис (сада Михаило) тражио је начин да стекне аутокефалност од константинопољског патријаха Фотија. Патријарх Фотије је био огорчен на Бориса, па је Борис хтео више репутације код папе.[24] Борис је послао дипломате код Папе Николе I 866. Са дугом листом о томе како водити једну цркву. Добио је 106 одговора о томе како водити религију, политику, обичајима и закону. Папа је неко време затворио око контроверзног питања о аутокефалности Бугарске и послао је мисионаре да крсте Бугаре по западним обичајима. Ово је изнервирало Фотија и он је написао дугу литургију 867. о томе како се одбацују сва крштења која обаве западни мисионари.[24]

Референце[уреди]

  1. ^ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел. (Титулатура и инсигнии), София 1995, pp. 144, 146, Бобчев, С. С. Княз или цар Борис? (към историята на старобългарското право). Титлите на българските владетели, Българска сбирка, XIV, 5, 1907, pp. 311
  2. ^ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел... pp. 144-146
  3. ^ 12 мита в българската история, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Страница за прабългарите, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ [1][мртва веза од December 2013] Българската християнска цивилизация е обединила 40% от Европа
  6. ^ Златарски, Васил [1927] (1994). „История на Българската държава през Средните векове, т.1, ч.2“, Второ фототипно издание, София: Академично издателство „Марин Дринов“.. ISBN 978-954-430-299-3.
  7. ^ Гербов, К. Канасубиги е „княз“, а не „хан“ или „кан“ - Омуртаг и Маламир са били князе преди Борис, Приступљено 8. 4. 2013.
  8. ^ К. Грот, Моравия и Мадяры, Петроград, 1881, стр. 108 и сл.
  9. ^ Rudolfi Fulden. annales, an. 852
  10. ^ Pertz, Mon. Germ. SS, I, pp. 367: legationes Bulgarorum Sclavorumque et absolvit
  11. ^ Genesios, ed. Bon. pp. 85—86
  12. ^ В. Н. Златарски, Известия за българите, стр. 65—68
  13. ^ Dümmler, каз. съч., I, стр. 38
  14. ^ Migne, Patrol. gr., t. 126, cap. 34, col. 197
  15. ^ К. Грот, Известия о сербах и хорватах, стр. 125—127
  16. ^ Const. Porphyr., De admin, imp., ed. Bon, cap. 31, pp. 150—151
  17. ^ Gjuzelev, pp. 130
  18. ^ Bulgarian historical review, v.33:no.1-4, pp. 9.
  19. ^ F. Raçki, Documenta historiae Chroatie etc., Zagreb, 1877, pp. 359.
  20. ^ П. Шафарик, Славян. древн., II, 1, стр. 289.
  21. ^ Const. Porphyr., ibid., cap. 32, pp. 154-155
  22. ^ Fine (1991), стр. 118-119.
  23. ^ а б в Anderson (1999), стр. 80.
  24. ^ а б Duffy (2006), стр. 103.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Борис I



Претходник:
Пресијан
Владари Бугарске Наследник:
Владимир од Бугарске
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}