Бородинска битка

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 35° 49' 13.90" СГ Ш, 35° 49' 13.47" ИГД

Бородинска битка
Део Наполеонове инвазије на Русију
Луј Фрасоа Лежен „Битка за Москву“ 1922.
Луј Фрасоа Лежен „Битка за Москву“ 1922.
Време: 7. септембар 1812.
Локација: Бородино, Руска Империја
Резултат: Наполеон улази у Москву
велики губици на обе стране
Узрок битке: Наполеонова инвазија Русије
Промене у територији: Москва
Цивилне жртве:
Сукобљене стране
Француска Прво француско царство
* Flag of the Duchy of Warsaw.svg Варшавско војводство
* Застава Наполеонове Италије Наполеонова Италија
* Рајнска конфедерација
Застава Русије Руска Империја
Заповедници
Наполеон Кутузов
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
134.000 150.000
Губици
око 30.000 38—58.000
{{{подаци}}}

Бородинска битка, у француској историји позната и као Битка за Москву[1] или Битка на реци Москви,[2] одиграла се 7. септембра 1812. године на Бородинском пољу, 124 километара западно од Москве. Водила се између руске војске, под командом генерала Михаила Кутузова и Велике армије Наполеона Бонапарте,[3] током Наполеонове инвазије Русије, односно Отаџбинског рата Русије 1812.

Историја[уреди]

Увод[уреди]

Наполеон се плашио да ће Русија употребити своје снага у борбама у Енглеској, због постављања копнене баријере, која је спречавала извоз житарица у Енглеску и увоза индустријских производа оданде.[4] Русија је била последња препрека на путу ка његовој европској доминацији. У освајању Европе користио је успешну стратегију, која му је доносила победу наметањем одлучујуће битке, после чега би противничка земља постајала савезница или морала да капитулира. Са великом пажњом и прецизношћу осмишљен је план, тако да је на лето 1812. године[5], Наполеонова војска прешла реку Дњепар и ушла у Русију. У Великој Наполеоновој армији, Французи су чини тек половину снага, у њој се говорило на дванаест језика и борили се многи странаци,: Немци, Италијани, Пољаци, Хрвати, Шпанци, Португалци, Холанђани, Белгијанци, Аустријанци, Швајцарци и Данци.[1] У рату су учетвовале и неке од освојених земаља, као што су Рајнска конфедерација, Наполеонова Италија, Варшавско војводство.[4] Наполеонова идеја је била да изведе одлучујућу битку, одмах при преласку границе, међутим[6], од почетка Наполеонове инвазије, Западна руска армија стално се повлачила под притиском моћнијег непријатеља.[7]

Брзо напредовање, далеко бројнијих Француза је онемогућавало Барклају де Толију, команданту Западне армије и Министру рата да припреми трупе за борбу.[8] Ово дуготрајно повлачење изазвало је велико незадовољство, па је племство захтевало постављање команданта, који би имао поверење од стране руског народа.[7]

Кутузов[уреди]

Кутузов је постао командант руске војске у 67 години.[9] Његово постављање за команданта изазвало је раст патриотизма у армији и народу. Мада се веровало да ће он успети да заустави повлачење[1], његова тактика састојала се у томе да против непријатеља води мање битке, да непријатеља стално држи у ишчекивању, те да избегава директно сучељавање, с обзиром да је располагао са свега 180.000 војника, наспрам 600.000 француских. Користио је и тактику „спаљивања земље“, тако да би непријатељ приликом напредовања, стално наилазио на напуштена и спаљена места, без хране, смештаја или могућности за одмор. На француске нападе реаговао је повлачењем, чиме је постизао мање губитке са руске стране, а увлачењем непријатељске војске, дубоко у своју територију, отежавао је њено снабдевање храном и муницијом.[9]

Битка[уреди]

На главну битку Наполеон је морао да чека готово три месеца.[5] Руска војска се повлачила споро, уз мање окршаје. Међутим, на инсистирње руског цара Александра Првог,[10] који је сматрао да Москву не треба предати без борбе[2] и пошто је добио незнатно појачање[7], Кутузов се ипак одлучио за одбрану Москве.[10] За битку је било потребно пронаћи простор за маневар највећег дела руске војске, са природним препрекама за одбрану, који је обухватао Стари и Нови смоленски пут према Москви. Одабрано је Бородинско поље, на 124 километара од Москве, које је предложио генерал-пуковник интендантске службе К. И. Толем. На средини тог поља налази се село Бородино, по коме је поље добило име.[2] 3. септембра руска војска, повлачећи се из Смоленска, сместила се у село Бородино како би зауставила Наполеоново напредовање ка Москви.[8]

Распоред снага[уреди]

Распоред трупа 7. септембра 1812. на Бородинском пољу

Кутузов је под својом командом имао око 150.000 људи, од чега су 113–114.000 чинили редовни војници Прве и Друге западне армије под вођством генерала Барклаја де Толија, било је око 8.000 козака, и 28.000 резервиста. Око 10% војске чинили су регрути, који су прошли само почетну војну обуку. Војска је располагала са 624 пољска топа.

Наполеон је командовао са око 134.000 војника и имао је 587 пољских топова.[2] Он је очекивао да ће и увом случају поновити тријумф из Битке код Аустерлица. Његове јединице су још увек чувале заставе, на којима је златним словима извезен поклич: „За Аустерлиц!“. Многи чланови руског штаба, укључујући и Кутузова, као и 357 официра (2.074), колико их је учествовало у Бородинској бици, такође су били ветерани Руско-аустро-француског рата.[11]:

Руске снаге на Бородинском пољу, биле су распоређене у дужини од 8 километара,[2] и ишле су до 7 километара у дубину.[2] Десно крило, дужине око 5 километара, држало је позицију на високој и стрмој обали реке Москве и штитило је Нови смоленски пут, којим је било планирано повлачење у случају неповољног исхода битке. На позицијама левог крила, које се простирало уз густу шуму,[6] направљена су сферна утврђења, на којима су распоређене Багратионове снаге. Испред, на око 1,5 километар удаљености, код села Шевардин, грађено је утврђење, које до почетка битке, још увек није било завршено.[2] Центране снаге су распоређене на месту које су Французи назвали „Висинско утврђење“,[2] односно на вису Курганаја, са чије се западне стране налазио Семјеновски поток.[6]

Артиљерија је равномерно распоређена по целом фронту, а остале снаге су биле распоређене у три линије[2]:

  • пешадијски корпус
  • коњички корпус
  • резерве

Наполеон, свестан распореда руских крила, одлучио се да прво нападне предњи део и ослаби лево крило, нападајући центар, те затим прибије руску позадину уз реку Москву и уништи је. Своје главне снаге распоредио је у правцу Семјеновског потока и даље према Курганајском вису.[6]

Николај Самокиш, 1910
„Напад на Шевардински шанац“

Шевардински бој[уреди]

Два дана уочи велике битке, 5. септембра 1812., Наполеон је наредио свом генералу Давусту да заузму Шевардински шанац, уз подршку коњице маршала Мурата, корпуса пољског маршала Пониатовског, са укупно 36.000 војника и 194 топова. Утврђење је бранио генерал Горчаков, са 11.000 људи и 36 топова. Ова битка завршила се у касним вечерњим сатима, са губицим од по 5.000 људи на свакој страни и повлачењем преосталих руских трупа, према главним положајима.[2]

Главна битка[уреди]

Следећег дана војници су се припремали за главну битку, довршавали одбрамбена утврђења, а Наполеон је лично извршио извиђање Руских положаја.[2]

Ноћ пред главну битку остало је записано[11]:

Викицитати „На нашој страни је све тако мирно. На супротној, јарко бљеште ватре у непријатељским таборима; музика, певање, јаки гласови се као крици разлежу по читавом логору. Одједном – усклици! Па опет!… Очигледно поздрављају Наполеона који иде од строја до строја. Баш тако је било и пред Аустерлиц. Шта ли ће бити сутра?“
(поручник Фјодор Глинка, у ноћи између 25. и 26. августа 1812.[a])

Главна битка је почела 7. септембра 1812. године, између 5 и 6 сати ујутро, паљбом артиљерије са обе стране и готово истовременим нападом француске пешадије на село Бородино и према Семјеновском потоку[6]. Село Бородино је држала Царска гарда - егери и она је истиснута око 8 сати.[10] Село је остало у рукама француза, а егери су се повукли преко реке Колоче.[6] После тога, Барклај де Толи је наредио да се запали мост на реци Колочи. Рано ујутро почео је и напад на руско лево крило, којим је командовао кнез Петар Багратион. Он је на брзину ископао ровове и припремио одбрану. Увидевши да се спрема напад и наредио је јуриш, који је одбијен, а затим су Французи кренули у напад, при чему је Багратион тешко рањен и од задобијених рана умро. Ово је представљало кључни моменат за лево крило фронта, тако да је оно почело да се повлачи. Онда је кренуо напад ка батерији на брежуљку, познатој као батерија Рајевског, на централном делу фронта. Батерија Рајвског је неколико пута прелазила из руских у француске руке, али су Руси сваки пут успевали да поврате положај.[10]

Василије Васиљевић Верешћагин: „Наполеон на Бородинској висоравни“ (1897)

У међувремену, Платов са козацима и Уваров са Првим коњичким корпусом су прешли реку Колочу и напали француску позадину са северне стране. Напад није успео, али је спречио Наполеона да појача нападајуће једнице, што је дало додатно време батерији Рајевског да издржи напад. Руси су успели да одрже линију фронта до краја дана. Након тешких борби, три четвртине браниоца батерије Рајевског је погинуло,.[10]

По завршетку битке, која је трајала од изласка до заласка сунца, руске трупе на левом крилу и у центру повукле су се за 1—1,5 километар, а њихова саграђена упоришта била су потпуно уништена, па је Наполеон наредио повлачење и својих трупа на почетне положаје.[2] Руски губици су се према различитим изворима, кретали од 38 до 58 хиљада људи, док се губици на француској страни процењују на око 30.000 људи.[3]

Битка се сматра једним од највећих крвопролића у војној историји.[12]

Повлачење[уреди]

За један дан руска армија је нанела тешке губитке француској, али је и сама, према прелиминарној процени, изгубила скоро половину војника редовне војске.[7] Сазнавши да Наполеону пристижу две пешадијске дивизије Пиноа и Лаборде и резервни батаљони, укупне бројности до 40.000 војника.[13] Кутузов је након битке одлучио да се повуче са бородинске позиције и из Москве. [7], схвативши да његов главни задатак није одбрана Мосвке, већ уништавање непријатељске војске[4].

Викицитати „Сада, после наношења застрашујућег пораза непријатељу, нанећемо му коначни ударац. У ту сврху наше јединице иду у сусрет свежим ратницима, подједнако пуним ревности да се боре са непријатељем“
(Кутузов)

Заједно са војском повукли су се и многи житељи града.[7] У граду са 300.000, није остало више од 30.000 становника.[4] Кутузов је при повлачењу извео Тарутински маневар, преместивши армију код села Тарутина, на западу Московске области, јужније и западније од Наполеонове војске.[7] Повољним размештањем руске армије, успео је да непријатељу онемогући продирања на југ и запад. Одатле је могао да обезбеди намирнице и сточну храну, док су се у градовима као што су Тула, Калуга, Брјанск налазиле фабрике за производњу оружја, артиљерије, и велике залихе војне опреме, па је на тај начин омогућио припрему контраофанзиве. Са супротне стране, Наполеонова армија заузела је Москву, и одмах по заузимању кренула да уништава и пљачка град.[13] Два дана након уласка војске, свуда су горели пожари.[4] У граду скоро и да није преостало хране, борбена способност освајачке војске је опала, чак и у елитним јединицама.[13]

Значај[уреди]

Мада су обе војске показале велико јунаштво, а Наполеон и Кутузов се показали као веште војсковође, резултат битке је био да Наполеон није успео да победи Кутузова, али да ни Кутузов није успео да одбрани Москву.[2] Бородинска битка није донела победника,[14] мада су и Наполеон и Кутузов у ​​својим званичним извештајима говорили о победи. И поред повлачења, услед великих губитака, руска војска је касније успела да се опорави,[15] а Москва је за Наполеона постала клопка, у децембру исте године, његова Велика армија нашла се ван граница Русије.[2]

Чак и француски император је касније, пошто је прогнан на острво Света Јелена, изјавио да је од 50 његових битака, у Бородинској бици „било испољено највише храбрости и постигнут најмањи успех. Французи су у њој показали да су достојни да победе, а Руси да су заслужили право да буду непобедиви.[5]. Мада је после битке, престоница била предата непријатељу, временом је у Француској и Европи преовладало мишљење, да је управо ова битка битно утицала на преокрет и крајњи исход рата.[13]

Српски генерали[уреди]

У Бородинској бици у оквиру руске армије учествовало је 37 генерала[1], од чега су њих десет били српског порекла. Учествовало је и мноштво војника нижег ранга.[16] Неки су били досељеници у Русију, као генерал Ђорђе Арсенијевић Емануел, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Иванов Ивелић (рођен у Рисану, Црна Гора),[17] док су већина били потомци друге или треће генерације српских исељеника у Русију из 18. века, у време владавине цара Петра Великог[3] и царице Јелисавете. Срби су тада населили територију ослобођену од Турака и кримских Татара, на јужној граници Руске империје и формирали покрајине Нова Сербиа и Славеносрбија, где је живело око 50.000 досељеника.[17] Осим тога, на самом почетку Наполеоновог похода многи Срби, искусни у ратовању, стизали су појединачно и у групама из Карађорђеве Србије.[1]

Међу генералима, највише се прочуо Михаил Андрејевић Милорадовић,[3] потомак славне херцеговачке породице Храбреновић,[17] праунук Михајла Илије Милорадовића[1], генерал пешадије, херој Отаџбинског рата 1812, који је командовао централним позицијама Бородинске битке[3] Успео је да заустави напредовање француске претходница, под вођством маршала Мироа Мирата[1], која је стигла до самог Кремља, под претњом да ће одмах запалити град. На тај начин је осигурао седам сати примирја, које је искористио за евакуисање војске и преосталог становништва,[17] а његова заштитница је брзим и одлучним ударцима по противнику омогућила спровођење овог маневра.[1]

У бици су учествовали и генерали: генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, генерал барон Илија Михајловић Дука и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић,[3][17] генерал-лајтнант Никола Богдановић Богданов, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков[1].

Рат и мир[уреди]

Мада је Лав Толстој био одличан познавалац Наполеонових ратова, једно од његових најпознатијих дела „Рат и мир“, није написао у виду историјског романа, али је писац из угла својих главних јунака описао период из историје Русије од 1805. до 1813. године и посебно обрадио период Наполеонове инвазије. У трећем тому романа, где се претежно заступљена ратна тематика, сместио је свог главног јунака Пјера Безухова на Бородинско поље, међу артиљеријске борце, одакле је овај, са добре позиције, из прве руке посматрао битку, увиђајући све ужасе рата и страдање младих људи, како би на крају одлучио да у истој и сам узме учешће.[18]

По Толстојевом роману, у адаптацији режисера Сергеја Бондарчука, 1968. године снимљен је истоимени филм, у коме су такође детаљно приказане сцене из битке код Бородина.

Бородинска панорама[уреди]

Уочи прославе стогодишњице победе над Наполеоном, академик сликарства Франц Рубо дошао је на идеју да направи кружну панораму Бородинске битке, [19] по поруџбини Николаја Другог. За потребе израде детаља панораме ишао је на место битке, правио стотине скица и сатима прегледавао војне архиве.[19] Дужина слике постављене у круг је 115, а висина 15 метара. На платну је приказан врхунац битке, када су се обе војске бориле на живот и смрт. Ова панорама је први пут постављена 1912. године у дрвеном павиљону у центру Москве. Одмах после прославе стогодишњице, започето је прикупљање нових експоната за музеј о Отаџбинском рату.[14] Међутим, после Октобарске револуције, платно је укоњено и чувано на неадекватним местима. Тек 1962. године, за прославу 150 годишњице битке, на Поклоној гори је саграђена нова зграда, која данас представља део меморијалног комплекса и у њој је изложена панорама. Поводом прославе 200 годишњице, музеј – панорама је реконструисан и претворен у мултимедијални центар. Панорама има посебно осветљење. Оно на гледаоца оставља утисак као да се фигуре крећу, а све то је праћено звучним ефектима, који опонашају елементе борбе фрагментима увертире Чајковског „1812. година”. Осим платна, изложен је и велики број слика, графика, предмета, оружја из битке, и стотине других ретких историјских експоната, јер музеј је откупио више од 400 јединствених предмета, што предстаља вредну експозицију за реконструкцију основних догађаја Отаџбинског рата 1812. године.[19] Постављени су и интерактивни киосци, на којима могу да се виде детаљи платна, уз одговарајући историјски коментар.[5]


Део „Бородинске панораме“
аутор Франц Рубо, 1912

Напомене[уреди]

  1. ^ 26. августа 1812. по Јулијанском календару

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Историчар: „Наши у Бородинској бици“, приступ 15.5.2013
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ ((ru))((en)) Министерство обороны Российской Федерации: „Бородинска битка 26. августа (7. септембра) 1812 г.“, материјал: Институт за истраживање војне историје, Војна академија Генералштаба, приступ 13.5.2013
  3. ^ а б в г д ђ Глас Русије:„Данас - 200 година од битке на Бородину“, приступ 9.5.2013
  4. ^ а б в г д Историја Словеније - „Systory“, публикације: „Историја новог доба 1789—1879“, Алексеј Владимирович Јефимов, Љубљана 1949, треће издање, Државна штампарија Словеније, ауторизовани превод са руског, стр. формат пдф, приступ 11.5.2013((sl))
  5. ^ а б в г Глас Русије: „Бородинска панорама претворила се у мултимедијални музеј“, 11.03.2012, приступ 10.5.2013
  6. ^ а б в г д ђ ((es)) Informacion sobre BuenaRusia :Día de la „Batalla de Borodinó“, приступ 16.5.2013
  7. ^ а б в г д ђ е Глас Русије: „Михаил Кутузов“, 30.03.2012, приступ 10.5.2013
  8. ^ а б Бородинская битва: „Предыстория битвы“, приступ 15.5.2013
  9. ^ а б Интегрална системска подршка - логистика - Историја и развој логистике, др Иван Бекер, приступ 9.5.2013
  10. ^ а б в г д Српски соко Херцег Нови: „Два Бокеља у Бородинској битки 7. септембра 1812. године“, Небојша Рашо, приступ 9.5.2013
  11. ^ а б Руски дом у Београду „Сунце Бородинских поља“, Олег Бибиков, 29.4.2013, 9.5.2013
  12. ^ Факти: „Бородинска битка је донела руску моралну надмоћ и одредила судбину Европе“, 2.9.2012, приступ 9.5.2013
  13. ^ а б в г Српска. Ру „Историјски значај Бородинске битке“, 19.9.2007, приступ 9.5.2013
  14. ^ а б Глас Русије: „Двестагодишњицу победе над Наполеоном обележавамо заједно са Европом“, Јелена Андрусенко, 9.08.2012, приступ 10.5.2013
  15. ^ „Бородинская битва 26 августа (7 сентября) 1812 г.“
  16. ^ Глас Русије: „Српски херој руске победе“, приступ 9.5.2013
  17. ^ а б в г д Руска реч: „Српски генерали у Бородинској бици“, Татјана Марковић, 31.12.2012, приступ 12.5.2013
  18. ^ Табановић „Толстој Рат и мир“, приступ 11.5.2013
  19. ^ а б в Политика: „Бородинска битка“, Љубинка Милинчић, 5.5.2008, приступ 9.5.2013

Спољашње везе[уреди]