Босанско-херцеговачки сабор

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Овај чланак је део серије о историји Босне и Херцеговине

Главни чланци

Праисторија на тлу БиХ Антика на тлу БиХ Средњи век на тлу БиХ Османско царство на тлу БиХ Аустроугарска на тлу БиХ Краљевина СХС/Југославија Хрватска бановина Савска бановина Приморска бановина Врбаска бановина Дринска бановина Зетска бановина БиХ за време Другог светског рата СФРЈ СР Босна и Херцеговина Република Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина

Категорија:Историја Босне и Херцеговине

Босанско-херцеговачки сабор или Земаљски сабор (њем. Landtag) је био представнички и савјетодавни орган у Босни и Херцеговини за вријеме постанексионог периода од 1910. до 1915. године.

Окупација и анексија

Антон фон Вернер — Берлински конгрес

На Берлинском конгресу (1878) Аустроугарска је добила право да окупира провинције Босну и Херцеговину које су биле у саставу Босанског пашалука, што је и учинила. Период окупације трајао је до 1908, а у оквиру њега разликује се период војне управе (1878—1882) и период цивилне управе (1882—1908). Затим, 1908, Аустроугарска је анексирала Босну и Херцеговину и услиједила је Анексиона криза (1908—1910).

У постанексионом периоду (1910—1914) Аустроугарска је вршила посљедње припреме за увођење уставног стања, што се и десило 20. фебруара 1910. када је службено проглашена уставност. Проглашен је устав под називом Земаљски статут и пет законских аката: Изборни ред, Саборски пословни ред, Закон о друштвима за БиХ, Закон о окупљању за БиХ и Закон о котарским вијећима.

Уведене су сљедеће институције: Земаљски сабор, Земаљски савјет и котарска вијећа.

Састав

Сабор су чинила 72 посланика бирана на изборима и 20 вирилних посланика. Међу изабраним посланицима православцима је припадао 31 мандат, муслиманима 24, католицима 16, а Јеврејима само 1.

Мандат посланика трајао је пет година са могућношћу поновног избора. Сваке године, на почетку сваког засједања, цар је именовао предсједника и двојицу потпредсједника Сабора тако да једнако буду заступљени представници три вјероисповијести.

Посланици су бирани по конфесионално-куријалном систему. Постојале су три курије:

• прва курија подијељена на два изборна разреда (земљопосједници, високоопорезовани грађани и интелектуалци);
• друга курија (житељи градова који нису припадали првој курији);
• трећа курија (житељи села који нису припадали првој курији).

У првој курији бирано је 18 посланика, у другој њих 20, а у трећој њих 34. Затим, мандати су били подијељени између три вјероисповијести (православци, муслимани и католици) сразмјерно броју њихових припадника. У првој курији православци су добили 8, муслимани 6, а католици 4. У другој и трећој православци су добили 23, муслимани 18, а католици 12 мандата. Јевреји су у другој курији добили 1 мандат. Избори за све три курије одржавани су у различитим данима. Прво су бирани посланици треће, затим друге и на крају прве курије.

Активно бирачко право имали су сви мушкарци са навршене 24 године, који су самовласни и који у земљи живе барем једну годину. Такође, аустријски и угарски држављани који су чиновници и учитељи у управној служби или служби жељезница. Једино су жене велепосједници, уколико су плаћале 140 круна земљарине, имале активно бирачко право у првом разреду прве курије, али преко пуномоћника са правом бирања у истој курији. Пасивно бирачко право имали су мушкарци са навршених 30 година уколико су уживали сва грађанска права.

Вирилних посланика у Сабору било је укупно двадесет:

• муслимани — реис-ул-улема, вакуфско-меарифски директор, сарајевски и мостарски муфтија и по именовању најстарији муфтија;
• православци — четири митрополита и потпредсједник Великог управног и просвјетног савјета српско-православне цркве;
• католици — надбискуп, два дијецезанска бискупа и оба провинцијала фрањевачког реда;
• Јевреји — сефардски надрабин;
• предсједник Врховног земаљског суда, предсједник Адвокатске коморе у Сарајеву, начелник земаљског главног града Сарајева и предсједник Трговачке и занатске коморе у Сарајеву.

На првим изборима Српска народна организација освојила је све православне мандате (31), а Муслиманска народна организација све муслиманске мандате (24). Од 16 католичких мандата, Хрватска народна заједница добила је 12, а Хрватска католичка заједница укупно 4 мандата.

Дјелокруг

Чланом 35. устава било је предвиђено да сабор не смије општити са другима представништвима нити издавати икакве објаве. На саборску сједницу се нису смјеле пустити никакве депутације, а сам сабор није смио слати изасланства на царски двор осим уколико би испословао претходно одобрење цара.

Историјат

Уставна анкета

Почетком 1909. године отпочеле су припреме за доношење устава. Дана 8. фебруара 1909. сазвана је уставна анкета у Сарајеву коју је отворио барон Исидор Бенко, цивилни адлатус поглавара Земаљске владе, а који је изложио главне принципе будућег устава и састав и надлежности Сабора.

Др Никола Стојановић, учесник уставне анкете, негодовао је јер он и другови нису позвани као представници Српске народне организације, него као појединци. Он је одбацио примједбу барона Исидора Бенка да СНО није формално призната, те је одбацио и предложене уставне одредбе захтјевајући аутономију Босне и Херцеговине. Чланови СНО-а су се на крају повукли из рада уставне анкете, јер њихови захтјеви нису били испуњени. Представници Муслиманске народне организације, Фирдус, Карабег и Миралем, одлучно су одбили учествовати у анкети, те нису дошли ни на прву сједницу уставне анкете.

Дакле, у раду анкете су учествовали, као појединци, представници свих странака, осим Муслиманске и Српске народне организације и Социјалдемократске странке за БиХ. Поред Хрватске народне заједнице и Стадлерове Хрватске католичке заједнице, учествовали су и представници МНС-а, док је Србе представљао др Лазар Димитријевић, који је био вођа мале прорежимске СНСС.

Израда устава

Након што је анкета завршена, МНО је од 4. маја 1909. године изашла у Мусавату са више натписа под насловом „Наше уставно уређење“, гдје су формулисали став своје странке по питању новог Устава. МНО је захтијевала од владе, да се позову народни представници свих политичких група, како би се расправљало о Уставу. Услов за ову расправу, а којег је поставила МНО, био је тај, да влада, у споразуму са народним представницима, изда закон о слободи избора и договора и закон о политичком удруживању и организовању. Ова два закона морала би претходити Уставу, иначе је апсурдно да се ступа у борбу за избор народних посланика, а да народ не смије формирати политичку странку, јер у то вријеме у земљи не постоји слобода одржавања зборова, скупштина и удруживања. МНО се посебно залагала за увођење пуног парламентаризма и за државно-правну аутономију Босне и Херцеговине. МНО је истакла да ће и даље сарађивати са Србима, јер и они захтијевају да се Босном и Херцеговином управља првенствено преко земаљског сабора (парламента), који би се састојао од 31 православног, 24 муслиманска и 16 католичких представника, а не преко загребачког сабора, у којем је било 116 католичких, 69 православна и 24 муслиманска представника. Због свог либерализма, уредништво Мусавата је кажњено са 1.500 круна. Међутим, након што је Глигорије Јефтановић у мају 1909. године признао анексију, под притиском Београда, од заједничке борбе за аутономију није било ништа, те се муслиманско-српски савез брзо распао.

Након прогласа анексије, када је МНО била у опозицији, Муслиманска напредна странка је видјела могућност да се наметне као политички представник муслимана. Они су се јако занимали за обећани Устав, још од царевог прогласа. У вези с тим, они су у свом полуслужбеном гласилу „Муслиманска свијест“ заговарали припајање Босне и Херцеговине Хрватској, у чему су видјели начин рјешавања уставног питања. Поред тога, тражили су заштиту језика домаћег становништва Босне и Херцеговине од колонизације фаворизованих народности у Монархији, у правом реду Нијемаца.

Представници Муслиманске напредне странке (МНС) су већ на првој сједници анкете предали барону Бенку своју декларацију о Уставу, која се сводила на четири тачке:

• Заштита муслиманског становништва од конверзије, прије свега од католичког прозелитизма
• Неповредивост приватног власништва и одржање аграрних односа у складу са озакоњеном Сеферском наредбом из 1859. године
• Босна и Херцеговина као јединствено и нераздвојиво тијело
• Заштита муслиманског брачног, породичног и насљедног права

Рад на Уставу текао је веома споро. Тек након годину и по дана рада, када се припремало проглашење Устава, МНО је 8. фебруара 1910. године признала анексију и изразила лојалност према династији. Међутим, МНО је тражила повећање броја муслиманских мандата у Сабору, јер су прије тога исто тражиле српске и хрватске странке. Такође су тражили већи број вирилних мјеста у сабору, јер муслиманима практично не припада ни један од свјетовних вирилних мандата. МНС је, такође, тражила већи број мандата за муслимане у курији интелектуалаца и градској курији. Захтјеви ових странака били су одбијени.

Земаљски статут и пет закона цар је санкционисао 17. фебруара 1910, а свечано проглашење десило се три дана касније у Великој дворани Земаљске владе у Сарајеву. Свечани проглас извршио је земаљски поглавар Маријан Варешанин.

Предсједници

1. Али-бег Фирдус (1910);
2. Сафвет-бег Башагић (1910—1915).