Босански сабор

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Босански сабор је била институција у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске управе, основана 1910. године. Сабору је припадало право надзора над управом и право законодавства и контроле у свим предметима који се тичу управе и судства у Босни и Херцеговини. Сабору није дата права законодавна власт, јер његов закључак би постајао закон само ако би га аустроугарски цар одобрио.

Аустроугарска окупација

На Берлинском конгресу, одржаном 1878. године, Аустроугарска, по 25. тачки договора, добила је дозволу да окупира провинције Босну и Херцеговину које су биле у саставу Босанског пашалука. Босанскохерцеговачком народу понуђено је да се добровољно преда, те да нова власт дође без употребе оружја. Међутим, народ је то категорички одбио, што је довело до војне окупације. Окупациону војску водио је барон Јосип Филиповић, коме је босанскохерцеговачки народ пружио жесток отпор, али ипак није успио зауставити далеко моћнију и модернију аустроугарску војску.

Босна и Херцеговина по доласку Аустроугарске

Антон фон Вернер — Берлински конгрес

Цјелокупно вријеме аустроугарске управе над Босном и Херцеговином подијељено је у више периода:

1. Окупациони период (1878—1908)
   1. Период војне управе (1878—1882)
   2. Период цивилне управе (1882—1908)
2. Анексиона криза (1908—1910)
3. Постанексиони период (1910—1914)
4. Први свјетски рат (1914—1918)

За Босну и Херцеговину, условно речено, најважнији је био постанексиони период, јер је Аустроугарска већ тада вршила посљедње припреме за увођење уставног стања у Босни и Херцеговини, што се и десило 20. фебруара 1910. године, када је службено проглашена уставност, која је била регулисана са шест закона:

• Земаљски статут (устав)
• Изборни ред (изборни закон)
• Саборски пословни ред (пословник о раду сабора)
• Закон о друштвима у Босни и Херцеговини (закон о странкама итд.)
• Закон сакупљања у Босни и Херцеговини (закон о начину удруживања)
• Закон о среским вијећима (закон контролисања рада среских вијећа)

Без обзира на сва ограничења у погледу законодавства и управе, Устав и његови пратећи закони увели су у политички живот земље три нове институције:

• Босански сабор
• Земаљски савјет
• Среско вијеће

Уз то је било неопходно законски гарантовати основна грађанска права и регулисати јавно удруживање и сакупљање, јер се без тога не би могао остварити ни минимум парламентарног живота.

Босна и Херцеговина прије првих саборских избора

Уставна анкета

Након што је анексија прошла без великих политичких посљедица, а дипломатска криза се смиривала, влада је почела припреме за доношење Устава почетком 1909. године. Како би умирили јавно мнијење, влада је за 8. фебруар 1909. године сазвала уставну анкету у Сарајеву, коју је отворио цивилни адлатус барон Бенко, који је дужим говором пред присутним изложио главне принципе будућег Устава. У истом говору је причао о саставу Босанског сабора и о његовој надлежности.

Први принцип се већ налазио у Царевом писму, као саставном дијелу чина анексије, који је говорио како ће будући сабор бити конституисан по посебним куријама. Пошто је Устав требао гарантовати основна људска права, барон Бенко је одредио подручје дјеловања Сабора. Из његове надлежности су изузети заједнички послови у Аустроугарској, који се уређују на темељу споразума обију држава Монархије. Према Аустро-угарској нагодби из 1867. године, то су били дипломатско-војни, царински и монополни послови. Ово је довело Босну и Херцеговину, као трећу државу у Монархији, у неравноправан положај у односу на друге двије државе, Аустрију и Угарску.

Након барона Бенка, др Никола Стојановић је рекао да он и његови другови не могу учествовати у анкети, јер нису позвани као представници Српске народне организације, него као појединци. Он је одбацио примједбу барона Бенка, да СНО није формално призната од стране владе, те је одбацио и предложене уставне одредбе, захтијевајући аутономију Босне и Херцеговине. Чланови СНО-а су се на крају повукли из рада уставне анкете, јер њихови захтјеви нису били испуњени. Др. Стојановић је свој говор штампао у Загребу, са образложењем да га објављује, како се касније не би могло рећи, да се за захтјеве његове странке није знало.

Представници Муслиманске народне организације, Фирдус, Карабег и Миралем, одлучно су одбили учествовати у анкети, те нису дошли ни на прву сједницу уставне анкете. Тако су у раду анкете су учествовали, као појединци, представници свих странака, осим МНО-а, СНО-а и Социјал-демократске странке за БиХ. Поред ХНЗ-а и Стадлерове клерикалне странке, учествовали су и представници МНС-а, док је Србе представљао др. Лазар Димитријевић, који је био вођа мале прорежимске СНСС-а. Без обзира на бројне разлике, у анкети је испољено одређено јединство свих политичких и етничко-конфесионалних група, првенствено по питању заштите и бржег економског развоја домаћег грађанства. Представници свих политичких група су критиковали владину жељезничку и тарифну политику, а посебно су захтијевали да питање царина, индиректних пореза и монопола буде у надлежности Босанског сабора. На све ове многобројне и аргументоване захтјеве цивилни адлатус Бенко и шеф правосудног одјељења Земаљске владе, Адалберт Шек, су само одговарали да ће Босански сабор имати право адресе, те да ће тако моћи истаћи све своје жеље.

Током рада анкете долазило је до оштрих сукоба око аграрног питања између припадника МНС-а (у чије име је о томе иступао др. Халид-бег Храсница) и др. Лазар Димитријевић, који је тражио радикално рјешење овог питања потпуним ослобађањем сељаштва од феудалних и других уговорних обавеза према земљопосједницима. ХНЗ се по овом питању држала неутрално, јер су били свјесни да су Хрвати у Босни и Херцеговини у мањини, те да своје државно-правне циљеве могу остварити једино ако за себе придобију Муслимане.

Израда Устава Босне и Херцеговине

Након што је анкета завршена, МНО је од 4. маја 1909. године изашла у Мусавату са више натписа под насловом „Наше уставно уређење“, гдје су формулисали став своје странке по питању новог Устава. МНО је захтијевала од владе, да се позову народни представници свих политичких група, како би се расправљало о Уставу. Услов за ову расправу, а којег је поставила МНО, био је тај, да влада, у споразуму са народним представницима, изда закон о слободи избора и договора и закон о политичком удруживању и организовању. Ова два закона морала би претходити Уставу, иначе је апсурдно да се ступа у борбу за избор народних посланика, а да народ не смије формирати политичку странку, јер у то вријеме у земљи не постоји слобода одржавања зборова, скупштина и удруживања. МНО се посебно залагала за увођење пуног парламентаризма и за државно-правну аутономију Босне и Херцеговине. МНО је истакла да ће и даље сарађивати са Србима, јер и они захтијевају да се Босном и Херцеговином управља првенствено преко земаљског сабора (парламента), који би се састојао од 31 православног, 24 муслиманска и 16 католичких представника, а не преко загребачког сабора, у којем је било 116 католичких, 69 православна и 24 муслиманска представника. Због свог либерализма, уредништво Мусавата је кажњено са 1.500 круна. Међутим, након што је Глигорије Јефтановић у мају 1909. године признао анексију, под притиском Београда, од заједничке борбе за аутономију није било ништа, те се муслиманско-српски савез брзо распао.

Након прогласа анексије, када је МНО била у опозицији, Муслиманска напредна странка је видјела могућност да се наметне као политички представник муслимана. Они су се јако занимали за обећани Устав, још од царевог прогласа. У вези с тим, они су у свом полуслужбеном гласилу „Муслиманска свијест“ заговарали припајање Босне и Херцеговине Хрватској, у чему су видјели начин рјешавања уставног питања. Поред тога, тражили су заштиту језика домаћег становништва Босне и Херцеговине од колонизације фаворизованих народности у Монархији, у правом реду Нијемаца.

Представници Муслиманске напредне странке (МНС) су већ на првој сједници анкете предали барону Бенку своју декларацију о Уставу, која се сводила на четири тачке:

• Заштита муслиманског становништва од конверзије, прије свега од католичког прозелитизма
• Неповредивост приватног власништва и одржање аграрних односа у складу са озакоњеном Сеферском наредбом из 1859. године
• Босна и Херцеговина као јединствено и нераздвојиво тијело
• Заштита муслиманског брачног, породичног и насљедног права

Рад на Уставу текао је веома споро. Тек након годину и по дана рада, када се припремало проглашење Устава, МНО је 8. фебруара 1910. године признала анексију и изразила лојалност према династији. Међутим, МНО је тражила повећање броја муслиманских мандата у Сабору, јер су прије тога исто тражиле српске и хрватске странке. Такође су тражили већи број вирилних мјеста у сабору, јер муслиманима практично не припада ни један од свјетовних вирилних мандата. МНС је, такође, тражила већи број мандата за муслимане у курији интелектуалаца и градској курији. Захтјеви ових странака били су одбијени.

Устав и за њега везане законе цар је санкционисао 17. фебруара 1910. године, а свечано проглашење десило се у великој дворани Земаљске владе 20. фебруара 1910. године. Свечаности су присуствовали све чланови владе, виши чиновници, представници цивилних и војних власти, поглавари свих вјерских заједница, представници градске општине, аутономних области и корпорација, као и други угледни грађани. Свечани проглас извршио је земаљски поглавар Марјан Варешанин, који је скупу кратко саопштио настале промјене у држави, те на крају прочитао царево рјешење о увођењу Устава.

Састав и структура Босанског сабора

Прогласом уставности 20. фебруара 1910. године, отпочео је са радом и Босански сабор, који је био састављен комбинацијом социјалног, конфесионално и вирилистичко-куријалног система (у Сабор, поред изабраних чланова, улазе и вирилистички чланови, који су, због свог положаја, аутоматски сматрани члановима Сабора). За разлику од других анахроних представничких институција у Монархији, Босански сабор се није заснивао ни на некој посебној домаћој традицији. Према изборном саборском реду, грађани су по конфесионалној припадности били подијељени у три курије, тако да је свакој етничко-вјерској групи обезбијеђен одређени број посланичких мјеста. Унутар конфесионалног изборног тијела постојале су посебне курије на социјалној бази:

1. Курија велепосједника и интелектуалаца
2. Градска курија
3. Курија сеоских општина

Земаљска влада је предложила да се на 25.000 становника бира један посланик. Попис из априла 1895. године говорио је, да је у Босни и Херцеговини тада укупно било 1.568.092 становника, од чега 548.632 муслимана, 673.246 православца, те 334.142 католика. У Сабор су, на основу ових бројки, бирана 72 посланика, тако да је католицима припадало 16, муслиманима 24, православцима 31 мандат, док је Јеврејима припао само један. Активно бирачко право имали су сви босанскохерцеговачки припадници мушког пола, који су на дан избора навршили 24 године, који су самовласни и који у земљи живе барем једну годину. Једино су жене велепосједници, уколико плаћају 140 круна земљарине, имале активно бирачко право у велепосједничкој курији. Пасивно бирачко право имали су мушкарци са навршених 30 година, уколико уживају сва грађанска права.

У стварности је ситуација била потпуно другачија и зависила је од курије и конфесије. У свакој курији била је фаворизована једна од три конфесије, али узето све заједно, просјек бирача за све конфесије био је прилично уравнотежен: један православни мандат долазио је на 33.714 становника, муслимански на 33.335, а католички на 33.373 становника. Овим се жељела одржати равнотежа и паритет између етничко-конфесионалних група, што је био један од основних принципа аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. Због тога је цар био обавезан да пази да на положај предсједника и потпредсједника наизмјенично налазе припадници све три конфесије.

Мандат посланика трајао је пет година, без права бирача на њихов опозив. Предсједника и потпредсједника Сабора нису бирали посланици, него их је на почетку сваког засједања именовао цар, пазећи на конфесионалну равнотежу и редослијед. Поред изабраних посланика у Сабор су улазили већ поменути вирилисти. Таквих је било укупно двадесет:

• Православци — четири митрополита и предсједник православне заједнице
• Муслимани — реис-ул-улема, директор вакуфско-меарифске управе, сарајевски и мостарски муфтија и по именовању најстарији муфтија
• Католици — надбискуп и два провинцијала фрањевачког реда
• Јевреји — сефардски надрабин
• Предсједник Врховног суда, предсједник Адвокатске коморе у Сарајеву, начелник земаљског главног града Сарајева и предсједник Трговачке и занатске коморе у Сарајеву

Оваквом структуром влада је жељела осигурати један конзервативан сабор. Влада се за сваки случај обезбиједила чланом 35. Устава, по којем сабор не смије општити са другима представништвима, нити смије издавати икакве објаве. На саборску сједницу се не смију пустити никакве депутације, а сам сабор смије слати изасланства на царски двор само онда, када се испослује претходно одобрење цара.

По Уставу, Босна и Херцеговина остала је јединствено подручје са јединственим положајем у Монархији и представљала је посебну управну јединицу – corpus separatum (одвојено тијело), јер се двије државе, које чине Монархију (Аустрија и Угарска) нису могле договорити око управе. Овакав правни субјективитет дјелимично се изражавао и кроз Сабор. БиХ ни послије анексије и уставности није могла непосредно партиципирати у заједничким пословима на нивоу Аустроугарске. Земаљски савјет је била институција која је требала у будућности да обезбиједи бољи правно-политички живот БиХ у оквиру Монархије. Али без обзира на сва ограничења, Босански сабор је био позорница и оквир нових форми грађанског и политичког живота у Босни и Херцеговини.

Први саборски избори

Земаљска влада је прве саборске изборе расписала за период од 18. до 28. маја 1910. године. Тада су МНО и МСС преговарали о заједничком иступању на изборима, те подијели мандата. МНО је МСС-у понудио 6 мандата, што су ови одбили, тако прекинувши преговоре. На истим изборима СНО је освојила све православне мандате, њих укупно 31, као МНО, која је добила свих 24 муслиманска мандата. Од 16 католичких мандата, ХНЗ је добила 12, а „стадлеровци“ (присталице надбискупа Јосипа Стадлера, који је водио ХКЗ – Хрватска католичка заједница) само 4 мандата.

Одазив бирача био је огроман. Од укупно 105.734 уписана Муслимана у сеоској курији, гласало је 88.205 или 83%, Срба 85%, а најмањи одзив у сеоској курији био је међу Хрватима, гдје је гласало само 61% становника. Без мандата су остали људи из МСС-а, као и демократи, који су истицали Османа Ђикића, као кандидата у трећој курији. Међутим, утицај МНО-а је био тако јак, да су сељаци одбијали слушати његове говоре, као и оне од Смаил-аге Ћемаловића.

Сабор је одржао укупно четири засједања. Први сукоби у Сабору почели су већ код расправе о нацрту закона о поштанској штедионици. Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године на аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову жену Софију, утицали су да цар већ 6. фебруара 1915. године распусти Сабор, јер су претходно ван снаге стављене најбитније одредбе Устава из 1910. године. У међувремену почиње и Први свјетски рат.

Предсједници сабора

1. Али-бег Фирдус, 1910. (умро је исте године)
2. Сафвет-бег Башагић, од 1910. до распуштања Сабора 1915. године

Босна и Херцеговина након распуштања Сабора

До избијања Првог свјетског рата, према Уставу Босне и Херцеговине из 1910. године, Босна и Херцеговина је представљала посебно управно тијело у структури Хабзбуршке монархије, са посебним правним системом и посебним статусом својих грађана, који нису третирани ни као Нијемци ни као Угари. Тај политички субјективитет, како је већ у горњем тексту наведено, се посебно изражавао кроз Босански сабор. Његовим распуштањем Босна и Херцеговина је и даље задржала свој посебан положај у Монархији, у чијем се врху много расправљало око његовог државно-правног статуса.

Земаљски поглавар Стјепан Саркотић је предлагао да се умјесто распуштеног Сабора формира административни савјет, као нека врста представничког тијела. Заједничка влада у Бечу је то одбила, а образложење је било то, да Босански сабор није распуштен, те да ће се поново сазвати, чим то околности допусте.

Комбинације око државно-правног положаја Босне и Херцеговине прављене су са циљем да се спријечи евентуални распад Аустроугарске, те да се онемогући рјешење југославенског питања. Аустрија је инсистирала да се Босна и Херцеговина припоји Аустрији, док је Угарска тражила припојење Босне и Херцеговине Угарској. Такође су постојали разни планови о подјели Босне и Херцеговине између ове двије државе; Угарској би припали бањалучки и бихаћки окрузи, а остала четири округа (сарајевски, травнички, тузлански и мостарски) би припали Аустрији.

Предсједник угарске владе гроф Иштван Тиса, је сматрао, да би политичка равнотежа у Монархији једино могла успоставити прикључењем Босне и Херцеговине Угарској, пошто је иста била поремећена прикључењем Пољске Аустрији. Од ове идеје је одустао када су му југославенски оријентисани српски и хрватски босанскохерцеговачки политичари предали 20. септембра 1918. године меморандум у коме се тражи рјешење босанског питања на принципу самоопредјељења народа. Са друге стране је текао процес рјешавања југославенског питања у виду стварања једне заједничке југославенске државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Види још

• Аустроугарска