Босна у средњем веку

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Босне и Херцеговине
Flag of Bosnia and Herzegovina.svg

Овај чланак је део серије о
историји Босне и Херцеговине

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Босне и Херцеговине

Босна у средњем веку је била једна од српских[1] феудалних држава на Балканском полуострву која је постојала од IX века до 1463. године. Обухвата три различита периода историјског развоја:

  1. период, када је била саставни део других српских држава (од IX века до 12. века)
  2. период бановине Босне, када је имала привидну независност (од 12. века до 1377. године)
  3. период краљевине Босне, када је практично била независна (од 1377. године до 1463. године)

Прошлост[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Босне и Херцеговине

Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена места у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. Врхбосну односно горњи ток истоимене реке око данашњег Сарајева. После распада прве српске државе на Балканском полуострву око 960. године, Босна улази у састав Самуилове државе (976—1018). После њене пропасти улази у састав Византије, да би је Константин Бодин (1081—1101) припојио око 1081. године краљевини Зети, а на њено чело је поставио кнеза Стефана. У процесу распадања српске краљевине у Зети, банови Босне од 1137. године признају врховну власт краља Мађарске.

Босна у 10. веку.
Босанска држава током владавине Кулина Бана 1180—1204.
Босанска држава током владавине краља Твртка 1353—1391.
Границе босанске државе у другој половини 15. века.
Босна и Херцеговина у другој половини 19. века.

Током владавине византијског цара Манојла Комнина (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим фронтовима улази 1167. године у састав Византије и тада ње у њој јавља први значајнији владар бан Кулин (1180—1204) чија сестра је била удата за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање ((1166)1168—1196). У то доба се у њој јавља и богумилски покрет који се временом претвара у тзв. цркву босанску која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања. Током целог XIII и у првој половини 14. века бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине.

Током владавине Стефана II (1322—1353) и Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цео процес бива крунисан Твртковим овенчавањем за краља 1377. године у манастиру Милешева[2]. Међутим већ после његове смрти, краљевина почиње да слаби. Изнутра је разарају моћне феудалне породице: Косаче (Хум), Павловићи (источна Босна) и Вукчићи (западна Босна), док је споља изложена сталним нападима краљевине Мађарске која је напада под окриљем крсташког рата против богумила, а од 1395. године и због одредбе ђаковачког уговора по којој је Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) требало да наследи краљевину Босну, после смрти Стефана Дабише (1391—1395). Већ од првих деценија 15. века у унутрашње борбе у Босни се укључују и Османлије, прво на позив домаћих великаша, а потом и као самостална освајачка сила. Током целе прве половине 15. века на простору краљевине Босне се воде стални ратови између краља, великаша, Мађара и Османлија, а сама држава се наизменично налази у вазалним односима час према краљевини Мађарској, час према Отоманској империји, а понекад и према обема државама истовремено.

Сукоби краља и великаша довели су до издвајања јужног дела краљевине 1448. године у засебну државу под вођством Стефана Вукчића Косаче као херцешство светога Саве односно Херцеговина. Последњи краљеви Босне Стефан Томаш (1443—1461) и Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) су покушали да прихватањем католичанства отклоне опасност од Мађара и добију подршку папске курије у борби против Отоманске империје, али у одсудно тренутку та помоћ није стигла и краљевина Босна је практично без борбе (шаптом) 1463. године пала у руке Османлија, а њен последњи краљ и последњи деспот Србије Стефан Томашевић је погубљен у Јајцу и поред обећања да ће му бити поштеђен живот.

Црква[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Црква босанска

Званична вера на простору Босне у средњем веку de facto је била тзв. црква босанска, коју су и католичка (патарени) и православна (богумили) црква сматрале јеретичком, иако је по структури она била православна јерес која је настала у Бугарској после чега се проширила на Рашку (у којој ју је Стефан Немања својеврсним грађанским ратом искоренио) и одатле на Босну. На истоку су за њене припаднике коришћени термини бабуни(у Србији тог доба) или богумили, док их западни извори називају, патаренима, манихејцима, а кад кад и бошњанима, док је у самој Босни коришћен је термин крстјани односно хришћани. Њу карактерише слаба црквена организација, што је за последицу имало непостојање монументалне сакралне архитектуре и декоративног сликарства као што је то био случај са Србијом у средњем веку. По свом веровању њене главне карактеристике су дуализам и манихејство, али је она много ближа православљу тадашње Србије, него ли католичанству, пошто је њихове основне карактеристике биле исте. Сам црквени обред био је источног типа, а језик службе била је српска редакција црквенословенског језика. Међутим за разлику од православља у Србији на чијем је челу стајао архиепископ и касније патријарх, на челу цркве босанске налазио се дјед (или дид), док су свештеници називали стројницима и делили у две групе госте или ниже свештенство и старце односно више свештенство.

Поред цркве босанске на простору Босне у средњем веку деловала је и католичка црква (која је сматрала Босну католичком земљом у којој само тренутно влада јерес), највише преко фрањеваца који су крајем 13. века основали већи број својих самостана из којих су деловали широм Босне. Са ширењем Босне на рачун краљевине Србије током 14. века, у њеном склопу се нашао и већи број становника православне вероисповести који су били подложни архиепископу Србије. Са падом краљевине Босне под владавину Османлија 1463. године, дошло је до краја тзв. цркве босанске, а већи део њених верника који су остали хришћани се прикључио српском православљу, док је мањи број њих пришао католичкој цркви. Сматра се да је слаба организација тзв. цркве босанске директно одговорна за процентуално гледано велики (у поређењу са осталим просторима) прелазак локалног становништва у ислам, иако има оних који сматрају да је већ средином 15. века тзв. црква босанска практично престала да постоји, а већи део њених некадашњих верника је приступио некој од две званичне хришћанске доктрине.

Култура[уреди]

Основну и једнину црту култури у средњем веку давало је хришћанство односно црква, како је међутим црквена организација на тлу Босне у средњем веку била слаба и по својој структури народна црква, то се може рећи да су у поређењу са другим земљама културна достигнућа на простору Босне у средњем веку била врло сиромашна. На њеном тлу нема трагова монументалне сакралне архитектуре пошто се она косила са ставовима тзв. цркве босанске, али исто тако нема ни монументалне фортификационе архитектуре која се може наћи на тлу Србије у средњем веку (Београдска тврђава, Смедеревски Град), што због тога што за тако нешто није било простора на самом терену, што због тога што владари Босне у средњем веку нису имали потребу (тј. било им је практичније) да поседују једну јаку престоницу, већ су се стално селили из једне утврде у другу, иако се Бобовац истакао као најпознатије седиште краљева.

Књижевност и уметност су исто тако биле врло сиромашне. Данас је опстало око 15 зборника рукописа, међу којима од оних са хришћанском тематиком истичу јеванђеља која су писана ћирилицом, по православном систему на српскословенском језику у коме преовлађује много више народних елемената у односу на адекватне списе настале у Србији током средњег века.

Радимља код Стоца
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стећак

Међутим и поред слабе развијености културних достигнућа на простору Босне у средњем веку, на том простору се развио и посебан вид уметничког изражаја који је карактеристичан само за њега. То су надгробни камени саркофази или сандуци украшени уклесаним украсима, сликама или епитафима, који се називају стећци. Има их на целокупном простору који се некада налазио у склопу Босне током средњег века, а највећа и најпознатија некропола са стећцима је Радимља код Стоца и у њој се налази 133 стећка племићке породице Милорадовића, насталих у XV и 16. веку. Најлепши стећак је стећак из Доње Згошће код Какња који украшен са све четири стране. Прочеље стећка је подељено у две зоне у којима су приказани племићки дворац са феудалцем и дворанима (у горњем делу) и два оседлана коња (у доњем делу). На његовом зачељу се налазе орнаменти рађени по биљкама, док се на бочним странама налазе приказ лова односно витешки турнир са петорицом витезова на коњима.

Владари[уреди]

Владари Босне у оквиру других српских држава[уреди]

Банови Босне[уреди]

Краљеви Босне[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Питање етницитета Босне у средњем веку, уколико се о њему у модерном смисли те речи уоптше и може причати, представља више политичко, него историјско питање, поготово након распада СФРЈ и рата у Босни и Херцеговини. Током њега су СДА и Алија Изетбеговић као симбол Муслимана промовисали грб Котроманића, после чега су Муслимани на простору Босне и Херцеговине, али и околних држава почели да хералдичке љиљане сматрају својеврсним националним симболом. Прво помињање Босне у историјским изворима налази се у спису византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) О управљању Царством у коме он у 32. поглављу које се зове „О Србима и земљи у којој сада станују “ наводи да се област Босна налази у склопу тзв. крштене Србије односно Србије на Балканском полуострву која је насељена Србима. Бан Матеј Нинослав (12321250) у својим повељама, поред локалне одреднице за своје поданике Бошњани(попут Дубровчана или Рашана), користи и јасну националну одредницу Срби. Први краљ Босне Твртко I се крунисао на гробу највећег српског светитеља светог Саве за краља Срба и Босне 1377. године, да би за светог Саву стварање своје државе односно Херцеговине 1448. године везао и њен оснивач Стефан Вукчић Косача (војвода 1435—1448, херцег 1448—1466).
  2. ^ Питање локалитета на коме се Твртко овенчао за краља Срба и Босне, услед распада СФРЈ и рата у Босни и Херцеговини, поједини историчари поново покушавају да отворе. Мавро Орбини у свом делу „Краљевство Словена“ наводи да је то обављено у манастиру Милешева. Док се тај његов навод обично повезивао православним манастиром Милешева код Пријепоља, поједини историчари сматрају да је у питању заправо фрањевачки самостан у Милама код Високог, наводећи да и њега Орбини назива Милешева. Према њиховом схватању, Твртка је за краља могао овенчати само дјед цркве босанске у фрањевачком самостану. Ниједан краљ Босне није овенчан папским венцем, пошто је папа тек последњем краљу Босне Стефану Томашевићу послао краљевски венац, али је он изгубљен на путу до њега. Сам Твртко, у својој повељи Дубровчанима од 10.04.1378. године, наводи да је за потребе крунисања отишао у земљу прародитеља својих тј. Немањића.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]