Бошко Палковљевић Пинки

Из Википедије, слободне енциклопедије
БОШКО ПАЛКОВЉЕВИЋ ПИНКИ
Бошко Палковљевић Пинки
Бошко Палковљевић Пинки
Датум рођења 14. децембар 1920.
Место рођења Манђелос, код С. Митровице,
Flag of FR Yugoslavia.svg Краљевина СХС
Датум смрти 10. јун 1942. (22 год.)
Место смрти Мала Ремета, на Фрушкој гори,
Хрватска НД Хрватска
Професија ученик

Члан СКОЈ од 1940.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба

Народни херој од 25. октобра 1943.

Бошко Палковљевић Пинки (Манђелос, код С. Митровице, 14. децембар 1920Мала Ремета, на Фрушкој гори, 10. јун 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 14. децембра 1920. године у селу Манђелосу, код Сремске Митровице. По завршетку основне школе у родном селу, уписао је Средњу машинску школу у Новом Саду. Како је у школи постојала јака организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), Пинки се укључио у њу, и већ 1940. године је постао руководилац СКОЈ-а у школи. Убрзо је организовао штрајк ученика, којим су тражени бољи услови учења и бољи однос наставника према ђацима. Нешто касније је ухапшен, јер је његова скојевска организација учествовала у штрајку текстилних радника. У затвору је провео два месеца и после тога је пуштен јер Суд није могао да докаже његову кривицу.

У време напада Немачке на Краљевину Југославију, априла 1941. године, и ако није био војник, Пинки је, одазивајући се позиву Комунистичке партије Југославије, добровољно ступио у војску и у борби заробљен. Пре транспорта у сабирни логор, успео је да побегне из Руме, поневши са собом једну бомбу, коју је узео приликом истоварања муниције, а са привременог аеродрома у селу Велики Радинци, узео је митраљез, и наоружан ступио у партизане на Фрушку гору.

Пинки је био један од организатора бега робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици. После извршених припрема за бег, он је добио задатак да са групом наоружаних другова сачека бегунце на изласку из прокопаног канала. Када су 22. августа 1941. године, после пола ноћи, тридесет два затвореника један за другим изашли из подземног канала, крај самог затвора, Пинки их је са својим друговима прихватио и одвео на Фрушку гору. Пошто је било одлучено да четворица остану на Фрушкој гори, а остали пребаце у Србију, Пинки их је пребацио у Богатић, где су их прихватили мачвански партизани.

Први воз у Срему дигао је у ваздух мином коју је сам направио. Одмах после тога, усред дана, преобучен у домобранску униформу, са џаком на леђима, одлучио је да дигне у ваздух и железнички мост на Босуту и ако су му другови говорили да мост чува јака стража, он је ипак одлучио да покуша. Обучен у домобранску униформу, пришао је усташком стражару и замолио га да му да ватре да запали цигарету. Пошто је пред собом видео домобрана, стражар га је позвао да уђе унутра, у бараку. Пинки је унутра убио стражара, а затим и другог који је потрчао из суседне бараке. Десет минута касније, поставио је мину и дигао мост у ваздух.

Пинки је био и први партизански курир из Срема који је у Врховни штаб НОП и ДВЈ донео прве извештаје о Народноослободилачкој борби у Војводини, после непријатељске офанзиве у западној Србији и повлачења партизанских јединица према Босни и Санџаку. Од почетка децембра 1941. године, када је по задатку пошао на пут, до почетка јануара 1942. године, целог месеца, Пинки се пробијао кроз непријатељску територију и био чак заробљаван од четника, али је задатак успео да изврши, и вратио се у Срем са директивама. Веза Врховног штаба са Сремом је била, захваљујући њему, успостављена.

Када се, 10. јуна 1942. године, враћао из акције рушења моста, на путу Рума-Велики Радинци, задржао се у селу Мала Ремета. У зору је народ почео да бежи на све стране јер су у село улазили Немци. Пинки је заузео положај и отворио ватру, с намером да заустави Немце и омогући народу да побегне у шуму. Када је покушао да се пребаци преко једне чистине, митраљески рафал му је пресекао груди.

После завршетка рата, његови посмртни остаци су сахрањени на Спомен гробљу у Сремској Митровици, заједно са другим народним херојима из Срема - Јанком Чмеликом, Пајом Бајићем и Вељком Пауновићем. Саобрађајна школа у Новом Саду носи његово име.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Војводине, проглашен је за народог хероја, 25. октобра 1943. године, заједно са другим истакнутим борцима из Војводине - Соњом Маринковић, Радивојем Ћирпановим и другима.

Литература[уреди]

Спољашње странице[уреди]