Бошњаци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Бошњаци (вишезначна одредница).
Бошњаци
Укупна популација

око 3 милиона

Популација
Застава Босне и Херцеговине БиХ 2.185.055 [1]
Застава Турске Турска 101.000[2][3]
Застава Немачке Немачка 185.185 [4]
Застава Србије Србија 145.278 [5]
Застава Аустрије Аустрија 128.047 [6]
Застава Сједињених Америчких Држава САД 98.766 [7]
Застава Шведске Шведска 56.595 [8]
Застава Црне Горе Црна Гора 53.605 [9]
Застава Швајцарске Швајцарска 46.773 [10]
Застава Хрватске Хрватска 39.037 [11]
Застава Словеније Словенија 21.542 [12]
Застава Канаде Канада 21.040 [13]
Застава Данске Данска 21.000 [14]
Застава Републике Македоније Македонија 17.018 [15]
Застава Аустралије Аустралија 17.993 [16]
Застава Норвешке Норвешка 16.338 [17]
Застава Италије Италија 3.600 [18]
Језици
Бошњачки језик
Религија
ислам (сунити)
мањим делом атеизам
Етничке групе
Јужни Словени
нарочито Срби [19]

Бошњаци (раније Муслимани) су јужнословенски народ који претежно живи у Босни и Херцеговини, где чини релативну већину, те у суседним државама где у неколико општина Србије и Црне Горе, у делу познатом као Рашка област, такође значајније учествује у укупном броју становништва.

Традиционално, Бошњаци су претежно исламске вероисповести (сунити), а потичу од исламизованих Словена (углавном Срба) из средњовековне Босне и Србије.[20] Као посебна етничка група настају током отоманске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест и национално име.[21] Данашње име бошњачког народа усвојено је 1993, а потврђено 1995. године,[22][23] са статусом једног од три конститутивна народа у Босни и Херцеговини.

Бошњаци говоре бошњачким језиком,[24] који је готово истоветан српском и хрватском језику (разлика између ова три језика је занемарљива; имена су политичка, а не лингвистичка), мада у себи има мало више усвојених позајмљеница из оријенталних језика (највише арапског и турског).

Идентитет и етимологија

Несумљиво, данашњи Бошњаци потичу од исламизованих Словена,[25] углавном Срба из средњовековне Босне и средњовековне Србије.[26][27] Као посебна етничка подгрупа издвајају се током отоманске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест.[28]

Упоредо са отоманским освајањима на Балкану, покорене земље захвата процес исламизације.[29] Бугарске земље и Македонија су прве захваћене овим процесом и то већ 70их година 14. века,[30] док век касније, са падом српских земаља, исти процес захвата и ове земље. Исто је настављено и са освајањима хрватских и мађарских земаља.

Савременици тог времена, исламизиране Србе у етничком смислу и даље посматрају као део српског етничког корпуса. Католичка енциклопедија из 19. века, позивајући се на последњи попис из 1895, као и раније извјештаје тврди да су становници Босни и Херцеговини 98% Срби (550.000 муслимани, 674.000 православци и 334.000 католици).[31][32] Етнограф Ами Боуе у чувеној књизи „Европска Турска“ из 1840. недвосмислено за муслиманско становништво које претежно живи у Босни, каже да су потомци исламизираних Срба. Њихов језик и обичаје, такође описује као део српског фолклора. Леополд Ранке пишући о великим везирима српске народности из средњовековне Босне, каже: „Ако се, према томе, не може спорити да је српски народ имао највећи утицај на развитак царства, он је такође имао и највећи утицај религије (муслиманске). Прелазак Босанаца на мухамеданство није извршен одједном, већ, како изгледа, полагано кроз читаво стољеће и више... Место да оснује своју државу, српски народ је био одређен да помогне да се турска (држава) подигне... Ни они Срби који су прешли на ислам нису се могли отргнути од љубави према (народној) песми.“ Иста запажања имају и чувени циришки професори Кинкел и Ристов, као и француски академик Сен Рене Таљандије, тврдећи да “Мухамеданци у Босни... са врло малим изузетком су српског порекла.”[33][34] Слична запажања нам дају и бројни други европски историчари, етнографи, путописци. Силвестре Куниберт Бартелеми, каже: „Иако су ова два народа, заједницког језика и порекла, дуго времена сачињавали један народ... на крају српског владања, велики део Босанаца је напустио хришћанство да би примио Мухамедов култ... Босанци сматрају да у Србима виде вечне сведоке апостазије својих предака; они поцрвене кад их Османлије подсете на њихово заједничко порекло са Србима.“[35] Француски слависта Луј Лезе је 1873. године указивао на „пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби разлиците вере.“

Два српска устанка, те националне револуције у Европи из 1848. године, били су аларм Аустроугарској да се озбиљно почне плашити нарастајућег српског национализма[36] на ширем простору Балкана. Након великог Босанскохерцеговачког устанка и окупације Босне и Херцеговине од Аустроугарске, ова монархија креће у озбиљије подстицање формирања неких нових националних група на овом простору,[37] Бошњака (становници Босне) и Херцеговаца (становници Херцеговине). У ову сврху, окупатор је покренуо и лист Бошњак, а локални језик је преименован у „босански“. Међутим и поред прогона другачије мишљења од оног званичног, највећи број босански и херцеговачких муслиманских интелектуалаца се поистовјећује са српским националним корпусом, од којих су најпознатији Осман Ђикић, Муса Ћазим Ћатић, Смаил-ага Ћемаловић, Авдо Карабеговић, Омер-бег Сулејманпашић и други.

Након формирања Југославије, словенско становништво муслиманске вере у новој држави, третирано је као део српског или хрватског народа. У Другој Југославији, Уставом из 1968. године формира се нови народ под именом Муслимани. Распадом ове државе, део Муслимана, у септембру 1993, током рата у Босни и Херцеговини тражи замену националног имена Муслимани у име Бошњаци, које се до тад сматрало архаичним именом за становнике Босне - Босанци. Дејтонским мировним споразумом, Бошњаци добијају статус једаног од три конститутивна народа у држави Босни и Херцеговини.


Историја

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Босне и Херцеговине

Порекло и генетика

Стари Словени из североисточне Европе су населили територију Босне и Херцеговине (и суседних подручја) у 6. веку и почетком 7. века (у току Сеобе народа), те су се састојали од малих племенских јединица произашлих из једне словенске конфедерације познате Византинцима под именом Склавинија (док су Анти, грубо речено, колонизирали источне делове Балкана).[38][39] По свом доласку, Словени су асимилирали палео-Балкан, и то већином романизирана племена, позната као Илири, на подручју данашње Босне и Херцеговине, али и келтско становништво које се помешало с њима још од 4. века п. н. е., те у мањој мери Остроготи, тј. Источни Готи, а који су дошли на ово подручје у касном 4. веку н. е. Тимоти Грегори (Timothy Gregory) пише:

Сада се углавном слажемо да су људи који су живели на Балкану након словенских „инвазија”, вероватно — у највећој мери — исти као и они који су ту раније живели, иако су стварање нових политичких група и долазак малог броја имиграната изазвали то да људи гледају себе као различите од својих суседа, укључујући и Бизантинце.
Тимоти Е. Грегори (Timothy E. Gregory), у своме делу A History of Byzantium (у преводу на српски: Историја Византијума), Wiley-Blackwell, 2010. година, pp. 169

С обзиром на нова времена, врло је вероватно — и ни на који начин немогуће — да је мали дио предака бошњачког народа могуће пратити до других исламизираних и сродних јужнословенских народа, као што су Хрвати (углавном она популација онога што је постало Турска Хрватска, те они славонски муслимани који су мигрирали у Босну и Санџак, након 1687. године, када су Османлије изгубили све земље северно од реке Саве у Великом бечком рату). Неки Бошњаци вуку корене и од српских и црногорских мухаџира, али и других нејужнословенских појединаца, који су под османском влашћу били конвертовани (преобраћени, преведени) на ислам и прихваћени у заједничку бошњачку заједницу (то су, нпр., славенизирани босански Власи,[40] Мађари,[40] Албанци,[40] и немачки Саси[40]).

У удаљеном планинском подручју — у Босни — чинило се да је насељено мање Словена уопштено, а можда и да је она само служила као подручје уточишта за домаће Илире.[41] Топоним Босна, настао по имену реке Босне по којем се уствари и историјски темељи — највероватније је изведен од илирског Bosona (у преводу на српски: текућа вода), те је одраз илирског наслеђа регије.[42] Племена позната под етнонимима српски и хрватски се описују као друга, каснија / потоња, миграција различитих људи током друге четвртине 7. века за које се не верује да су били посебно бројни;[43][44] ова рана српска и хрватска племена, чији је тачан идентитет предмет научних расправа,[45] су дошла да превладају над Словенима у суседним регијама. Босна се, међутим, чини територијем изван српског и хрватског управљања и не спомиње се као једно од подручја које је насељено од стране ових племена. Временом, Босна ће формирати независну јединицу под управом владара бана Кулина, који је себе називао Бошњанином.[44] У 14. веку Босанско краљевство смештено на реци Босни се почиње уздизати. Његови су се људи, не-користећи локално име, називали Бошњанима.[46][47] Међутим, све до османске окупације Балкана није било могуће да се модерни Бошњаци почну битно разликовати од околних Словена, својом самоидентифицирајућом исламском улогом Бошњака, као што је била и она коју је одиграло католичанство за Хрвате и православље за Србе.[48] Социјална антропологисткиња Тоун Бринга (Tone Bringa) закључује да „нити бошњачки, нити хрватски, нити српски идентитет није могуће у потпуности разумети узимајући у обзир само ислам или кршћанство, респективно, него се у обзир мора узети специфични босански контекст који је резултовао заједничком историјом и локалитетом међу Босанцима како исламских, тако и кршћанских позадина”.[49]

Генетика

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Генетика

Као и са свим модерним европским нацијама, велик степен биолошког континуитета постоји између Бошњака и њихових древних предака с бошњачком Y-хромозомском лозом, сведочећи претежно палеолитско европско порекло.[25][50] Већина (>67%) Бошњака припада једној од трију главних европских Y-ДНК хаплогрупа / хаплоидних група:[25] хаплогрупа I (48,2%), хаплогрупа R1а (15,3%) i хаплогрупа R1b (3,5%), док остала мањина припада мање учесталим хаплогрупама (хаплогрупа E (12,9%), хаплогрупа J2 (9,5%), хаплогрупа G (3,5%) i хаплогрупа P (3,5%)), уз остале још ређе лозе.[25]

Ова истраживања су показала доминантну Y-ДНК хаплогрупу I, а посебно њену под-хаплогрупу I-M438, тј. I2, која се може наћи код Бошњака, те повезати с палеолитским насељеницима као таква да је придонела древним популацијама које су се прошириле на Балкану након последњег глацијалног максимума пре неких 21.000 година (види чланак Ледено доба).[25] Перичић и сур., например, ставља њихово ширење у период који „није ранији од транзиције YD—Holocene а није каснији од раног неолита”.[50] Недвојбено, словенско становништво се може поделити у две различите групе: прву која обухваћа све Западне Словене (Пољаци, Словаци итд.), Источне Словене (Руси, Украјинци итд.), те неколико популација Јужних Словена (северозападни Хрвати и Словенци), а који се одликују хаплогрупом R-M420, тј. R1a; те другу која обухваћа све преостале Јужне Словене (укључујући и Бошњаке), а која се одликује хаплогрупом I2a2, тј. I-L69.2. Према ставу Ребаłа и сур.-а, овај феномен се објашњава као „допринос Y-хромозома од народа који су се населили на Балкану пре словенског ширења генетском наслеђу Јужних Словена”.[51]

Исламизација и Османски период

Такођер погледајте: Историја Босне и Херцеговине
Стефан Томашевић, краљ Босне, испред Христа (Јакопо Белини, ца. 1460. год.)

(...) Исто тако, ја вас молим... (...) Када би Бошњаци знали да неће бити сами у овом рату, храбрије би се борили, а ни Турци не би имали храбрости за напад на моју земљу... (...) Мој отац је предвидео твом претходнику, Николи В, и Млечанима — пад Цариграда. Он није веровао. (...) Сада сам проповедам о себи. Ако ми верујете и желите помоћи ја ћу се спасити; ако не, ја ћу нестати, а многи ће бити уништени са мном.

—Делови писма Стефана Томашевића за папу Пија II[52]

Краљица Катарина босанска је избегла османску инвазију, док су њена деца, принц Жигмунд и принцеза Катарина, били преведени на ислам. Њеној кћерци Катарини је подигнут споменик Kral Kızı након њене смрти, док Жигмунд, или касније Исхак-бег Краљевић, бива проглашен Санџак-бегом од Болуа од стране Мехмеда Освајача

Након очеве смрти 1461. године, Стефан Томашевић, краљ Босне, наследио је престо државе, у краљевству чијем су постојању све више претили Османлије. Исте године, Стефан Томашевић формира савез с Мађарима и пита папу Пија II за помоћ у жару надолазеће османске инвазије. 1463. године, након настанка спора око плаћања годишњих накнада од стране Босанског краљевства Османлијама, послао је молбу за помоћ Млечанима. Међутим, никакав одговор од кршћана није стигао назад;[53] Матија Корвин, мађарски краљ, Скендербег из Албаније и Дубровчани не испуњавају своја обећања,[54] док Млечани глатко одбијају краљеве молбе.[55] 1463. године, султан Мехмед Освајач је почео уводити војску у земљу. Краљевски град Бобовац убрзо пада, остављајући повлачење Стефана Томашевића до Јајца као једину опцију, а касније и приморање на повлачење до Кључа. Мехмед је извршио инвазију Босне и освојио је веома брзо, те нетом после тога разрешио дужности последњег босанског краља Стефана Томашевића и његовог стрица Радивоја Остојића. Босна и службено пада 1463. године, те постаје најзападнија покрајина Османског царства.

Хрватски хуманист и песник Марко Марулић, познат као „отац хрватске ренесансе”,[56] написао је дело Молитва супротива Турком (у преводу на српски: Молитва против Турака) — поему у 172 двоструко-римована стиха у дванаестерцу и строфама анти-турских тема, између 1493. године и 1500. године, где је — између осталог — у дело уврстио и Бошњаке као један од народа који су се одупирали Османлијама.[57]

Успон османске власти на Балкану је променио верску слику Босне и Херцеговине јер су Османлије са собом донели нову религију — ислам. Целим Балканом људи су се спорадично конвертовали у малим бројевима; Босна је, насупрот томе, доживела брзу и опсежну конверзију локалног становништва на ислам, те до раних 1600-тих око две трећине становништва Босне су били / постали муслимани.[58] Словенски посматрач Бенедикт Курипечич је саставио прва извешћа о верским заједницама у 1530-им. Према евиденцији за 1528. и 1529. годину, било је укупно 42.319 кршћанских и 26.666 муслиманских кућанстава у санџацима (османским управним јединицама) Босне, Зворника и Херцеговине. 1624. године у извешћу о Босни (без Херцеговине) од стране Петра Мазрекуа (Pjetër Mazreku), апостолског посетиоца Римокатоличкој цркви у Босни из раног 17. века, број верника је следећи: 450.000 муслимана, 150.000 католика и 75.000 православаца.[59] Генерално, историчари се слажу да исламизација босанског становништва није била резултат насилних метода конверзије, већ је, великом већином, она била мирна и добровољна.[60] Научници су дуго расправљали о разлозима због којих је ово колективно прихваћање ислама било могуће међу Бошњацима, иако је религиозна динамика средњовековне Босне била мала.[61] Петар Мазреку види четири основна разлога који могу објаснити интензивнију исламизацију у Босни од оне очекиване: 1. херетичка прошлост Босанаца, која их је учинила вероисповедно / конфесионално слабим и релативно подобним за конверзију своје религије на ислам; 2. пример многих Бошњака који су постигли високе дужносне позиције кроз данак у крви (девширма), те као моћни људи били у позицији да потичу своје рођаке и сураднике на конверзију; 3. жеља за бегом од терета опорезивања и осталих плаћања која су била наметнута немуслиманским грађанима; 4. једнако-јака жеља да се побегне из прозелитистичких тежњи (наметљиво и насртљиво, насилно и фанатично врбовање за једну верску заједницу, политичку групацију или за одређене светоназоре) од стране фрањевачких редовника међу православним становништвом.[62] „Увек у чисто верским земљама”, такођер је речено од стране оријенталисте Томаса Вокера Арнолда (Thomas Walker Arnold), например, „због велике присутности херезе у регији у то време, те малтлетирања католика против којих је Папа Јован XXII чак покренуо крсташке ратове 1325. год. — људи су почели гајити све више поштовања према османским Турцима.” Уствари, у традицији босанских кршћана, било је неколико пракси које су сличиле на ислам; као например: мољење пет пута дневно (рецитовајући Оченаш).[63]

Стари мост је био османски мост из 16. века изграђен у Мостару. Опстао је 427 година, све док га 9. новембра 1993. снаге босанских Хрвата нису уништиле током тзв. Хрватско-бошњачког рата. Мост се сматра једним од најбољих примера исламске архитектуре на Балкану, а дизајнирао га је Мимар Хајрудин, ученик и шегрт добро познатог архитекта Мимара Синана.[64][65][66]
Хабсбуршка делегација, Јозеф Фраихер фон Ламберг (Joseph Freiherr von Lamberg) и Никола Јуришић, испред Гази Хусрев-бега;[67] Санџак-бег (управник или владар санџака, под-области унутар вилајета, тј. једне од провинција Османског царства) током прве половине 16. века; био је ефективни војни стратег, те највећи донатор, финансијер и изградитељ Сарајева (по Бенедикту Курипечићу, 1530)

Многа деца кршћанских родитеља су била одвојена од својих породица и одгајана да буду чланови јањичарског корпуса (пракса позната под именом devşirme (девширма); назив је настао од турског devşirmek — „окупити”, „регрутовати”). Захваљујући њиховом образовању (јер су учили уметност, науку, математику, поезију, књижевност и многе од језика који су се говорили у Османском царству) српски, хрватски и босански су постали једни од дипломатских језика Порте. Османски период који је уследио је био окарактеризован променама у крајолику кроз поступне промене насеља увођењем базара (трајних трговачких подручја, трговишта или улица с трговинама где се разна роба продаје или размењује), војних гарнизона и џамија. Конверзија на ислам је донела значајне предности, укључујући приступ османским трговинским мрежама, бирократске позиције и војску. Као резултат, многи Босанци су именовани на позиције да служе као беглербегови, санџак-бегови, муласи, паше, муфтије, заповедници јањичара, писци и др. у Истанбулу, Јерусалиму и Медини. Међу њима су биле важне историјске личности укључујући принца Жигмунда, краља Босне (касније Исхак-бег Краљевић), Ахмед-пашу, Иса-бега Исхаковића, Гази Хусрев-бега, Дамат Ибрахим-пашу, Ферхат-пашу Соколовића , Лала Мустафа-пашу Ајаспашићa и Сари Сyлејман-пашу. Најмање седам везира је било босанског порекла, од којих је најпознатији био Мехмед-паша Соколовић (који је служио као велики везир под владавином три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III[68]). Османска власт је такођер извршила и многа архитектонска улагања у Босну, те омогућила развој многих нових градова укључујући Сарајево и Мостар. То је углавном због великог поштовања Бошњака према освајачу у очима султана и Турака. Босна је постала и стратешка база из које су Турци покренули своје армије према северу и западу у току кампања освајања и пљачака. Турци сматрају Босну „бедемом (утврдом) ислама”, а њени становници су служили као гранични чувари (серхатлије).[59] Присутност Бошњака у Османском царству је имала веома важан социјални и политички ефект на земљу: створена је класа моћних државних дужносника и њихових потомака који су дошли у сукоб с феудално-војним спахијама и постепено почели задирати у њихову земљу, убрзавајући удаљавање од феудалног закупног система и тежећи према приватним поседима и порезним пољопривредницима, а тиме, даље, стварајући јединствену ситуацију у Босни где су владари били домаћи становници који углавном прелазе на ислам.[69]

Османска власт је утицала на етничку и верску композицију Босне и Херцеговине и на неке друге начине. Велики број босанских католика се повукао на још непокорене католичке делове Хрватске, Далмацију, те Мађарску, у то време под контролом хабсбуршке Аустрије и Млетачке републике, респективно. Да би се попунила депопулизована подручја северног и западног Ејалета Босне, Турци потичу миграцију великог броја одважних досељеника с војним вештинама из Србије и БиХ. Многи од тих досељеника били су Власи, припадници номадске предсловенске балканске популације која је усвојила латинизирани језик и специјализовала се за сточарство, узгој коња, трговину на даљину, те борбе. Већина су били чланови Српске православне цркве. Пре османског освајања, црква је имала веома мало чланова у босанским подручјима изван Херцеговине и источном појасу долине Дрине; не постоји чврст доказ о било каквим грађевинама Православне цркве у централној, северној или западној Босни пре 1463. године. Временом, већина влашког становништва је усвојила српски идентитет.[70][71][72]

За разлику од свих других европских регија које су дошле под османску контролу, Босна ће задржати свој интегритет као засебни ентитет — прво као Санџак Босна, а затим као Ејалет Босна — те границе које су у великој мери биле утемељене на оним претходног Босанског краљевства[73]

17. век доноси велике поразе и неуспехе на западној граници Османског царства. С великим ратовима који су се одвијали сваких неколико деценија, Босна је била економски и војно исцрпљена. За Босну и Бошњаке, најкритичнији сукоб од свих је био Велики турски рат. На самом почетку, средином 1680-их, Хабсбурговци освајају готово све османске делове Мађарске, изазивајући неизбежан повратак десетака хиљада муслиманских избеглица у Босну. Сличан процес се догодио с хабсбуршким освајањем Лике и Славоније. Хиљаде муслимана из тих делова су пребегли према истоку у Босански пашалук (ејалет), а они који су остали су присилно конвертовани на католичанство. Свеукупно, процењује се да је више од 100.000 муслимана протерано из пограничних подручја и насељено у Босни током тог времена. Многи су са собом донели нови осећај мржње према кршћанству.

Османска војна катастрофа се наставила у следећој деценији. 1697. године, хабсбуршки принц Еуген Савојски проводи изнимно успешну граничну рацију која је кулминирала у Сарајеву те доспела у жижу интересовања. Велики турски рат је коначно завршио потписивањем Карловачког мира 1699. године. Међутим, у касним 1710-им још један рат између Османлија и хабсбуршко-венецијан-
ског савеза је уследио. Завршен је потписивањем Пожаревачког мира 1718. године, али не пре самог доласка још једног вала муслиманских избеглица који су пребегли у Босну. Ови су догађаји створили велики немир међу Бошњацима. Осећај незадовољства додатно је повећан ратом и повећањем порезног оптерећења. Као резултат тога, уздижу се бошњачке буне у Херцеговини 1727, 1728, 1729. и 1732. године. Велика куга која је резултовала смрћу више хиљада људи током раних 1730-их је придонела општем хаосу. 1736. године, настојећи искористити ове услове, Хабсбурговци крше Мир и прелазе границу реке Саве. У једном од најзначајнијих догађаја у бошњачкој историји, локална бошњачка властела организује одбрану и контранапад који је био потпуно независан од неучинковитих царских власти. Дана 4. аугуста 1737. године, у бици код Бање Луке, бројчано надјачане бошњачке снаге преусмеравају хабсбуршку војску и приморавају их да беже назад у Славонију.

Градачачка сахат-кула, изграђена 1824. године од стране бошњачког генерала Хусеин-
-капетана Градашчевића
, који је ујединио Бошњаке против турске окупације и протерао Османлије до Косова, те тиме омогућио босански суверенитет проглашен следеће године

Османски војни реформски напори, који су позвали на даљњу експанзију / ширење централно-контролисане војске (nizam), те увођење нових пореза и више османске бирократије, имаће значајне последице у Босни и Херцеговини. Ове реформе су ослабиле посебан статус и привилегије за бошњачко племство, а стварање модерне војске је угрозило привилегије босанских муслиманских војника и локалних господара, који су захтевали већу независност од Цариграда.[74] Барбара Јелавић наводи: „Муслимани Босне и Херцеговине (...) су постајали све више разочарани османском владом. Централизирајуће реформе су директно утицале на њихове привилегије и чинило се да не нуде никакве компензацијске бенефите.”[75] Прекретница за Градашчевића је био крај Руско-османског рата (1828—1829) Миром у Дринопољу 1829. године. Према одредбама Уговора, Османско царство је гарантовало власт Србији, као резултат Српске револуције.[76][77] Овакав потез је разбеснео Бошњаке и покренуо бројне протесте, а нова самостална Србија је такођер добила шест округа — нахија (најмања територијална администативна јединица у Царству) — који су традиционално припадали Босни. Након тог потеза, Бошњаци ово виде као померање историјских босанских граница те одузимање дела земље, због чега се рађа бошњачки Покрет за аутономију. Године 1831. Бошњаци се удружују под водством Хусеин-капетана Градашчевића и службено траже аутономију Босне и Херцеговине с изабраним аутохтоним владарем. Градашчевић је у мају 1831. године захтевао да се сви бошњачки аристократи одмах прикључе његовој војсци, заједно са свим осталим из опште популације који то такођер желе учинити. Хиљаде људи се придружује покрету, међу којима су и бројни босански кршћани за које се каже да су чинили чак и до једну трећину његових укупних снага. Но османска влада жели сломити побуну, предвођена локалним Херцеговцем Али-пашом Ризванбеговићем из Стоца, који је касније добио Пашалук Херцеговину као награду султана Махмуда II. Хусеин-капетан Градашчевић умро је у Цариграду, под контроверзним околностима, 1834. године, те је постао живућа легенда у своје време. Након смрти, такођер је постао нешто попут мученика за босански понос. Овај позитивни осећај није ексклузивно само за муслиманско становништво, јер су кршћани из Посавине такођер делили сличан став неколико деценија. Градашчевић се и дан-данас сматра бошњачким националним херојем и једна је од највише цењених фигура у историји Босне и Херцеговине.

Појава идеја о уједињењу (бошњаштво)

Након распада Османског царства, Србија је постала независна од османске контроле (19. век); то је било време истовременог поновног буђења српског и хрватског национализма. И Срби и Хрвати су захтевали „историјска права” на Босну. Међутим, чланови Илирског покрета из 19. века, од којих је најпознатији фрањевац Иван Фрањо Јукић чије је бошњаштво било јасно исказано у делу Славољуб Бошњак,[78] наглашавају да су „Бошњаци заједно са Србима и Хрватима једно од ’племена’ које чини ’илирску нацију’”.[79]

Иако припадник католичанства, фра Иван Фрањо Јукић је себе сматрао Бошњаком и заговарао је очување уједињене бошњачке нације (народа) кроз све три религије у Босни и Херцеговини

(...) Ми Бошњаци, некад славни народ, сада једва да смо живи; наши нас пријатељи и наука виде као главе одвојене од словенскога стабла и сажаљевају нас... Време је да се пробудимо из дуговечне игноранције; дајте пехар, и из бунара марљивости црпите мудрост, и науку; настојте прво да наша срца очистимо од предрасуда, тражите књиге и часописе, да видимо шта су други урадили, да наш народ из тмине незнанства на светлост истине изведемо.

—Иван Фрањо Јукић — одломак из текста који је објавио 1848. године[80]

Под утицајем идеја Француске револуције и Илирског покрета, већина босанских фрањеваца је подржавала слободу, братство и јединство свих Јужних Словена, у исто време истичући јединствени бошњачки идентитет као засебан од српског и хрватског идентитета. С обзиром на то, Денис Башић каже да је бити Бошњак у 19. веку био повлаштени друштвени статус, што је и потврђено (пре тога) од стране Ивана Фрање Јукића, који је 1851. године написао да „бегови и други муслимански господари називају сељаке који говоре словенске језике потурицама (потурченима) или ћосама (голобрадима), док их кршћани зову балијима (вулгарни појам који произлази из османског периода, а који се односи на бошњачке повремене номаде који живе у планинским подручјима; данас је то понајвише погрдан назив за Бошњака)”.[81] Понекад се чак и термин Турчин уобичајено користи за описивање Бошњака и других словенских муслимана. У Босни је овај термин одређивао религиозни, а не етнички статус, тј. муслимана. Италијански дипломат М. А. Пигафета (M. A. Pigafetta) је 1585. године написао да су босански кршћани који су били конвертовани на ислам одбијали да буду идентификовани као Турци; тражили су употребу термина муслиман.[82] Конрад Малте-Брун (Conrad Malte-Brun), француско-дански географ, наводи, такођер, у своме делу Universal Geographic (1829), да се термин неверник обично користи међу муслиманима у Цариграду да би се приказали муслимани у Босни; даље наводи да су „Босанци потомци ратника северне расе”, и да „њихов барбаризам треба приписати интелектуалној одвојености од остатка Европе, због недостатка просветљености кршћанством”.[83] Хрватски писац Матија Мажуранић из 19. века извештава 1842. године да „(...) ...кршћани у Босни не усуђују себе називати Бошњацима. Муслимани себе називају само Бошњацима а кршћани су само Бошњаци-кметови (раја) или, употребимо другу реч — Власи”.[84] Муслиманско градско становништво, обртници и занатлије, односно они који нису били кметови него слободни (ослобођени од плаћања пореза), су се називали Бошњацима, а свој језик бошњачким (тур. boşnakça).[85] Француски дипломат и научник Масје де Клервал (Massieu de Clerval), који је посетио Босну 1855. године, наводи у свом извешћу да су „босански Грци (тј. православни кршћани), муслимани и католици живели заједно и често у веома доброј хармонији, све док страни утицаји не би пробудили фанатизам и питање верског поноса”.[86]

Јукићев ученик и колега фратар фра Антун Кнежевић био је један од главних протагониста бошњачког идентитета, па чак и више гласан него фра Јукић. Он је жестоко заговарао противљење неизбежној кроатизацији босанских католика с једне стране, као и скорој србизацији босанских православних људи с друге стране, како је он то назвао у свом раду. Његов положај и доктрина је да су „сви Босанци један народ трију вера”, а да до краја 19. века, ни Хрвати ни Срби нису живели у Босни и Херцеговини. Иако фра Антун Кнежевић није био јединствена појава у овом смислу, он је свакако имао највећи утицај, поред фра Јукића.[87][88][89][90] Пре тога, фрањевац фра Филип Ластрић (1700—1783) је био први који је писао о географској, историјској и етно-генетској целовитости свих становника Босанског ејалета, без обзира на њихову религијску приврженост. У своме делу Epitome vetustatum provinciae Bosniensis, објављеном 1765. године у Венецији, Ластрић је тврдио да су сви становници босанске провинције (ејалета, пашалука, беглербеглука) представљали „један народ” истог порекла (корена).[91][92]

Бошњачки отпор током битке за Сарајево 1878. год. против Аустроугарске окупације; илустрација из лондонског часописа График
(The Graphic) (1878)
Једна трећина Бошњака су муслимани, а остале две трећине су подједнако подељене између грчке и латинске цркве.
Томас Гордон (Thomas Gordon), у своме делу A History of Greek revolution (у преводу на српски: Историја Грчке револуције), 1839. година, pp. 19[93]

Аустроугарско управљање

Такођер погледајте: Историја Босне и Херцеговине


Конфликт се брзо проширио и почео укључивати неколико балканских држава и велесила, што је на крају присилило Османлије да уступе управу земље Аустроугарској преко Берлинског уговора из 1878. године (последњи акт Берлинског конгреса).[94] Након Српског устанка који је почео 1875. године популација босанских муслимана и православних кршћана у Босни се смањила. Популација православних кршћана (534.000 у 1870. год.) смањена је за 7%, док је муслиманска доживела далеко гори губитак — више од једне трећине.[95] Аустријски цензус из 1879. године је забележио свеукупно 449.000 муслимана и 496.485 православних кршћана у Босни. Губици су били 245.000 муслимана и 37.500 православних кршћана.[95]

Велики број Бошњака је напустио Босну и Херцеговину након Аустријске окупације; службени аустроугарски записи показују да је 56.000 људи, углавном Бошњака, емигрирало између 1883. и 1920. године, али је број Бошњака емиграната вероватно био много већи јер службени записник не бележи исељавање пре 1883. године нити укључује оне особе које су остале без дозволе. Они који су остали су концентрисани у градовима, а посебно поносни на своје урбане културе, нарочито у босанском главном граду, Сарајеву, који је убрзо постао један од најважнијих мултикултуралних градова у бившој Југославији.

Док Хрвати тврде да су православци наши највећи непријатељи и да је „српство” исто као и православље, Срби се представљају позивањем наше позорности на неку лажну исотрију, којом су они „србизирали” цели свет. Ми никада не смемо порећи да припадамо јужнословенској породици; али требамо увек остати Бошњаци, као и наши преци, и ништа друго.
—Мехмед-бег Капетановић Љубушак[96]
Губитак готово свих османских територија крајем 19. и почетком 20. века, нарочито након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, те Балканских ратова, резултовао је великим бројем емиграната Бошњака у Турску; ти емигранти су били познатих под називом мухаџири

Током 20. века босански Муслимани су основали неколико културних и социјалних удружења у циљу промовисања и очувања културног идентитета Бошњака. Најистакнутија босанска муслиманска културна и социјална удружења су била Гајрет, Мерхамет и Народна узданица, a касније и Препород. Бошњачки муслимански интелектуалци се се окупили и око часописа Босна 1860. године да би промовисали идеју уједињене бошњачке нације. Ова бошњачка група ће остати активна неколико деценија, уз континуитет идеја и коришћење бошњачког имена. Од 1891. године до 1910. године су издавали часопис под називом Бошњак, штампан латиницом. Његов рад промовише концепт бошњаштва и отворености према европској култури и утицајима. Од тада су Бошњаци усвојили европску културу под ширим утицајем Хабсбуршке монархије. У исто време су и задржали неке необичне карактеристике свог босанског исламског начина живота.[97] Ове почетне али важне иницијативе уследиле су новим часописом под називом Бехар чији су оснивачи били Сафвет-бег Башагић (1870—1934), Едхем Мулабдић (1862—1954) и Осман Нури Хаџић (1869—1937).[98]

Након Окупације Босне и Херцеговине 1878. године, аустријска управа Бењамина Калаја (Benjámin Kállay), аустроугарског гувернера у Босни и Херцеговини, службено потврђује бошњаштво као темељ мултиконфесионалне бошњачке нације која укључује како кршћане тако и муслимане. Политика је покушала изоловати Босну и Херцеговину од њених иредентистичких суседа (православне Србије и католичке Хрватске, али и муслимана Османског царства) и негирати концепте хрватске и српске националности који су већ почели да се формирају на тлу босанскохерцеговачких католичких и православних заједница, респективно.[99][100][101] Појам босанска државност је, међутим, чврсто утемељен само међу босанским муслиманима, док се жестоко противи мишљењима српских и хрватских националиста, који су, уместо потражње и захтева за босанским муслиманима као својим, одбијали босанску државност.[102]

Бошњаци су били регрутовани у елитне јединице аустроугарске армије, те већ 1879. награђивани за своју храброст у служби аустријског владара, освајајући више медаља него било која друга јединица[103]
Бошњаци у немачким новинама Die Gartenlaube — Illustrirtes Familienblatt (1894)

Након Калајеве смрти 1903. године, службена политика је полако почела нагињати према прихваћању троетничке стварности Босне и Херцеговине. У коначници, неуспех аустроугарских амбиција да се бошњачки идентитет почне неговати међу католицима и православцима је довео до тога да се готово искључиво босански муслимани почну придржавати истог, са бошњаштвом тиме усвојеним као етничком идеологијом босанских муслимана од стране националистичких фигура.[104] Почевши од 1891. године, Мехмед-бег Капетановић Љубушак почиње изјављивати да босански муслимани нису били ни Хрвати ни Срби, већ су различити (и, истина, повезани) људи.[96]

У новембру 1881. године, након увођења босанскохерцеговачке јединице унутар аустроугарске војске, аустроугарска власт доноси војни закон (Wehrgesetz) о увођењу обавезе свим Бошњацима да служе војсци Аустроугарске монархије.[105] То је довело до ширења нереда током децембра 1881. године и током 1882. године — што се могло угасити и потиснути само војним средствима. Аустријанци су апеловали муфтији у Сарајеву, Мустафи Хилми Хаџиомеровићу (рођ. 1816), који је ускоро издао фетву „позивајући Бошњаке да се покоравају војном закону”.[106] Друге важне муслиманске вође заједница као што су Мехмед-бег Капетановић Љубушак, касније градоначелник Сарајева, такођер позивају младе муслиманске мушкараце на служење хабсбуршкој војсци. На почетку избијања Првог светског рата, босански муслимани су мобилизовани да служе аустроугарској војсци; неки одлучују да је напусте како се не би борили против пријатеља Словена, док су неки муслимане напали босанске Србе због очитог беса након атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Невен Анђелић пише: „Можемо само нагађати какав је осећај био доминантан у Босни у то време. И анимозност и толеранција су постојали у исто време.”[107]

Ведри војни марш (корачница, музичко дело) Бошњаци долазе (Die Bosniaken kommen) је компоновао Едвард Вагнес (Eduard Wagnes) у част Бошњака

Југославија и Други светски рат

Vista-xmag.png За више информација видети Југославија и Други светски рат


После Првог светског рата Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније позната као Краљевина Југославија) је формирана. Ту Бошњаци, поред Македонаца и Црногораца, нису били признати као засебна етничка група.[108] Какогод, први привремени кабинет је укључивао и муслимане.[109] Какогод, први привремени кабинет је укључивао и Муслимане.[110]

Мехмед Спахо је био један од најважнијих чланова бошњачке муслиманске заједнице у оно време, a постао је и први Бошњак који је имао важан политички утицај током периода када је Босна и Херцеговина била део Краљевине СХС

Политички, Босна и Херцеговина је била подељена на четири бановине са Муслиманима као мањином у свакој.[111] Након Споразума Цветковић—Мачек 13 округа Босне и Херцеговине је укључено у Бановину Хрватску, а 38 округа у одређени српски део Југославије.[111] Математички гледано, Муслимани су бројчано били мањина, уопштено говорећи,[111] што их је изазвало на стварање Покрета за аутономију Босне и Херцеговине.[112] Штавише, земљишне реформе уведене у фебруару 1919. године су утицале на 66,9% земљишта у Босни и Херцеговини. С обзиром да су стари поседници земље били претежно Бошњаци, реформе су наишле на противљења. Насиље над Муслиманима и провођење насилног одузимања њихове земље је убрзо уследило. Бошњацима је била понуђена компензација, али никада није у потпуности била материјализована. Режим је заговарао да плати 255.000.000 динара као компензацију у периоду од 40 година уз каматну стопу од 6%. Уплате су почеле 1936. године, те се очекивало да ће бити завршене до 1975. године; међутим, 1941. године регију захваћа Други светски рат, а само 10% од планираних исплата је било извршено.[109]

Извешће српског четничког војводе Павла Ђуришића (13. фебруар 1943. год.) које детаљно описује масакре хиљада босанских муслимана у окрузима Чајнича и Фоче у југоисточној Босни и округу Пљевље у Санџаку

Током Другог светског рата, бошњачка елита и господа издаје решења или меморандуме у одређеним градовима у којима су се јавно осуђивале хрватско-нацистичке колаборационистичке мере, закони и кршење правила против Срба: Приједорска резолуција (23. септембар), Сарајевска резолуција (Резолуција сарајевских Муслимана, 12. октобар), Мостар (21. октобар), Бања Лука (12. новембар), Бијељинска резолуција (2. децембар) и Тузланска резолуција (11. децембар). Одлуке су теретиле усташе у Босни и Херцеговини, како за њихово злостављање муслимана тако и за њихове покушаје окретања муслимана и Срба једних против других.[113] У једном меморандуму се говори о томе да су се муслимани од почетка усташког режима прибојавали безаконских активности које су неке усташе, те неки хрватски органи власти и разне илегалне групе, правиле против Срба.[114] У овом периоду неколико масакара против Бошњака је проведено од стране српских и црногорских четника.[115][116][117] Процењује се да је 75.000 Муслимана погинуло у рату,[118]иако би број могао бити и много већи: 86.000 или 6,8% свог предратног становништва.[119] Одређен број Муслимана се придружио југословенским партизанским снагама, „што их је чинило истински мултиетничком силом”.[107] У целости рата југословенске партизане у Босни и Херцеговини је чинило 23% Муслимана.[120] Чак и тако, српска већина у југословенским партизанима је на самом почетку устанка улазила у муслиманска села и убијала муслиманске интелектуалце и друге потенцијалне противнике.[121] У фебруару 1943. године Немци су одобрили 13. СС оружану брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска) и почели регрутовање. Муслимани су чинили око 12% државне службе и оружаних снага Независне Државе Хрватске.[122]

Југославија (1945—1992)

Током социјалистичког периода Југославије, Муслимани су и даље били третирани као верска група, умјесто као етничка.[123] На попису у Босни и Херцеговини 1948. године Муслимани су имали три опције: Србин-муслиман, Хрват-муслиман, и етнички неопредељени муслиман.[111] На попису 1953. године категорија Југословен, етнички неопредељен је уведена и велика већина оних који су се изјашњавали као такви су били Муслимани.[111] Бошњаци су признати као етничка група 1961. године (али не и као нација), а 1964. године Четврти конгрес Босанске странке осигурава да Бошњаци добију право на самоопредељење.[111] Том приликом, један од водећих комунистичких вођа, Родољуб Чолаковић, наводи да су „наша муслиманска браћа била равноправна са Србима и Хрватима”, те да „нису била присиљена да се изјасне као Србин или Хрват”. Он је њима гарантовао „пуну слободу у њиховом националном опредељењу”.[124] 1971. године, Муслимани су у потпуности признати као нација, те у Цензусу у БиХ 1971. године опција Муслиман по националности бива додана.[111]

Рат у Босни и Херцеговини

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат у Босни и Херцеговини


Током рата 1992-1995. године, припадници сва три народа БиХ (Бошњака, Срба и Хрвата) били су жртве међусобног етничког чишћења. Бошњаци су највећим делом протеривани са подручја источне Републике Српске, где су чинили већину становништва у једном броју општина. Са друге стране, са територија које су биле под војном контролом Бошњака, нарочито са подручја Сарајева, протеривани су Срби. Током војног запоседања Сребренице од стране војске Републике Српске 1995. године, над бошњачким становништвом града је извршен масакр (видети чланак: Масакр у Сребреници).

Због рата је велики број избеглица (укључујући и неколико стотина хиљада Бошњака) напустио Босну и Херцеговину, а драстичне демографске промене су захватиле многе делове земље. По попису из 1991. године, Бошњаци су чинили већину становништва у једном броју општина средње, источне и западне Босне и Херцеговине. У мањем броју су били присутни и у општинама у којима су већину становништва чинили Срби или Хрвати. Услед етничке хомогенизације извршене током босанског рата, Бошњаци у Босни и Херцеговини су се територијално концентрисали углавном у подручјима која су контролисале војне снаге Републике Босне и Херцеговине током Рата. Данас Бошњаци чине апсолутну већину у Сарајеву и његовом кантону (Кантон Сарајево), Унско-санском кантону западне Босне (са центром у Бихаћу), кантонима централне и североисточне Босне (Средњебосанском, Зеничко-добојском и Тузланском), као и у делу Подриња (Босанско-подрињски кантон са центром у Горажду). У мањем броју су присутни и у Брчко дистрикту, деловима Херцеговине и Подрињу.

Надгробни споменици у Поточарима у близини Сребренице; око 8.000 бошњачких мушкараца и дечака је убијено од стране појединих припадника снага ВРС-а под командом генерала Ратка Младића, као и припадника паравојне формације Шкорпиони,[125][126] током масакра у Сребреници у јулу 1995. год.

На почетку Рата у Босни, део српских оружаних формација успоставио је војну контролу над великим делом етнички мешовите источне Босне, а део припадника ових формација учествовао је у протеривању локалног муслиманског (бошњачког) становништва. Након што је над градовима и селима ове регије успостављена чврста српска контрола, један део припадника српских снага (војске, полиције, паравојних група, а понекад и неки локални српски сељаци) учествовао је у пљачкању и спаљивању муслиманских кућа и станова, док су муслимански цивили били заробљени, а понекад тучени или убијани. На неким местима, мушкарци и жене су одвајани, а многи мушкарци убијени или затворени у логорима. Жене су држане у различитим заробљеничким центрима у којима су морале живети у нехигијенским условима и где су биле малтретиране на разне начине, укључујући и силовања. Поједини српски војници или полицајци су у тим заробљеничким центрима одабирали једну или више жена, изводили их и силовали.[127][128]

У почетку рата, Срби су имали веће војне способности због поседовања оружја које су преузели од Југословенске народне армије (ЈНА), па су због тога успоставили контролу над већином подручја у којима су чинили етничку већину, али и на спорним етнички мешовитим подручјима, како у руралним тако и у урбаним регијама (осим у неким већим градовима - делу Сарајева, Тузли, Зеници, Мостару). Српска војна и политичка вођства су, по основу командне одговорности, од стране Међународног кривичног суда за гоњење особа одговорних за озбиљне повреде хуманитарног права на територијама бивше Југославије од 1991. године (ICTY) суочена са оптужбама за ратне злочине, које су починили поједини припадници њихових снага.

По попису из 1991. године, град Сарајево је имао етнички мешовито становништво, а најбројнија етничка група у овом граду били су Муслимани (Бошњаци). Током рата, српске снаге су успоставиле контролу над периферним (претежно етнички српским) деловима града, док су централни делови града били под контролом Бошњака и били су војно опкољени од стране српских снага. Терор над становништвом опкољеног бошњачког дела Сарајева је варирао у интензитету, а тврди се да је имао за циљ да узрокује патње локалних цивила и изврши притисак на бошњачке власти да прихвате српске захтеве.[129] Војска Републике Српске (ВРС) је окружила централне делове Сарајева, а део српских снага је био лоциран и у околини града - тзв. Прстен око Сарајева. Срби су разместили војне снаге и артиљерију и по околним брдима. Тврди се да је ово била најдужа опсада града у историји модерног ратовања која је трајала тачно 3 године, 10 месеци, 3 недеље и 3 дана.

Језик

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бошњачки језик


Бошњаци говоре бошњачки језик, јужнословенски језик западне јужнословенске под-групе. Стандардни бошњачки се сматра доста сличним српскохрватском језику,[130][131][132] те припада истој групи међусобно-
-разумљивих језика као и хрватски и српски; сва три језика се темеље на штокавском наречју. Као такав, српскохрватски је произвољан термин за језик који говори неколико народа, укључујући и Бошњаке, а из разних разлога говорници који не користе овај термин сматрају исти контроверзним.[133]

Узимајући у обзир речник, бошњачки језик се одликује прихваћањем низа османско-турских — као и персијских и арапских — посуђеница (оријентализама), те немачких посуђеница (германизама), које се у хрватском и српском често теже заменити с изворним словенским парњацима.

Сарајевска Црвена Линија, меморијални догађај поводом обележавања 20 година од Опсаде Сарајева; 11.541 празна столица симболизује 11.541 жртву рата, које су, према Истражном и документационом центру, убијене током Опсаде Сарајева[134][135]

Први службени речник бошњачког језика, чији је аутор Мухамед Хеваија Ускуфија, штампан је у раним 1630-им (Потур Шахидија, 1631. год.)[тражи се извор од 12. 2014.]

Модерни бошњачки језик углавном користи латиницу, а и латиница и ћирилица су службено потпуно равноправна писма.[тражи се извор од 12. 2014.]


Назив језика

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бошњачки језик


После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (нпр. Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик[136] и користе га у службеним документима.[136] Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена босански за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине.[137] У Републици Српској језик се назива језиком бошњачког народа.[138] У резултатима Цензуса из 2011. године, у Хрватској се користи назив босански језик.[139] У резултатима Цензуса у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.[140] Бошњачки лингвисти се држе следеће теорије: «Босна је географски појам који је историјски старији од појма Босанац. Име Босна је настало од илирског имена реке — Босона (из ономастике је познато да прво настају имена река, планина и сл., па тек онда насеља). То име су преузели Римљани и преиначили у Босинус. Име су затекли Словени и словенизирали га у Босна. У овом случају сасвим је логично да име језика произилази од имена географског појма, односно касније од имена државе — а не од имена народа. Словени који су населили Босну нису у њу донели своје народно име, већ су име добили по својој новој домовини. Може се, у овом случају, закључити да је појам језика шири од појма народа / етничке групе. Језик је — такорећи — наднародан[141]

Историјска употреба

Граматика босанскога језика из 1890. године, непотписаног аутора Фране Вулетића

Бошњачки хроничар из 18. века, Мула Мустафа Башескија, који је у свом годишњаку додао збирку песама на бошњачком језику, тврдио је да је бошњачки много богатији од арапског, зато што, например, „у бошњачком језику има 45 речи за глагол ићи”.

Једно од најранијих међународних спомињања бошњачког језика је из 15. века — у делу Skazanie iziavlieno o pismenah (у преводу на српски: Историја писаних језика или Слово о правопису), раду једног од најпознатијих источноримских путописаца у то време — Константина Филозофа.

Први познати сачувани и до сада откривени спомен бошњачког језика налази се у једном нотарском спису града Котора, а датира из 1436. године. Наиме, 3. јула 1436. године, млетачки кнез у Котору купио је петнаестогодишњу девојку „босанског рода и херетичке вере, звану босанским језиком Дјевена”.

Италијански лингвист Јаков Микаља (1601—1654) у свом речнику Благу језика словинскога из 1649. године наводи да жели уврстити „најлепше речи”, додајући да је „од свих илирских језика босански најљепши” („Ogn'un dice che la lingua Bosnese sia la piu bella”), те да би сви илирски писци требали покушати писати на овом језику.

Један од првих граматичара, језуитски свештеник Бартол Кашић, је у свом делу из 1640. године (Римски ритуал) бошњачки језик назвао нашким и босанским. Он је користио термин босански иако је био рођен у чакавском региону; одлучио је усвојити „заједнички језик” („lingua communis”), верзију штокавске икавице.[142]

Речник босанског језика Потур Шахидија (Магбули ’ариф), аутора Мухамеда Хеваије Ускуфије, написан 1631. године аребицом, босанском варијантом персијско-арапског писма

У делу под називом Thesaurus Polyglottus, изданом у Франкфурту 1603. године од стране немачког историчара и лингвиста Хиеронимуса Мегисера, босански дијалект се спомиње упоредо с далматинским, хрватским и српским.

Босански фрањевац Матија Дивковић који се сматра оснивачем књижевности Босне и Херцеговине,[143][144] у свом делу из 1611. године (Nauk krstjanski za narod slovinski), на крају његовог првог дела — спомиње прави и истински босански језик („a privideh iz dijačkog u pravi i istinit jezik bosanski”).

Хрватски писац и лексикограф Матија Петар Катанчић 1831. године објављује 6 књига-превода Библије, на чијим насловницама пише да су „преведене са славенско-
-илирског изговора на босански” („Sada u Jezik SLAVNO-ILLYRICSKI Izgovora Bosanskogʼ prinesheno”)

Култура

Фолклор, обележја и хероји

Девојке плешу традиционално бошњачко коло

Као и многи други елементи бошњачке културе, бошњачки фолклор је потекао из европских, словенских и османских утицаја, обично оних пре 19. века. Генерално говорећи, фолклор варира од регије до регије и од града до града. Градови као што су Сарајево и Мостар имају богату личну фолклорску традицију. Многи објекти изграђени људском руком као што су мостови и фонтане, те природни локалитети — такођер играју значајну улогу. Саме корене бошњачке народне душе представљају народни музички жанрови: љубавне песме севдалинке и верске песме илахије.

Словенска традиционална митска обележја, као што су змајеви (але), чаробњаци и словенске виле, такођер је битно споменути. Предсловенски утицаји су далеко ређи, али ипак присутни. Одређени елементи илирских и келтских веровања су исто тако присутна уверења.[145] Дјевојачка пећина је традиционално место кишне молитве у близини Кладња у североисточној Босни, где се Бошњаци окупљају да се моле за душе девојака чији је гроб, како се тврди, на улазу у пећину. Ова традиција је предисламског порекла, те представља место где следбеници средњовековне Босанске цркве чине ходочашће. (Легенда каже да је по воду у пећину отишла девојка са вретеном и ибриком у руци; њезина браћа су чекала да се врати... — или не врати. Девојка је заувек остала у својој пећини. Зашто? То је питање које, чини се, не трага за одговором. Одговор је, можда, у дови за њезину душу.)[146]

Традиција и обичаји

Скулптуре писца Меше Селимовића и сликара Исмета Мујезиновића у Тузли
Инструментално извођење познате бошњачке народне песме, односно севдалинке, под називом Жуте дуње

Бошњаци се поносе матерњим меланхоличним народним песмама севдалинкама, драгоценим средњовековним филигранима (једна од техника коришћених у изради накита, која се по правилу изводи искључиво у сребру или злату; основни елементи су плетене и залемљене жице, додатно још комбиноване са ситним зрнцима) које су правиле старе сарајевске занатлије, као и широким спектром традиционалних мудрости које су се преносиле на новије генерације од уста до уста, али у последњих неколико година су записане у бројним књигама. Друга распрострањена традиција је муштулук, при чему доносилац добре вести (муштулугџија), након изговореног узвика муштулук!, очекује поклон или неку другу (новчану) награду.

Река Буна, у близини насеља Благаја у јужној Херцеговини, који се налази на извору Буне и историјске текије (место за окупљање дервиша); благајска текија је саграђена око 1520. године, са елементима османске архитектуре и медитеранског стила,[147][148] те се сматра националним спомеником

Сеоска народна традиција у Босни укључује гангу, бошњачко-хрватску традиционалну народну песму која представља облик вишегласног напева у фолклору, а пева се у Имотској крајини, западној Херцеговини, те у дувањском и ливањском крају (текст песме је писан је у десетерцу, најкарактеристичнијем стиху словенских народних песама), те равне песме, као и инструменте као што су флаута и шаргија. Гусле, познати жичани инструмент широм Балкана, је коришћен као пратња древних словенских епских поема. Најразноврснији и највештији свирач гусли бошњачке народности је био црногорац Авдо Међедовић (1875—1953). Бошњаци су такођер оставили и завидан број музичких дела на међународном нивоу остатку Европе. Неки примери су Фрањо Босанац, композитор за лутњу из 16. века, те Александар Землински (Alexander Zemlinsky), аустријско-јеврејски оперски композитор који је био делом бошњачко-муслиманских корена.

Вероватно најпрепознатљивија и најлакше идентифицирајућа врста бошњачке музике — севдалинка — је врста емоционалне, сетне народне песме која описује меланхоличне појаве, као што су љубав и губитак или смрт драге особе, или сломљено срце. Севдалинке се традиционално изводе на сазу, турском жичаном инструменту који је касније замењен (у севдалинкама). Међутим, модернији аранжман, у порузи неких који заговарају изворну форму, обично чини вокал у пратњи хармонике заједно с добошем, контрабасом, гитаром, кларинетом и виолином. Севдалинке су јединствене у Босни и Херцеговини. Оне су настале у османској Босни као урбана босанска музика с присуством оријенталних утицаја. Почетком 19. века, бошњачка песникиња Умихана Чувидина у великој мери доприноси севдалинци писањем песама о изгубљеним љубавима, које је и певала. Песници који су увелико допринели богатој баштини бошњачког народа су, између осталих — Дервиш-паша Бајезидагић, Абдуллах Босневи, Хасан Кафи Прушчак, Абдурахман Сири, Абдулвехаб Илхамија, Мула Мустафа Башескија, Хасан Каимија, Иван Фрањо Јукић, Сафвет-бег Башагић, Муса Ћазим Ћатић, Мак Диздар и др. Баштину су обогаћивали и угледни писци су као што су Енвер Чолаковић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић (иако се изјашњавао као Србин[149]), Абдулах Сидран, Неџад Ибришимовић и многи други. Историјски часописи као што су Гајрет, Бехар и Бошњак су само неки од најистакнутијих публикација, које су увелико допринеле очувању бошњачког идентитета крајем 19. и почетком 20. века. Босанска литература је углавном позната по својим баладама: Хасанагиница, Смрт Омера и Мериме и Смрт браће Морића. Хасанагиница је преношена из генерације у генерацију у усменом облику, док је коначно записана и објављена 1774. године од стране италијанског антрополога Алберта Фортиса у његовој књизи Viaggio in Dalmazia (у преводу на српски: Путовања Далмацијом).[150] Хасанагиница се сматра једном од најлепших балада икад написаних, а касније је и преведена на немачки (Јохан Волфганг фон Гете, 1775), енглески (Волтер Скот, 1798), руски (Александар Пушкин, 1835), француски (Проспер Мериме, 1827; Адам Мицкјевич, 1841), те многе друге светске језике, чиме постаје саставни део светске књижевне баштине већ у 18. веку.

Религија

Босанска медреса, око 1906. год.
Шишман Ибрахим-пашина џамија (Хаџи-Алијина џамија), Почитељ; џамија изграђена 1562/1563. год.
Гази Хусрев-бегова медреса (Куршумли медреса, Селџуклија) је медреса основана 1537. године у част Гази Хусрев-бегове мајке Селџуклије чије је име једно вријеме и носила, у Старом Граду у Сарајеву

Већина Бошњака припада сунитском исламу, иако је историјски суфизам такођер одиграо значајну улогу међу Бошњацима дајући већу предност матичним сунитским правилима, као што је накшибендијско, рифаијско и кадиријско веровање (тарикат). Босанска Исламска заједница је такођер била под утицајем других струја унутар ислама, осим оне преовладавајуће ханефијске школе, посебно након рата 90-их година.[151] Положај суфизма у Босни за време османског доба је био законски исти као и у другим деловима Царства. Бошњачке суфије су се бавиле књижевношћу, пишући често на оријенталним језицима (арапски, турски и персијски), иако их је било и неколико који су користили босански,[152] као што су Абдурахман Сири (1785—1846/47) и Абдулвехаб Илхамија (1773—1821). Још један суфи из Босне је Хамза Хали Бошњак, чија се доктрина сматра супротном од оне службеног тумачења ислама. Његове присталице хамзевије су формирале религијски покрет који се често пореди са сектом уско-везаној тарикату „бајрами-мелами”.[153] Други истакнути бошњачки суфи је Хасан Кафи Прушчак, суфијски мислилац и најистакнутија фигура научне литературе и интелектуалног живота Бошњака 16. века.

У јавном мњењу 1998. године, 78,3% Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине се изјаснило да су верници.[154] Босански муслимани имају тенденцију да се прикажу као умерени, секуларни и европски-оријентисани у односу на друге муслиманске групе.[155]

Кјел Мегнусон (Kjell Magnusson) истиче да је религија одиграла велику улогу у процесима који су обликовали националне покрете и формирања нових држава на Балкану након османског повлачења, јер су Османлије разликовали народе по њиховој религијској припадности.[156] Иако религија игра само малу улогу у свакодневном животу народа у Босни и Херцеговини данас, следећи етничко-религијски стереотипи су још увек прилично чести: Срби морају бити исто што и православци, Хрвати морају бити исто што и католици, а Бошњаци морају бити исто што и муслимани. Међутим, још увек постоје појединци који крше наведене обрасце, те активно практикују друге религије.[151]

Имена и презимена

Бошњачка имена су већином арапских, турских и перзијских корена. Пример су имена Осман, Мехмед, Исмет, Кемал, Хасан, Ибрахим, Мустафа и др. Јужнословенска имена као што је име Златан су присутна већином у нерелигијским породицама Бошњака. Оно што је уочљиво је то да су због структуре бошњачког језика многа муслиманска имена измењена у јединствена бошњачка. Нека оријентална имена су добила скраћену форму. Например, Хусо од Хусе(ј)ин, Ахмо од Ахмед, Мехо од Мехмед и сл. Овакав пример су и имена бошњачких вицевских јунака Мује и Суље, чија су имена уствари скраћене форме имена Мустафа и Сулејман. Оно што је још учесталије је трансформација имена која су у арапском и турском прихваћена само за један пол. У бошњачком језику, једноставним одбацивањем слова а име се из женског може променити у мушко: традиционално женско име Јасмина прелази у популарно мушко име Јасмин. Слично, додавањем слова а учесталом имену Махир ствара се женско име Махира.[157]

Бошњачка презимена, као и сва типична међу Јужним Словенима, најчешће завршавају на -ић или -овић. Ова појава патронимије (грч. πατρονυμικόν / патронyмикон — „име оца”) се може успоредити с енглеским суфиксом -son (енгл. son — „син”), који у енглеским презименима игра улогу обележавања наслеђа очевог имена (Johnson, Wilson, Ericson, Stivenson и др.). Оно што долази пре -(ов)ић суфикса може рећи доста тога о једној породици.

Већина бошњачких презимена прати сличан образац који потиче из периода када су та презимена у Босни и Херцеговини стандардизована. Нека бошњачка муслиманска имена садрже име оснивача породице на почетку, а онда следи исламска струка или титула, те завршетак -ић. Примери овог облика су презимена Изетбеговић („син Изет-бега”), Хаџиосмановић („син хаџи Османа”) и сл. Неке варијације овог обрасца укључују презимена која спомињу само име, као што је Османовић („син Османа”), те презимена која спомињу само струку, као што је Имамовић („син имама”). Нека чак спомињу и религију, као што је Муслимовић („син муслимана”).

Одређен број бошњачких презимена нема исламске корене за које би се могла везати, а завршавају се на -(ов)ић, што је често међу словенским презименима. Ова презимена су вероватно остала непромењена још од средњовековног доба, а већином потичу од старог босанског племства или последњег таласа конвертовања на ислам. Примери оваквих презимена су Твртковић, Куленовић и др.

Такођер постоје и друга презимена која не завршавају на -ић, уопште. Та презимена су најчешће изведена из назива места порекла, занимања или других различитих фактора у историји одређене породице. Примери ових презимена су Златар, Ковач, Колар и др.

Нека бошњачка презимена имају страно порекло, које указује на то да је оснивач породице потекао из места које је изван Босне и Херцеговине. Многа таква презимена имају мађарско, албанско, влашко, арапско или турско порекло. Примери су Власић, Арнаутовић, Араповић и сл. Постоје и презимена за које се сматра да су предсловенског порекла; келтско-илирског[158] (Матаруга и Моторуга), готског[159] (Манигода), или било којег другог порекла.

Многа бошњачка презимена су слична или истоветна хрватским и српским: Пушкар, Јашић, Сучић, Субашић, Бегић, Хаџић и др.

Симболи

Грб с љиљанима, народни симбол свих Бошњака

Традиционални симбол бошњачког народа је грб с љиљанима, украшен са шест златних љиљана, који се везују с Lilium bosniacum-om, цветом љиљаном који расте на босанскохерцеговачком региону.[160] Овај бошњачки народни симбол је настао по узору на грб средњовековне Краљевине Босне, и био је посебно коришћен у контексту одавања почасти владавини Твртка I, краља Босне. Према неким изворима, босански грб са шест златних љиљана потиче од француског грба анжувинске династије Капета.[161] Члан ове династије, Лајош I Анжујски, који је био ожењен с Јелисаветом Котроманић, кћерком бана Стефана II Котроманића, и Твртко I Котроманић, су уважавали хералдички љиљан као симбол босанских краљева, у знак породичних односа између Анужувинаца и босанске краљевске породице Котроманић. Такођер је могуће да су Бошњаци усвојили, или добили на поклон — љиљан на свом грбу као награду за помагање анжувинској страни.

Бошњачка религијска застава, коришћена заједно с народним средњовековним грбом с љиљанима током 1990-их

Овај симбол је оживео 1992. године, као симбол босанске националности и као грб на белој подлози представљао је заставу Републике Босне и Херцеговине између 1992. и 1998. године. Иако је државно обележје замењено 1999. године на захтев друге две етничке групе (Срба и Хрвата), застава Федерације Босне и Херцеговине још увек на себи носи један симболични љиљан. Босански љиљан се такођер појављује на заставама и грбовима многих кантона, општина, градова и насеља. Још увек се користи као службени заштитни знак бошњачке пуковније Оружаних снага Босне и Херцеговине.[162] Љиљани се такођер могу често наћи као украси у џамијама, те на муслиманским надгробним споменицима.


Друга бошњачка застава датира из османског доба и на њој се налази бели полумесец и звезда на зеленој подлози. Застава је коришћена и као симбол краткотрајне независне Босне у 19. веку и Великог босанског устанка против Турака предвођеног Хусеин-капетаном Градашчевићем.

Заједнице

Бошњаци у Србији и Црној Гори према пописима становништва одржаним 2002. и 2003. год.
Народни амблем Бошњака Србије и Бошњака Црне Горе

Највећи број Бошњака изван Босне и Херцеговине се налази у Србији и Црној Гори (посебно у регији Санџак). Град Нови Пазар је дом највеће бошњачке популације изван Босне и Херцеговине. Још 40.000 Бошњака се налази у Хрватској и 38.000 у Словенији. У Македонији број Бошњака се процењује на око 17.000.

Због Рата у Босни и Херцеговини, велики број Бошњака је емигрирао у земље изван Балкана. Највећа бошњачка популација настањена изван држава бивше Југославије се налази у САД-у, Шведској, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Аустралији, Канади и Турској. Пријашње генерације бошњачких имиграната у неке од тих земаља су до сада углавном интегрисане у истим.

У западним земљама, велика већина Бошњака су ратне избеглице које су дошле у те земље 1990-их година. Они и даље већином говоре бошњачки језик и одржавају културне и верске заједнице, редовно посећују своју родну земљу, те шаљу писма породицама које су остале код куће.

Дијаспора

Сједињене Америчке Државе

Бошњаци су били зачетници у успостављању Муслиманске заједнице у Чикагу. Године 1906. године су основали Џемијетул Хајрије у Илиноису ради очувања верске и националне традиције заједнице, као и пружања узајамне помоћи за сахране и болести. Организација је основала своје огранке у Герију, Индијана (1913) и Бјуту, Монтана (1916), а они представљају најстарију постојећу муслиманску организацију у Сједињеним Америчким Државама.

Сједињене Државе имају бројна бошњачка културна, спортска и верска удружења. Новине на бошњачком језику и други часописи се објављују у многим државама. (Босанско-америчке новине Сабах) Највећа заједница Бошњака у Сједињеним Државама се налази у Сент Луису.

Канада

Хидајет Туркоглу (Hidayet Türkoğlu) је турски НБА играч бошњачких корена

Након рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) многи Бошњаци и босански Хрвати су пребегли у Канаду као избеглице.[163]

Традиционални центри боравка и културе за људе из Босне и Херцеговине су Торонто, Монтреал и Ванкувер. Бројна бошњачка културна, спортска и верска удружења успешно делују, а новине на бошњачком језику и други часописи се објављују у многим државама. Највећа бошњачка организација у Канади је Конгрес Бошњака Северне Америке.[164]

Турска

Бошњачке заједнице у Турској вуку своје корене углавном до егзодуса босанских муслимана из Босанског ејалета у 19. и почетком 20. века, као резултат пада владавине Османског царства на Балкану. Према проценама из 2008. године од стране Већа за националну сигурност Турске (Milli Güvenlik Kurulu) чак 2.000.000 грађана Турске је бошњачког порекла.[165] Бошњаци углавном живе у регији Мармара која је — другим речима — северозападна Турска. Највећа бошњачка заједница у Турској је у Истанбулу. Јенибосна је градић који се налази на западном делу истанбулског дистрикта Бахчелиевлер (Bahçelievler), који граничи са суседним округом Кучукчекмеџе (Küçükçekmece). Власти дистрикта су забележиле масовне миграције из бившег Османског царства након оснивања Републике Турске.[166] Назив градића долази из имена главног града Босне и Херцеговине, Сарајева. Насеље се у почетку звало Сарајбосна, што је турски еквивалент Сарајева, пре него што је преименовано у Јенибосну формирањем Републике Турске.

Значајне бошњачке заједнице постоје и делују у Измиру, Карамурселу, Јалови, Бурси и Једрену.

Галерија


Види још

Референце

  1. CIA Fact Book о Бошњацима у БиХ
  2. joshuaproject.net (кршћански мисионарски пројект из САД-a) о Бошњацима у Турској (етнички профил)
  3. milliyet.com о Бошњацима у Турској
  4. Немци и странци с имиграцијском позадином
  5. Цензус 2011. г. у Србији (Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ)
  6. Аустријски завод за статистику (statistik.com) о Бошњацима у Аустрији[мртва веза од February 2015]
  7. factfinder.com о Бошњацима у САД (Цензус 2000. г. у САД)[мртва веза од February 2015]
  8. scb.se о Бошњацима у Шведској
  9. Цензус 2011. г. у Црној Гори
  10. bfs.admin.ch о Бошњацима у Швајцарској
  11. 31.479 особа су се изјаснили под одредницом Бошњаци + 7.558 особа који су се изјаснили под одредницом Муслимани Цензус 2011. г. у Хрватској
  12. Цензус 2002. г. у Словенији
  13. Цензус 2006. г. у Канади
  14. folkedrab.dk о Бошњацима у Данској (Ældre bosniske flygtninge søger hjem)
  15. Цензус 2002. г. у Македонији
  16. Анализа Цензуса 2001. г. у Аустралији (Australian Census Analytic Program: Australians' Ancestries (2001 (Corrigendum)))
  17. ssb.no о Бошњацима у Норвешкој[мртва веза од February 2015]
  18. joshuaproject.net о Бошњацима у Италији (етнички профил)
  19. „Ethnologue – South Slavic languages (у преводу на српски: „Етнологија: Јужнословенски језици”)“. www.ethnologue.com Приступљено 8. 2. 2011. год. 
  20. [„Мом­чи­ло Су­ботић: ПРО­БЛЕМ ЕТНИЧ­КОГ ИДЕНТИТЕТА И ПО­ЛИТИЧ­КО-ДРЖАВ­НОГ ЕНТИТЕТА БОСАНСКО-ХЕРЦЕГО­ВАЧ­КИХ МУ­СЛИМАНА, Инсти­тут за поли­тичке сту­ди­је, Београд, pp. 753“]. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 20. 1. 2013.
  21. Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-226-3. 
  22. „Bosnia and Herzegovina: People“. The World Factbook. American Central Intelligence Agency (CIA). ISSN 1553-8133 Приступљено 15. 5. 2007. год. 
  23. Dimitrovova, Bohdana. "Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names." Southeast European Politics, Vol. II, No. 2., Oktobar 2001.
  24. Нова српска политичка мисао: Босански језик, Бошњаци и Босна и Херцеговина
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 Dimitrovova, Bohdana (октобар 2001.). „Bosniak or Muslim? Dilemma of one Nation with two Names” (у преводу на српски: „Бошњак или Муслиман? Дилема једне нације с два имена”), „Политика југоисточне Европе”. 2. изд. бр. 2.
  26. Catholic Encyclopedia, New Adwent: Bosnia and Herzegovina
  27. [„Мом­чи­ло Су­ботић: ПРО­БЛЕМ ЕТНИЧ­КОГ ИДЕНТИТЕТА И ПО­ЛИТИЧ­КО-ДРЖАВ­НОГ ЕНТИТЕТА БОСАНСКО-ХЕРЦЕГО­ВАЧ­КИХ МУ­СЛИМАНА, Инсти­тут за поли­тичке сту­ди­је, Београд, pp. 753“]. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 20. 1. 2013.
  28. Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-226-3. 
  29. Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası - Petitions and Ottoman Social Life, 1670-1730, Том 30 от Ottoman Empire and its heritage, Автор Anton Minkov, Издател BRILL, 2004, ISBN 9004135766, стр. 193.
  30. Пламен Павлов; Иван Тютюнджиев. Българите и османското завоевание (края на ХІІІ – средата на ХV в.), историческа библиотека “Слово”, Велико Търново, 1995 год.
  31. Catholic Encyclopedia: Bosnia and Herzegovina, Population
  32. APA citation. Klaar, K. (1907). Bosnia and Herzegovina. In The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Retrieved February 19, 2015 from New Advent:Bosnia and Herzegovina
  33. Ристов, Александер: “Рат у Турској 1875–76”, Цирих 1876. године
  34. Sen-Rene Taljandije: Србија у деветнаестом веку
  35. Силвестре Куниберт Бартелеми „Студија о српској револуцији и независности“ стр. 28, у Лајпцигу 1855. године
  36. Banac 1983, стране 463–464
  37. Encyclopaedia Britannica: Bosnia and Herzegovina, People, Ethnic groups and religions
  38. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом ROB.
  39. Hupchick, Dennis P. (2004). „Balkan iz Konstantinopolja u komunizam”. pp. 28—30. Palgrave Macmillan
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 Мустафа Имамовић. „Историја Бошњака”, „Османска држава и исламска цивилизација”, pp. 119
  41. Џон В. А. Фајн (John VA Fine) (1983; 1991). „The early medieval Balkans: A critical survey from the sixth to the late twelfth century” (у преводу на српски: „Балкан у средњем веку: Критички осврт на период од 6. до касног 12. века”). pp. 37—38
  42. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом Imamovic.
  43. Donia (1994).
  44. 44,0 44,1 Fine 1991, стране 14
  45. Heather, Peter (2010). Empires and Barbarians: The Fall of Rome and the Birth of Europe. Oxford University Press. стр. 404—406. 
  46. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом lrb.co.uk.
  47. Pinson (1996), стр. 19.
  48. Coppieters (2003), стр. 119.
  49. Shatzmiller 2002, стране 32
  50. 50,0 50,1 Маријана, Перичић; et al. (2005). „High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations” (у преводу на српски: „Високо-резолуцијска филогенетска анализа југоисточне Европе прати главне епизоде протока очинских гена међу словенском популацијом”). Molecular Biology and Evolution (22. изд./10). pp. 1964—1975. DOI:10.1093/molbev/msi185. 
  51. Rebała K.; et al. (2007). „Y-STR variation among Slavs: evidence for the Slavic homeland in the middle Dnieper basin” (у преводу на српски: „Y-STR варијације међу Словенима: доказ за домовину Словена у Средњодњепарском басену”). (J Hum Genet. 2007 - 52(5)). pp. 406–14. (електронско издање). 16. март 2007. год.
  52. Клаић, Вјекослав. „Повијест Хрвата”
  53. Dennis, George T.; Miller, Timothy S.; Nesbitt, John W. (1995). Peace and war in Byzantium: essays in honor of George T. Dennis, S.J.. Catholic University of America Press. стр. 189—191. ISBN 978-0-8132-0805-3. 
  54. Љубез, Бруно (2009). Јајце град: прилог повијести посљедње босанске пријестолнице. ХКД Напредак. pp. 148—150
  55. Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 163, 222—224. ISBN 0-691-01078-1. 
  56. „’Marulianum’, centar za proučavanje Marka Marulića i njegove literarne aktivnosti” —Приступљено 28. новембар 2008. год.
  57. Марулић, Марко. „Молитва супротива Турком”. «Бој су били ш њими Хрвати, Бошњаци/Грци тер Латини, Србли тер Пољаци.». 
  58. Malcolm (1995), стр. 71.
  59. 59,0 59,1 Velikonja (2003), стр. 56.
  60. Velikonja (2003), стр. 66.
  61. Мустафа Имамовић. „Историја Бошњака”
  62. Zlatar, Zdenko (2007). The Poetics of Slavdom: Part III: Njegoš. Peter Lang. стр. 580–. ISBN 978-0-8204-8135-7. 
  63. Арнолд (1913). pp. 198—200
  64. Балић, Смаил (1973). „Култура Бошњака: Муслиманска Компонента”. Беч. pp. 32—34. 
  65. Чишић, Хусеин. „Развитак и постанак града Мостара”. Штампарија Мостар.. 
  66. Стретон, Артур (1972). Синан. Њујорк: Charles Scribner's Sons. ISBN 978-0-684-12582-4. 
  67. Malcolm, Noel (1996). „Bosnia: a Short History” (у преводу на српски: „Босна: Кратка историја”). Лондон: Papermac. pp. 67—68. ISBN 978-0-333-66215-1. 
  68. Имамовић, Мустафа (1996). „Историја Бошњака”. Сарајево: БЗК Препород. ISBN 978-9958-815-00-3. 
  69. Проф. Giacobelli, Francesco. „Arthur J. Evans in Bosnia and Herzegovina during the 1875 revolt” (у преводу на српски: „Артур Ј. Еванс у Босни и Херцеговини током револта 1875. год.”). Anno Accademico 2011/2012, Università degli Studi di Padova. pp. 27–28
  70. Robert J. Donia и John VA Fine (2005). „Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed” (у преводу на српски: „Босна и Херцеговина: Изневерена традиција”). C. Hurst & Co. Publishers.  pp. 38
  71. Malcolm, Noel (1996). „Bosnia: A Short History” (у преводу на српски: „Босна: Кратка историја”). New York University Press. , поглавље 6: „Срби и Власи”
  72. Velikonja (2003), стр. 74.
  73. Riedlmayer, Andras (1993). „Кратка историја Босне и Херцеговине” (kakarigi.net). The Bosnian Manuscript Ingathering Project
  74. Проф. Giacobelli, Francesco. „Arthur J. Evans in Bosnia and Herzegovina during the 1875 revolt” (у преводу на српски: „Артур Ј. Еванс у Босни и Херцеговини током револта 1875. год.”). Anno Accademico 2011/2012, Università degli Studi di Padova. pp. 68–69
  75. Б. Јелавић, оп. цит. pp. 350
  76. „A History of Serbia and the Serbian Revolution” (у преводу на српски: „Историја Србије и Српске револуције”). Енглески превод: Leopold Ranke. Превео с немачког: Alexander Kerr (Лондон: John Murray, 1847)
  77. L. S. Stavrianos. „The Balkans since 1453” (у преводу на српски: „Балкан након 1453.”). (Лондон: Hurst and Co., 2000). pp. 248—250
  78. Крушевац, Тодор (1956). Иван Фрањо Јукић у „Годишњаку Историског друштва”. Сарајево. pp. 171—184
  79. Okey, Robin (2007). „Taming Balkan Nationalism: The Habsburg 'Civilizing Mission' in Bosnia 1878—1914” (у преводу на српски: „Кроћење балканског национализма: Хабсбуршка ’цивилизацијска мисија’ у Босни и Херцеговини 1878—1914”). Oxford University Press. . ISBN 978-0-19-921391-7. pp. 14. 
  80. Јукић, Иван Фрањо. „Сабрана дјела”. «Mi Bošnjaci njekad slavni narod sad jedva da smo živi nas samo kao očenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i žale nas... Vrime je da se i probudimo od dugovične nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred naša serca očistimo od predsudah, fatajmo za knjige i časopise, vidimo što su drugi uradili, te i mi ista sredstva poprimimo, da naš narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo.». 
  81. Јукић, Иван Фрањо. Земљопис и повиестница Босне. pp. 142—143. фн. 4
  82. Хаџијахић, Мухамед (1974). „Од традиције до идентитета: генеза националног питања босанских муслимана”. Сарајево. pp. 43
  83. Малте-Брун, Конрад (1828). „Universal Geography” (у преводу на српски: „Универзална географија”). pp. 215
  84. Мажуранић, Матија. „Поглед у Босну”. pp. 52—53 (нагласак на Italics); Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”)
  85. Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”)
  86. M. Масје де Клервал (1855). „Rapport adresse a Son Excellence Monsieur le Ministre de I'instruction publique sur une mission en Bosnie, accomplie en 1855, in Archives des mission scientifique and litteraires”. 5. изд. Париз. pp. 35) (оригинал није доступан)
  87. „Земљопис и повиестница Босне”. Google Books. Приступљено 13. 1. 2012. год. 
  88. „Земљопис и повиестница Босне, Иван Фрањо Јукић као Славољуб Бошњак”. Загреб. 1851. год. UDC 911.3(497.15)
  89. „Путписи и историско-етнографски радови”. Иван Фрањо Јукић као Славољуб Бошњак. ASIN: B004TK99S6
  90. „Кратка повјест краља босанских”. Добра књига. Приступљено 13. 1. 2012. год. 
  91. Ластрић, Филип (2003). „Преглед старина Босанске провинције”. (коментаре написао: Андрија Зирдум; с латинског и италијанског превели: Игнације Гавран и Симун Шимић). Сарајево, Загреб: Синопсис. pp. 148—149
  92. Башић, Денис. „The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian Muslims” (у преводу на српски: „Корени религијског, етничког и националног идентитета босанскохерцеговачких муслимана”). pp. 323
  93. Томас Гордон (1839). „A History of Greek revolution” (у преводу на српски: „Историја Грчке револуције”)
  94. Malcolm, Noel (1994). „Bosnia A Short History.” (у преводу на српски: „Босна: Кратка историја”) New York University Press. ISBN 978-0-8147-5520-4.
  95. 95,0 95,1 Mark Pinson (1996). „The Muslims of Bosnia-Herzegovina” (у преводу на српски: „Муслимани Босне и Херцеговине”). pp. 81
  96. 96,0 96,1 Jack David Eller (1999). „From culture to ethnicity to conflict: an anthropological perspective on international ethnic conflict” (у преводу на српски: „Из културе до етничности и конфликта: антроплошка перспектива међународног етничког конфликта”). University of Michigan Press. . ISBN . pp. 263
  97. Карчић (1999). pp. 148—149
  98. Хаверић, Џавид . „History of the Bosnian Muslim Community in Australia: Settlement Experience in Victoria” (у преводу на српски: „Историја босанске муслиманске заједнице у Аустралији: Искуство насељавања у Викторији”). Institute for Community, Ethnicity and Policy Alternatives (ICEPA), Victoria University. pp. 27
  99. Velikonja (2003), стр. 130—135.
  100. Donia (2005).
  101. „Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States” (у преводу на српски: „Источна Европа и Комонвелт независних држава”). Routledge (1999).. стр. 214. ISBN 978-1-85743-058-5. 
  102. „Central and South-Eastern Europe 2004, Volume 4” (у преводу на српски: „Централна и Југоисточна Европа (4. изд.)”). pp. 110. 
  103. Wheatcroft, Andrew (2009). The Enemy at the Gate: Habsburgs, Ottomans, and the Battle for Europe. Basic Books. стр. 264–. ISBN 978-0-7867-4454-1. 
  104. Jack David Eller. „From culture to ethnicity to conflict: an anthropological perspective on international ethnic conflict.” (у преводу на српски: „Из културе до етничности и конфликта: антроплошка перспектива међународног етничког конфликта”). University of Michigan Press. . ISBN . pp. 262
  105. Карчић, Фикрет (1995). „The Bosniaks and the Challenges of Modernity: Late Ottoman and Hapsburg Times” (у преводу на српски: „Бошњаци и изазови модерности: Касна османска и хабсбуршка времена”). pp. 118
  106. Карчић, Фикрет (1995). „The Bosniaks and the Challenges of Modernity: Late Ottoman and Hapsburg Times” (у преводу на српски: „Бошњаци и изазови модерности: Касна османска и хабсбуршка времена”). pp. 119
  107. 107,0 107,1 Анђелић, Невен (2003). „Bosnia-Herzegovina: The End of a Legacy” (у преводу на српски: „Босна и Херцеговина: Крај оставштине”). Frank Cass. pp. 13, 14, 17. ISBN 978-0-7146-5485-0. 
  108. Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The Former Yugoslavia's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook. ABC-CLIO. стр. 113. ISBN 978-1-57607-294-3. 
  109. 109,0 109,1 Ramet 2006, стране 49
  110. Ramet (2006), стр. 49.
  111. 111,0 111,1 111,2 111,3 111,4 111,5 111,6 Banac, Ivo (1988). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Cornell University Press. стр. 376. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
  112. Djokić, Dejan (2003). Yugoslavism: Histories of a Failed Idea, 1918-1992. University of Wisconsin Press. стр. 104. ISBN 978-0-299-18614-2. 
  113. Hoare, Marko Attila (2007). The history of Bosnia: from the Middle Ages to the present day. Saqi. стр. 227. ISBN 978-0-86356-953-1. 
  114. Tomasevich (2002), стр. 492.
  115. Malcolm (1996), стр. 188.
  116. Lampe 2000, стране 206, 209, 210
  117. Glenny 1994, стране 192
  118. Malcolm (1994), стр. 192.
  119. Pinson (1994), стр. 143.
  120. Hoare, Marko Attila. Genocide and Resistance in Hitler's Bosnia: The Partisans and the Chetniks. Oxford University Press. стр. 10. ISBN 978-0-19-726380-8. 
  121. Malcolm (2002), стр. 157.
  122. Velikonja, Mitja (1992). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. стр. 179. ISBN 978-1-58544-226-3. 
  123. Banac 1988, стране 287—288
  124. Дураковић. „Проклетство Муслимана”. pp. 165.
  125. Williams, Daniel. „Srebrenica Video Vindicates Long Pursuit by Serb Activist” (у преводу на српски: „Сребренички видео потврђује мучења и протеривања од стране српских активиста”) Приступљено 26. 5. 2011. год. 
  126. (PDF) „ICTY – Kordic and Cerkez Judgement – 3. After the Conflict” (у преводу на српски: „ICTY — Суђење Кордићу и Черкезу — 3. После конфликта)” Приступљено 11. 7. 2012. год. 
  127. „ICTY: Blagojevic and Jokic judgement” (у преводу на српски: „ICTY: Суђење Благојевићу и Јокићу”). 
  128. „ICTY: Kunarac, Kovač and Vuković judgement” (у преводу на српски: ICTY: „Суђење Кунарцу, Ковачу и Вуковићу”). 
  129. „ICTY: Greatest suffering at least risk” (у преводу на српски: „Највеће патње с најмање ризика”). [мртва веза од February 2015]
  130. Dalby, David. „Linguasphere” (1999/2000). Linguasphere Observatory. pp. 445. 53-AAA-g. «srpski+hrvatski → srpskohrvatski».
  131. Benjamin W. Fortson IV (2010). „Indo-European Language and Culture: An Introduction” (у преводу на српски: „Индоевропски језик и култура: Увод”). 2. изд. Blackwell. pp. 431: „Because of their mutual intelligibility, Serbian, Croatian, and Bosnian are usually thought of as constituting one language called Serbo-Croatian.” (у преводу на српски: „Због међусобне разумљивости језика, српски, хрватски и бошњачки се често сматрају једним заменским језиком који се зове српскохрватски.”)
  132. Вáцлав, Блажек. „On the Internal Classification of Indo-European Languages: Survey” (у преводу на српски: „Унутрашња класификација индоевропских језика: Анкета”). pp. 15—16 Приступљено 20. октобар 2010. год. 
  133. „Radio Free Europe – Serbian, Croatian, Bosnian, Or Montenegrin? Or Just 'Our Language'?” (у преводу на српски: „Радио Слободна Европа — Српски, хрватски, босански или црногорски? Или само ’наш језик’?”) Живко Бјелановић (21. фебруар 2009. год.). „Similar, But Different” (у преводу на српски: „Слични, али различити”). Приступљено 8. октобар 2010. год.
  134. City.ba: Сарајевска Црвена Линија — 11541 — код Бошњака [04. април 2012. год.]
  135. E-News: Црвена Линија за жртве опсаде Сарајева — код Бошњака [04. април 2012. год.][мртва веза од February 2015]
  136. 136,0 136,1 Републички завод за статистику Србије (резултати Цензуса из 2002. год.)[мртва веза од February 2015]
  137. Одбор за стандардизацију српског језика. Одлука бр. 1. 16. фебруар 1998. год. Београд, Ђура Јакшић 9 «Зашто су муслимани / Муслимани / Бошњаци изабрали баш име Бошњаци — није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик.» Приступљено 30. април 2013. год.
  138. „Службени гласник Републике Српске“. Службени гласник Републике Српске. 22. новембар 2010. год. Приступљено 22. новембар 2010. год. 
  139. Цензус 2011. год. у Хрватској (dzs.hr), Приступљено 24. јануар 2014. год.
  140. Републички завод за статистику Црне Горе, резултати Цензуса из 2003. године
  141. БОСАНСКИ ИЛИ БОШЊАЧКИ ЈЕЗИК (camo.ch)
  142. Ritual rimski (Roman Rite), 1640
  143. Lovrenović, Ivan (30. 1. 2012.). DIVKOVIĆ: OTAC BOSANSKE KNJIŽEVNOSTI, PRVI BOSANSKI TIPOGRAF. http://ivanlovrenovic.com Приступљено 30. 8. 2012. год. 
  144. hrvatska-rijec.com (17. 4. 2011. год.). „Matija Divković — otac bosanskohercegovačke i hrvatske književnosti u BiH“ (на хрватском / босанском). http://www.hrvatska-rijec.com Приступљено 30. 8. 2012. год. 
  145. Гласник земаљског музеја (1. јул 1894.). „Вјерске старине из Босне и Херцеговине” (scribd)
  146. Дјевојачка пећина (kladanj.ba)
  147. „The natural and architectural ensemble of Blagaj (у преводу на српски: „Природни и архитекурални састав Благаја”)“. UNESCO World Heritage Centre. Оквирна листа Босне и Херцеговине Приступљено 21. 5. 2009. год. 
  148. „Tekke in Blagaj on the Buna Spring, the natural and architectural ensemble of Blagaj (у преводу на српски: ƒ„Текија у Благају на Буни, природни и архитектурални састав Благаја”)“. Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине Приступљено 22. 5. 2009. год. [мртва веза од February 2015]
  149. Драган Богутовић. Вечерње новости: Пронашао мир у Београду. 9. јул 2010. год.
  150. Wolff, Larry (2003). ƒ„Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment” (у преводу на српски: „Венеција и Словени: Откиће Далмације у доба просветљења”). Stanford University Press. . ISBN 978-0-8047-3946-7. pp. 191—192.
  151. 151,0 151,1 Гаши, Ашк, Меламисуфисм и Босниен. „En dold gemenskap”. Lund studije u istoriji religija. 45. izd. Odel za istoriju i antropologiju religija. Lund univerzitet. Lund, Švedska. pp. 38.
  152. Šabanović (1973)
  153. Ћехајић (1986). Хаџијахић (1977)
  154. Velikonja (2003), стр. 261, 365.
  155. Bringa (2002). Bringa (1995)
  156. Magnusson (1994). Olsson (1994)
  157. Сенад Агић (1. јул 1999.). „Муслиманска лична имена: са етимологијом, етимолошком графијом и семантиком (3. изд.)”. Ел-Калем
  158. E. Çabej (1987). „Ilirishtja dhe Shqipja, Studime gjuhesore IV”. Priština. pp. 202.
  159. I. Pašić. „Predslavenski korijeni Bošnjaka — Ilirsko-gotski korijeni bosanske vladarske dinastije, stećaka i Crkve Bosanske”. pp. 469.
  160. „Република Босна и Херцеговина, 1992—1998” (flagspot.net). Приступљено 3. фебруар 2012. год.
  161. Династија Капета (nato.int)
  162. Закони о застави БиХ (mpr.gov.ba)
  163. Босанске миграције (immigration-online.org)
  164. Конгрес Бошњака Сјеверне Америке (bosniak.org)
  165. Milliyet (6. 6. 2008. год.). „ƒTürkiye'deki Kürtlerin sayısı!“. http://www.milliyet.com.tr Приступљено 5. 5. 2013. год. 
  166. Бошњаци у Турској (belediyeden.com)[мртва веза од February 2015]

Литература

  • Марулић, Марко. „Молитва супротива Турком”. «Бој су били ш њими Хрвати, Бошњаци/Грци тер Латини, Србли тер Пољаци.». 

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :