Бојни крсташ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бојни крсташ (ен: Battlecruiser, ру: Линейный крейсер, нем: Schlachtkreuzer, фр: Croiseur de bataille) — подкласа бојног брода, са истим науражањем и истог изгледа као бојни бродови, али са већом брзином и тањим оклопом. Појавили су се почетком ХХ века, као даљи развој оклопних крсташа. Основни задатак им је био да буду претходница главних снага флоте, а вршили су и улогу брзих крила флотних састава. Резултати поморских битака Првог светског рата, као и Вашингтонски поморски споразум 1922. године, утицали су на прекид развоја бојних крсташа. Даљим усавршавањем погонских уређаја, довело је до спајања бојних крсташа и бојних бродова дреднота у нову класу брзих бојних бродова[1]. Ипак, одређени број бродова, изграђених током 1930-тих и 1940-тих година, често су у војно-поморским литературама названи бојним крсташима, јер су били већи од тешких крстарица, а мањи од новоизграђених бојних бродова. Последњи класични бојни крсташ, био је турски брод Јавуз (бивши немачки бојни крсташ Гебен), који је обрисан из списка турске флоте 1954. године.[1]

Британски бојни крсташ Лајон
Немачки бојни крсташ Гебен
Британски бојни крсташ Худ

Садржај

Рођење бојних крсташа[уреди]

Адмирал Фишер -«отац» флоте дреднота

На изглед првих бојних крсташа утицала су два фактора. Прво, у Великој Британији је започета изградња нове генерације бојних бродова, познати као Дредноти. Пошто стари оклопни крсташи, дизајнирани да садејствују са бојним бродовима преддреднотима, нису задовољавали захтеве за садејством са новом генерацијом бојних бродова, одлучено је да се развије нови тип оклопних крсташа. Друго, на појаву нове класе је утицала и некритичка оцена дејства јапанских оклопних крсташа током Руско-јапанског рата. Поморски стручњаци, били су импресионирани успешним учешћем ових бродова у бици код Цушиме. Чињенице о слабости руске ескадре и лоше тактичко руковођење њеног команданта, потпуно су игнорисани[2]. Као резултат тога, 1904. године, британски адмиралитет је формирао посебан одбор за дизајн новог оклопног крсташа, под руководством Џона “Џека“ Фишера, који је постао Први лорд Адмиралитета.[3]

Одбор је углавном пошао од Фишеровог пројекта оклопног крсташа Анпроучибл (ен. Unapproachable).[4] По пројекту, требало је изградити увеличани оклопни крсташ Вориор са главном артиљеријом калибра 234 мм — 16 топа у 8 двоцевних кула. Тежина брода је требала износити 15.000 тона, брзина 25 чвора, оклопни појас 152 мм, а оклоп на кулама главне артиљерије 203 мм[5]. Међутим Руско-јапански рат је показао значај артиљеријске ватре на већим даљинама, што наводи одбор, да узме у разматрање повећање калибра главне артиљерије. Као резултат тога, одбор је одлучио да на новим крсташима треба повећати артиљерију главног калибра на 305 мм, у том тренутку највећи калибар у британској морнарици. Како се захтевало за брзином знатно већом него код Дреднота, необходно је било да се нешто жртвује. Веровало се да крсташ не може бити бољи од бојног брода. У међувремену, 1905. године, професор у Масачусетској бродоградитељској школи, Б. Ховгард, предложио је, да нови крсташи не треба да парирају бојним бродовима у наоружању и оклопу, али да имају већу брзину на штету крупних размера[6].

Сагледавши различите чињенице и претпоставке, настао је пројекат крсташа са смањеним бројем топова главне артиљерије, и смањеном оклопном заштитом, али већих димензија и брзине у односу на бојни брод Дреднот. У почетку је нови крсташ осмишљен као нова генерација оклопних крсташа, затим је промењено име у крстарица разарач, да би 1911. године, добио назив „Бојни крсташ” (ен. Battlecruiser).[6] Нова класа бродова, требала је да обавља следеће задатке:

  • Извиђање;
  • Подршка и садејство са мањим бродовима извиђачима;
  • Самостално дејство, са циљем уништења непријатељских извиђача и рејдера;
  • Пресецање одступнице непријатељској флоти;
  • Брзо опкољавање непријатеља у току борбених дејства[7].

Мишљења поморских стручњака, о новој класи капиталних бродова, било је различито, а већина је била посебно забринута о заштитним својствима крсташа. Та страховања су посебо изражена у годишњаку Брасеја, у коме је 1908. године написано:

„Бродови тако великих размера и брзине, нису погодни за задатке крстарица. Још већи приговор на постојање бродова овог типа је: Адмирал, који има крсташе класе Инвинсибл, у својој флоти, без сумње ће их послати у борбу, где би релативно танак оклоп био велика мана, а брзина губи вредност”.[8]

Прву фазу обележавају два различита пута развоја бојних крсташа. Британци се ослањају на ватрену моћ и брзину, надајући се да ће тиме диктирати начин борбе. Оклопљавање је због услова ограничавање тежине, морало да се жртвује. Напротив, са друге стране немачки крсташи имају мању брзину, и мањи калибар топова главне артиљерије, али су обратили велику пажњу на оклопну заштиту палубе и појаса брода, као и оклопну заштиту купола главне артиљерије[6].

Британски бојни брод Дреднот
Немачки бојни брод Рајнланд, класе Насау
Немачки бојни крсташ Фон дер Тан
Упоредна табела техничко-тактичких карактеристика првих бојних бродова дреднота и бојних крсташа
«Дреднот»[9] «Инвинсибл»[10] «Насау»[11] «Фон дер Тан»[12]
Земље Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Застава Немачког царства Немачко царство Застава Немачког царства Немачко царство
Тип брода бојни брод бојни крсташ бојни брод бојни крсташ
Датум почетка градње 2. октобар 1905 2. април 1906 22. јул 1907 25. март 1908
Датум уласка у службу 2. децембар 1906 20. март 1909 3. мај 1910 20. фебруар 1911
Стандардна депласман, т 18.110 17.420 18.570 19.370
Пуни депласман, т 21.845 20.078 21.000 21.700
Дужина и ширина, м 160,6×25 172,8×23,9[13] 146,1×26,9 171,7×26,6
Однос дужине и ширине 6,42 7,23 5,43 6,45
Артиљерија главног калибра 10×305 мм/45 8×305 мм/45 12×280 мм/45 8×280 мм/45
Број дејствујућих топова главне артиљерије, преко бока 8 6-8 8 8
Помоћно наоружање 27×76 мм 16×102 мм/45 12×150 мм/45
16×88 мм/45
10×150 мм/45
16х88 мм/45
Оклопни појас, мм 102 - 280 102 - 152 80 - 300 80 - 250
Оклоп палубе, мм 35 - 76 20 - 65 55[14] 50
Оклоп куле главне артиљерије, мм 280 178 280[14] 230
Масса оклопа, т 5000[15] 3460[15] 6685[16] 6450[17]
Маса оклопа у  % од нормалне тежине брода 27,9[15] 20,1[15] 36[16] 33,3[17]
Енергетско постројење парне турбине,
23 000 КС
парне турбине,
41 000 КС
парне турбине
троструке експанзије,
22 000 КС
парне турбине,
43 600 КС
Маса енергетског постројења,т 2050[15] 3390[15] 1485[16]  ?
Маса енергетског постројења у %
од стандардне тежине брода
11,5[15] 19,7[15] 8[16]  ?
Максимална брзина, чвор 21 25,5 19,5 24,75

Бојни крсташи пре Првог светског рата[уреди]

Бојни крсташи Велике Британије[уреди]

Након усвајања одлуке о избору калибра 305 мм за главну артиљерију нових крсташа, са радовима се убрзо започело, али са великим тешкоћама. Посебно тешко је било питање о размештању артиљеријских кула главне артиљерије. Разматрана су 5 различита пројекта, пре него што је усвојен оригинал, - по једна кула на крмни и прамцу, и још две на средини, постављене асиметрично[18]. При оваквом распореду, уколико се желела ватра свих 8 топова, кула која се налазила са супротне стране, могла је пуцати само у сектору од 30°[19]. Но главна слабост пројекта, било је нешто сасвим друго - оклопна заштита није премашила веома скромно оклопљавање претходних оклопних крсташа, те због тога није давала адекватну заштиту од тешких граната на очекиваној даљини борбе.

Реформатор Краљевске морнарице, Џон Фишер, био је апсолутно сигуран, да ће велика брзина његових најомиљенијих бродова, бити најбоља заштита. Званично, главни задатак бојних крсташа, био је извиђање и уништење непријатељских извиђача, а борбе са бојним бродовима биле би краткотрајне и на великој дистанци

“Фишерова тврдња брзина – најбоља заштита, важила је кад су бродови водили борбу на максималној даљини, но када се појавио случај да је храбри командант стао пред лице непријатеља, занемаривши основе пројекта, Инвисибл је у пуној брзини отишао у сигурну смрт”.[20]

Бојни крсташ Индомитибл

Градња три бојна крсташа класе Инвинсибл започета је 1906. године, и сва три улазе у строј током 1908. и 1909. године, при чему су Инфлексибл (ен. Inflexible) и Индомитибл (ен. Indomitable) завршени пре гланвог носиоца класе, бојног крсташа Инвинсибл (ен. Invincible).[21] Утисак на поморске стручњаке широм света, упоређујући могућности нових бродова са старијим оклопним крсташима, био је огроман, поготово што је британски адмиралитет активно подржавао верзију много веће борбене способности бродова, него што је она била. Посебно се претеривало са приказивањем оклопне заштите[22].

Жртве овог дезинформисања били су британски доминиони — Аустралија и Нови Зеланд. Када је у Великој Британији започета градња серије Индифетигебл (ен. Indefatigable), мало побољшане верзије класе Инвинсибл, доминиони су пожелели да и они добију супер крстарице. Као резултат тога, 2 од 3 брода класе Индифетигебл, додељена су доминионима - Острелиа (ен. Australia) и Њу Зиланд (ен. New Zealand). Једино право побољшање у односу на претходну класу Инвинсибл, био је бољи распоред топовских кула главне артиљерије, тако да су свих 8 топа могла по потреби пуцати и са једне и са друге стране брода. Сви остали недостаци остали су исти, укључујући и оклопну заштиту. Сва три брода улазе у сатав флоте од 1911. до 1913.[23] године. Главни бродоградитељ Краљевске морнарице Д’ Енкуорт је касније јасно рекао:

“Посматрајући историју пројектовања бојних крсташа, ја не схватам зашто је било боље направити лош Индифетигебл пројекат, који је у суштини поновљени Инвинсибл, и већ је застарео, уместо да је развијен побољшани дизајн са оклопом приближно једнаким бојним крсташима Молтке и Гебен, изграђеним у исто време”[24]

Бојни крсташ Принцес Ројал

У међувремену, на новим британским бојним бродовима, почели су да се уграђују топови главног калибра од 343 мм. Наравно, одмах се појавила жеља, да се тај исти калибар топова главне артиљерије, постави и на нове бојне крсташе. Тежина нових бродова драстично је порасла на 30.000 тона и више, у пуном оптерећењу, артиљерију главног калибра су сачињавала 8 топа калибра 343 мм, али лоше размештених, док је брзина порасла за пар чвора. Међутим сви главни недостаци преткодних класа, остали су непромењени. Иако је класа Лајон била боље оклопљена од својих претходника, и даље је ниво заштите био неадекватан. Тачније, дебљина оклопа од 229 мм, која је наведена за бокове, протезала се само дуж машинских оделења, док је на осталим местима, оклоп био много тањи.[25]

Краљевска морнарица поручила је 3 бојна крсташа тог типа - Лајон (ен. Lion), Принцес Ројал (ен. Princess Royal), и Квин Мери (ен. Queen Mary), који се мало разликовао од прва два. Сва три бојна крсташа су ушла у састав британске морнарице током 1912. и 1913. године.[26] Ови бојни крсташи били су први у пар ствари: први бојни крсташи који су били већи од модерних бојних бродова, први бродови у Великој Биртанији, чија је цена била већа од 2.000.000 фунти.[27]Као и код ранијих класа британских бојних крсташа, и за ову класу су почеле да се шире разне дезинформације:

“У штампи су се појави апсурдни известаји о брзини ових бродова. Приписиване цифре, биле су заиста смешне. У извештају је стајало да Принцес Ројал има брзину од 33,5 чвора, постигнути максимум од 34,7 чвора, а за Лајон се тврдило да је брзина 31,78 чвора“[28]

Реална максимална брзина коју су постизали ови бродови, била је доста мања; Принцес Ројал - 28,5 чвора, а Лајон - 27 чвора.[29]

Британска фирма Викерс је 1911. године победила на конкурсу за пројекат бојног крсташа за потребе јапанске флоте, и отпочела је изградњу носиоца класе, бојног крсташа Конго. Из војно-поморских литература, на основу датих карактеристика, могло се видети, да је класа Конго очигледно супериорнија у односу на класу Лајон[30] Ово се посебно односило на распоред топовских кула главне артиљерије. Убрзо, главни конструктор пројекта Конго, господин Џорџ Турстон, предложио је сличан пројекат британској морнарици. Тако је настао последњи британски предратни бојни крсташ – Тајгер (ен. Tiger).

Тежина је поново повећана, снага је повећана, а што се тиче оклопа, он није био много већи у односу на класу Лајон, али је ипак био бољи. Артиљеријске куле главног калибра, биле су постављене као и код класе Конго, што је значајно повећало угао артиљеријске ватре и поједноставило распоред машинских оделења. Може се слободно рећи да је Тајгер заиста био први борбено равноправни бојни крсташ у британској флоти. Он је био у стању да се бори са представницима своје врсте, без стварања претераног ризика.[31] У флоту је примљен новембра 1914. године, пар месеци након почетка Првог светског рата.[32]

Бојни крсташ Тајгер
Тактичко-техничке карактеристике британских предратних бојних крсташа
«Инвинсибл»[10] «Индифетигебл»[23] «Лајон»[33] «Квин Мери»[34] «Тајгер»[35]
Стандардни депласман, т 17.420 18.500 26.270 26.770 28.500
Пуни депласман, т 20.078 22.080 29.680 31.650 35.710
Артиљерија главног калибра 8х305 мм/45 8х305 мм/45 8х343 мм/45 8х343 мм/45 8х343 мм/45
Помоћно наоружање 16х102 мм/45 16х102 мм/50 16х102 мм/50 16х102 мм/50 12х152 мм/45
Оклоп палубе, главни појас, мм 102 - 152 102 - 152 102 - 229 102 - 229 76 - 229
Оклоп палубе, мм 20 - 65 25 - 65 25 - 65 25 - 65 25 - 76
Оклоп куле главне артиљерије, мм 178 178 229 229 229
Енергетско постројење парне турбине,
41 000 КС
парне турбине,
44 000 КС
парна турбина,
70 000 КС
парна турбина,
75 000 КС
парна турбина,
85 000 КС
Максимална брзина, чвор 25,5 25 27 27,5 28

Бојни крсташи Немачке[уреди]

Оклопни крсташ Блихер

Први покушај немаца у изградњи нове генерације великих крсташа, показао се неуспешним. Иако Блихер (нем. Blücher) није био директан одговор на Инвинсибл, информације које су долазиле из Велике Британије, узете су у обзир приликом припрема нацрта. Када су постале познате праве карактеристике британског брода, немци нису направили никакву измену. У одбрану немачких конструктора може се рећи, да они нису могли замислити појаву тако неуравнотежене борбене јединице. Иако је британски крсташ био наоружан артиљеријом од 305 мм, а Блихер знатно слабијим калибром 210 мм, градња је већ отишла сувише далеко, да би била прекинута. Као резултат тога, немачка ратна морнарица је добила један нестандарни брод, који је назван јединственим именом за то време – “тешка крстарица”.[36]

Треба напоменути да је израз “бојни крсташ” (нем. Schlachtkreuzer), почео да се употребљава у немачкој морнарици тек после Првог светског рата. До тада, бродови ове класе, називани су “велике крстарице” (нем. Große Kreuzer), при чему су у ту класу сврстани и оклопни крсташи, упркос огромној разлици у величини и борбеним способностима.[37]

Први прави немачки бојни крсташ, имао је посебан немачки приступ изградњи нове класе бродова. За разлику од првих британских бојних крсташа, Фон дер Тан (нем. Von der Tann) је представљао веома добро избалансирану конструкцију. Количином и распоредом артиљеријских кула главног калибра, подсећао је на британски Инвинсибл, али сектор ватреног дејства кула преко бока, био је знатно већи него код британског. По брзини, немачки брод ни најмање није заостајао за британским, али је зато по питању заштите, предност Фон дер Тана, била огромна. Простор за оклопљавање бокова, и дебљина оклопа, драстично су надмашивали британске показатеље.

Као резулта тога, немачки бојни крсташ је одмах довео у питање Фишерову тврдњу, да је брзина најбоља заштита. Због приближно исте брзине, од њега је било јако тешко побећи, а због изузетно јаког оклопа, артиљеријски двобој Инвинсибла или Индифетигебла са њим, био је јако непожељан.[38]

Бојни крсташ Фоне дер Тан
Упоређење тактичко-техничких карактеристика бојних крсташа Индефетигебл и Фон дер Тан
«Индефетигебл»[23] «Фон дер Тан»[12]
Земља Уједињено Краљевство Велика Британија Застава Немачког царства Немачко царство
Датум почетка градње 23. фебруар 1909 25. март 1908
Датум уласка у службу април 1911 20. фебруар 1911
Стандардни депласман, т 18.500 19.370
Пуни депласман, т 22.080 21.700
Дужина и ширина, м 179,8×24,4 171,7×26,6
Однос дужине и ширине 7,37 6,45
Артиљерија главног калибра 8×305 мм/45 8×280 мм/45
Број дејствујућих топова главне артиљерије, преко бока 8 8
Тежина плотуна главне артиљерије, кг 3048 2416
Помоћно наоружање 16×102 мм/50 10×150 мм/45, 16×88 мм/45
Бочни оклоп, главни оклопни појас, мм 102 - 152 150 - 250
Бочни оклоп, горњи оклопни појас, мм нема 150
Оклоп палубе, мм 25 - 65 50
Оклоп куле главне артиљерије, мм 178 230
Маса оклопна, т 3735[39] 6450[40]
Маса оклопа у  % од нормалне тежине брода 19,9[39] 33,3[40]
Енергетско постројење парна турбина,
44 000 КС
парна турбина,
43 600 КС
Максимална брзина, чвор 25 24,75
Радијус дејства, миља 6330 4400

Бојни крсташ Фон дер Тан је по габаритима био већи од тадашњих немачких бојних бродова типа дреднот, и ушао је у службу фебруара 1911. године.[41]

Надовезујући се на успешан пројекат, немци крећу изградњу два брода следећег типа. То су били Молтке (нем. Moltke) и Гебен (нем. Goeben), који улазе у састав немачке флоте 1912 године.[42] Нови пројекат је показао напредак у свему – повећена је тежина, повећана је брзина, a бродови су били наоружани са 10 топа од 280 мм/Л50, уместо са 8 топа од 280 мм/Л45, при чему је повећана почетна брзина пројектила. Што се тиче оклопа, немачки крсташи су радикално превазилазили британске конкуренте, а практично ни на један начин нису били инфериорни ни од британских бојних бродова.

Бојни крсташ Молтке

Још боље постављање оклопа, било је на следећем бојном крсташу - Зајдлиц (нем. Seydlitz). Он је штавише, имао повећани прамац, чиме су биле побољшане пловне карактеристике брода. Као и остали немачки бродови, и он је био опремљен са веома напредним системом обезбеђења непотопивости. Техничке цртеже бојног крсташа, тајно је продао британцима један немачки инжењер, чудно је, да они нису били за себе извукли никакве закључке из тога.[43] Бојни крсташ Зајдлиц је ушао у састав немачке флоте, маја 1913. године.

Сам врх развоја немачких предратних бојних крсташа, представљала су три брода наоружана топовима од 305 мм. То су: Дерфлингер (нем. Derfflinger) и Лицов (нем. Lützow), који су били истог типа, и нешто мало другачији од њих Хинденбург (нем. Hindenburg). Количина топова главне артиљерије, смањен је на 8, али се калибар повећао. Топови су били постаљени у 4 куле по шеми линеарно-узвишено, која је касније постала стандардна у свим морнарицама. Оклопљавање се у поређењу са претходним немачким бојним крсташима није много променило, а брзина је мало повећана. Дерфлингер није било најбоље избалансиран (димензија-оклоп-брзина-наоружање), али је представљао веома моћан пројекат, и многи поморски стручњаци сматрају, да је то био најбољи бојни крсташ Првог светског рата. Дерфлингер је ушао у састав немачке флоте септембра 1914. године, Лицов августа 1915. године, а Хинденбург маја 1917. године. Ипак неке тактичко-техничке карактеристике биле су на страни британских бродова: немачки бојни крсташи имали су лошије пловне каракрестике, и мању даљину пловљења. Међутим борбе немачке Флоте отвореног мора, одвијале су се редовно у близини својих обале, тако да ови недостаци нису били нешто критични.

Бојни крсташ Дерфлингер
Тактичко-техничке карактеристике немачких бојних крсташа
«Фон дер Танн»[44] «Молтке»[45] «Зајдлиц»[46] «Дерфлингер»[47] «Хинденбург»[48]
Стандардни депласман, т 19.370 22.979 24.988 26.600 26.600
Пуни депласман, т 21.700 25.300 28.100 30.700 31.000
Артиљерија главног калибра 8×280 мм/45 10×280 мм/50 10×280 мм/50 8×305 мм/50 8×305 мм/50
Помоћно наоружање 10×150 мм/45
16×88 мм/45
12×150 мм/45
12×88 мм/45
12×150 мм/45
12×88 мм/45
12×150 мм/45
4×88 мм/45
14×150 мм/45
Бочни оклоп, главни појас, мм 250 270 300 300 300
Оклоп палубе, мм 50 35 + 25 30 + 25 30 + 25 30 + 25
Оклоп куле ГА, мм 230 230 250 270 270
Енергетско постројење парне турбине,
43 600 КС
парне турбине,
52 000 КС
парне турбине,
63 000 КС
парне турбине,
63 000 КС
парне турбине,
72 000 КС
Максимална брзина, чвор 24,75 25,5 26,5 26,5 27,0

Бојни крсташи Јапана[уреди]

Бојни крсташ Конго

После Руско-јапанског рата, јапанско морнаричко руководство оценило је високом оценом квалитет своје флоте. Значајну улогу играла је и чињеница, да је Јапан располагао са најјачим оклопним крсташима у то време – по 2 комада класе Цукуба и класе Ибуки, наоружани топовима од 305 мм, а изграђеним у домаћим бродоградилиштима.

После добијања првик информација о карактеристикама бојних крсташа класе Инвинсибл, јапански конструктори су одмах почели да раде на пројекту свог брода, и ускоро је био готов нацрт за крсташ наоружан топовима главне артиљерије од 305 мм и 254 мм. Када је постало јасно да британци имају само један калибар, пројекат је прерађен на 10 топа од 305 мм.[49] Међутим, 1909. године, када је пројекат већ био готов, а радови само што нису отпочети, стигла је вест да се у Великој Британији граде нови крсташи, класе Лајон. Схватиши да својим снагама не могу да направе такве бродове, Јапанци се обраћају британским бродоградитељима. Бирајући између пројекта фирми Викерс и Армстронг, Јапанци одабирају Викерсов.[50]

Пројекат израђен од Џорџа Турстона, представљао је побољшање у односу на класу Лајон. По условима уговора, главни брод пројекта, крсташ Конго (јап. 金剛), био би изграђен у Великој Британији, а остала 3 брода би се градила у Јапану, уз техничку помоћ Викерса. Ово су били први бојни крсташи наоружани топовима главног калибра од 356 мм, при чему су имали врло добар распоред. Изглед самог брода такође је био много бољи него класа Лајон, и дозвољаво је без проблема размештај енергетских постројења. Дебљина оклопа је смањена на 203 мм – Јапанци су се такође надали борбама на великим даљинама. Брзина крсташа била је 27,5 чвора, а максимални радијус дејства веома солидан.[51]

Тактичко технички подаци бојних крсташа класе Конго - 1913 г. [52]
Стандардна тежина, т Артиљерија главног калибра Помоћно наоружање Оклоп појаса, мм Оклоп куле ГА, мм Оклоп палубе, мм Енергетско постројење, КС Брзина, чвор
26.330 8×356 мм/45 16×152 мм/50 203 229 41 - 57 64.000 27,5

Конго је ушао у састав јапанске флоте августа 1913. године, Хиеи (јап. 比叡) августа 1914. године, а Харуна (јап. 榛名), и Киришима (јап. 霧島), априла 1915. године. Јапански адмирали били су убеђени да имају најјаче бојне крсташе на свету. Али већ у лето 1916. године, након шокантних извештаја Јитландске битке, они су схватили велику угроженост бродова класе Конго, и почели да се залажу за програме модернизације ових бродова.

Бојни крсташи Русије[уреди]

Поринуће у воду бојног крсташа Измаил, 9. јуна 1915.

Успешном дејству оклопних крсташа адмирала Камамуре током Руско-јапанског рата, били су импресионирани и губитници. Већ 1906. године, при разради нове концепције флоте, важна улога је дата “снажним оклопним крсташима”. Требало је релативно брзо изградити бродове наоружане приближно као и бојни бродови, повећане брзине, а са смањеним оклопом.[53]

Русија 1911. године објављије међународни конкурс за пројекат такве крстарице, и марта 1912. године, за победника је проглашен нацрт Адмиралског бродоградилишта из Санкт Петербурга. По оригиналном нацрту, брод је требао бити наоружан са 9 топа од 356 мм, али због услова за управљање ватром, морала се додати и четврта кула са 3 топа главне артиљерије. И остали конкуренти су брзо представили своје нацрте, и на крају је конкурсна комисија предложила комбинацију нацрта Адмиралског и Балтичког бродоградилишта.[54] Градња 4 брода класе Измаил,[55] отпочела је 6. децембра 1912. године, и по плану су требали ући у службу 1916. године[56] По 2 брода су се градила у Адмиралском и Балтичком бродоградилишту.

Нацрт за градњу је касније коригован, пре свега у смислу повећања оклопне заштите. На крају, Руска императорска флота је требало да прими веома солидне борбене јединице, велике брзине (26,5 чвора), снажно наоружани (12 топа 356 мм) и добро заштићени. Фактички, реч је о стварању брзих бојних бродова.[57]

Тактичко технички подаци бојних крсташа класе Измаил [58]
Стандардна тежина, т Артиљерија главног калибра Помоћно наоружање Оклоп појаса, мм Оклоп куле ГА, мм Оклоп палубе, мм Енергетско постројење, КС Брзина, чвор
32.500 12 х 356 мм/52 24 х 130 мм/55 237 300 37,5 - 75 66.000 26,5

Међутим техничка сложеност пројекта довела је до великог броја проблема. Руска индустрија није могла сама да обави посао у потпуности, те су морали да прибегну одређеној куповини у иностранству, но августа 1914. године почео је Први светски рат. Прва три крсташа, поринута су 1915. године, Измаил (рус Измаил), Бородино (рус Бородино) и Кинбурн (рус Кинбурн), а четрвти 1916. године, Наварин (рус Наварин) но њихова градња се драстично успорила, да би на крају била прекинута.[56]

Борбена дејства бојних крсташа у Првом Светском рат[уреди]

Битка у Хелголандском заливу[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка у Хелголандском заливу

Августа 1914. године, одмах по објављивању рата, британска команда је послала копнене јединице у Француску. Већина британских експедиционих снага је транспортована у Француску између 12. и 21. августа 1914. године. Штитећи операцију од изненадног немачког напада бродовима, британски разарачи и подморнице су стално патролирали Хелголандским заливом, са задатком да јаве уколико немачке главне снаге напусте домаће луке. Британска Велика флота се налазила у централном делу Северног мора, са задатком да се спусти према југу, уколико немачке снаге исплове. Иако је немачка војска предвидела брзо пребацивање британских снага у Француску, немачки поморски планери су сматрали да је потребно много више времена да се британци организују. Стога, немачке подморнице које су могле напасти британске транспортне бродове, биле су већ послате на далеке патролне линије, у потрази за главнином британске флоте.

Британски бојни крсташ Њу Зиланд

Два британска официра, комодор Роџер Киз, који је командандовао ескадром подморница дугог домета, које су редовно патролирале Хелголандским заливом, и комодор Реџиналд Тирвит, командант разарачке патроле, предложили су извршење једног напада на лаке снаге немачке морнарице у Хелголандском заливу. Они су приметили да немачки разарачи имају редован образац патроле по Хелголандском заливу. Циљ напад би био одвлачење пажње непријатеља, и под повољним условима уништење немачких патролних снага.

Након свих сагледаних чињеница, британски адмиралитет је дао зелено светло, и брзо су извршене припреме за предстојећу операцију. За напад је био припремљен ударни одред лаких снага – 2. лаке крстарице и 35 разарача. Њихову подршку чинила је ескадра од 5 бојник крсташа; Лајон, Квин Мери, Принцес Ројал, Инвинсибл и Њу Зиланд, и 6 лаких крстарица, којом је командовао вице-адмирал Дејвид Бити.[59] Приликом израде плана напада, посебно важна је била чињеница, да главне немачке снаге, које су биле стациониране у Вилхелмсхафену, нису могле да исплове на море док не надође плима, а то се очекивало тек око 13:00 сати.[60]

У зору 28. августа 1914. године, британске лаке снаге продиру у Хелголандски залив и нападају немачку прву патролну линију, која се састојала од разарача. Видећи продор надмоћних британских снага, немачки бродови су се почели повлачити јављајући преко радија о извршеном продору. Читава операција се развијала веома брзо и положај бродова се стално мењао, јер су за ову акцију биле изабране брзе јединице тако да су састави возили преко 25 чворова, мењајући брзо и често курс. На поприште битке пристижу две немачке лаке крстарице, а у брзо још 3. Одмах по доласку немачких крстарица и већег броја разарача, британске лаке снаге, које су се сада нашле у тешкој ситуацији, траже подршку адмирала Битија.[61] Британски бојни крсташи, који су се налазили свега 50 наутичких миља далеко од попришта битке, одмах крећу пуном брзином, без обзира на могућност напада немачких подморница.[62] Појавом бојних крсташа, битка је убрзо решена у британску корист. Они потапају две немачке лаке крстарице, и присиљавају остале немачке бродове на брзо повлачење.[63]

Тако су, поступајући у складу са својим тактичким наменама, британски бојни крсташи пружили ефикасну заштиту својим лаким снагама и обезбедили лаку победу.

Битка код Фокландских острва[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Фокландских острва
Британски бојни крсташ Инфлексибл

Пораз британске ескадре у бици код Коронела, веома болно је прихваћен у Великој Британији. Престижу краљевске морнарице био је нанет озбиљан ударац, а британски трговачки путеви на јужном делу Пацифичког океана, били су прекинути.[64] Собзиром на снагу немачке ескадре вице-адмирала Граф фон Шпеа, лорд Фишер, који је постао Први поморски лорд флоте Његовог Величанства, одлучио је да се немцима супротстави очигледно супериорнијим снагама. Главну улогу у предстојећој операцији требали су да играју бојни крсташи Инвинсибл и Инфлексибл, који су напустили домаће воде у потпуној тајности, са циљем да пресретну непријатеља.[65]

До сукоба британаца са немачком ескадром долази 8. децембра 1914. године, у близини Фокландских острва.[66] Против 2 немачка оклопна крсташа (Шарнхорст и Гнајзенау) и 3 лаке крстарице (Лајпциг, Нирнберг и Дрезден), британци су супротставили 2 бојна крсташа (Инвинсибл и Инфлексибл), 3 оклопна крсташа (Карнарвон, Корнвол и Кент) и 2 лаке крстарице (Бристол и Глазгов).[67]

Кључна епизода у бици, била је двобој британских бојних крсташа са немачким оклопним крсташима. Покушај немаца да се одвоје од противника, није успео због веће брзине британаца, и Шпе је био приморан да води неравноправну борбу, која је трајала скоро 4 и по сата, јер су се британци држали ван ефективног домета немачке артиљерије. Потрошња пројектила бојних крсташа била је веома велика[68], но, на крају су Шарнхорст и Гнајзенау били потопљени, а да британцима скоро нису нанели никакве штете.[69] Поједини савременици називају битку код Фоклендких острва, “битка између патуљака и гиганта”.[70]

Битка код Догер Бенка (1915)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Догер Бенка (1915)
Немачки бојни крсташи у пловидби ка Догер Бенку. 24.јануар 1915. године

У почетном периоду рата, немачки бојни крсташи су извели већи број препада на британске луке. Поред директног наношења материјалне штете, команда Флоте отвореног мора, ставила је као задатак и могућност уништења појединих британских бродова. Иако резултати ових напада нису имали никакав посебан материјални значај, сама чињеница да се бомбардују њихове луке, била је поражавајућа за британску јавност, поготово што ни једном непријатељ није пресретнут.[71]

Дана, 23. јануара 1915. године ескадра вице-адмирала Хипера поново је испловила на море, са циљем да нанесе удар британским лаким снагама у реону Догер Бенка. У састав ескадре налазила су се 3 бојна крсташа (Зајдлиц, Молтке и Дерфлингер), 1 оклопни крсташ (Блихер), 4 лаке крстарице (Грауденц, Штралсунд, Рошток и Колберг) и 19 разарача.[72] Британска команда, сазнавши из пресретнух радио порука, за план непријатеља, концетисала је у том реону јаке снаге под командом адмирала Битија – 5 бојна кртсаша (Лајон, Тајгер, Принцес Ројал, Њу Зиланд и Индомитибл), 6 лаке кртсраице (Ерутјуз, Саутхемптон, Бирминген, Нотингем, Лаустофт и Андаунтит) и 35 разарача.[73]

Рано ујутру, 24. јануара 1915. године, два противника су се срела на источном ободу Догер Бенка. Закључивши да су британске снаге јаче од његових, адмирал Хипер је наредио да се бродови окрену назад, што је резултирало британско гоњење немачких бродова. Током битке, британци су направили доста грешака приликом избора мете, али су ипак забележили низ успешних погодака. Од британске ватре, тешко је оштећен крсташ Зајдлиц, који је преживео само захваљујући срећи и пожртвованости неколико чланова посаде.[74] На супротној страни, немци су својом ватром озбиљно оштетили британски бојни крсташ Лајон. Након сат и по борбе, британци су успели да нанесу озбиљна оштећења оклопном крсташу Блихер, те му је брзина нагло опала. Видевши да не може спасити свој оклопни крсташ, Хипер је одлучио да га остави својој судбини, а са осталим јединицама, креће максималном брзином ка немачкој обали.[75] Британци прекидају гоњење немачке ескадре, и свим снагама нападају Блихер, који у 13:13 сати потонуо, након што је био погођен са 70 до 100 пројектила великог калибра и 7 торпеда. Битка је показала велику опасност од директних погодака пројектила у куле главне артиљерије, а такође и могућности паљења муниције.[76]

Тактичка победа је била на страни британаца, али су немци из битке успели да извуку веће поуке. Што се тише тачности гађања, предност је била на страни немаца – 1,5% наспран 1% код британаца. Неки британски бродови имали су још гори учинак артиљеријске ватре – бојни крсташ Тајгер је испалио 255 тешких пројектила а да притом ни један није погодио мету.[77]

Битка код Јитланда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Јитланда
Немачки бојни крсташи Лицов, потопљен у бици код Јитланда
Британски бојни крсташи Индифетигебл, потопљен у бици код Јитланда
Британски бојни крсташи Квин Мери, потопљен у бици код Јитланда
Британски бојни крсташ Инвинсибл, потопљен у бици код Јитланда

Јануара 1916. године, командант немачке Флоте отвореног мора, постао је адмирал Рајнхард Шер – присталица активних офанзивних акција. Он је развио план, који је између осталог предвиђао офанзивне операције бојних крсташа, са приоритним задатком, уништење појединих делова британске Велике флоте, од стране немачких главних снага.

Успешни напади немачких бојних крсташа на Лоустофт и Јармут, 24. априла 1916. године, нису дали значајније резултате са тачке војног гледишта, али су имали велику пропагандну вредност. Британска јавност је оштро критиковала своју флоту, и захтевала је ефикасније дејство.

Охрабрен претходним успехом, адмирал Шер је испланирао нову операцију у којој би немачки бојни крсташи, под командом контра-адмирала Франца фон Хипера, нападали трговачке и патролне бродове пред Скагераком и вршили препаде на британске градове дуж обале Сандерланда, не би ли изазвали делове британске флоте, а пре свих бојне крсташе, да исплове из својих упоришта и да их у Северном мору уништи помоћу комплетне немачке флоте и подморничких заседа. Иако је ова операција на крају отказана, немачка команда је и даље била решена за једну демонстративну операцију у Северном мору, са главним задатком да бојни крсташи навуку британске бродове на главне немачке снаге. Скоро комплетна немачка Флота отвореног мора, нашла се 31. маја 1916. године пред Скагераком.[78] Британска команда, је на основу прочитаних немачких радио порука решила да по сваку цену уништи противника, и шаље на море готово целу Велику флоту.[79]

Битка код Јитланда је отпочела у другој половини дана, 31. маја 1916. године, битком између претходница. Адмирал Бити, командант британске претходнице, располагао је са 6 бојних крсташа – Лајон, Квин Мери, Принцес Ројал, Индифетигебл, Тајгер и Њу Зиланд, 4 бојна брода типа дреднот, класе Квин Елизабет, и већим бројем лаких јединица.[80] Командант немачке претходнице, адмирал Хипер, имао је поред лаких јединица, и 5 бојна крсташа – Дерфлингер, Лицов, Молтке, Фон дер Тан, и Зајдлиц.[81]

Готово одмах, након сусрета са непријатељем, Хипер окреће своје снаге у правцу главнине немачке флоте, са циљем да навуче британску претходницу. Са друге стране, Бити снажно нападе немце, али због комуникационих проблема, група од 4 бојна брода класе Квин Елизабет није извршила правилан маневар. И поред тога британци су сматрали да имају довољно снаге да поразе непријатеља.[82]

Убрзо се међутим показало, да је почетак битке био катастрофалан за британце. Они су распоредили ватру по различитим немачким бојним крсташима, а тачност гађања је била јако слаба. Свега 17 минута након отварање ватре, немачки бојни крсташ Фон дер Тан је потопио британски бојни крсташ Индифетигебл.[83] Британци су и даље наставили ватру, постижући поједине погодке, но, ни 20 минута након потапања Индифетигебла, немачки бојни крсташи Дерфлингер и Зајдлиц потапају британски бојни крсташ Квин Мери.[84] Нешто касније, приликом сусрета са главним немачким снагама, адмирал Бити окреће своју ескадру и покушава да се споји са Великом флотом. Немци нису могли да сустигну и униште британску претходници, због осетно мање брзине својих бојних крсташа.

Сагледавши комплетно резултат борбе претходница, немци су могли бити поносни на своје бојне крсташе и њихове посаде. Са много слабијим снагама, они су нанели тешке губитке непријатељу. Поражавајућа чињеница је и то, да су британци успели да постигну свега 4 погодка, док су за исто то време, немци постигли чак 21 погодак.[85]

„Заиста, у поморској историји Велике Британије, не постоји случај као што је Битијев, да се претрпе тако тешки губици од салбијег противника“[86]

Бојни крсташ су узели активно учешће и у другој фази битке, када су се сусреле главне снаге. Почетне успехе, опет су имали немачки бродови. Прво је бојни крсташ Лицов, заједно са главним немачким бојним бродовима, из непосредне близине отворио ватру на британске оклопне крсташе. Као резултат, британски оклопни крсташ Дифенс је експлодирао, и потонуо са комплетном посадом, а још 2 оклопна крсташа су касније потопљена.[87] Затим су бојни крсташи Дерфлингер и Лицов, заједничком ватром потопили британски бојни крсташ Инвинсибл, који се изненада појавио сам, као одлична мета. Као и други британски бојни крсташи, Инвинсибл је био жртва паљења сопствене муниције.[88]

Међутим, убрзо почиње да се осећа ограмна снага британског састава, и немци почињу да осећају ударце. Посебно лоше пролазе немачки бојни крсташи, који су храбро пошли у јуриш, како би се спасила главнина немачке флоте. Лицов[89] и Зајдлиц[90] су били тешко оштећени, а поједине топовске кула главне артиљерије су уништене на крсташима Фон дер Тан[91] и Дерфлингер.[92] На крају, немци су ипак успели да се одвоје од бројчано много јачег непријатеља, али су се током ноћи десила неколико случајна сукоба. Током пута ка својој обали, немци су били присиљени да сами потопе Лицов,[93] али се са скоро истим оштећењима, Зајдлиц успео докопати своје базе.[94]

На крају, поред осталих губитака, у овој бици су потопљена 4 бојна крсташа – 3 британска и 1 немачки. Гледано у целини, немачки бојни крсташи су се показали као бродови погоднији за борбу, него британски. Такође, ова битка је дефинитивно показала слабост заштите британских бојних крсташа, посебно безбедност властите муниције.[95]

Операције бојног крсташа Гебен[уреди]

До почетка Првог светског рата, немачка је држала на Средоземном мору бојни крсташ Гебен и лаку крстарицу Бреслау, који су тамо дејствовали још од 1912. године. После избијања непријатељства, оба брода крећу ка Дарданелу, где зтижу 10. августа 1914. године, притом су се сусрели са британском ескадром од 4 оклопна крсташа, који се нису усудили на борбу са Гебеном.[96] Да би избегли интернирање, немачке дипломате су договориле лажну куповину бродова од Турске, и Гебен је званично преименован у Јавуз Султан Селим, но комплетна команда је остала немачка.[97]

Немачки бојни крсташи Гебен

Дана, 29. октобра 1914. године, Гебен је отпочео борбена дејства на мору, бомбардујући Севастопољ. Бојни крсташ Гебен је био значајно супериорнији од било ког ратног брода Црноморске флоте, по питању артиљеријске моћи, и брзине пловљења, што му је давало иницијативу у борби. Као резултат тога, руски ратни бродови су морали да буду веома опрезни.

У првом периоду рата, Гебен је два пута водио борбу са Црноморском флотом – 18. новембра 1914. године код рта Сарч, и 10. маја 1915. године у реону Босфора. Оба сукоба су била пролазна, и нису дали никавих озбиљних резултата.[98] Суочен са супериорнијим снагама, бојни крсташ је увек имао прилику да се повуче са бојишта без већих проблемам. Због тога је Гебен господарио Црним морем. Међутим, ситуација се скроз променила, када су у састав Црноморске флоте ушли бојни бродови класе Императрица Марија. Они су били знатно јачи од крсташа Гебен у ватреној моћи, али доста спорији.[99] Тако је барем било на папиру. У стварности, квар на машинама није дозвољавао крсташу Гебен већу брзину од 23 чвора, док су бојни бродови класе Императрица Марија, имали брзину 20-22 чвора, и самим тим могли су му парирати. Као резултат тога, приликом борбе са бојним бродом Императрица Екатарина Великаја, 8. јануара 1916. године, Гебен је једва успео да се извуче из битке, претрпевши притом озбиљна оштећења од ватре руског бојног брода. Даље операције у тим водама, где је господарио непријатељ, биле су веома рискантне. Крајем 1916. године, руски бојни бродови су коначно истерали крсташ Гебен из Црног мора, и присилили га да остане сакривен у Босфорском мореузу.

После изласка Русије из Првог светског рата, немачко-турска команда је решила да употреби бродове Гебен и Бреслау против британских бродова у реону Дарданела. Дана, 20. јануара 1918. године, Гебен потапа 2 британска монитора, али затим удара у 3 мине и тешком муком се вратио у Дарданел, где је насукан.[100] Иаоко је крсташ био спашен, за њега су борбена дејства била завршена све до краја рата.

Упркос недостатку великих победа, Гебен је имао снажан утицај на ток операција у том региону, и значајно је ометао функционисање Црноморске флоте.

Пројектовање и градња бојних крсташа током Првог светског рата[уреди]

Бојни крсташи Велике Британије[уреди]

Бојни крсташи Рипалс, Шема

Октобра 1914. године, Џон Фишер се вратио на место Првог лорда Адмиралитета, и поново је почео да промовише своју омиљену идеју – пројектовање брзог, добро наоружаног и слабо оклопљеног брода. Резултати битке у Хелголандском заливу, а посебно битке код Фокландских острва, изгледа да су потврдили адмиралове претпоставке. Као резултат тога, упркос противљењу Винстона Черчила, Фишеру је дозвољено да управо започете бојне бродове Ринаун (ен. Renown) и Рипалс (ен. Repulse), преправи у бојне крсташе.[101]

Фактички, бродови су представљали даљу развојну линију крсташа Инвинсибл. Изузетно моћно наоружани – 6 топа 381 мм, велике брзине – 32 чвора, са оклопном заштитом појаса од свега 152 мм, што није било довољно за адекватну заштиту од непријатељских пројектила великог калибра. Генерално гледано квалитет ових крсташа јасно је превазилазио већину непријатељских крсташа.[102]

Нажалост, оба крсташа по овом пројекту, ушли су у строј, убрзо након Јиландске битке, и били су прихваћени од морнара, са крајњим скептицизмом. Адмирал Бити је чак изјавио, да он одбија да их води у борбу.[103] И заиста, за “беле слонове”, како су их назвали у британској морнарици, било је боље да се држе подаље од озбиљног противника. У својој јединој крупној операцији (Друга битка у Хелголандском заливу), Рипалс се одмах повукао, чим је дошао под ватру немачких бојних бродова.[104]

Бојни крсташи Глориес, Шема

Овом серијом бојних крсташа, пионирски рад адмирала Фишера, није био готов. Он 1915. године, отпочиње градњу 3 ”велике лаке крстарице”, које би заправо требало назвати “лаки бојни крсташи”. Ови бродови су пројектовани да подрже анфибијски десант на балтичку обалу Немачке – још једна Фишерова омиљена идеја.[105]

Прва два, Кореџес (ен. Courageous) и Глориес (ен Glorious), представљали су драстично увеличане лаке крстаице, са типочним оклопом за ту врсту бродова – појас 76 мм (реално 51 мм), велике брзине – 32 чвора, али наоружани са 4 топа од 381 мм, смештена у две куле.[106] Претпостављало се, да ће ови бродови због малог газа моћи дејствовати у плићим водама, где остали велики ратни бродови не би могли проћи.

Кореџес и Глориес су ступили у службу крајем 1916. и почетком 1917. године, када се од десантирања на балтик одустало, и команда је имала великих потешкоћа да пронађе примену ових необичних бродова. На крају, они су разврстани као ловци на лаке крстарице, али се у том задатку никад нису показали. У Другој бици у Хелголандском заливу, они су испалили масу граната ка немачким лаким крстарицама, не причинивши никакве штете, и брзо су се повукли чим су дошли под ватру са немачких бојних бродова.[107]

Још екстравагантније се показао Фјуриос (ен Furious) - трећа крстарица серије. Са скоро истим тактичким и техничким карактеристикама, он је био наоружан само са два топа, али зато калибра 457 мм.[108]Абсурдност овог пројекта је ускоро постала очигледна, и док је још био у бродоградилишту, почела је његова прправак у “полу носач авиона”.[109]

Фишер је 1915. године предложио градњу бојног крсташа Инкомпарибл (ен. Incomparable). Карактеристике пројекта приказане су као веома моћне, али неизбалансиране - 6 топа од 508 мм, брзине 35 чвора, и оклопне заштите од 229 мм. Међутим, адмиралитет је одбио његов предлог.[110]

Бојни крсташи Худ, Шема

Пројекат последњег бојног крсташа Велике Британије, израђен у металу, развијао се дуго и тешко. Првобитно је пројектован као бојни брод, али како је већ било довољно бојних бродова у Великој флоти, одлучено је да се преправи у бојни крсташ.[111] Његове основне карактеристике су биле неизбалансиране – 8 топа 381 мм, брзина 32 чвора, оклоп 203 мм, дакле још мање него код својих предходника.[112] Градња главног крсташа пројекта, Худ (ен. Hood), оточела је 31. маја 1916. године, на дан када су британски бојни крсташи, прошли јако лоше у бици код Јитланда.

Реализација пројекта је заустављена и подвргнута детаљној обради. Наоружање је остало исто, брзина је смањена на 30 чвора, али је зато оклоп повећан за 1,5 пута, до 305 мм.[113] У току 1916. године, отпочела је градња још три брода серије – Енсон (ен. Anson), Хауе (ен. Howe) и Родни (ен. Rodney). Као што се могло и очекивати, како Худ није завршен за време рата, градња се наставила смањеним темпом, и он је завршен тек 1920. године. Градња остала 3 бојна крсташа ове серије, прекинута је још 1917. године, и након завршетка рата, били су сасечени.[114]

Као резултат свих измена, Худ је постао највећи ратни брод на свету, у то време. Његове тактичко-техничке карактеристике, биле су оцењене највећим оценама, и Худ је постао понос Краљевске морнарице.

Бојни крсташи Фјуриос, полуносач авиона
Упоређење тактичко-техничких карактарестика британских бојних крсташа 1916-1920 год.
«Ринаун»[115] «Кореџес»[116] «Фјуриос»[117] «Худ»[118]
Стандардни депласман, т 27.950 19.230 16.500 41.125
Пуни депласман, т 30.835 22.690 22.890 45.200
Артиљерија главног калибра 6х381 мм/42 4х381 мм/42 2х457 мм/40 8х381 мм/42
Помоћна артиљерија 17х102 мм/44,3 18х102 мм/44,3 11х140 мм/50 12х140 мм/50
Оклоп појаса, главни појас мм 152 51 - 76 51 - 76 130 - 305
Оклоп палубе, мм 76 20 - 40 20 - 76 51 - 102
Оклоп куле ГА, мм 280 280 - 330 229 380
Енергетско постројење парне турбине,
112.000 КС
парне турбине,
90.000 КС
парне турбине,
90.000 КС
парне турбине,
144.000 КС
Максимална брзина, чвор 30 32 31 31

Бојни крсташи Немачке[уреди]

Пројекат новог бојног крсташа Немачке, почео је да се израђује пре Првог светског рата, још 1912. године. Разрада пројекта се одужила, јер су се морнарица и министар морнарице Тирпиц, спорили око калибра главне артиљерије. Први су тврдили да је сасвим довољан калибар 305 мм, док се Тирпиц залагао за повећање калибра. На крају, победио је министар морнарице.[119]

Градња нових бојних крсташа, започела је 1915. године, и били су познати као класа Макензен (нем. Mackensen).[120] Укупно је требало изградити 7 брода. Што се тиче конструкције, нови пројект је представљао варијанту крсташа класе Дерфлингер, али би били наоружани са 8 топа 350 мм. Повећањем дужине и ширине брода, како би се поставио јачи енергетски погон, као и теже куполе главне артиљерије, Макензен је требао бити за скоро 5000 тона тежи у односу на претходну класу.[121]

По пројекту Макензен, почела је градња 4 брода – Макензен (нем. Mackensen), Фирст Бизмарк (нем. Fürst Bismarck), Граф Шпе (нем. Graf Spee) и Принц Еител Фридрих (нем. Prinz Eitel Friedrich). Током 1917. године, Макензен и Граф Шпе су поринути, али немци нису успели да заврше њихову градњу, што је била велика срећа за британце. Све у свему, борбене карактеристике ових бродова биле су знатно боље чак и од најновијих бојних крсташа Велике флоте.

За преостала 3 брода ове серије, немци су решили да промене пројекат, и наоружају их топовима калибра 380 мм. Тежина је поново повећана, са предвиђеним смањењем брзине.[122] Од та 3 брода, немци су успели да започну 1916. године, градњу само једног, Ерзац Јорк (нем. Ersatz Yorck).[123] Градња преостала 2 бојна крсташа, Ерзац Шарнхорст (нем. Ersatz Sharnhorst) и Ерзац Гнајзенау (нем. Ersatz Gneisenau), никад није отпочела.

Поред тога, Немачка је развила низ пројекта бојних крсташа са артиљеријом главног лаибра 420 мм, са планом отпочињања градње крајем 1918. године, али до тада је Немачка изгубила рат.[124]

Бојни крсташи Макензен, Шема
Бојни крсташи Ерзац Јорк, Шема
Упоређење тактичко-техничких карактарестика немачких британских бојних крсташа 1916-1918 год
«Макензен»[120] «Ерзац Јорк»[123]
Стандардни депласман, т 31.000 33.500
Артиљерија главног калибра 8х350 мм/45 8х380 мм/45
Помоћна артиљерија 12х150 мм/45 12х150 мм/45
Оклоп појаса, главни појас мм 300 300
Оклоп палубе, мм  ?  ?
Оклоп куле ГА, мм 320 300
Енергетско постројење парне турбине,
90.000 КС
парне турбине,
90.000 КС
Максимална брзина, чвор 28 27,25

Оцена бојних крсташа Првог светског рата[уреди]

Упоређење између британских и немачких бојних крсташа из периода Првог светског рата, мора бити подељено у два аспекта: тактичка доктрина у основи пројекта и реална борбена корист.

У пројектима британских бојних крсташа, највише су доминирале крстаричке компоненте. Поред велике брзине, они су морали да имају солидан радијус дејства и добре пловне карактеристике. Круг задатака ових бродова у Краљевској морнарици, такође је био веома широк. Патролирање и извиђање, подршка лаким снагама, борба са непријатељским рејдерима, и дејства као брзи одреди флоте, при чему би требало избегавати дугорочан контакт са непријатељским адекватним снагама.[125]

Када су се британски бојни крсташи користили у складу са основним концептом, дејство је било веома успешно, што доказују, битка у Хелголандском заливу и битка код Фокландских острва. Но тај концепт је био у потпуности супротан са менталитетом британских морнара. Стручњаци су још пре рата справом истицали, када у својим редовима располаже са тако моћно наоружаним бродовима, скоро сваки британски адмирал ће их сигурно повести у одлучујућу битку.[126] То је био случај у бици код Јитланда, где су бојни крсташи коришћени сасвим супротно од идеје адмирала Фишера. Недостатак оклопне заштите, заједно са повишенома експлозивношћу британског кордита (бездимни барут), смештеног у свиленим капама, као и лоша конструкција кула лифтова, које нису пржале адекватну заштиту од продора пламена у складиштима муницији, довели су до трагичних последица.[127]

За разлику од британског приступа, немачки бојни крсташи су били поприлично добри бродови за борбу, са истотипним бродовима. У принципу, уступајући британцима тежину артиљеријске ватре, они су били много више хармоничнији као бродови за озбиљну битку, и представили су се, не као крсташи, већ као брзи бојни бродови. Одличне пловне карактеристике и велики радијус дејства, за Северно море нису имали кључно значење, и у том смислу немачки пројектанти су били увиђајнији од британских.

Заштита и ватрена моћ бојних крсташа Првог светског рата
«Инвинсибл»[128] «Индифетигебл»[129] «Лајон»[130] «Квин Мери»[131] «Тајгер»[132] «Ринаун»[133] «Фон дер Тан[134] «Дерфлингер»[135]
Земља Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Уједињено Краљевство Велика Британија Застава Немачког царства Немачко царство Застава Немачког царства Немачко царство
Маса оклопа, т 3460 3735 6400 6995 7390 5431 6450 9230
Маса оклопа у % од нормалне тежине 20,1 19,9 24,2 24,5 25,8 16,6 33,3 35,5
Највећа дебљина оклопног појаса, мм 152 152 229 229 229 152 250 300
Највећа дебљина оклопа куле ГА, мм 178 178 229 229 229 280 230 270
Маса оклопа куле ГА, кг 3088 3088 4536 5080 5080 5274 2416 3232
Стандардна тежина, т 17.420 18.500 26.270 26.770 28.500 27.950 19.370 26.600

“Када објективно оценимо историју развоја немачких бојних крсташа у периоду од 1907. до 1918. године, постаје јасно, да су они по својим борбеним карактеристикама били најбољи крсташи тог периода, због мање тежине и машинско-котловских постројења, боље оклопне заштите, а такође и због бољег прашка кордит, који у додиру са пламеном није одмах експлодирао, како је то био случај код британских бродова”.[136]

Развој бојних крсташа у послератним годинама[уреди]

Одмах по завршетку последњег рата, трка у поморском наоружање настављена је невероватном силином. Подстицај за то је била одлука конгреса Сједињених америчких држава, донешене још 1916. године, о великом повећању америчких поморских снага. Циљ тог програма је било стварање флоте, боље од било које, и способне да се у исто време може суочити са британском и јапаском флотом.[137] Значајно место у америчком плану бродоградње, заузимали су бојни крсташи, које америчка флота није поседовала до тог времена.

слика највероватнијег изгледа крсташа Лексингтона

По плану требало је изградити крсташе класе Лексингтон. Пројекат за ове бродове био је веома необичан. Моћно наоружање од 8 топа 406 мм, велика брзина, и крајње слаба оклопна заштита за капиталне бродове. Тактичка намена бродова, остала је потпуно нејасна. За уништење лаких поморских јединица, они су били абсурдно велики и неподесни, а ступање у борбу са адекватним противником, било би превише опасно. Без обзира на све, американци су у периоду 1920. – 1921. године, започели са изградњом 6 бојна крсташа ове класе: Лексингтон (ен. Lexington), Констелејшен (ен. Constellation), Саратога (ен .Saratoga), Реинџер (ен. Ranger), Конститушен (ен. Constitution), и Јунајтед Стеитс (ен. United States).[138]

Амерички план је изазвао озбиљну забринутост о сталих поморских држава. Прва држава која је одреаговала, био је Јапан, који је усвојио програм 8-8, по којем је требало изградити 8 бојних крсташа. Градња прва четири, класе Амaги - Амаги (јап. 天城), Акаги (јап. 赤城), Атаго (јап. 愛宕) и Такао (јап. 高雄) отпочела је у периоду 1920. – 1921. године. Наоружање је било јаче од америчког пандама - 10 топа 406 мм, а такође је и оклопна заштита била знатно боља, мада није могла да заштити од пројектила 406 мм, али брзина је била свега 30 чвора.[139]

Још моћнији је био пројекат за следећа 4 брода, познат као класа № 13. Будући да су били крупнији од класе Амaги, они су имали дебљи оклоп, исту брзину, и планирано наоружање од 8 топа калибра 457 мм.[140]

Одређене активности, показали су и британци. Иако су до 1920. године, они имали највећу флоту на свету, већина британских бродова, били су много мањи у односу на будуће америчке и јапанске бродове. Они су 1921. године, израдели пројекат за бојне крсташе класе Г-3. Мало већи од америчких и јапанских бродова, они су били комбинација моћног наоружања – 9 топа 406 мм, добре оклопне заштите, и велике брзине – 32 чвора.[141] Заправо, пројекат је представљао даљи развој тешко наоружаних бродова, веома сличан конструкцији бојних бродова 1930-тих година.[142] Предлагала се изградња 4 брода ове класе, али до реализације није дошло.

пројекат крсташа Амаги
пројекат крсташа № 13
Упоређење тактичко-техничких карактарестика бојних крсташа са почетка 1920-тих год
«Лексингтон»[143] «Амаги»[144] «№ 13»[145] «Г-3»[146]
Земља Застава Сједињених Америчких Држава Сједињене Америчке Државе Застава Јапана Јапан Застава Јапана Јапан Уједињено Краљевство Велика Британија
Стандардни депласман, т 43.500 47.000 47.500 48.400
Артиљерија главног калибра 8х406 мм/50 10х410 мм/45 8х460 мм/45 9х406 мм/45
помоћно наоружање 16х152 мм/53 16х140 мм/50, 6х120 мм/45 16х140 мм/50, 8х120 мм/45 16х152 мм/50, 6х120 мм/43
оклоп појаса, главни појас, мм 178 254 330 305 - 355
Оклоп палубе, мм  ? 98 127 100 - 200
Оклоп куле ГА, мм 280  ?  ? 430
Енергетско постројење турбоелектрични,
180 000 КС
парне турбине,
131 200 КС
парне турбине,
150 000 КС
парне турбине,
160 000 КС
Максимална брзина, чвор 33,5 30 30 32

Велика Британија се након рата налазила у тешким финансијским проблемима, а такође и Јапан. Што се тиче Сједињених Америчких држава, најбогатије земље тог времена, проблеми са финансијама су били мањи, али су ипак постојали.

“Када су амерички политичари увидели карактеристике нових бродова, који су требали да се изграде у Великој Британији и Јапану, они су се запитали. Једна је ствар, говорили су са трибина - вршење дужности Сједињених Америчких држава као лидера демократског покрета, а савим друго је – бацити неповратно огромне количине новца”.[147]

Као резултат тога, 1922. године је била организована међународна онференција о поморском наоруњању, која се завршила потписивањем Вашингтонског поморског споразума. Градња започетих бојних бродова и бојних крсташа је прекинута, чиме се трка у поморском наоружавању привремено зауставила.[148]

Последњи бојни крсташи[уреди]

Бојни крсташи Француске[уреди]

Бојни крсташи Немачке[уреди]

Бојни крсташи Јапана[уреди]

Бојни крсташи Совјетског савеза[уреди]

Бојни крсташи Холандије[уреди]

Бојни крсташи Сједињених Америчких држава[уреди]

Бојни крсташи у Другом светском рату[уреди]

Бојни крсташи Француске[уреди]

Бојни крсташи Велике Британије[уреди]

Бојни крсташи Сједињених Америчких држава[уреди]

Бојни крсташи Немачке[уреди]

Бојни крсташи Јапана[уреди]

Резултати развоја бојних крсташа[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Балакин С. А., Дашьян А. В. и др. Линкоры Второй мировой. Ударная сила флота. — М.: Коллекция, Яуза, ЭКСМО, 2006. — 256 cтр.: ил. — (Арсенал Коллекция). ISBN 5-699-18891-6
  2. Феттер А. Ю. Линейные крейсера Британского королевского флота типа «Invincible». — СпБ, 1996. — С. 44
  3. Burr L. British battlecruisers. 1914-1918. — Оксфорд: Osprey Publishing Ltd, 2006. — pp. 5. — (New Vanguard). ISBN 1-84603-008-0
  4. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — СпБ: Галея-Принт, 2007. . ISBN 978-5-8172-0112-3. pp. 44
  5. Roberts J. Battlecruisers. — Лондон: Chatham Publishing, 1997. — pp. 18. — (Chatham Publishing). ISBN 1-86176-006-X
  6. 6,0 6,1 6,2 Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — СПб.: Корабли и сражения, 1998. — pp. 2. — (Боевые корабли мира)
  7. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — СпБ: Галея-Принт, 2007. — pp. 49 —. . ISBN 978-5-8172-0112-3.
  8. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — СпБ: Галея-Принт, 2007. — pp. 54 —. . ISBN 978-5-8172-0112-3.
  9. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 21
  10. 10,0 10,1 Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 24
  11. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 145
  12. 12,0 12,1 Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 151
  13. All the world’s battleships. од 1906. до данашњих дана pp. 55
  14. 14,0 14,1 Печуконис Н. И. Дредноуты кайзера. Стальной кулак Имперской политики. — М.: Военная книга, 2005. — pp. 28. ISBN 5-902863-02-3
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 15,6 15,7 Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 Печуконис Н. И. Дредноуты кайзера. Стальной кулак Имперской политики. — pp. 17.
  17. 17,0 17,1 Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — pp. 71
  18. Грибовский В. Ю. Линейный крейсер Invincible // Мидель-Шпангоут.2006. — № 11. — pp. 7
  19. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — pp. 56
  20. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — pp. 60.
  21. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 24
  22. Грибовский В. Ю. Линейный крейсер Invincible. — pp. 7
  23. 23,0 23,1 23,2 Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 26
  24. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — pp. 91.
  25. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VII. Эпоха дредноутов. — СпБ: Галея-Принт, 2008. . ISBN 978-5-8172-0132-1. pp. 13
  26. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 29 и pp. 31
  27. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VII. Эпоха дредноутов. — pp. 17
  28. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VII. Эпоха дредноутов. — pp. 16–17
  29. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VII. Эпоха дредноутов. — pp. 17.
  30. Рубанов О. А. Линейные крейсера Японии. — Самара: АНО Истфлот, 2005. — pp. 6–7. — (Боевые корабли мира). ISBN 5-98830-004-9
  31. Балакин С. В. Кофман В. Л. Дредноуты. — М.: Техника-Молодёжи, 2004. — pp. 32. — (Флот). ISBN 5-93848-008-6
  32. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 33
  33. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 29.
  34. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 31.
  35. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 32.
  36. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — Корабли и сражения. — pp. 6
  37. Staff G. German battlecruisers. 1914-1918.Оксфорд: Osprey Publishing Ltd, 2003. — pp. 3. — (New Vanguard). ISBN 1-84603-009-9
  38. Staff G. German battlecruisers. 1914—1918. — pp. 6.
  39. 39,0 39,1 Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. pp. 81
  40. 40,0 40,1 Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. pp. 71.
  41. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 151
  42. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 152
  43. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 75
  44. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 151.
  45. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 152.
  46. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 153.
  47. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 154.
  48. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 155.
  49. Рубанов О. А. Линейные крейсера Японии. — СПб.: Муниров, 2005. — pp. 4. — (Боевые корабли мира). ISBN 5-98830-004-9
  50. Рубанов О. А. Линейные крейсера Японии. — pp. 5.
  51. Рубанов О. А. Линейные крейсера Японии. — pp. 6.7.11
  52. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 234.
  53. Виноградов С. Е. «Измаил»: сверхдредноут Российской империи / Морская коллекция. — 2001. — № 1. — pp. 3.
  54. Виноградов С. Е. «Измаил»: сверхдредноут Российской империи. — pp. 8,10.
  55. Виноградов С. Е. «Измаил»: сверхдредноут Российской империи. — pp. 11
  56. 56,0 56,1 Виноградов С. Е «Измаил»: сверхдредноут Российской империи. — pp. 34.
  57. Виноградов С. Е. «Измаил»: сверхдредноут Российской империи. — pp. 40
  58. Виноградов С. Е. «Измаил»: сверхдредноут Российской империи. — pp. 20
  59. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 65.
  60. История Первой мировой войны. Т.1. — М.: Наука, 1975. — pp. 417.
  61. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 68.
  62. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 73,
  63. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 77.
  64. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 231
  65. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914-1918 гг. — М.: ЭКСМО, 2002. — pp. 43—44. ISBN 5-94661-016-3
  66. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 266
  67. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 70.
  68. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 74–75.
  69. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 272
  70. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 74–75.
  71. Шеер Р. Хаазе Г. Гибель крейсера «Блюхер». На «Дерфлингере» в Ютландском сражении. — СпБ, 1995. — pp. 9. — (Корабли и сражения)
  72. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 110
  73. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 111
  74. Шеер Р. Хаазе Г. Гибель крейсера «Блюхер». На «Дерфлингере» в Ютландском сражении. — pp. 24–25.
  75. Шеер Р. Хаазе Г. Гибель крейсера «Блюхер». На «Дерфлингере» в Ютландском сражении. — pp. 23
  76. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 116
  77. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 118.
  78. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 146
  79. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 147
  80. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 156
  81. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 154
  82. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 157
  83. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914 - 1918 гг. — pp. 159
  84. Шеер Р. Хаазе Г. Гибель крейсера «Блюхер». На «Дерфлингере» в Ютландском сражении. — pp. 51
  85. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 186
  86. Ньюболт Г. Операции английского флота в мировую войну. Т.4. — М., 1937. — pp. 25
  87. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 172
  88. Грибовский В. Ю. Линейный крейсер Invincible. — pp. 36
  89. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 120
  90. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 84–85
  91. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 32–33
  92. Шеер Р. Хаазе Г. Гибель крейсера «Блюхер». На «Дерфлингере» в Ютландском сражении. — pp. 62
  93. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 122
  94. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 90
  95. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 149
  96. Корбетт Дж. Операции английского флота в Первую мировую войну. — pp. 43
  97. Лорей Г. Операции германо-турецких сил 1914-1918. — СпБ: Полигон, 2003. — pp. 56. — (Военно-историческая библиотека). ISBN 5-89173-207-6
  98. Лорей Г. Операции германо-турецких сил 1914—1918. — pp. 102, 185
  99. Лорей Г. Операции германо-турецких сил 1914-1918. — pp. 285
  100. Лорей Г. Операции германо-турецких сил 1914-1918. — pp. 437, 442
  101. Дашьян А. В. Линейные крейсера «Ринаун» и «Рипалс» / Морская коллекция. — 2004. — № 9. — pp. 2
  102. Дашьян А. В Линейные крейсера «Ринаун» и «Рипалс». — pp. 32
  103. Дашьян А. В Линейные крейсера «Ринаун» и «Рипалс». — pp. 21,32
  104. Дашьян А. В. Линейные крейсера «Ринаун» и «Рипалс». — pp. 22
  105. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV. — Самара: Истфлот, 2006. — pp. 3. — (Боевые корабли мира). ISBN 5-98830-015-4
  106. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV. — pp. 4
  107. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV. — pp. 17
  108. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV. — pp. 8
  109. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV — pp. 18
  110. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Англии. Ч.IV. — pp. 22
  111. Taylor B. The Battlecruiser HMS Hood. An illustrated biography 1916-1941. — Лондон: Chatham Publishing, 2005. — pp. 10. ISBN 1-86176-216-X
  112. Михайлов А. А. Линейный крейсер «Худ». — Самара: СпБ, 1998. — pp. 5. — (Боевые корабли мира)
  113. Taylor B. The Battlecruiser HMS Hood. An illustrated biography 1916-1941. — pp. 11
  114. Михайлов А. А. Линейный крейсер «Худ». — pp. 14
  115. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 38
  116. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 39
  117. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 40
  118. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 41
  119. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 6
  120. 120,0 120,1 Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 155
  121. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 132
  122. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 140
  123. 123,0 123,1 Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 156
  124. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 143
  125. Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — pp. 49
  126. Балакин С. В. Кофман В. Л. Дредноуты. — pp. 32
  127. Вильсон Х. Линкоры в бою 1914—1918 гг. — pp. 17, 213
  128. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27. — (Боевые корабли мира)
  129. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — pp. 81.
  130. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27. — (Боевые корабли мира)
  131. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27. — (Боевые корабли мира)
  132. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27. — (Боевые корабли мира)
  133. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. VI. — СпБ, 2001. — pp. 14. — (Боевые корабли мира)
  134. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — pp. 71
  135. Мужеников В. Б. Линейнык крейсера Англии. Ч. I. — СПб., 1999. — pp. 27. — (Боевые корабли мира)
  136. Мужеников В. Б. Линейные крейсера Германии. — pp. 148
  137. Смит П. Закат владыки морей. — М.: АСТ, 2003. — pp. 39. — (Военно-историческая библиотека). — ISBN 5-17-018726-2
  138. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 119
  139. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 235
  140. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 235
  141. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 41
  142. Балакин С. А., Дашьян А. В. и др. Линкоры Второй мировой. Ударная сила флота. — М.: Коллекция, Яуза, ЭКСМО, 2006. — 256 pp.: ил. — (Арсенал Коллекция). — ISBN 5-699-18891-6
  143. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 119
  144. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 235
  145. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 235
  146. Conway’s All the World’s Fighting Ships. — pp. 41
  147. Смит П. Закат владыки морей. — pp. 46
  148. Балакин С. А., Дашьян А. В. и др. Линкоры Второй мировой. Ударная сила флота. — М.: Коллекция, Яуза, ЭКСМО, 2006. — 256 pp.: ил. — (Арсенал Коллекция). — ISBN 5-699-18891-6

Литература[уреди]

  • Балакин С. А., Дашьян А. В. и др. Линкоры Второй мировой. Ударная сила флота. — М.: Коллекция, Яуза, ЭКСМО, 2006. — 256 c.: ил. — (Арсенал Коллекция). — 3000 экз. ISBN 5-699-18891-6, ББК 68.54 Л59.
  • Тарас А. Е. Энциклопедия броненосцев и линкоров. — М.: Харвест, АСТ, . 2002. ISBN 985-13-1009-3.
  • Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VI. Огневая мощь и скорость. — СПб.: Галея-Принт, 2007. — С. . ISBN 978-5-8172-0112-3. pp. 44.
  • Паркс О. Линкоры Британской империи. Ч. VII. Эпоха дредноутов. — СПб.: Галея-Принт, 2008. — С. . ISBN 978-5-8172-0132-1. pp. 13.
  • Burr L. British battlecruisers. 1914-1918. — Оксфорд: Osprey Publishing Ltd, 2006. — (New Vanguard). ISBN 1-84603-008-0.
  • Constam A. British battlecruisers. 1939-1945. — Оксфорд: Osprey Publishing Ltd, 2003. — (New Vanguard). ISBN 1-84176-633-X.
  • Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1906—1921. — Анаполис, Мериленд, U.S.A.: Naval Institute Press, . 1985. ISBN 0-87021-907-3.
  • Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1922—1946. — Лондон: Conway Maritime Press, . 1980. ISBN 0-85177-146-7.
  • All the world's battleships. 1906 to the present. — Лондон: Conway Maritime Press, . 1996. ISBN 0-85177-691-4.
  • Osborne E. W. Cruisers and Battle cruisers. An illustrated history of their impact. — Денвер, USA: ABC-CLIO, 2004. ISBN 1-85109-369-9.
  • Roberts J. Battlecruisers. — Лондон: Chatham Publishing, 1997. — (Chatham Publishing). ISBN 1-86176-006-X.
  • Staff G. German battlecruisers. 1914-1918. — Оксфорд: Osprey Publishing Ltd, 2003. — (New Vanguard). ISBN 1-84603-009-9.
  • Gröner, Erich. Die deutschen Kriegsschiffe 1815-1945 Band 1: Panzerschiffe, Linienschiffe, Schlachschiffe, Flugzeugträger, Kreuzer, Kanonenboote. — Bernard & Graefe Verlag, 1982. — 180 p. ISBN 978-3-7637-4800-6.

Спољашње везе[уреди]