Бранко Крсмановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
БРАНКО КРСМАНОВИЋ
Бранко Крсмановић
Бранко Крсмановић
Датум рођења 3. октобар 1915.
Место рођења Доња Мутница, код Параћина,
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 8. август 1941. (26 год.)
Место смрти Космај, Србија Србија
Професија студент агрономије

Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Главног штаба
НОП одреда Србије

Народни херој од 9. маја 1945.

Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915Космај , 8. август 1941), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Детињство и младост[уреди]

Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина. Потицао је из богате сељачке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце - сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радом на великом имању.

Године 1921. пошао је у основну школу у родном месту и ту завршио два разреда. Породица се 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао Четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.

Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред. Потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завришио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.

У току седмог разреда гимназије Бранко је написао приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свога стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала веома велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође Бранко је учествовао и у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је наредне 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је стајало „да се он залаже за антидржавне идеје и да се дружи комунистима“. Због свега овога био је приморан да се успише из ове школе и пређе у гимназију у Књажевцу.

Током боравка у Књажевцу, Бранко је наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође током борвака у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од ње доста сазнао о веома активном револуционарном покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањем о свом будућем студирању. Из велике љубави према селу и пољопривреди изабрао је да студира агрономију. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.

Студије у Прагу[уреди]

Праг, главни град Чешке

У „златном Прагу“, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три разлога - први јер се са завршеном средњом школом нису могли уписати ни на један од универзитета Краљевине Југославије; други јер су студије музике и сликарства у Прагу тада држали веома познати и призанти професори и трећи јер је многим студентима због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи.

Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Високој школи пољопривредног и шумарског инжењерства. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, а у истој соби са њим је био и Вељко Влаховић, студент технике и касније познати југословенски револуционар. Такође у овом дому је било доста студената из Југославије, а Бранко се посебно дружио са Ратком Павловићем Ћићком и Лазаром Удовичким. Такође се дружио и са колегама Миланом Вукићем и Мехом Куртагићем, као и са Ивом Вејводом и његовом сестром Вером, са којом је био у љубавној вези.

Одмах по доласку у Праг Бранко се највише трудио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укуљчио у студентску друштвену активност. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Краљевини Југославији, који забрањују ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ово дискриминисало велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Поред овог Друштва, Бранко је био активан и у другим студентским организацијама, а октобра 1935. године је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији.

После завршене прве године студије, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао и своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу са њима, а нарочито о студентима. Причао им је и о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, на неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одкале је отишао у Праг.

На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко. Такође Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.

У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Тада је озбиљније почео и да проучава марксистичку литературу. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КПЈ, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је ухапшено 36 студената, међу којима је био и Бранко.

Пут за Шпанију[уреди]

У јулу 1936. године избио у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат, а већ у септембру Влада Шпанске републике је позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Такође у новембру је у листу „Пролетер“ био објављен чланак Јосипа Броза Тита, који је у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укуљче у одбрану Шпанске републике.

Убрзо потом Бранко и његови другови из Прага су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Руководство КПЈ им је у децембру дало одговор да је сагласно да се на Прашком универзитету организује акција за доборовољни одлазак југословенских комуниста и антифашиста у Шпанију. Бранко и његови другови, а пре свега Вељко Влаховић и Ратко Павловић Ћићко су знали да је пут за Шпанију веома дуг и опасан и да се ова акција мора веома добро и плански организовати. Главни део агитације извели су за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Већина учесника овог одмора, као и део другова из Прага су прихватили позив за одлазак у Шпанију, тако да је убрзо формирана група од 25 људи.

Југословенски студенти из Прага су у Шпанију отишли у три групе, а у другој најбројнијој групи било је њих петнаест - Вељко Влаховић, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Ратко Павловић Ћићко, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић. Ова група је 25. јануара кренула из Прага. Путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова Партије. Путовање кроз Трећи рајх је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омалдини“ у којој их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.

Шпански грађански рат[уреди]

Плакат републиканских снага који позива на борбу против „италијанске инвазије на Шпанију“.

По доласку у Шпанију, Бранко и његови другови су најпре неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници. За то време су изводили воничку обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војно искуство. Потом су пошли за Албасету, где се налазио центар Интернационалних бригада и ту су били укључени у састав батаљона „Георги Димитров“ и убрзо кренули на фронт у прве борбе.

У близини Мадрида, на реци Харами водили су тешке борбе против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид-Валенсија. У овим првим борбама био је тешко рањен Вељко Влаховић. Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла био упућен на официрску курс у Посорубију, који је трајао два месеца. После завршетка курса, почетком јуна је произведен у чин потпоручника и постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена од добровољаца из Југославије. Бранков друг Мирко Ковачевић је био командир батерије, а секретар партијске организације у батерији Владо Ћетковић.

Почетком јула Бранкова противтенковска батерија је била упућена на мадридски фронт, са циљем да заузме градић Брунету. У веома тешким борбама, они су успели да заузму град, а Бранко се истакао великом храброшћу. Као награду за овај постигнути успех Бранко је 1. августа 1937. године примљен у чланство Комунистичке партије Шпаније. Потом је учествовао у заузимању града Кинта, а затим у борбама код Сарагосе и Белчите. За време боравка у Сампер де Каланду, где је батерија била повучена на краћи одмор, борце су посетили Божидар Масларић, представник ЦК КПЈ у Шпанији и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ.

Када је у октобру 1937. године, Народна републиканска армија одустала од офанзиве у Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, а Југословенска противтенковска батерија је тада месец провела у месту Денију и Алманаси. Потом су учествовали у борбама против Фрнакових трупа које су наступале од Мореље. За храбро држање и исказану способност у борби, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора 129. интернационалне бригаде. И ово дужност је обављао веома савесно, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике. У лето 1938. пребачен је у Штаб бригаде и постављен на дужност секретара комитета бригаде - јединице која је бројала највећи број комуниста.

Иако је био у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје борце у Југословенској противтенковској батерији и са њима учествовао у борбама. Посебно се истакао у борби за освајање брда Пења Марка, 14. јула, која је остала упамћена по великим губитцима. Бранку је посебно тешко била пала смрт студента Ђоке Ковачевића, на чијој је сахрани одржао опроштајни говор.

Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Трећи рајх и Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку Интернационалне бригаде. Влада Шпанске републике је пристала на ово и током септембра и октобра су са свих фронтова повучене Интернационалне бригаде. У Барселони је 26. октобра направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“.

После повлачења са фронта, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски борци су тада били окупљени у градићи Љерсу. Пошто је Влада Краљевине Југославије свим југословенским добровољима била одузела држављанство и забранила им повратак у земљу, њихово чекање у Љерсу се одужило. У међувремену су, крајем децембра, франкове снаге извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Пошто је било евидентно да Трећи рајх и Италија нису испоштовали договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији.

Половином јануара 1939. године поново су формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“, али и официрска чета, у којој се налазио и Бранко. Једне ноћи, током патролирања Бранко је упао у провалију и поломио ногу. После неког времена проведеног у болници, средином фебруара је француском бродом пребачен у болницу у близини Марсеља.

Боравак у Француској[уреди]

Пошто Краљевина Југославија није желе да прими назад у земљу југословенске добровољце, они су били приморани да остану у Шпанији. Када су фрнакове трупе 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, то је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе Французи су их смештали у сабирне логоре - Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада боравило око 150.000 људи. После три месеца, борци интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Овде се налазило и око 300 Југословена, који су били смештену у шест барака, у веома тешким условима. По изласку из болнице, у лето 1939. у логор је пребачен и Бранко.

Иако у логору, југословенски борци из Шпаније су наставили са веома живим активностима. У бараци су имали један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем ово време користио за изучавање историје Комунистичке партије Југославије. Такође у логору је постојала и партијска организација, у чијем је руководству био и Бранко.

Почетком 1940. године логораши су почели да добијају излазне визе и да полако напуштају логор „Гирс“. Излазну визу је међу првима у мају добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко, али док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. Пошто су у међувремену Силе осовине напале Француску, циљ власти је био да све логораше, за које се поуздано знало да су комунисти пребаци у логор „Верне“. У овом логору владали су знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“.

После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и др Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра је дошао у Марсељ. Убрзо за њим логор су напустили и други интербригадисти, међу којима је био и Бранко. Лазар Латиновић је тада у Марсељу, уз помоћ једне власнице хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет, успео да организује прихватни центар за југословенске добровољце. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Преко конзула Краљевине Југославије у Марсељу Ивана Герасимовића, који је био познаник његовог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.

Чекајући на италијсну визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били - Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владом Ћетковићем и другима, боравио у прихватном центру, чији је организатор био Лазар Латиновић. Крајем јануара 1941. године Бранко се добивши италијанску визу укрцао на воз Париз-Атина и кренуо у Југославију.

Повратак у Југославију[уреди]

Споменик Бранку Крсамновићу у Параћину, подигнут 1981. године, рад вајара Отоа Лога

Крајем јануара 1941. године, Бранко се после пет и по година вратио у Југославију. На граничном прелазу из Италије сачекали су га полицајци и спровели у Београд. У београдском затвору „Главњача“ провео је тридесет пет дана, а ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент.

После пуштања из „Главњаче“, почетком марта био је протеран у Параћин.


Два дана касније, за њим је среском начелнику стигла депеша да га одмах спроведе у Београд. Пошто је 27. марта дошло до обарања владе Цветковић-Мачек, формирања нове владе армијског генерала Душана Симовића и раскидања пакта са Нацистичком Немачком, Бранко није ни спроведен у Београд. У Параћину је остао до половине маја 1941. године, када је илегално дошао у Београд, где је живео до доношења одлуке ЦК КПЈ о дизању устанка.

Још априла 1941. године у Србији је формиран Војни комитет у који је, поред осталих (Спасеније Цане Бабовић, Сретена Жујовића Црног и Филипа Кљајића Фиће), ушао и Бранко Крсмановић. Задатак комитета био је прикупљање оружја и организаторско-пропагандне и друге припреме за дизање устанка. Одмах после доношења одлуке ЦК КПЈ (4. јула 1941. године) о дизању устанка против окупатора, образован је Штаб НОП дреда Србије, касније Главни штаб НОП одреда Србије, у који су ушли - Сретен Жујовић, Родољуб Чолаковић, Филип Кљајић Фића, Никола Груловић и Бранко Крсмановић. Као искусан борац, проверени борац и револуционар и члан Главног штаба НОПО Србије, Крсмановић је врло често путовао по целој Србији, нарочито Поморављу, Шумадији и западној Србији, где је стварана слободна територија. Врло активно је учествовао у стварању првих партизанских јединица - Беличке партизанске чете Крагујевачког партизанског одреда, Првог и Другог шумадијског партизанског одреда и других.

Немци су, августа 1941. јаким снагама опколили Космај и избили на врх планине, да би пронашли и уништили Космајски партизански одред. Тог дана на Космају се нашла само десетина Младеновачке партизанске чете. Тада је погинуо и Бранко Крсмановић.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 9. маја 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије“. Београд: Младост. 1975. 
  • Никола Корбутовски „Народни херој Бранко Крсмановић“. Војноиздавачки центар, Београд 1990. година.