Бранко Крсмановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
БРАНКО КРСМАНОВИЋ
Бранко Крсмановић
Бранко Крсмановић
Датум рођења 3. октобар 1915.
Место рођења Доња Мутница, код Параћина,
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 8. август 1941. (26 год.)
Место смрти Космај, Србија Србија
Професија студент агрономије

Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Главног штаба
НОП одреда Србије

Народни херој од 9. маја 1945.

Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915Космај , 8. август 1941), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Детињство и младост[уреди]

Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина. Потицао је из богате сељачке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце - сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радом на великом имању.

Године 1921. пошао је у основну школу у родном месту и ту завршио два разреда. Породица се 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао Четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.

Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред. Потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завришио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.

У току седмог разреда гимназије Бранко је написао приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свога стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала веома велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође Бранко је учествовао и у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је наредне 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је стајало „да се он залаже за антидржавне идеје и да се дружи комунистима“. Због свега овога био је приморан да се успише из ове школе и пређе у гимназију у Књажевцу.

Током боравка у Књажевцу, Бранко је наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође током борвака у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од ње доста сазнао о веома активном револуционарном покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањем о свом будућем студирању. Из велике љубави према селу и пољопривреди изабрао је да студира агрономију. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.

Студије у Прагу[уреди]

Праг, главни град Чешке

У „златном Прагу“, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три разлога - први јер се са завршеном средњом школом нису могли уписати ни на један од универзитета Краљевине Југославије; други јер су студије музике и сликарства у Прагу тада држали веома познати и призанти професори и трећи јер је многим студентима због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи.

Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Високој школи пољопривредног и шумарског инжењерства. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, а у истој соби са њим је био и Вељко Влаховић, студент технике и касније познати југословенски револуционар. Такође у овом дому је било доста студената из Југославије, а Бранко се посебно дружио са Ратком Павловићем Ћићком и Лазаром Удовичким. Такође се дружио и са колегама Миланом Вукићем и Мехом Куртагићем, као и са Ивом Вејводом и његовом сестром Вером, са којом је био у љубавној вези.

Одмах по доласку у Праг Бранко се највише трудио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укуљчио у студентску друштвену активност. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Краљевини Југославији, који забрањују ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ово дискриминисало велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Поред овог Друштва, Бранко је био активан и у другим студентским организацијама, а октобра 1935. године је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији.

После завршене прве године студије, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао и своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу са њима, а нарочито о студентима. Причао им је и о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, на неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одкале је отишао у Праг.

На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко. Такође Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.

У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Тада је озбиљније почео и да проучава марксистичку литературу. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КПЈ, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је ухапшено 36 студената, међу којима је био и Бранко.

Пут за Шпанију[уреди]

У јулу 1936. године избио у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат, а већ у септембру Влада Шпанске републике је позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Такође у новембру је у листу „Пролетер“ био објављен чланак Јосипа Броза Тита, који је у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укуљче у одбрану Шпанске републике.

Убрзо потом Бранко и његови другови из Прага су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Руководство КПЈ им је у децембру дало одговор да је сагласно да се на Прашком универзитету организује акција за доборовољни одлазак југословенских комуниста и антифашиста у Шпанију. Бранко и његови другови, а пре свега Вељко Влаховић и Ратко Павловић Ћићко су знали да је пут за Шпанију веома дуг и опасан и да се ова акција мора веома добро и плански организовати. Главни део агитације извели су за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Већина учесника овог одмора, као и део другова из Прага су прихватили позив за одлазак у Шпанију, тако да је убрзо формирана група од 25 људи.

Југословенски студенти из Прага су у Шпанију отишли у три групе, а у другој најбројнијој групи било је њих петнаест - Вељко Влаховић, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Ратко Павловић Ћићко, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић. Ова група је 25. јануара кренула из Прага. Путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова Партије. Путовање кроз Трећи рајх је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омалдини“ у којој их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.

Шпански грађански рат[уреди]

Плакат републиканских снага који позива на борбу против „италијанске инвазије на Шпанију“.

По доласку у Шпанију, Бранко и његови другови су најпре неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници. За то време су изводили воничку обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војно искуство. Потом су пошли за Албасету, где се налазио центар Интернационалних бригада и ту су били укључени у састав батаљона „Георги Димитров“ и убрзо кренули на фронт у прве борбе.

У близини Мадрида, на реци Харами водили су тешке борбе против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид-Валенсија. У овим првим борбама био је тешко рањен Вељко Влаховић. Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла био упућен на официрску курс у Посорубију, који је трајао два месеца. После завршетка курса, почетком јуна је произведен у чин потпоручника и постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена од добровољаца из Југославије. Бранков друг Мирко Ковачевић је био командир батерије, а секретар партијске организације у батерији Владо Ћетковић.

Почетком јула Бранкова противтенковска батерија је била упућена на мадридски фронт, са циљем да заузме градић Брунету. У веома тешким борбама, они су успели да заузму град, а Бранко се истакао великом храброшћу. Као награду за овај постигнути успех Бранко је 1. августа 1937. године примљен у чланство Комунистичке партије Шпаније. Потом је учествовао у заузимању града Кинта, а затим у борбама код Сарагосе и Белчите. За време боравка у Сампер де Каланду, где је батерија била повучена на краћи одмор, борце су посетили Божидар Масларић, представник ЦК КПЈ у Шпанији и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ.

Када је у октобру 1937. године, Народна републиканска армија одустала од офанзиве у Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, а Југословенска противтенковска батерија је тада месец провела у месту Денију и Алманаси. Потом су учествовали у борбама против Фрнакових трупа које су наступале од Мореље. За храбро држање и исказану способност у борби, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора 129. интернационалне бригаде. И ово дужност је обављао веома савесно, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике. У лето 1938. пребачен је у Штаб бригаде и постављен на дужност секретара комитета бригаде - јединице која је бројала највећи број комуниста.

Иако је био у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје борце у Југословенској противтенковској батерији и са њима учествовао у борбама. Посебно се истакао у борби за освајање брда Пења Марка, 14. јула, која је остала упамћена по великим губитцима. Бранку је посебно тешко била пала смрт студента Ђоке Ковачевића, на чијој је сахрани одржао опроштајни говор.

Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Трећи рајх и Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку Интернационалне бригаде. Влада Шпанске републике је пристала на ово и током септембра и октобра су са свих фронтова повучене Интернационалне бригаде. У Барселони је 26. октобра направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“.

После повлачења са фронта, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски борци су тада били окупљени у градићи Љерсу. Пошто је Влада Краљевине Југославије свим југословенским добровољима била одузела држављанство и забранила им повратак у земљу, њихово чекање у Љерсу се одужило. У међувремену су, крајем децембра, франкове снаге извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Пошто је било евидентно да Трећи рајх и Италија нису испоштовали договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији.

Половином јануара 1939. године поново су формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“, али и официрска чета, у којој се налазио и Бранко. Једне ноћи, током патролирања Бранко је упао у провалију и поломио ногу. После неког времена проведеног у болници, средином фебруара је француском бродом пребачен у болницу у близини Марсеља.

Боравак у Француској[уреди]

Пошто Краљевина Југославија није желе да прими назад у земљу југословенске добровољце, они су били приморани да остану у Шпанији. Када су фрнакове трупе 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, то је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе Французи су их смештали у сабирне логоре - Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада боравило око 150.000 људи. После три месеца, борци интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Овде се налазило и око 300 Југословена, који су били смештену у шест барака, у веома тешким условима. По изласку из болнице, у лето 1939. у логор је пребачен и Бранко.

Иако у логору, југословенски борци из Шпаније су наставили са веома живим активностима. У бараци су имали један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем ово време користио за изучавање историје Комунистичке партије Југославије. Такође у логору је постојала и партијска организација, у чијем је руководству био и Бранко.

Почетком 1940. године логораши су почели да добијају излазне визе и да полако напуштају логор „Гирс“. Излазну визу је међу првима у мају добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко, али док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. Пошто су у међувремену Силе осовине напале Француску, циљ власти је био да све логораше, за које се поуздано знало да су комунисти пребаци у логор „Верне“. У овом логору владали су знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“.

После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и др Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра је дошао у Марсељ. Убрзо за њим логор су напустили и други интербригадисти, међу којима је био и Бранко. Лазар Латиновић је тада у Марсељу, уз помоћ једне власнице хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет, успео да организује прихватни центар за југословенске добровољце. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Преко конзула Краљевине Југославије у Марсељу Ивана Герасимовића, који је био познаник његовог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.

Чекајући на италијсну визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били - Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владом Ћетковићем и другима, боравио у прихватном центру, чији је организатор био Лазар Латиновић. Крајем јануара 1941. године Бранко се добивши италијанску визу укрцао на воз Париз-Атина и кренуо у Југославију.

Повратак у Југославију[уреди]

Крајем јануара 1941. године, Бранко се после пет и по година вратио у Југославију. На граничном прелазу из Италије сачекали су га полицајци и спровели у Београд. У београдском затвору „Главњача“ провео је тридесет пет дана, а ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент. Почетком марта је био пуштен и протеран из Београда у родни Параћин. Било му је забрањено да напушта Параћин и сваког дана је морао да се јавља у Среско начелство, а касније му је било дозвољно да се јавља само једном недељно. Недуго после његовог доласка у Параћин, из Београда је стигло писмо у коме је био обавештен да му је као бившем учеснику Шпанског грађанског рата за стално место боравка одређено Сребреница, у Босни. Спровођење ове одлуке о упућивању у логор у Сребреници омео је војни пуч од 27. марта и обарањe Владе Цветковић-Мачек, као и одлука нове Владе генерала Душана Симовића о пуштању на слободу свих политичких затвореника, који су се налазили у притвору.

И поред полицијске забране кретања ван Параћина и обавезног јављања у полицију, Бранко је по повратку у Параћин наставио са политичким радом. Брзо се повезао са параћинским комунистима и са њима радио на јачању партијских и скојевских организација, окупљању радничке и средњошколске омладине, стварању нових партијских ћелија и др. Највише је сарађивао са адвокатским приправником Бошком Ђуричићем и професором Миланом Мијалковићем. Бранко је посебно био интересантан младим радницима јер им је причао своја искуства из Шпаније, а највише је сарађивао са радницима Фабрике стакла. Заједно са другим параћинским комунистима Бранко је био један од организатора демонстрација против потписивања Тројног пакта, 26. и 27. марта у Параћину. Два дана касније, 29. марта отишао је у Београд, где је на Чукарици присуствовао Покрајинском саветовању КПЈ за Србију, којим је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Овом саветовању присуствовали су чланови Централног комитета КПЈ који су се налазили у Београду, чланови Покрајинског комитета КПЈ за Србију, секретари окружних комитета и чланови Месног комитета КПЈ за Београд. Тада је дата критичка анализа новонастале ситуације и предложено да се ради на јачању антифашистичког фронта за одбрану земље, као и да се води борба против „пете колоне“.

Окупација[уреди]

Убрзо по Бранковом повратку у Параћин, 6. априла је отпочео напад Сила осовине на Краљевину Југославију, а већ 9. априла немачке јединице су ушле у Параћин. Као искусан борац против фашизма, Бранко је одмах по окупацији водио разговоре са параћинским комунистима и упозоравао их на опасност која им прети од фашистичких организација типа Културбунд и фолксдојчера. У овом периоду Бранко је посебно сарађивао са истакнутим параћинским комунистима - Бошком Ђуричићем, Радиславом Никчевићем и Јоцом Милосављевићем. Непосредно после окупације, у току априла, у Параћин је стигао и Петар Стамболић, иструктор ПК КПЈ за Србију који је одређен за рад на терену Јагодине и Смедеревске Паланке. Многе састанке са члановим и симпатизерима КПЈ, Бранко је одржавао у својој кући. Током априла 1941. године у Параћину је упознао и своју каснију девојку - Ружицу Милановић, студенткињу медицине, која је била родом из Јагодине.

Почетком маја 1941. године, при Покрајинском комитету КПЈ за Србију формиран је Војни комитет у који је, поред осталих - Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића, ушао и Бранко Крсмановић. Задатак овог комитета је било прикупљање оружја и организповање пропагандне против устанка, као и друге припреме за дизање устанка. У циљу вршења ових задатака Бранко је свој рад, поред Параћина и Јагодине, проширио и на друга места у Поморављу. Одлазио је у Смедеревску Паланку, где је био повезан са Љубом Ивошевићем, Бранком Јефтићем и Иваном Мукером; у Азању, где је био повезан са Банетом Јелићем; у Јагодини је најчешће сарађивао са Радом Миљковић, Лабудом Ђукићем, Видом Милосављевић Кевом и др. Такође је одржавао везе и са Обрадом Стефановићем из Ваљева, Желимиром Ђурићем из Ужица, Гвозденом Пауновићем из Краљева и др. Такође као члан Војног комитета, Бранко је користећи своја знања из Шпанског грађанског рата, где је стекао чин официра, вршио израде војних планова и упућивао другове у војне вештине.

Крајем јуна, Бранко је пошао у Ваљево да се сусретне са Милошем Минићем, инструктором ПК КПЈ за Србију. Дошавши у Ваљево, у кући др Мише Пантића, срео је његовог шурака, а свог друга из Шпаније - др Ђуру Мештеровића. Истог дана, 22. јуна сазнали су да је Немачка напала Совјетски Савез. После састанка са Минићем, Бранко је добио информацију да треба радити на убрзању припрема за устанак. одмах по повратку Јагодину, Бранко је упозорио виђеније комунисте да се припазе од хапшења и да не бораве код својих кућа. Скоро сви виђенији параћински комунисти су избегли да буду ухапшени, у масовним хапшењима комуниста и њихових симаптизера после 22. јуна. Полиција је у потрази за Бранком, његову кућа претресала више пута, мада се он тада заједно са Јоцом Милосављевићем налазио у оближњем селу Глоговцу.

Пошто је Бранко био један од најпознатијих параћинских комуниста, а као шпански борац посебно је био познат полицији и за њим је била издата потерница, што му је онемогућило даљи боравак на овом терену. После договора са Петром Стамболићем и члановима Окружног комитета КОЈ за Поморавље, Бранко је прешао у Београд, где је као члан Војног комитета при ПК КПЈ за Србију радио на акцијама у оквиру припрема оружаног устанка. Током боравка у окупираном Београду, становао је заједно са Бором Нешковићем, братом др Благоја Нешковића. Бранко је вршио и планирање диверзија и саботажа у Београду. Лазар Симић, такође шпански борац вршио је израду експлозивних направа за планиране диверзије. Приликом једне израде дошло је до експлозије и Симић је био тешко рањен. Ово се догодило у стану адвоката Фадила Маглајића, код кога је Бора био припавник. Због страха да Специјална полиција и Гестапо не посумњају на Борину умешаност у овај случај, Бранко му је помогао да се пребаци у Аранђеловац, а одатле је касније отишао у партизане - у Први шумадијски одред.

Устанак[уреди]

Као члан Војног комитета при ПК КПЈ за Србију, Бранко Крсмановић је почетком јула почео да обилази окупирану Србију и да ради на организовању првих партизанских одреда. Заједно са Петром Стамболићем, 3. јула 1941. године је дошао у Смедеревску Паланку, где су одржали састанак са тамошњим истакнутим комунистима - Богосавом Марковићем, Танасијем Младеновићем, Драгославом Ђорђевићем Гошом и Андром Ђорђевићем, на коме је одлучено да се до 6. јула формира Други шумадијски партизански одред, а на истом састанку је био одређен и Штаб одереда. Бранко се налазио на путу за западну Србију, када је 4. јула у Београду одржана историјска седница ЦК КПЈ на којој је донета одлука о почетку устанка. Истог дана у Београду је Покрајински комитет КПЈ за Србију формирао Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије, у чији су састав ушли - Сретен Жујовић Црни, као командант и Никола Груловић, Филип Кљајић Фића, Родољуб Чолаковић и Бранко Крсмановић, као чланови штаба.

Заједно са Миланом Мијалковићем, 4. јула је дошао у чачански крај, где је са члановима Окружног комитета КПЈ за Чачак радио на стварању Чачанског партизанског одреда. Први састанак одржан је у селу Атеници, а њему су присуствовали истакнути чачански комунисти - Ратко Митровић, Момчило Вилимановић, Милан Бата Јанковић и други. Потом је одржано још неколико састанака на којима су одређени чланови Штаба одреда. Потом је Бранко отишао у ужички крај, где је са Миланом Мијалковићем учествовао на састанцима са члановима Окружног комитета КПЈ за Ужице. Заједно са истакнутим ужичким комунистима - Желимиром Ђурићем, Милинком Кушићем, Добривојем Видићем, Вуколом Дабићем, Јевремом Поповићем и другима учествовао је у организовању Ужичког партизанског одреда. Уместо Сретена Жујовића, 12. јула је отишао у село Грошницу, код Крагујевца, где је заједно са Светиславом Стефановићем Ћећом, инструктором ПК КПЈ за Србију, одржао састанак са члановима Окружног комитета КПЈ за Крагујевац на коме је извршено именовање чланова Штаба Крагујевачког партизанског одреда.

После низа састанак са руководствима Окружних комитета, Бранко је отишао у Јагодину, где је 23. јула на Ђурђевом брду одржан састанак коме су присуствовали Сретен Жујовић, Филип Кљајић и Бранко, чланови Штаба НОП одреда Србије и Петар Стамболић, инструктор ПК КПЈ за Србију. На састанку је расправљано о формирању партизанског одреда у Поморављу и одређено стварање пет партизанских чета, које ће чинити одред. Бранко је уз помоћ Бошка Ђуричића тада формирао Беличку партизанску чету.

Погибија[уреди]

Споменик Бранку Крсамновићу у Параћину, подигнут 1981. године, рад вајара Отоа Лога

Још половином јула 1941. године, на сасатанку Штаба НОП одреда Србије на Космају одлучено је да сваки члан овог Штаба оде у неки партизански одред. Бранко се најпре налазио у Чачанском одреду, а крајем јула је прешао у Космајски одред. У ово време Одред је имао око седамдесетак бораца и веома вешто је изводио акције, што је привукло пажњу окупатора. Посебно се истакла акција у селу Стојнику, код Сопота 2. јула када су космајски партизани напали жандармеријску станицу, разоружали жандарме и спалили општинску архиву, а на крају се сукобили и Немцима, које су натерали на повлачење. Овај догађај је пресудно утицао на Немце да 8. августа изврше опасду Космаја и униште партизане. Преко Милене Борић, чланице КПЈ из Младеновца која је била задужена да одржава везу са Одредом, Штаб одреда је сазнао да се у Младеновцу прикупљају Немци са циљем да опколе Космај. Команданту одреда Милету Тодоровићу се ова вест учинила мало преувеличаном јер је јављено „да долази на хиљаде Немаца“. Одмах су обавештене све чете, изузев Младеновачке, које се нашла у самом центру немачке опсаде, док се остатак одреда склонио у шуми Гај у подножју Космаја.

Група од девет бораца Младеновачке партизанске чете, међу којима је био и Бранко Крсмановић, налазила се на коњима које је бивша Југословенска војска приликом капитулације оставила на Космају. Они су кренули ка Сопоту, али су увидевши немачку моторизацију, не слутећи да је у питању опкољавање Космаја, одлучили да се склоне у планину док Немци не прођу. Они су потом кренули ка Великој Иванчи са циљем да се пробију до железничке станице у Копљару и потом продуже ка Лајковцу. У близини Велике Иванче наишли су на Немце и почели да се повлаче. Тада је ово девет бораца наишло на остатак Младеновачке чете. Потом је одлучено да се разбију у мање групе и покушају индивидуални пробој из обруча. Бранко се нашао у групи у којој је био командир чете Милан Милосављевић Жућа и политички комесар Јован Јерковић. Они су сачекали Немце на кратком одстојању и отворили ватру, а потом су их засули бомбама у нади да ће створити пролаз кроз непријатељске редове. Приликом напада посебно се истакао командир Милан Милосављевић Жућа који је имао пушкомитраљез. Од њих једанесторо, четворо је погинуло, док су остала седморица успела да изврше пробој докопавши се кукуруза. Потом су се према претходном договору нашли у селу Парцану, код куће Раде Јовановића.

Међу четворицом погинулих партизана нашао се Бранко Крсмановић и његов друг Миливоје Радосављевић. Када су Немци пронашли његов леш, нису могли ни слутити да је погинули партизан у сељачком оделу бивши шпански добровољац, члан Штаба НОП одреда Србије и један од организатора устанка. У „Билтену Врховног штаба“ бр 7-8 о погибији Бранка Крсмановића пише:

„У борби је пао смрћу хероја друг Бранко Крсмановић, члан Главног штаба партизанских одреда за Србију. Својом храброшћу и војном вештином, друг Бранко се истакао још у Шпанији као члан славниох Међународних бригада. Све своје искуство из времена борбе у Шпанији он је данас ставио у службу ослободилачке борбе српског народа и баш зато његова смрт представља велики губитак за његов народ и његову Комунистичку партију, чији је члан био више година.[1]
({{{2}}})

Тек по објављивању вести о његовој смрти у „Билтену Врховног штаба“, Бранков друг из Параћина Мирко Спасић је успео да обавести Бранкову породицу да је он погинуо.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), на Дан победе над фашизмом 9. маја 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске Југославије, Бранко Крсмановић проглашен је за народног хероја. У оквиру прославе четрдесете годишњице устанка, 9. маја 1981. године у центру Параћина му је откривен монументални споменик рад вајара Ота Лога

Референце[уреди]

  1. ^ „Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенсих народа“ (други том). Војно-историјски институт Југословенске армије, Београд 1949. година.

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије“. Београд: Младост. 1975. 
  • Никола Корбутовски „Народни херој Бранко Крсмановић“. Војноиздавачки центар, Београд 1990. година.