Бранко Миљковић
| Бранко Миљковић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 29. јануар 1934. |
| Место рођења: | Ниш (Краљевина Југославија) |
| Датум смрти: | 12. фебруар 1961. |
| Место смрти: | Загреб (ФНР Југославија) |
Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.
Садржај |
[уреди] Биографија
Миљковићева породица води порекло из Заплања, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Завршио је Гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професирима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу "Записи", имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у "Службеном гласнику", "Гласу омладине", "Нашем путу", "Гледиштима" ...
Године 1953. из Ниша одлази у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић... [1] настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста.
Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање.[2] Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: "Смрћу против смрти" (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), "Порекло наде" (1960), "Ватра и ништа" (1960), "Крв која светли" (1961)...
Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода...Од студента боема – постао је господин.[3]
|
"Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха..." |
| Бранко Миљковић Цитат из Миљкововићевог интервјуа објављеног у нишким Народним новинама 1960 [2] |
Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.
По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи "Бранко Миљковић или неукротива реч", наводи Петар Џаџић) због проблема "узрокованих љубавним јадом", напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.
У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;
"У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: "Зашто убијају песника у социјализму"? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза ".[4]
Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Иако Танасије Младеновић, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, јер по њему...малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника...[4], и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.
[уреди] Књиге песама
Бранка Миљковића
- Узалуд је будим, Београд, 1957,
- Смрћу против смрти, (Заједно са Блажом Шћепановићем), Београд, 1959.
- Ватра и ништа, Београд, 1960,
- Порекло наде, Загреб, 1960,
- Крв која светли, Београд, 1961.
[уреди] Превод
- Осип Мандељтшајм: Шум времена, (заједно са Милицом Николић)
[уреди] Награде
- Октобарска награда Београда, 1960, за збирку Ватра и ништа.
[уреди] Књиге критика о Миљковићу и његовом животу
- Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Београд 1965;
- Критичари о Бранку Миљковићу, зборник радова (прир. Сава Пенчић), Ниш 1973;
- Бранко Миљковић у сећању савременика, зборник (прир. Видосав Петровић), Ниш 1973;
- Видосав Петровић, Песников узлет – Сећања на Бранка Миљковића, Ниш 1988;
- Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића, Ниш 1991;
- Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова (уред. Новица Петковић), Београд 1996;
- Бранко Миљковић и савремена српска поезија, зборник радова (уред. Радивоје Микић), Гаџин Хан / Београд 1997;
- Радивоје М. Петковић, Бранко Миљковић – школски дани, Ниш 1999;
- Радивоје Микић, Орфејев двојник – о поезији и поетици Бранка Миљковића, Београд 2002;
- Радован Поповић, Принц песника, животопис Бранка Миљковића, Ниш 2002;
- Коста Димитријевић, Убијени песник, роман о Бранку Миљковићу, Београд 2002;
- Коста Лозанић, Слике из живота Миљковића, [Роман о Бранку Миљковићу у 77 слика], Обреновац 2003;
- Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, Зборник (прир. Радивоје Микић), Ниш 2003;
- Гојко М. Тешић, Био-библиографија Бранка Миљковића и радова о њему (1951–1973), I–II, Књижевна историја (Београд), VII/ 25 и 26, (1974): 151–197, 343–396;
- Градина, Нова серија број 4/2004, тематски број часописа посвећен Бранку Миљковићу и Награди Бранко Миљковић
- Љубисав Станојевић (1927 - 2005): Поезија и поетика Бранка Миљковића - орфејски исказ и поетска сублимација неизрецивог (докторска дисертација, рукопис, 1973)
[уреди] Филм о Бранку Миљковићу
Ватра и ништа (играно-документарни филм, Ниш, 1995, производња: ПП Круг, уз материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Скупштине града Ниша, сценарио и режија: Марислав Радисављевић, директор фотографије филма: Иван Здравковић, сниматељ: Дарко Ковић, сценограф: Борис Чершков, костимограф: Јелка Ашанин, композитор: Благоје Радојевић, сликар декора: Перица Донков, глумци: Горан Милев, Слађана Влајовић).
[уреди] Спомен соба Бранка Миљковића
Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије и брат Драгиша, поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа.
 |
 |
|
|
|
||
[уреди] Види још
[уреди] Извори
- ^ STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (2) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
- ^ а б Слава плаћена животом (2011) Народне новине Ниш
- ^ СТРАДАЊЕ БРАНКА МИЉКОВИЋА (3), Као риба на удици. (2011) politika.rs
- ^ а б STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (1) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
[уреди] Спољашње везе
.gif){kind=small}
- Бранко Миљковић - Орфеј српске поетике, Душан Станковић, Вечерње новости, фељтон, 10 наставак, 11 - 20. фебруар 2006.
- [1]
- [2]
- [3]
- Изабране песме на Пројекту Растко
- Бранко Миљковић: „Песме“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)
- Миљковићеве поетске свечаности
- Бранко Миљковић: Млади Вертер српског неосимболизма („Политика“, 5. фебруар 2011)
- Како је страдао Бранко Миљковић („Политика“, 11. фебруар 2011)
- Као риба на удици („Политика“, 17. мај 2011)
- Изложба о Бранку Миљковићу („Политика“, 4. октобар 2011)
- Дела Бранка Миљковића до 2014. (Б92, 27. новембар 2011)
