Бранко Миљковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Миљковић

Brankomiljkovic.jpg
Бранко Миљковић, песник

Информације
Датум рођења 29. јануар 1934.
Место рођења Ниш (Краљевина Југославија)
Датум смрти 12. фебруар 1961.
Место смрти Загреб (ФНР Југославија)
Дела
Потпис

Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934Загреб, 12. фебруар 1961) је био један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.[1]

Биографија[уреди]

Бранко Миљковић се родио у Нишу 29. јануара 1934. године. Бранков отац Глигорије (1907) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња код Дрниша у Хрватској. Имао је и брата Драгишу чијим залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Породица Миљковићева води порекло из Заплања код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш.[2]

Миљковић је детињство проводио у Периоду Другог светског рата, у породичној кући на периферији Ниша у улици Љубе Дидића 9. Бранковог одрастања у поробљеном Нишу, у коме је био сведок свих страхоте рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачеткик тема о смрти у његовој поезији. Од 1941. до 1945. похађао је основну школу. Први, други и трећи разред завршио је у основној школи „Вожд Карађорђе“ у Нишу, а четврти, пред крај рата, у очевом родном месту Гаџином Хану.[2][3]

Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професирима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“ ...[2]

Бранко је стекао средње школско ображовање у Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“

Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић... [4] настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста.

Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање.[5] Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)...

Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода... Од студента боема – постао је господин.[6]

"Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха..."

Бранко Миљковић

Цитат из Миљкововићевог интервјуа објављеног у нишким Народним новинама 1960 [5]

Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.

Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

Миљковићев гроб на београдском Новом гробљу

По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи Петар Џаџић) због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.

Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године. Том догађају претходила су следећа догађања. У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;

"У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму"? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза ".[7]

Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Иако Танасије Младеновић, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, јер по њему …малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника…[7], и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.

Књиге песама[уреди]

Оригинални рукописи песама
Бранка Миљковића

Превод[уреди]

  • Осип Мандељтшајм: Шум времена, (заједно са Милицом Николић)

Награде[уреди]

  • Октобарска награда Београда, 1960, за збирку Ватра и ништа.

Књиге критика о Миљковићу и његовом животу[уреди]

Књиге критика о Миљковићу и његовом животу
  1. Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Београд 1965;
  2. Критичари о Бранку Миљковићу, зборник радова (прир. Сава Пенчић), Ниш 1973;
  3. Бранко Миљковић у сећању савременика, зборник (прир. Видосав Петровић), Ниш 1973;
  4. Видосав Петровић, Песников узлет – Сећања на Бранка Миљковића, Ниш 1988;
  5. Миодраг Петровић, Песнички свет Бранка Миљковића, Ниш 1991;
  6. Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова (уред. Новица Петковић), Београд 1996;
  7. Бранко Миљковић и савремена српска поезија, зборник радова (уред. Радивоје Микић), Гаџин Хан/Београд, 1997;
  8. Радивоје М. Петковић, Бранко Миљковић – школски дани, Ниш 1999;
  9. Радивоје Микић, Орфејев двојник – о поезији и поетици Бранка Миљковића, Београд 2002;
  10. Радован Поповић, Принц песника, животопис Бранка Миљковића, Ниш 2002;
  11. Коста Димитријевић, Убијени песник, роман о Бранку Миљковићу, Београд 2002;
  12. Коста Лозанић, Слике из живота Миљковића, (Роман о Бранку Миљковићу у 77 слика), Обреновац 2003;
  13. Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, Зборник (прир. Радивоје Микић), Ниш 2003;
  14. Гојко М. Тешић, Био-библиографија Бранка Миљковића и радова о њему (1951–1973), I–II, Књижевна историја (Београд), VII/ 25 и 26, (1974): 151–197, 343–396;
  15. Тематски број часописа „Градина“ посвећен Бранку Миљковићу и Награди Бранко Миљковић, Градина, Ниш, Нова серија број 4/2004, 2004.
  16. Недељко Богдановић, Реч и песма ("Утва златокрила“ Бранка Миљковића), 2011;
  17. Марија Јефтимијевић-Михајловић, Миљковић између поезије и мита, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић, Лепосавић, 2012;
  18. Љубисав Станојевић (1927 - 2005): Поезија и поетика Бранка Миљковића - орфејски исказ и поетска сублимација неизрецивог (докторска дисертација, рукопис, 1973)

Филм о Бранку Миљковићу[уреди]

Ватра и ништа (играно-документарни филм, Ниш, 1995, производња: ПП Круг, уз материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Скупштине града Ниша, сценарио и режија: Марислав Радисављевић, директор фотографије филма: Иван Здравковић, сниматељ: Дарко Ковић, сценограф: Борис Чершков, костимограф: Јелка Ашанин, композитор: Благоје Радојевић, сликар декора: Перица Донков, глумци: Горан Милев, Слађана Влајовић).

Спомен соба Бранка Миљковића[уреди]

Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије и брат Драгиша, поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета.[8]

Спомен соба Бранка Миљковића као део изложбе у Синагоги у Нишу у поводу обележевања 50. годишњице од његове смрт (29. септембар 2011) Спомен соба Бранка Миљковића као део изложбе у Синагоги у Нишу у поводу обележевања 50. годишњице од његове смрт (29. септембар 2011)
Спомен соба Бранка Миљковића као део изложбе у Синагоги у Нишу у поводу обележевања 50. годишњице од његове смрт (29. септембар 2011)

Поводом 50 година од смрти Бранка Миљковића 2011. године организована је велика изложба његових личних ствари коју је посетило око 9 хиљада људи у Нишу и Београду.[9][8] Том приликом је планирано да се до 2014. издају његова сабрана дела.[10] Сабрана дела би имала 12 књига, али њихово издавање није извесно.[8]

Извори[уреди]

  1. ^ Јован Младеновић Бранко Миљковић поезија као судбина, Народни музеј Ниш, 2011 [1]
  2. ^ а б в Гојко М. Тешић, „Биобиблиографија Бранка Миљковића“, Књижевна историја, I–II, Београд, 1974.
  3. ^ Петар Џаџић, „Неукротива реч“, Политика, бр. 236, Београд, 1984.
  4. ^ STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (2) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
  5. ^ а б Слава плаћена животом (2011) Народне новине Ниш
  6. ^ СТРАДАЊЕ БРАНКА МИЉКОВИЋА (3), Као риба на удици. (2011) politika.rs
  7. ^ а б STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (1) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
  8. ^ а б в Беспарица кочи сабрана дела поводом јубилеја Бранка Миљковића („Вечерње новости“, 22. новембар 2013)
  9. ^ Изложба о Бранку Миљковићу („Политика“, 4. октобар 2011)
  10. ^ Дела Бранка Миљковића до 2014. (Б92, 27. новембар 2011)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]