Бранко Петричевић

С Википедије, слободне енциклопедије
бранко петричевић
Лични подаци
Датум рођења1914.
Место рођења Краљевина Црна Гора
Датум смрти1982.(1982-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (67/68 год.)
Место смрти СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411948.
Чингенерал-мајор

Бранко Петричевић Кађа (19141982) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-мајор Југословенске армије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1914. године у Црној Гори. Завршио је Правни факултет у Београду. Током студија, приступио је студентском револуционарном покрету и 1932. постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а од 1933. и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Био је организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, а касније секретар Месног комитета КПЈ за Цетиње. Августа 1940. учествовао је на Осмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, на којој је одржао Реферат о раду међу женама и био изабран за делегата на Пету земаљску конференцију, одржану октобра исте године у Загребу. Касније је због фракционашких борби искључен из чланства Комунистичке партије.[1]

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Најпре је био борац, а касније када је поново враћен у чланство КПЈ, постављен је за руководиоца Политодела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде. Потом је био политички комесар 17. источнобосанске дивизије и политички комесар Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Јануара 1945. постављен је за политичког комесара Треће армије ЈА.[1]

После ослобођења Југославије је радио као помоћник начелника Главне политичке управе Југословенске армије. Имао је чин генерал-мајора.

Јуна 1948. прихватио је Резолуцију Информбироа и са генерал-пуковником Арсом Јовановићем и пуковником Владом Дапчевићем планира бекство из земље. Августа исте године, са Арсом Јовановићем и Владом Дапчевићем, отишао у лов у Вршац, одакле су планирали да се илегално пребаце преко југословенско-румунске границе и да се потом из Румуније пребаце у Москву.[1]

Пошто је бекство било осујећено, приликом илегалног преласке границе Арсо Јовановић је погинуо, а Бранко ухапшен. Владо Дапчевић је успео да дође до Београда, где се крио неко време.

На суђењу одржаном од 1. до 4. јуна 1950. године у Београду, Бранко Петричевић и Владо Дапчевић су осуђени на двадесет година строгог затвора и одузети су им војни чинови и одликовања. За време издржавања казне на Голом отоку, поново је обновљен процес, они су рехабилитовани и 1956. године пуштени на слободу. До пензионисања, 1960. године, радио је као уредник издавачког предузећа „Рад“. Умро је 1982. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Leksikon NOR 2 1980, стр. 849.

Литература[уреди | уреди извор]