Браћа Карамазови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Браћа Карамазови
Браћа Карамазови
Аутор Фјодор М. Достојевски
Оригинални
назив
Братья Карамазовы
Држава Русија
Језик руски
Врста дела роман
Датум издања новембар, 1880.
Главни лик Алексеј Фјодорович Карамазов, Иван Фјодорович Карамазов, Дмитриј Фјодорович Карамазов

Браћа Карамазови (рус. Братья Карамазовы) је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је писао скоро две године 1879-1880. Роман је објављиван у низу наставака у часопису „Руски вјесник“ (рус. Русскій Вѣстникъ) све до новембра 1880. године.

Књига Браћа Карамазови је страствени филозофски роман који истражује хришћанску етику, слободу воље, отуђеност, супарништво, морал. То је духовна драма о моралним дилемама у вези са вером, о сумњи и модерној Русији. Од њеног објављивања, књига је призната широм света. Мислиоци попут Сигмунда Фројда, Алберта Ајнштајна, Лудвига Витгенштајна, Мартина Хајдегера и папе Бенедикта XVI су сматрали ово дело као врхунско достигнуће у књижевности.

Четири радње романа[уреди]

Први ток радње[уреди]

Свеска Достојевског и скица 5. поглавља романа.

Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом „карамазовштина“. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Појам карамазовштине је, у ствари, појам подвојене личности, присутан код свих ликова у роману. Трагичност човековог бића потиче од људске немоћи да превлада стихијски, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове, али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Али, „карамазовштина“ је ширег значења, није дакле специфичност једне генетички оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грише, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака. "Карамазовштина“ је повукла све ликове. Свако од њих носи свој крст и своју несрећу. Иван је отишао у лудило, Митја је невин осуђен, стари Карамазов је убијен, Смердјаков је извршио самоубиство, а Аљошина несрећа је, у ствари, то што је остао сведок трагедије која је задесила његову породицу. Веома важна чињеница код тумачења појма „карамазовштине“ јесте недостатак мајке. Управо се због тог недостатка, који се осећао, „карамазовштина“ толико и развила. Али, да су Митја, Иван, Аљоша и Смердјаков одрасли уз мајку, онда то не би били Карамазови.

Други ток радње[уреди]

Друга прича, најобимнија по простору који заузима у роману, јесте психолошко-криминалистичка. Њу чини прича о убиству старог Карамазова, истрага о почињеном злочину и суђење Дмитрију Карамазову, кога је суд прогласио оцеубицом и осудио на прогонство у Сибир (то је једна од најстрашнијих казни у Русији). Ова радња је вођена тако да има све особине правих криминалистичких романа са сложеним заплетом, али без класичног епилога према коме правда мора да тријумфује. Наиме, суд је, и поред пажљиве истраге, ипак осудио недужног Дмитрија. Достојевски је са великом инвентивношћу градио сложене карамазовске односе и интриге учинивши на тај начин и суд немоћним пред загонетношћу људске природе. Тако се са криминалистичке приче прелази у област психоанализе, што је и утицало да роман уврстимо у жанр психолошког романа. Тиме је већ остварено преплитање два тематска слоја романа. У овом делу романа, Достојевски критикује нове, савремене судове које је сматрао лошијим од старих. Његова критика се огледа у осуди невиног човека на најстрожу казну, изгнанство у Сибир. Митја Карамазов јесте имао мотив, шансу и средство, али није починио злочин. Овај слој романа се завршава доношењем пресуде невином човеку, међутим шта се даље десило, не знамо. Писац је на нама оставио да размишљамо да ли је Митја поступио као Раскољников и отишао у Сибир или је побегао у Америку.

Трећи ток радње[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велики Инквизитор

Трећи ток романа је идеолошког и религиозно-филозофског карактера. У његовој су основи два на први поглед међусобно опречна виђења судбине човека и његове будућности. Једно виђење јесте специфични социјализам Ивана Карамазова, у чијој је основи занимљива парабола о Великом Инквизитору, док је друго садржано у религиозно-филозофском трактату старог монаха Зосиме и његовог наследника Аљоше Карамазова.

Иван Карамазов је најкомплекснија личност романа. Њега не можемо свести на једноставну основу као Аљошу и Митју. Он је једини лик у делу кога можемо назвати филозофом и мислиоцем у правом смислу те речи, јер једини поседује толику интелигенцију и зрелост да се може упустити у филозофске теме и расправе. Наспрам филозофије старца Зосиме стоји филозофија Ивана Карамазова. Ове две филозофије се паралелно развијају, у истој равни и за обе можемо рећи да су у праву. Иван Карамазов, иако на први утисак, није атеиста. Он верује у Бога, само не прихвата свет какав је створио и сматра да је „улазница“ у тај свет прескупа. По Ивану, људи чине добре ствари из страха од казне која им следи и да сваки човек носи маску пред осталим светом. Сматра да човека требамо волети све док не скине ту маску и открије нам своје право лице. Тачније, Иван сматра да је љубав краткотрајна и да треба волети у одређеном моменту или одређено време. Са друге стране, старац Зосима сматра да човек треба волети цео живот, а не само једнан моменат. Старац Зосима верује у љубав, као човеково најјаче оружје и у људску доброту.

Викицитати „Љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ цео живот.”
({{{2}}})

Старац Зосима такође указује на велики значај детињства за човека, што уочавамо у томе да роман почиње и завршава са детињством. На почетку романа имамо опис детињста Митје, Ивана и Аљоше, а на крају дела имамо опет децу и трагичну судбину малог Иљуше.

Четврти ток радње[уреди]

Четврти, релативно независан ток романа је мелодрамско-хуманистички. Он је садржан у причи о судбини породице капетана Сњегирјова. Ова прича даје роману виднију социјалну обојеност. Овај слој романа, односно причу о породици Сњегирјов можемо повезати са причом о породици Мармеладов у роману Злочин и казна. Сњегирјови су сиромашна породица која је материјално сиромашна, али не и духовно, за разлику од Карамазових. Кроз ову причу Достојевски је провукао мотив „малог човека“, који је обрађивао кроз цело стваралаштво. Сњегирјови су само симбол несрећног положаја руског сиромаха у тадашњем друштву. Достојевски их више обрађује на психолошком, него на социјалном плану. Не описује толико њихов сам материјални положај колико показује њихов страх од горег и патњу. Капетан „гута кнедлу“ због Митјине увреде и прелази преко тога, јер је свестан да против имућног човека какав је био Митја Карамазов, нема шансе. За њега је све увреда, па чак и жеља Катарине Ивановне и Аљоше да помогну. Капетану не треба милостиња, јер тиме он испада неспособан да брине о породици.

Креирајући лик малог Иљуше, Достојевски је показао колики се бол и мржња могу створити у тако маленом и неиживљеном бићу какав је био Иљуша. Дете је схавтило положај оца и стао је у његову одбрану, без трунке страха и стида. Писац је показао како некад мала створења могу бити велики људи. Овим је Достојевски и потврдио речи старца Зосиме Тешко ономе ко увреди децу.

Карамазовски типови и њихови антиподи[уреди]

Под „карамазовским“ типом човека подразумева се она врста људи који су, под теретом мрачних нагона у себи, склони злочинима. Подстицаји оваквом понашању садржани су у самој људској природи, у њеној несавршености, мада и одређене трауматске озледе психолошке природе, особито ако су доживљене у раном детињству, могу имати снагу мотивације. Тако се у човеку мрачни нагони његове природе могу јавити у различитим видовима: као патолошко сладострашће и анимална помама за чулним уживањима, као притајена мржња, као нагон за уништењем и самоуништењем, као скривено зло, затим страх, па осећање греха и кривице итд. У овом роману такви нагони одређују поступке старог Карамазова и његових синова Дмитрија, Ивана и Смердјакова, затим Катарине Ивановне и Груше, и читавог низа споредних ликова романа. Све су то карамазовци, без обзира што нису сви из породице Карамазових.

Да појам карамазовштине има шире значење и да писац њиме исказује и своју суморну визију човекове природе, указује не само одређено понашање негативних јунака романа него и експлицитна разматрања о карамазовштини и карамазовцима. На пример, када Иван разговара са Аљошом о томе зашто човеку не треба дати слободу, он уз израз „сурови људи“ - као општу ознаку за човека, додаје још три негативне одредбе: страсни, крвожедни, карамазовци. Израз „карамазовци“ овде није синоним за „страсни и крвожедни“, него је у систему градације нешто што је, у негативном смислу, јаче од претходне две одредбе. Према томе, израз „карамазовски“ стоји као ознака неке врсте недовољности, поремећености човекове природе.

У Ивановој параболи о Великом Инквизитору има једно место које је у мисаоној вези са појмом карамазовштине. У овој причи јављају се, лицем у лице, Велики Инквизитор и Исус Христос, па Инквизитор каже Христосу следеће:

Викицитати „... Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти то о њему мислио!... Човек је слаб и низак.”
({{{2}}})

И Дмитриј Карамазов који је типичан карамазовац слично мисли:

Викицитати „широк је човек, треба га сузити.”
({{{2}}})

Тако се Иван и Дмитриј приближавају у гледиштима. Мржња а не љубав, несклад а не хармонија, ниске побуде а не алтруизам – то су природнија стања човека карамазовског типа.

Најмрачнијег човека карамазовског типа, Достојевски је отелотворио у Фјодору Карамазову. У овом анималном чудовишту сасвим су утрнули и родитељски нагон и осећање човечности. У њему је веома јак нагон деструкције и аутодеструкције који се манифестује као дивља пожуда за скандалима, иако му они доносе чак и физички бол. Тумачећи ову црту карамазовљеве природе, Достојевски каже како су се дешавали неки „виши случајеви, врло фини и заплетени, када Фјодор Павлович сам не би био кадар објаснити ону необичну потребу поузданог и блиског човека“, баш у тренуцима кад би смишљајући скандале, изазвао људе да буду према њему сурови и да га туку. Али тада би, уз физички бол, „осетио некакав духовни страх и морални потрес, који се, такорећи, скоро физички одражавао у његовој души“. Чим се нађе у друштву, међу синовима, међу пословним сарадницима, у манастиру међу монасима, Карамазов осети како га из дубине његовог мрачног бића нека нејасна сила подстиче да, правећи скандале, изазива средину против себе и тиме себи наноси бол.

Уз нагон деструкције и аутодеструкције у Карамазову су приметне још две скоро патолошке црте: сладострасност и безобзирност. Његове женидбе имају скоро искључиво анималне карактеристике, а тако се односио и према својим женама. Он се, на пример, једва сећао своје друге жене, Иванове и Аљошине мајке; чак је потпуно заборавио где је она сахрањена. Како је заборављао своје жене, тако је заборављао и родитељску пажњу и децу коју је изродио са тим женама. А кад су се његови синови, сад већ зрели људи, обрели поново у његовој средини, он је у њима видео само супарнике у својим неприли-чним љубавима. Меру патолошке сладострасности Фјодора Карамазова најпотпуније одређује његов однос према идиоткињи Лизавети са којом је добио ванбрачног сина Смердјакова.

Најстарији син Фјодоров, Дмитриј Карамазов, представник је особеног вида карамазов-штине, и као такав веома је значајан за поруку романа. Дмитриј је, као и отац, сладострасник, али његово сладострашће нема карактеристике анималности, нити је зло као скривена сила у његовом бићу апсолутно доминантно. Двострукост Дмитријеве природе је у томе што је он способан и за злочин и за великодушност. У њему су подједнако изразите силе и добра и зла. Он је тип човека у коме су подједнако снажне и љубав и мржња. Уза све то, Митја је изразито импулсивна природа. У њему се свака од ових црта ове његове природе испољава веома еруптивно, мада има и стања луцидне смирености. Зато је Дмитриј често и строг и објективан самоаналитичар.

Порука романа[уреди]

Порука романа Браћа Карамазови је најспорнији елеменат у сложеној структури овог необичног дела. О тој страни романа су, за једно столеће његовог уметничког живота, изречени најразличитији судови. Хришћански оријентисани мислиоци и критичари имали су два сасвим опречна става према Достојевском и његовом роману Браћа Карамазови. Једни су величали Достојевског као хришћанског мислиоца, други су га проглашавали противником христовог учења и атеистом. И прогресивно оријентисани мислиоци и критичари се разликују у тумачењу овог романа Достојевског. Тако је, на пример, истакнути аустријски књижевник и филозоф Штефан Цвајг рекао да то „давно није више литература, већ као неки тајанствени почеци, пророчка предсказивања и пророчанства једног мита о новом човеку“. Међутим, наш филозоф сматра да је порука овог романа „потпуно и беспоговорно суморна“.

Оволике разлике у оцени поруке романа Браћа Карамазови потичу искључиво од његове стварне антонимичности. Наиме, роман је са филозофског гледишта рађен на принципу тезе и антитезе и то тако да су обе тезе развијене са толико аргументације да и једна и друга страна могу бити у праву. У роману постоје две филозофије: једну приповеда Иван Карамазов, другу монах Зосима. И једна и друга се развијају у такозваној истој равни. Сем тога, обе филозофије имају подједнак број слабих места.

Зосима будућност човека види у братству изграђеном на вери у Бога и Христово учење. Са вером у Бога и свешћу о греху и кривици, опредељујући се за очишћење кроз патњу, човек може да у цркви – држави оствари своју срећу ако се буде одрекао сопствености и ако у себи, и кад је богаташ, види слугу свога слуге. Такво учење у роману заступа и Аљоша. Истинитост овог учења требало је да се потврди на мистичан начин. Очекивало се да тело светог старца после његове смрти неће заударати. Међутим, десило се обрнуто. Као и сваки живи организам када престану његове виталне функције, тако је и тело старог монаха почело да се распада. То се узима као знак који доводи у питање целокупну Зосимину филозофију. Други негативан елеменат у читавом комплексу значења Зосимине тезе јесте уметничка и животна неуверљивост баш оних ликова који су у роману протагонисти теистичке хришћанске филозофије – Зосиме и Аљоше. Опште је мишљење већине критичара да позитивни ликови у овом роману нису успели, да Аљоша и Зосима немају ни трунке животне уверљивости. Из тога се, по правилу, изводи закључак да писац не стоји иза тих својих јунака, те да у ономе што они казују и не треба тражити поруку романа. Сем тога, чињеница да је Достојевски стварно замислио и трећу књигу романа „Браћа Карамазови“, у којој би Аљоша требало да сасвим напусти учење свог учитеља, као да даје право оним критичарима који у Зосиминој филозофији на траже став писца, нити у Зосиминим ставовима поруку романа.

Насупрот религиозној филозофији монаха Зосиме стоји атеистичка филозофија револуционара Ивана Карамазова. По Ивановом схватању, које излаже Инквизитор, Христ је погрешно проценио човекове могућности.

Викицитати „Бреме слободе сувише је тешко за човекова нејака плећа. Људи нису на висини духовних подвига и зато Инквизитор узима на себе да поправи Христову грешку и да им обезбеди оно што једино одговара њиховој породици-срећу добро нахрањеног стада.”
({{{2}}})

Друга слабост хришћанске филозофије је у учењу о патњи, у коме Иван налази дубоку контрадикцију. Ако је патња у природном стању ствари, онда чему тежња да се човек ослободи ње. Ако Бог не укида патњу, онда значи да ни он не жели „да се промени ток света“. На тај начин долази се до најтемељније критике хришћанског учења: ако је патња услов слободе човекове, пут ка Христу, онда је зло вечно. Зато Иван тражи друге путеве људској срећи. Ако је човек слаб и због своје природе не може да се, слободан, приближи Христу, онда треба његову срећу тражити у таквој организацији која почива на принципу стада. У том случају, пак, човеку, разумљиво, није потребна ни вера ни тежња да се узвиси до Христа; човек има само један живот, и то овај на земљи, и стога треба да га проживи у складу са својом природом. А природу човека означио је Инквизитор: човек није зао, он је само слаб, и у томе је разлике између Иванове и Инквизиторове оцене човека.

За разлику од Зосимине филозофије, чији носиоци нису дати као особито уверљиви ликови, Иванова и Инквизиторова филозофија заговара велики број веома сугестивних ликова. Међу њима је најмногозначнији свакако Дмитриј Карамазов. Он је привидно, у односу на две поменуте филозофије, неутралан лик. Али пошто у хијерархији књижевних ликова у роману заузима доминантно место, већина критичара сматра да је порука романа баш у ономе што он као слика људске природе јесте. У роману „Дмитријев лик у сваком погледу чини самостално, динамичко језгро, из кога привидно и неусиљено проистиче одређена књижевна радња. Дмитрије најпотпуније одговара и Инквизиторовој визији човека. Он није зао, он је слаб и у тој слабости подједнако способан и за злочин и за великодушност. Замишљен као припрост, али и изразито страсна природа, он је способан и за велико добро и за велико зло, али и једно и друго само на тренутак“. Што није постао злочинац, то је само што као убица не би могао да добије овакво место у поруци романа.

Тај исти (методолошки) разлог приморао је Достојевског да Дмитрију не дозволи да се „очисти кроз патњу“, иако је Дмитрије често помишљао, свеједно што није починио злочин, како би се евентуалним страдањем очистио од некаквог зла у сбеи. Очишћење кроз патњу, према хришћанској етици, обавеза је сваког човека, пошто се на свет долази са грехом и кривицом. Међутим, иако је у почетку прихватио пресуду о прогонству у Сибир, Дмитрије се коначно опредељује за бекство у Америку.

Па ипак, коначна порука романа, мада је у оркестрацији мноштва мотивација суморан тон доста изражен, не изкључује сваку наду за човека. Ако човек може да буде и добар и зао, значи да може да буде и само добар. Такву мисао казују свакако она места у роману која говоре о значају успомена из човековог детињства за каснији човеков морални развој. Није случајно што роман почиње описом детињства младих Карамазових и што о значају успомена из детињства говори и старац Зосима, а млади Аљоша баш на крају романа. Као што се Инквизиторова и Иванова филозофија не могу у целини приписати аутору нити уважити као поруку романа у свим детаљима, тако се ни Зосимина филозофија не може одбацити без остатка.

Иванов филозофски став, изражен у Легенди, да је „човек слаб и подао“, а на том ставу је грађен добар део његове визије човекове сутрашњице, у основи је произвољан и без одговарајуће уметничке илустрације. Јер кад би то било тачно, у људској историји не би било ниједног подвига. Међутим, „Иванова мисао о човековој жеђи за јединством света у суштини значи тежњу сваке идеје ка универзалности. Доиста, у историји људској велика мисао није се могла задовољити делимичном победом, већ је хтела да овлада целим светом видећи у томе најубедљивији доказ своје истинитости и сврхе. По свим овим компонентама Легенда превазилази оквире теме о којој је дијалог започет и говори одређене истине о човеку и историји“.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]