Бруно Бушић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бруно Бушић

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 6. октобар 1939.
Место рођења: Доњи Вињани (Краљевина Југославија)
Датум смрти: 16. октобар 1978.
Место смрти: Париз (Француска)

Бруно Бушић (6. октобар 193916. октобар 1978) је био један од вођа усташког покрета у емиграцији, присталица обнове Независне Државе Хрватске и историчар-ревизионист.

Биографија[уреди]

Бушић је рођен у селу Вињани Доњи у близини Имотског. У вријеме кад је уписао средњу школу у Имотском био је укључен у активности којима се комунистичке власти сматрају бунтовним. Године 1957. придружио се групи Тихо, чији је циљ био да се „боре за слободу, равноправност и формирање слободне Хрватске на демократским принципима“. Тада га је и УДБА почела посматрати. Убрзо је заједно са својим школским друговима који су учествовали у Тихо-у био протјеран из школе.[1]

Каријеру новинара је почео као студент на загребачком Институту за историју радничког покрета под менторством Фрање Туђмана[2]

Крајем 1960-их ступио је у контакт са агентом немачке обавештајне службе БНД, Клаусом Доернером (њем. Klaus Dörner), под чијим је менторством радио на стварању савеза хрватских комуниста и усташа. Бушић је већ тада био аутор памфлета којим се заговарало јединство хрватских националистички оријентисаних комуниста и усташа у циљу обнављања Независне Државе Хрватске. У том је циљу Доернер био организатор бројних тајних састанака са Бушићем у Немачкој, Аустрији, и Хрватској[3].

Године 1969. Бушић је прешао на писање „Хрватског књижевног листа“. Године 1971 је објавио сопствено „истраживање“ (под насловом „Чудне косовске бројидбе“[4]) броја жртава другог светског рата у Хрватској, при чему је сужио своје писање на територију Социјалистичке републике Хрватске. Његово „истраживање“ је било базирано на никад објављеном попису жртава које су спровели федерални органи Југославије 1964. године. По Бушићу, у Хрватској је било убијено само 185.527 особа. Од тога броја је 64.245 умрло у затворима и логорима, 50.806 од непосредног терора (који не објашњава), 12.272 од бомбардовања и борбе, 51.949 је погинулих партизана и савезничких војника и 6.055 погинулих из непознатих разлога. Бушић је притом искључио жртве војног и цивилног особља усташке државе, тј. ни један усташа није никог убио током рата.[5]

По повратку 1971. постао је један од директора „Хрватског тједника“. Те исте године се десио хрватски МАСПОК, а Бушић је био један од многих који су ухапшени и у ћелији је био све до 1974.[1]

У време хрватског МАСПОК-а 1971, Бушић је, као и многи други хрватски националисти, сумњао у лојалност Хрватској националних мањина које су живеле у тој републици. Хрватска новинарка Хени Ерцег, тада студент филозофије у Задру, се сећа да су хрватски националисти-студенти са металним ланцима омотаним око ручних зглобова тукли српске студенте[6].

Југославију је посљедњи пут напустио 1975. Већину времена је живио у Енглеској, али је и путовао по остку Европе. У том периоду је писао за „Нову Хрватску“.[1]

По изворима усташке емиграције, Бушић је био „хрватски новинар и прочелник за тисак Хрватског Народног Вијећа, раширеног по цијелом свијету“.[7] Његово име и дело је слављено међу усташама, тако да је била основана терористичка група „Хрватска револуционарна ћелија, одјел Бруно Бушић“ у Паризу. Ова терористичка група је извршила диверзантску акцију против РС Шулц (њем. RS Schulz Verlag) издавачке куће у месту Перха (њем. Percha) код језера Штарнберг (њем. Starnberg See) у Немачкој, 9 августа 1981. године[8]

Убијен је у Паризу, 1978. године. Никад се није сазнало ко га је убио. Оптужени за убиство Бушића, агент УДБ-е Винко Синдичић, је ослобођен кривице од стране суда у Паризу 2000. године[9].

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Bruno Bušić, Приступљено 20. 4. 2013.
  2. ^ Marcus Tanner: Croatia: A Nation Forged in War; Yale University Press, Sep 10, 2001 стр. 195
  3. ^ Johnstone (2002), стр. 186.
  4. ^ Hrvatski tjednik, 3 septembra 1971, стр. 3
  5. ^ Tomasevich (2002), стр. 727.
  6. ^ Hannes Grandits: Yugoslavia's Sunny Side: A History of Tourism in Socialism (1950s-1980s), Central European University Press, Oct 30, 2010 стр. 99
  7. ^ Ante Beljo: Yugoslavia genocide:a documented analysis, Northern Tribune Pub., 1985 стр. 471
  8. ^ Edward F. Mickolus, Todd Sandler, Jean Marie Murdock: International Terrorism in the 1980s: 1980-1983, Iowa State University Press, 1989 стр. 186
  9. ^ Ursula Smartt: Media Law for Journalists; SAGE, Aug 10, 2006 стр. 270

Литература[уреди]